Početna Sadržaj Osvetljenja Kako se srušila američka privredna kula od karata

Kako se srušila američka privredna kula od karata

724
0
SHARE

Dužnici u zamci hipotekarnih kredita

Postoje trenuci kada biti u pravu ne donosi zadovoljstvo. Nekoliko godina tvrdio sam da je američka privreda potpomognuta „naduvavanjem“ tržišta nekretnina koje je zamenilo „pumpanje“ berze tokom devedesetih. Ali nijedno „pumpanje“ ne može da traje zauvek. Prihodi američke srednje klase počeli su da stagniraju i oni nisu više mogli da sebi priušte skupe domove. Kako je rekao jedan od mojih prethodnika na mestu predsedavajućeg Saveta ekonomskih savetnika američkog predsednika „ono što nije održivo, ne može se ni održati“. Nasuprot onima koji zarađuju kockajući se akcijama, ekonomisti ne tvrde da mogu da predvide kada će doći dan svođenja računa, a još manje da prepoznaju događaj koji će srušiti kulu od karata. Ali postoje već utvrđeni obrasci, sa posledicama koje se javljaju postepeno ali su i bolne.

Reč je o makro i mikro priča. Makro priča je jednostavna, ali dramatična. Neki, koji posmatraju krah tržišta sab-prajm hipoteka kažu: „Ne brinite, to je samo problem u sektoru nekretnina“. Taj stav, međutim, previđa ključnu ulogu koju je do nedavno sektor nekretnina imao u američkoj ekonomiji. Nekretnine su bile mamac za privlačenje direktnih investicija ali i novca iz domaćinstava i to kroz refinansiranje hipoteka, koje su činile dve trećine ili tri četvrtine rasta u poslednjih šest godina. Rastuće cene nekretnina dale su Amerikancima samopouzdanje da potroše više nego što su im prihodi dozvoljavali. Stopa štednje domaćinstava u Americi bila je na nivou koji nije viđen od velike depresije – ili negativna ili na nuli. Sa višim kamatnim stopama koje smanjuju cenu domova, igra je završena. Kako se Amerika kreće ka, recimo, stopi štednje od četiri odsto (što je i dalje malo u odnosu na normalne standarde), agregatnja tražnja će padati, a sa njom i privreda.

Mikro priča je još dramatičnija. Rekordno niske kamatne stope u 2001, 2002. i 2003. nisu podstakle Amerikance da više investiraju. Umesto toga, laki novac je stimulisao privredu podsticanjem domaćinstava da refinansiraju svoje hipoteke i da potroše deo svog kapitala. Jedna je stvar pozajmiti da bi investirao i popravio svoje stanje, a druga pozajmiti da bi finansirao odmor ili potrošački poriv. Ali to je ono na šta je Alan Grinspen podsticao Amerikance. Kada normalne hipoteke nisu punile „pumpu“ dovoljno, on ih je ohrabrio da izbace hipoteke sa varijabilnim kamatama i to se dogodilo u trenutku kada kamate nisu imale gde da idu osim na gore. Predatori u liku pozajmljivača otišli su korak dalje, nudeći pozajmice s negativnom amortizacijom, kod kojih se iznos koji dugujete povećava iz godine u godinu. U trenutku kada bi, rate otplate skočila, dužniku bi bilo rečeno, da ne brine: cene kuća će rasti brže i olakšati refinansiranje duga još jednim kreditom s negativnom amortizacijom. Jedini način (po tom shvatanju) da se ne pobedi bio je da se stoji sa strane. Sada su se Amerikanci suočili sa surovom realnošću novine izveštavaju o slučajevima dužnika kojima su rate otplate prevazišle ukupne prihode.

Globalizacija podrazumeva da problem Amerike s hipotekama ima reperkusije širom sveta. Prvi problem imala je britanska banka Nortern rok. Amerika je uspela da prebaci loše hipoteke vredne stotine milijardi dolara na investitore (uključujući banke) širom sveta. Oni su sahranili loše hipoteke u komplikovane instrumente, sahranili toliko duboko da niko nije tačno znao koliko su oštećeni i niko nije mogao da izračuna kako da ih brzo naplati. U svetlu takve nesigurnosti, tržišta su se zamrzla.

Oni koji su verovali u slobodna tržišta privremeno su napustili svoju veru. Za veće dobro svih (naravno, to nije nikad zbog njihovih sebičnih interesa) oni su tvrdili da je povlačenje neophodno. Dok su američki Trezor i MMF upozoravali zemlje istočne Azije, koje su se suočile s finansijskom krizom pre deset godina, na rizike od povlačenja i savetovali ih da ne podižu kamatne stope, SAD su ignorisale sopstvenu lekciju o efektima moralnog rizika, kupile milijarde u hipotekama i smanjile kamatne stope. Ali niže kratkoročne kamatne stope dovele su do viših srednjoročnih kamatnih stopa, koje su mnogo relevantnije za tržište nekretnina, možda zbog rastućih briga oko inflatornih pritisaka. Za centralne banke može imati smisla (ili za Feni Mej, najveću američku hipotekarnu kompaniju sponzorisanu od strane vlade) da kupuju sredstva obezbeđenja kako bi pomogle likvidnost tržišta. Ali oni od kojih kupuju treba da pruže garanciju da javnost ne bi platila njihovu lošu investiciju. Obezbeđivanje, sa svim svojim prednostima u podeli rizika, ima tri problema koja nisu adekvatno shvaćena. Dok je to značilo da američke banke nisu pogođene toliko teško kao što bi bile, s druge strane, loša praksa Amerike u pozajmljivanju imala je globalne efekte. Štaviše, obezbeđivanje je doprinelo lošem pozajmljivanju: ranije, banke koje su odobrile loše pozajmice snosile su posledice; u novom svetu obezbeđivanja, pozajmljivači mogu preneti pozajmicu na drugoga. Ranije, kada dužnici nisu mogli da otplate pozajmicu, hipoteke bi bile restrukturirane jer bi oduzimanje nekretnine bilo loše i za korisnika kredita i za pozajmljivača. Obezbeđivanje je učinilo restrukturiranje duga težim, ako ne i nemogućim.

Žrtve predatora u liku pozajmljivača trebaju pomoć vlade. Sa hipotekama koje dostižu i do 95 odsto vrednosti kuće, restrukturiranje duga neće biti lako. Ono što je potrebno jeste dati šansu prezaduženim Amerikancima da ponovo startuju. To u slučaju bankrota, znači omogućiti im da povrate, recimo, 75 odsto kapitala koji su prvobitno dali za kuću, a da pozajmljivači snose trošak. Ima još puno lekcija za Ameriku ali i ostatak sveta, a među njima je potreba za većom regulacijom finansijskog sektora, posebno bolja zaštita od predatorskog pozajmljivanja i više transaprentnosti.

Džozef Štiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju
Danas biznis ponedeljak, 15. oktobar 2007.

SHARE