„…ministar finansija (…) upozorio je da bi odbijanje (…) sporazuma (…) bilo korak u izolaciju…“ „…ministar pravde upozorio je da bi „ne“ (…) sporazumu moglo da (…) nanese štetu budućem zapošljavanju… On je rekao da bi bilo koji negativan stav prema Evropi koji bi došao odavde mogao da odvrati potencijalne investitore…“
Francuski ministar spoljnih poslova, Bernar Kušner, upozorio je narod (…) da će „kazniti sam sebe“ ukoliko odbije (…) sprorazum…
Ako vam se čini da ste argumente već čuli, retorika vam deluje poznato i sasvim ste sigurni da se radi o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, moramo vas razočarati. Lakune u tekstu biće pravilno popunjene ako umesto reči „srpski ministar“ upotrebite reč „irski“; „sporazum“ shvatite kao „Lisabonski sporazum“ o reformama u EU, a umesto Beograda skoknete u Dablin. Prst na okidaču „ekonomije“ uperen u čelo prosečnog glasača i „uzmi ili umri“ papir na stolu nije samo domaći specijalitet, već standardna terapija u tretiranju svih oblika insuficijencije evroentuzijazma.
Panika u Briselu i paket iz Irske sa jasnim „ne“ na poleđini, pokazali su da pretnje, bar u slučaju ostrvske demokratije, nisu dale rezultate. Svako traženje razloga za odbijanje sporazuma, bez uvida u način na koji se donose odluke u okviru EU, osuđeno je na lutanje i mrak neznanja. Sa druge strane podsećanje na „proces“ ubeđivanja Iraca, zašto se Lisabonu ne sme reći „ne“, predstavlja najsigurniji put kojim se stiže do odgovora.
Kolebljivo opredeljenje irskih glasača pred prošli referendum o Lisabonskom sporazumu bilo je dovoljan razlog da se pozove „doktor“ koji će malevolentog nosioca glasačkog prava uveriti kako odustajanje od dalje terapije može biti fatalno i kako ona samo što nije počela da daje rezultate. Iako je Lisabonski sporazum sa država članica preneo na Brisel mnoga ustavna ovlašćenja, političke elite ostalih zemalja Evropske unije smatrale su da je referendum nepotreban. Tako je odlučeno da se kocka baci samo u Irskoj. O daljoj sudbini Unije od 300 miliona ljudi odlučilo je 3 miliona irskih glasača, što naravno nije ni u kakvoj vezi sa demokratskim „deficitom“, nego je navodno opravdano pokušajem da se proces odlučivanja ubrza, a institucije učine „efikasnijima“. Irska politička klasa, koja je kušala plodove sa briselskog drveta „privilegija“ i „ovlašćenja“, ozbiljno je shvatila svoju obavezu da pogura lisabonsku agendu, kada je već sebi dozvolila luksuz „populizma“. Ovoga puta njihove izjave prenosimo u integralnom obliku.
„…ministar finansija, Brajan Lenihan, upozorio je da bi odbijanje Lisabonskog sporazuma u njegovoj zemlji 12. juna bilo korak u izolaciju…“ ( Parlament magazin 5. 15. 2008.)
„…ministar pravde, Dermot Aheren, upozorio je da bi „ne“ Lisabonskom sporazumu moglo naneti štetu budućem zapošljavanju u Irskoj… On je rekao da bi bilo koji negativan stav prema Evropi koji bi došao odavde mogao da odvrati potencijalne investitore…“ (pres konferencija u Dablinu 5. 6. 2008.)
U Uniji, koja je utemljena na ekonomskim sporazumima i trgovačkim ugovorima, više nego na tradiciji i kulturi, jedini argumenti kojim možete da motivišete glasača jeste „novac“, kod većine obračunat u formi plate, a kod srećnijih u formi profita. Međutim, u debatu o tome sa koliko će nula ispred magične oznake € biti ispisano referendumsko „da“, odnosno „ne“ – niko od evrokrata u Irskoj nije hteo da se upusti. Deo misterije, u nastupu iskrenosti, razrešio je irski predstavnik u Evropskoj komisiji Čarli Mekrivi, priznavši da veći deo lokalnih zagovornika reformi u EU zapravo nikada nije pročitao Lisabonski sporazum, ponosno dodajući kako ne očekuje da bi „ijedna razborita i normalna osoba“ bila u stanju da ga pročita ( Dojče vele 24.5.2008).
„ Pretpostavio bih da u populaciji Irske, koja broji 4,2 miliona ljudi, nema 250 osoba koje su pročitale sporazum od korica do korica. Povrh toga, pretpostavljam da ni deset odsto od tih 250 ljudi neće razumeti sve sekcije i podsekcije“, dodao je Mekrivi u intervjuu koji je preneo EUobserver.
Da su fondovi i subvencije iz Brisela potrošeni, a da se nove subvencije ne očekuju, pokazala je bledunjava kampanja za irsko „d a“, koja je umesto argumenata mogla da ponudi samo standardne marketinške trikove kojima se inače prodaje farba za kosu, hrana za pse ili usluga hiruškog uvećanja „fizičkih nedostaka“. Cinici su propustili da primete kako je glas za „Lisabonski sporazum“ siguran znak sumnje u sopstvenu muškost, koja, eto, bez pomoći Brisela ne može da ispuni ni osnovnu bračnu dužnost.
Nedostatak čvrstih razloga za „pristajanje“ prikriven je frazama koje se koriste u slučaju kada „nagrada“ nije ni predviđena.
Argumenti kao što su „poboljšanje položaja“ i „snažniji glas u bolje organizovanoj strukturi“ ne motivišu jednako snažno kao: „dobićemo puno novca kroz Zajedničku poljoprivrenu politiku“ ili „dobićemo puno novca iz Fondova za strukturna prilagođavanja“ primetio je i sam Čarli Mekrivi u već pomenutom intervjuu Euobserveru.
Nešto direktniji u obraćanju glasačima bio je lično francuski ministar spoljnih poslova, Bernard Kušner, izjavivši bez uvijanja da će Irska u slučaju odbijanja „platiti visoku cenu“ i „da bi bilo veoma neugodno ukoliko ne bi mogli računati na Irce, koji su za sebe izdvojili dobar deo evropskog novca“ (Frans 24 11.6.2008). Najdalje je otišao Fajnenšel tajms (9.6.2008), koji se u uvodnom članku pita kako „Irska može da bude tako očigledno nezahvalna“ uz otvorenu pretnju da: „nema besplatnog glasa„ne““.
Odsustvo razumevanja za poruke koje su pokazali irski birači nije toliko bilo motivisano ni anemičnom propagandom, ni prkosom spram pretnji, koliko jasnom računicom. Najjači argument glasu „ne“ za Lisabonski sporazum dao je zapravo Evropski sud pravde svojom odlukom u slučaju „Laval“ u decembru 2007. godine, koja je time postala obavezujuća za sve države članice. Do spora u kom je Evropski sud pravde odredio „granicu“ prava građana Evropske unije došlo je kada je litvanska građevinska firma „Laval“ bila agnažova na adaptaciji škole u švedskom gradiću Vahlomu. Pošto je litvanski izvođač radova odbio da potpiše kolektivni ugovor, kojim se u Švedskoj garantuje minimalna zarada, slučaj je dospeo na Evropski sud pravde. Presuda Evropskog suda pravde, u korist dampinških cena litvanske firme, obrazložena je tvrdnjom da pravo na štrajk i sindikalno udruživanje jeste fundamentalno pravo, ali da se iznad njega ipak nalazi pravo na slobodan protok roba, usluga i kapitala među zemljama članicama. Na osnovu te odluke, prosečan nosilac irskog glasačkog prava izgubio je mogućnost da odbrani cenu svog sve jeftinijeg rada. Od političkog bića, koje odlučuje o svojoj sudbini, irski glasač je tako sveden na običnu robu, o kojoj odlučuje zajedničko tržište radne snage.
Za razliku od prolisabonskih poruka, razlozi za „ne“ bili su mnogo argumentovaniji i pogodili su tačno u cilj. Nejasna obećanja o „boljoj strukturi“ i „većoj efikasnosti institucija“ i svakodnevni pad standarda usled žestoke konkurencije radnika iz istočnoevropskih zemalja nisu ostavili puno izbora glasaču, ma koliko njegova odluka izgledala „nezahvalna“.
Pitanje koje Lisabonski sporazum ponovo pokreće glasi: ko je zapravo dobitnik zajedničkog tržišta? Ako Irci na tržištu radne snage treba da plate cenu, onda novoprimljene članice verovatno treba da računaju na rast zarade. Međutim, slučaj „Laval“ pokazao je da istočnoevropske zemlje jedino mogu da račanaju na rast konkurentnosti, ali ne i na rast zarade. Manje dnevnice za Irce ne znače i više novca za Litvance. Povećanje broja radne snage na tržištu vodi manjoj ceni za njen rad, neumoljiva je logika. Ono što prosečnom evroentuzijasti redovno promiče jeste to da će sa planiranim ulaskom 70 milona turskih radnika u EU i porastom broja imigranata iz severne Afrike čak i cena litvanske nadnice postati neodrživo visoka. To što su Irci shodno visini svog standarda već shvatili kuda vodi „jedinstveno tržište“, ne oslobađa Litvance, kao i mnoge druge, obaveze da nauče tu lekciju.
Oštra podela, sa jedne strane, na briselske evrkorate i interes krupnog kapital, večito gladnog jeftninije radne snage, i brojno glasačko telo, koje u okvirima nacionalnih država pokušava da zaštiti ostatke svoje političke i građanske suverenosti – osnovni su razlog zašto je referendum kao najdemokratskiji oblik odlučivanja proglašen za nepoželjan. Ako većini dozvolite da kaže ono što misli, tada možete da čujete i „ne“. Ukoliko mislite da su ocene preoštre, slobodno ih uporedite sa onim što se moglo čuti u Evropskom parlamentu.
„Svedoci smo početka otvoreno nečasnog predsedavanja, koje ne samo da oživljava evropski ustav nego to radi na način kojim će izbeći referendume u ključnim državama članicama. To nije samo uvreda Francuzima i Holanđanima, već klasični primer novog fenomena, koji jutros viđam posvuda – klasični primer evropskog nacionalizma , gde vi nikada ne prihvate „ne“ kao odgovor . (Engleski poslanik Najdžel Faradž u obraćanju Evropskom parlamenutu, tokom nemačkog predsedavanja Evropskom unijom. 2007. godine.)
Reči engleskog poslanika potvrdio je lično Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo izjavom da članice Evropske unije treba da nastave sa ratifikovanjem Lisabonskog sporazuma, uprkos tome što je odbačen na referendumu u Irskoj.
„Smatram da je sporazum živ i da sada treba da pokušamo da pronađemo rešenje“ , rekao je Barozo na konferenciji za štampu u Briselu dan posle saopštavanja rezultata, poručivši tako javnosti, da klasa evrokrata nema nameru da se zamajava sa mišljenjem građana, pa makar ono bilo izraženo referendumom. Pošto glasanje ne služi ničemu, osim što s vremena na vreme dovede u nepriliku nekog od evropskih žvaničnika, treba ga odložiti u muzej dragih, ali ipak „nepraktičnih“ političkih mehanizama. Ako briselski „ perpetuum mobile“ , koji je davno postao sam sebi svrha, nisu zaustavili ni francuski, ni holandski referendum nemamo razloga da verujemo da će to uspeti Ircima.
Deo teksta u kom se po običaju nalazi zaključak, prepustićemo još jednom poslaniku Nezavisne britansk partije, Najdželu Faradžu:
Ono što je Evropski parlament danas započeo ovom debatom nije ništa drugo do izvođenje masivne prevare. Govori se gomila laži i govore se jer vi ne želite da narodi Evrope imaju referendume, koje ste im obećali! To je nametanje volje političke klase nad građanskom. Svi znamo istinu! Lisabonski sporazum je isto što i evropski ustav! Tačno ista ovlaštenja. Tačno isti broj odustajanja od prava veta! Praktično su isti u svakom pogledu! Ustavan je, jer daje Evropskoj uniji pun zakonski karakter, ali što je još gore, daje ovlaštenje da sama sebi dodaje amandmane bez ikakvih međudržavnih konferencija. Daje Evropskoj uniji ovlaštenje da kroji zakone nad svakim aspektom naših života! No, govore mi da ne bih trebalo da brinem zbog toga, jer su odustali od zastave i himne. Pa onda povucite onu drugu, „crvenu“. To je besmislica! Sve je to deo laži! Istina je da ste prevelike kukavice kako biste imali referendum! Ne želite čuti glas naroda i sada se služite totalitarističkim sredstvima kako bi progurali ovaj Ugovor! Čuli smo Denija Kejbendea kako govori da su oni koji se opiru ovom ugovoru mentalno bolesni! Čuli smo g. Šulca kako govori da se mi koji se bunimo protiv očitog nepoštovanja ovog projekta ponašamo kao nacisti tokom 1930! E, pa, ja mislim da će prosečni, pošteni građanin Evrope razaznati sam ko su ekstremisti! I moramo reći da želimo narodu Irske, želimo onima koji veruju u demoktatiju uspeh za nekoliko meseci. Nadam se da će poslati jedno veliko, odzvanjajuće NE! I nadam se da će se glas naroda Evrope čuti, a ne samo vi – politička klasa. I možete biti samozadovoljni danas, ali prezir prema vama raste! (Najdžel Faradž u obraćanju Evropskom parlamentu tokom glasanja o Vigo-Korbe amandmanu, koji podržava izveštaj o Lisabonskom sporazumu. 20.2.2008. godine.)
