Početna Sadržaj Osvetljenja Kako su nekretnine pojele ljude

Kako su nekretnine pojele ljude

917
0
SHARE

Vlada Srbije ne bi smela da minimizira proteste radnika, već da preduzme proaktivnu ulogu i formira krizni štab pre nego što ti protesti budu radikalizovani, ocenio je ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić. Šta nam govori i poručuje ova izjava. Ona očito ukazuje da aktuelna vlada soscijalne pravde mimimizira proteste radnika, da nema proaktivnu ulogu već dopušta da se štrajkovi i radnički protesti ugase sami od sebe bez obzira što radnici štrajkuju glađu i duže od deset dana i time ugrožavaju svoje živote. Zato je potrebno formirati poseban proaktivni štab za praćenje i rešavanje radničkih problema i zahteva, zar to nije osnovni i pprevashodni zadatak Vlade i svih naših odgovarajućih institucija, da se angažuju na rešavanju teških ekonomskih i socijanih problema. Kako onda deluje naša vlada ako ne funkcioniše u ovim turbulentnim i dramatičnim vremenima svetske ekonomske krize kao odlučan, efikasan i operativan krizni štab. Očiglednoi je da vlada nema kako to kaže ministar Rasim Ljajić proaktivnu ul, ogu već je za nju mnogo važnije da održava svoju krhku koaliconu ravnotežu, stalno političko namirivanje i postignuti dogovor koji održava vladajuće političke stranke na vlasti. To je očigledno postala njihova osnovna briga.

U međuvremenu u društvu narasta socijalno i političko nezadovoljstvo i razočarenje a sve češće se mogu čuti otvoreni pozivi na radikalnije proteste i oblike socijalne i političke borbe(radnički ustanak, masovni protesti, zauzimanje fabrika i naše provereno sredstvo političke borbe- kuka i motika). Nezadovoljstvo sve više prerasta u očajanje i bes zbog nemoći da se rešavaju nastali problemi što je i dovelo na kraju do pojave samosakačenja sindikalnog vođe u Novom Pazaru kao poruka da je pređena granica trpeljivosti i da je izgubljena vera u funkcionisanje institucija našeg sistema. To je najdrastičniji protest protiv bahate i indiferentne vlasti koja se mesecima oglušava na vapaje radnika koji su ostali bez elementarnih uslova za egzistenciju. Mi smo se uvek razmetali pričom kako u Srbiji niko ne može biti gladan i kako u Srbiji nema gladi, to je još jedna iluzija koja je srušena , u Srbiji je sve više gladnih i očajnih ljudi, i to je činjenica koja ne dopire do vladajućih političkih krugova jer oni imaju važnija posla od toga da se bave problemima radnika u Novom Pazaru ili Kragujevcu. Oni vode samo makro-ekonomsku politiku u kojoj nema mesta za tako trivijalne stvari kao što je uništavanje naše privrede u procesu divlje i pljačkaške privatizacije i sudbine ljudi koji ostaju bez posla i egzistencije. Njih očigledno ne dotiče što u Fabrici kože Partizan u Kragujevcu traje deset dana štrajk glađu radnika koji su dovedeni do krajnjih granica izdržljivosti. Ispred zgrade Predsednika Republike već nedeljama štrajkuju pod šatorima mali akcionari Robnih kuća i verovatno će tu ostati mesecima. Ovakvih i verovatno još drastičnijih primera ima u Srbiji sve više, što vodi mogućoj provali socijalnog nezadovoljstav sa nesagledivim posledicama. Pri tome naša vlada kao da ne primećuje i ne shvata dovoljno ozbiljno ovaj nadirući preteći talas i na taj naćin gubi i ono malo legitimiteta koji je imala na početku svog mandata. Prosto je neverovatno sa koliko inercije, indiferentnosti i nedostatka elementarne solidarnosti vladajuće stranke i vlada posmatraju kako se ubrzano odvija proces razaranja naše privrede i sve večeg i dramatičnijeg osiromašivanja društva. Radničko nezadovoljstvi i to pre svega izazvano dosadašnjim procesom privatizacije još uvek je bez jasne i šire političke i socijalne artikulacije, već se protesti i štrjakovi još uvek odvijaju u večini sklučajeva u okviru fabričkih krugova. Prema rečima Zorana Stoiljkovića „ Vlada i državne institucije uspešno se suočavaju sa krizom. Socijalne tenzije postoje, ali su fragmentirane, lokalizovane i nepovezane na globalnoj političkoj ravni, a osim toga i akteri na političkoj sceni ne uživaju veliko poverenje građana“ . I tako se krug zatvara , nepoverenje u institucije, gubljene vere da je moguće rešavanje socijalnih pitanja, privatizacija kopja služi samo da bi novi vlasnik izneo iz fabrike sve što je vredno , masovno otpuštanje radnika. U takvim uslovima u proteste se može ići samo iz očaja i osečanja beznađa zbog nemogućnosti rešavanja konkretnog egzistencijalnog i socijalnog problema, jer nema solidarnosti a samim tim i spremnosti da se masovnijim protestima vrši pritisak na vladu. Ljudi su svesni da je izgubljena vera u delotvornost i efikasnost protesta zato se i zatvaraju u krugove svojih fabrika i odlučuju se na štrjakove glađu kao krajnju i iznuđenu meru.

Interesantna je pozicija naših opozicionih partija koje ne koriste priliku da i u Parlamentu na političkom planu artikulišu sve izraženije socijalno nezadovoljstvo građana i na taj način vrše ozbiljniji i delotvorniji pritisak na inertnu vladu socijalne pravde. Očigledno je da i one stoje po strani i posmatraju kako se odvija ova sve teža i dramatičnija agonija radništva u Srbiji. Verovatno je u pitanju i bojazan da ne budu optužene za vraćanje levičarskoj retorici što bi narušil, o njihovu dosadašnju teško izborenu političku poziciju liberalnih i desničarskih stranaka. Jasno je da su pored slabih i nemoćnih sindikata radnici ostavljeni sami sebi i zato se širi proces radničkog samoorganizovanja kao autentični protest i pokret ljudi koji su svakako najveće žrtve tranzicije i sproveden privatizacije Nikola radnik Matroza na ovaj način svedoći o njegovom viđenju privatizacije. . “ Ono što ja i žena danas živimo u stvari više nije život. Životinjarenje, to bi bio najbolji termin. Sve ovo što sam doživeo poslednji godina, a biće uskoro i puna decenija, neodoljivo podseća na lagano davljenje i to u nečemu što jedan moj prijatelj nazva septičkom jamom privatizacije . Posledice i način sprovođenja privatizacije naših firmi pokazao je da je na delu bio Sveti savez novih bogataša iz vremena Miloševićeve vladavine, državnih organa, kontroverznih biznismrena i vrhova poltičkih stranaka bez obzira da li su na vlasti ili u tzv. opoziciji. Sada se jasno može videti da je osnovni cilj privatizacije bio i ostao da se raščisti teren i dođe do najatraktivnijih lokacija pretvorenih odlukama lokalnih skupština u građevinsko zemljište . Tako se istorija još jednom ponovila, ne kao farsa već kao tragedija, jer su ovoga puta nekretnine i građevinsko zemljište „pojeli“ ljude, a desetinae hiljada ljudi oterano iz fabrika i ostavljeno bez ikakvih izgleda da se ponovo zaposli. A državna Agencija za privatizaciju kao izvršni organ ovog još uvek delujućeg i vladajućeg Svetog saveza samo je služila da se celom procesu da privid legalnosti i normalnosti, a da se pri tome nije postavljalo trivijalno pitanje- o poreklu novca kojim se kupuju firme u privatizaciji. Na taj način ovako vođena privatizacija postala je osnovna poluga i sredstvo za stvaranje novo-stare vladajuće ekonomske i političke nomenklature koja građenjem velelepnih tržnih centara samo demonstrira svoju moć, uticaj i nedodirljivost. Srpsko društvo je nakon privatizacije jasno socijalno struktuirano, na vrhu društvene piramide je nekoliko procenata obesno bogatih ljudi. Srednja klasa je svedena sve tanji i ekonomski i politički nemoćniji sloj, a večina stanovništva je pretvorena i svedena na nivo sve izraženijeg siromaštva i socijalnog beznađa koje se eve češće pretvara u otvoreni i preteći socijalni i poltički bunt. Profesor Darko Marinković kaže „da se u našoj zemlji dnevno pokrene između 40 i 50 štrajkova. Umesto da te probleme rešavaju, naši političari prate šta se dešava i ponašaju se kao da su u bioskopu. Dramatičsan je primer u Novom Pazaru, ali je katastrofalno stanje u kragujevačkom Partizanu, gde radnici danima štrajkuju glađu. Oni šalju jasnu poruku, da gladuju, jer nemaju šta da jedu i da oim je svejedno da li će umreti dans ili za tri meseca. Takvo nipodaštavanje radnika, kao što postoji u Srbiji, kao posledica privatizacije, nije zabeležena u 20. veku. Čak se i prema kučićima država ponaša bolje nego prema radnicima“. Ove opore i otrežnjujuće reči samo su još jedan dokaz da je pljačkaška privatizacija jedan od glavnih izvora socijalne, moralne i ekonomskle krize u našem društvu.

SHARE