Početna Sadržaj Osvetljenja Kako je Gadafi izgubio Libiju

Kako je Gadafi izgubio Libiju

742
0
SHARE

By Andrew Solomon

Niko nije ni očekivao da Libija, koja se našla u sendviču između kraha režima u Tunisu i kraha režima u Egiptu, ostane nedirnuta ovim pokretom. Gadafi je vladao zemljom u kojoj su građani bili sve nezadovoljniji i gnušali se jaza između njegove retorike neposredne demokratije i njegove autokratske vladavine. Pitanje kojim sam se bavio kada sam pisao o Gadafiju u Njujorkeru 2006. godine bilo je da li se proces reformi koji je bio toliko reklamiran zaista i odvija. Navodni šampion reformi bio je Gadafijev sin Seif-al-Islam. Seif je ubedljiv govornik, ali se u svojim govorima minimalno obazire na istinu. Bio sam zapanjen, na sastanku sa Seifom i nekoliko visokih diplomata američke vlade 2008, kada sam ga čuo kako, kao predstojeće, opisuje potpuno iste planove koje mi je opisivao 2005, bez imalo stida zbog činjenice da se ništa od onoga što je tada obećao nije pomaklo sa mrtve tačke.

Gadafijev režim je oduvek tražio da mu se odaje priznanje za svaki dekret koji je donosio u korist građana, a da nikada nije prihvatao krivicu za svoj neuspeh da barem pokuša da ih pretvori u rezultate. Libijci su svesni da ovo predstavlja veći stepen licemerja nego što je to uobičajeno u najvećem delu ostatka sveta. Tokom jednog dugog perioda, Libijci nisu mnogo voleli Gadafija, ali ga nisu ni mrzeli. On je u velikoj meri bio irelevantan za njihove živote, koji su se odvijali po plemenskoj logici koja je postojala davno pre nego što je njegov režim došao na vlast. Libijci su nepoverljivi prema demokratiji i vole jakog vladara koji može da spreči eskalaciju plemenskog rivalstva. Međutim, činjenica je da ne vole previše svog trenutnog moćnog vladara.

Gadafijev režim napravio je nekoliko strateških grešaka od trenutka kada je moj članak objavljen 2006. Najočigledniji primer je odstupanje od Seifovog plana reformi. U Gadafijevom najboljem interesu je od početka bilo da podržava žestoku borbu između pristalica tvrdokorne i umerene politike, da Zapadu prikazuje svog umerenog portparola (otuda sastanak Seifa i diplomata), a da svom narodu pokazuje svoje tvrdokorno lice. Unutar same vlasti, obe strane su s vremena na vreme verovale da imaju Gadafijevu naklonost, ali najbolja garancija za njegovu trajnu vladavinu bila je da ih drži u stalnom sukobu. Međutim, kada je ovo postalo neodrživo, Gadafi je 2008. potisnuo reformiste, i opšte mišljenje je bilo da Saif više nije u njegovoj milosti. Iako je stav najvećeg broja Libijaca kada je u pitanju proces reformi – koji se zasnivao na ekonomskim reformama a ne na uvođenju istinske demokratije – bio ciničan, ovaj proces održavao je nekakvu nadu i građanima dozvoljavao da i dalje veruju u to da je Gadafi stvarno zainteresovan za ono što je najbolje za njih, a ne za samog sebe i svoju porodicu. Davanje više moći pristalicama tvrdokorne politike, što je Gadafi učinio 2008, bio je katastrofalan potez.

Mnogo se toga može zaključiti iz činjenice da je baš Seif izabran da se pre neki dan pojavi na libijskoj televiziji, upozori na mogućnost „građanskog rata“ i obeća razgovor o ustavnim reformama. Gadafi ga ne bi izabrao za portparola da nije prepoznao glad za reformama, i da nije znao da je gušenje Seifovih ambicija bila varnica koja je upalila vatru u kojoj danas gori Tripoli. U ponedeljak ujutru, Gadafi je najavio da će Seif formirati veće koje će ispitati šta se dešava. Ali Seifovo pojavljivanje na televiziji, koje se može okarakterisati kao prekasno i nedovoljno uverljivo, a koje je Al Džazira opisala kao „očajnički potez“ i za koje su neki komentatori izjavili da je bilo upućeno njegovim prijateljima na Zapadu više nego libijskom narodu – gotovo sigurno mu nije pomoglo.

Druga greška bilo je neobraćanje pažnje na siromaštvo naroda. Libija je najprosperitetnija zemlja u Severnoj Africi, s obzirom na ogromno naftno bogatstvo i mali broj stanovnika. I pored toga, najveći broj građana živi u bednim uslovima. Država ne nudi mnogo kada je u pitanju civilno društvo i ne ispunjava čak ni osnovne državne obaveze. Tu je policija koja kontroliše ljude koji skrenu sa puta podrške Vođi, i to je otprilike sve što postoji. Država nije uložila nikakav napor da obezbedi javni smeštaj, uprkos činjenici da je stambena kriza eskalirala u poslednjih par godina. Bogatstvo je koncentrisano u rukama nekoliko pojedinaca. Gadafi je imao prilike da bez većih problema podigne životni standard stanovništva tako što bi stvorio održivu ekonomiju koja nije vezana za naftu, ili još jednostavnije, raspodelom jednog dela prihoda od nafte. Međutim, on je odabrao da ne učini ni jednu od ove dve stvari.

Treća greška bilo je ingorisanje potreba mladih. U zemlji gde je trećina populacije ispod petnaest godina i još jedan veliki procenat ispod dvadeset pet, mladi postaju ključni činilac za skladno upravljanje državom. Gadafi se nije odrekao svojih starih drugara i nije uzeo u obzir prirodu široko rasprostranjenog nezadovoljstva. Najočigledniji problem ovde, kao i u najvećem delu Bliskog Istoka, jeste visoka stopa nezaposlenosti mladih a da pri tom ne postoje baš nikakvi programi za poboljšanje ove situacije. Gadafi nikada nije ni pokušao da pruži ruku nezadovoljnoj omladini, i oni se osećaju kao da se njihov glas ne čuje i kao da nema težinu.

Upadljiva činjenica je da su protesti počeli u istočnom delu Libije. Oblast oko Bengazija oduvek je bila pod najslabijom kontrolom Gadafija, i najveći deo njegovih problema potiče odavde. Gadafijevo pleme je pustinjsko, i istok prepun zelenila se gnuša njegovog autoriteta. Tokom devedesetih, istočna Libija je bila centar oružane islamske pobune, sa sedištem u Bengaziju i Zelenim planinama. Gadafijev strah od Bengazija bio je delimično razlog koji ga je naveo da promoviše ideju da su epidemije HIV-a među decom namerno prouzrokovale bugarske medicinske sestre po nalogu Mosada. Gadafi je uvek bio dobar u skretanju besa sa jednog neprijatelja na drugog, sklanjanjući se tako sa vatrene linije, a u epizodi sa bugarskim medicinskim sestrama, na vešt način je bes na istoku zemlje okrenuo protiv Bugara. Međutim, činjenica o njegovoj nepopularnosti u Bengaziju nije se večno mogla zataškavati; stanovnici ovog dela zemlje uvek su se osećali slobodnijima da izraze svoje neslaganje sa režimom od sunarodnika na zapadu, i dugo su čekali trenutak kada će biti u mogućnosti da nešto učine u vezi sa ovim osećanjima.

Ja nisam vidovit, i ne mogu znati da li će režim izdržati revoluciju koja je u toku. Odgovor na proteste bio je žustar i brutalan, jer je Gadafi video koliko su neefikasni bili umereni odgovori u Egiptu i Tunisu. Međutim, nije sigurno da će brutalnost biti efikasna. Izgleda da umesto toga ovakav odgovor za rezultat ima sve razjarenije građane. Jedan libijski diplomata danas je izjavio: „Što više Gadafi ubija ljude, to više ljudi izlazi na ulice.“ Gadafijeva moć dugo se oslanjala na poslušnosti običnih Libijaca. Međutim, kada je odlučio da ignoriše mlade u svojoj zemlji, izgleda da je ignorisao činjenicu da možda vlada populacijom koja je manje pasivna. Nova generacija spremna je da istisne staru. Zamenik libijskog ambasadora pri Ujedinjenim nacijama izjavio je danas da će se „libijski narod otarasiti Gadafija“, ako on dobrovoljno ne siđe sa vlasti. Dvojica pripadnika libijskog vazduhoplovstva odabrali su da dezertiraju na Maltu, radije nego da napadnu demonstrante u Bengaziju. Drugi će možda slediti njihov primer, a gubitak lojalnosti unutar armije bio bi kraj Gadafijeve vladavine.

Libija posle Gadafija lako bi mogla utonuti u međusobne borbe, što bi na kraju dovelo do podele na nekoliko manjih zemalja, gde bi na vlasti bila lokalna plemena. To bi možda život nekih Libijaca učinilo boljim, dok bi život nekih drugih učinilo gorim, ali bi svakako bilo problematično za kompanije sa Zapada koje imaju naftne interese u zemlji. Moderna Libija je veštačka konstrukcija, zaostala iz vremena kolonijalizma. Lepak koji drži zemlju na okupu popušta, a upozorenja o haosu su sasvim realna. Izbor između haosa i ugnjetavanja nikada nije lagan, ali stanovnici Libije su umorni od ugnjetavanja i korupcije, pa im haos može postati privlačniji.

Haos, međutim, vremenom postaje sve slabiji. Svi mi shvatamo da postoji jak otpor Gadafiju, ali nije jasno da li postoji unutrašnja usklađenost tog otpora. Iako Muslimanska braća nisu predvodila egiptatsku revoluciju, oni su narodu ponudili zastavu pod kojom će se okupiti, dok u Libiji ne postoje pravi opozicioni lideri. U toj zemlji jedva da postoji unutrašnja opozicija u onom smislu u kome mi u načelu definišemo ovaj pojam. Ako ovi protesti budu uspešni, i ako Gadafi pobegne iz zemlje, a čuju se glasine da je to već i učinio, ko će preuzeti vlast u ovoj zemlji? Libija se na još jedan važan način razlikuje od Egipta: to je vrlo mala zemlja, sa nešto više od šest miliona stanovnika. Čak i Tunis ima više od deset miliona stanovnika. Svi obrazovani i stručni ljudi u Libiji međusobno se poznaju, i najveći deo njih sarađivao je na neki način sa Gadafijevim režimom. Ako Gadafi ode sa vlasti, nema dovoljno obučenih birokrata ili političara da bi se oformila nova libijska vlada koja nije nastavak one stare, i ova bi činjenica sama za sebe mogla gurnuti Libiju nazad u neku vrstu plemenskog uređenja. Ako se to ne dogodi, priča će se završiti tako što će Gadafijeve marionete nastaviti da igraju značajne uloge u vođenju države.

Seif je stremio ka tome da unapredi sredstva komunikacije u zemlji, uvodeći internet u Saharu. Međutim, u toj misiji nije bio uspešan. Barem u tom pogledu njegovom ocu može biti drago što ga nije slušao. Vlast sprovodi kontrolu nad sredstvima komunikacije tako što prekida i internet i telefonske linije. Jedan od mojih kontakata u Libiji uspeo je da me pozove pre neko veče pre nego što su prekinute sve linije i rekao mi „Ovde je strašno, mnogo gore nego što vi mislite. Molim vas pomozite da se pročuje da nam je potrebna vaša podrška.“

Andrew Solomon, The New Yorker, 21.02.2011.

Prevela Bojana Obradović

Peščanik.net, 26.02.2011.

SHARE