Početna Tekstovi i kolumne Svedok Kako dalje?

Kako dalje?

802
0
SHARE

Ništa nismo nauèili od istorije. Godine i vekovi prolaze, a mi smo veèiti ponavljaèi kod stare uèiteljice života. Uprkos velikim žrtvama koje smo podneli, uporno srljamo dalje u propast kao da svi ti nevini stradalnici nisu naši ljudi, kao da su naši neprijatelji koje treba najstrože kazniti što su pristali da se žrtvuju za nacionalnu stvar.

Kakva nacionalna stvar? Srpska malograðanska pseudoelita nikada nije branila nacionalne interese, jer da je to radila ne bi dozvolila, primera radi, da u XX veku strada 2.360.000 ljudi, raèunajuæi stradale od NATO bombi. Zašto srpska malograðanska pseudoelita preziruæi žrtvuje svoj naivni narod? Zašto više mrze svoje podanike od dokazanih neprijatelja?

Zadatak novih generacija je da odgovore na ovo tragièno pitanje. Ukoliko oni ne pronaðu odgovor, rušeæi sve lažne predrasude i idole, ponavljaæe iste greške iz prošlosti sve dok, na kraju uzaludnog puta, ne stanemo svi pod jednu osušenu šljivu. To æe biti prirodni kraj nebeskog naroda koji nije znao da se snaðe u zemaljskom životu, samo zbog toga što nismo uspeli da savladamo sopstvenu taštinu.

Ako je ovakva sudbina izvesna sadašnjim razvojem dogaðaja, onda se postavlja kljuèno pitanje: šta danas da radimo? Šta da uradimo da se to ne bi desilo. To pitanje lebdi nad našim životima i od njega ne možemo pobeæi, bez obzira koliko politièki diletanti danas zamajavali narod. Zamajavanjem naroda problem se ne može rešiti. Moramo se suoèiti sa bolnom istinom. Što pre to bolje po sve nas.Krenimo u susret problemu, umesto da, zatvarajuæi oèi, bežimo od njega. Kada bolje razmislite, previše izbora i nemamo. Taènije, moguæa su tri rešenja. Prvo, da izvršimo kolektivno samoubistvo i tako ubrzamo naš nestanak, jer nismo sposobni da upravljamo sopstvenim životima. Drugo, da se kolektivno iselimo i da pronaðemo neku teritoriju gde neæemo nikome smetati. Postavlja se samo pitanje: gde da naðemo tu obeæanu zemlju i koliko æe koštati preseljenje? Na kraju, poslednje rešenje je najlakše i najprirodnije. Potrebno je samo da se – organizujemo! To je najjednostavnije.

Društva se više ne razlikuju po ideološkim opredeljenjima ili bojama, veæ po tome kako su organizovali državu. Najbolji dokaz za to je – Kina. Možete li da kažete šta je danas Kina? Kojem sistemu ona pripada? Kina ima najveæe stope privrednog rasta i hrabro grabi dalje, ne osvræuæi se na to da li æe ili neæe da je hvale meðunarodne birokrate. Nije važno koje je boje maèka, važno je da maèka lovi miševe, kaže jedna kineska poslovica. Tu poslovicu naši malograðani ne razumeju. Njima je najvažnije, kao svakom provincijalnom skorojeviæu, da ih hvali neki šestorazredni èinovnik MMF-a. Dakle, ako hoæemo da opstanemo treba nam organizovana država. Nažalost, reformatori su sve državne institucije obesmislili. Nesposobni i potkupljivi namerno su uništili institucije jer su samo tako mogli da nametnu vladavinu mediokriteta. Samo tako su mogli kumovima partije da omoguæe, putem rasprodaje državne imovine i tenderske nabavke, da postanu još bogatiji. To je sama suština neoliberalizma – oni koji su bogati biæe još bogatiji, dok oni koji su siromašni postaæe još siromašniji. Zar je to država u kojoj treba da živimo?

E, gospodo reformatori, ne pristajemo na to. Kada su vaši kumovi partije bogati, onda partija na vanrednim izborima ima obezbeðene finansije. To svi sada vidimo. Meðutim, ni to vam ne vredi. Istorijski ste iscrpili energiju sopstvenog naroda. Vi ne poznajete naš narod. Uèiteljica života je neumoljiva. Istoriju ne možete potkupiti. Ne možete joj ni podvaliti. Vremenom sve dolazi na svoje mesto.

Ali, nažalost, vreme nam više nije saveznik. Mnogo smo svi izgubili. Nemamo više pravo na greške. Potrebno je temeljno obnavljanje državne i nacionalne strategije. Kako da se organizujemo? Šta da radimo? Kako dalje? Pogledajmo jednu istorijsku paralelu. Ništa nije sluèajno. Godine 1903. desila se krvava tragedija. Posle jednog veka, sredinom marta 2003. ponovo se dogodila tragedija. Pokušaj neoliberala da staljinistièkim optužbama uguše svako kritièko mišljenje i da, zaplašivši javnost, nastave rasprodaju države, nije uspeo. Prošlo je vreme kulta liènosti. Nasilno se nije moglo stvoriti nešto što nije bilo utemeljeno. Pola godine posle tragedije, to je graðanima jasno. Ni ružièasti skorojeviæi to više ne kriju. Zaboravili su na tragediju i otimaju se oko sejšelskih uplata, poèasnih mesta na modnim revijama, opijaju se na prijemima i klade na konjskim trkama, raspevali su se po ružièastim klopkama i uzimaju mešetarski okrutno procenat gde god stignu.

Šta kaže na to uèiteljica života? Podsetiæu sve zaboravne vlastodršce. U periodu od 1903. – 1914. u Srbiji je bilo pet izbora i imali smo 18 vlada, tako da je svaka vlada trajala u proseku 7,3 meseca. Interesantno je pogledati period 1903.-1906. U istom periodu imali smo šest vlada i proseèno trajanje vlada bilo je 165 dana. Šta nam ovi podaci govore? Na vanrednim parlamentarnim izborima 28. decembra 2003. godine Srbija æe posle niza decenija zapoèeti put demokratizacije. Istinske demokratizacije. Posle oktobarskog prevrata dobili smo neoliberalni totalitarizam. Sve je unapred bilo odreðeno. Veæ je bio sklopljen plan izmeðu: vrha Službe, vrha krupnog kapitala, vrha krupnog kriminala i vrha DOS-a da se ništa ne menja.Trebalo je samo Familiju zameniti kumovima partije na vlasti. Taj zloèinaèki plan odneo je jedan život i uništio sve institucije države, uz podršku preplaæene meðunarodne birokratije, bezbrižno vladati, nametnuvši graðanima reforme suprotne državnim interesima. I tu je sva tajna naše današnje katastrofe.

Ne možemo krenuti dalje ukoliko se taj savez pokvarenih prevrtljivaca i konsultanata stranih kompanija ne sruši. Graðani Srbije nemaju više izbora. Ako hoæe bolje da žive i da stvore buduænost za svoje pokoljenje, naši životi su veæ uveliko upropašæeni, moraju na izborima da prekinu taj savez. Neki æe pokušati da nam opet podvale. Govoriæe kao nezadovoljni graðani, nudiæe spasonosna rešenja za naciju i državu, dok æe tajno primati uplate krupnog kapitala za svoju kampanju. Partijska birokratija ima svoje liène interese i oni æe pokušati na novim izborima da produže vreme za sebe. Sve što rade èine zbog svojih interesa. Ovi pre njih i oni pre ovih i oni pre svih njih su se nakrali i nisu odgovarali. To je veliki podsticaj za partijske birokrate da je stiglo njihovo vreme za kraðu. A to je velika greška. Srbija ne može da izdrži više nièije kraðe. Graðani i privreda su toliko osiromašili da je poslednji trenutak da se nešto valjano uradi za sve nas. Graðani ne treba više da veruju nijednom politièaru.

Predizborna obeæanja pokazuju svu nezrelost naše politièke scene. Tek pre nekoliko dana su se politièari setili i privrede. Ne znaju da je privreda uveliko propala i da ne mogu da je ožive glupe fraze arogantnih politièara. Da bi brzo izašli iz sadašnje propasti potreban je ubrzani privredni razvoj. Zbog toga je važno da sve politièke stranke, udruženja, nevladine organizacije i sindikati zakopaju ratne sekire, neka popuše lulu mira, makar od duvana iz rasprodatih fabrika, i ponude svoje konkretne i operativne programe i ljude za spas države. Potreban nam je, dakle, okrugli sto i javna rasprava o tipu reformi. Potrebna nam je nova državna vizija i strategija.

Srpska elita mora da odgovori na pitanje: kako dalje? Imamo li mi elitu? Imamo. Mnogi su se iz pristojnosti povukli pred pohlepnim i brbljivim malograðanima. Mnogi su otišli u rasejanje da ne bi doživeli poniženje. Ali još uvek ima onih koji se, uprkos pretnjama, uveliko bore. Svi oni moraju da pomognu Srbiji. To je njihova sveta, istorijska dužnost. Obaveza prema pokoljenjima.

Srpska elita nastaje u konkurenciji ideja i ljudi na slobodnom tržištu. Zbog toga njoj odgovara da dodje do demokratizacije društva, jer kumovi partije ne mogu opstati na slobodnom tržištu. Srbija se najbrže razvijala kada su se vlade brzo menjale. Mislim da ulazimo u to doba. Istorijska podudarnost je neverovatna. Ali to je samo još jedna opomena više za sve javne delatnike. Niko više ne sme da vreða uèiteljicu života. Treba nam kolektivna katarza. Duhovni preporod koji æe nas iz temelja promeniti.

Budimo mudri i èuvajmo èistotu izvorišta svojih. Onaj koji poèetak zna snagu života ima. Verujem u istorijsku snagu srpskog naroda. Verujem u sve vas koji ne želite da se povinujete zlu. Verujem u vašu dobrotu i naivnost. Verujem da ima izlaza iz ove agonije. Samo dobri ljudi vode dobru politiku. Vreme je za dobre ljude. Oni su najodgovorniji. Ne smeju se više povlaèiti i snebivati. Biti skroman ne znaèi da treba da trpimo zulum najgorih. Pobuna je sa životom skopèana. Nema više èekanja! Svi moramo da se menjamo. Najteže je promeniti sebe.

Ako želimo da opstanemo moramo da se udružimo. Nema mesta sujeti, niti taštini. Svi moramo da uèimo. Timski da radimo. I to je modernizacija koja treba Srbiji. Nikada više neæemo živeti u totalitarnom režimu. Neoliberalni fundamentalisti su poslednje dogmate. Dogmatizam više nije moguæ u komercijalnoj civilizaciji. Demokratizacijom društva stvoriæemo preduslove za naše brže ukljuèivanje u taj razvijeni svet. Ne verujmo više nikome. Poštujmo zakone i merimo svaèije rezultate. Nema više nedodirljivih. Hoæemo da živimo bolje. Hoæemo da zaradimo bolji život. Ne verujmo više folirantima. Rezultate svima merimo. Ako ne bude valjanih rezultata posle 28. decembra, eto novih izbora na proleæe. Taènije u prvoj polovini maja. To je taèno 165 dana. Tako kaže uèiteljica života. A nju treba slušati.

SHARE