Sjedinjene Države postale su, nažalost, Imperija u bankrotstvu. Daleke 1991, boraveći poslovno u Njujorku i razgovarajući sa čelnicima Volstrita, shvatio sam da je na delu velika civilizacijska prevara i da su brokeri sa Volstrita organizovana gangsterska banda, iznajmljena da ubije svetske finansije. Ameriku sam tada nazvao – Imperija u rastrojstvu. O tome sam otvoreno tih godina pisao i govorio, na opšte zaprepašćenje neoliberalnih teoretičara. A kada sam na jugu Kine 1993. video kako deca od devet do 14 godina šiju za poznate svetske marke, shvatio sam suštinu neoliberalizma. Bio je to novi kolonijalizam, prekriven marketinškim kampanjama o demokratiji, slobodi, tržištu i ljudskim pravima. U praksi je to bio, u stvari, najgori totalitarni sistem koji je ubijao svaku kritičku misao, dovodio vojne hunte na vlast, likvidirao na desetine hiljada ljudi koji su se protivili tom neokolonijalizmu i rasprodavao nacionalne resurse, otvarajući prostor multinacionalnim kompanijama. Sve je bilo vrlo jednostavno smišljeno .
Pakleni plan da se potpuno ovlada svetom napravljen je u bolesnom umu onih 13 porodica koje nisu još uvek uspele da svet stave pod svoju kontrolu. Familija je odlučila, napokon, da to učini preko neoliberalnog projekta. Guru tog projekta bio je Milton Fridman, monetarista i nobelovac, osnivač nadaleko čuvene čikaške škole. Fridman je, zapravo, postao šef čikaške bande. Njihov zadatak bio je da zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji nametnu ekonomski koncept koji će ih potpuno uništiti kako bi se otvorilo trži š te za multinacionalne kompanije kojima je Familija upravljala.
Operativne metode su sprovodili kroz šok-terapiju i operaciju bez anestezije. Ratni štab za sprovo đ enje tog plana bio je u Beloj kući, Pentagonu i Volstritu. Egzekutor je bila čikaška banda. Konsiljere su bili MMF i Svetska banka.
Projekat je zapo č et krajem pedesetih godina. Familija je odlično profitirala tokom dva svetska klanja i hteli su da nastave sa pohlepnim otimanjem čitave planete. Svetski privredni razvoj nije bio toliko brz da zadovolji njihove gramzive apetite. Morali su da smisle neku veliku prevaru. Familija je bila u tome ve ć veoma uspe š na. Podsećam vas na 1898. kada su digli u vazduh sopstvenu oklopnjaču Men i pobili svoje ljude da bi Špancima oteli Filipine i Kubu. Podse ć am vas na sličan scenario 1917, osmišljen kako bi se SAD uvele u rat. Dozvolili su namerno Japancima da 1941. bombarduju Perl Harbur i pobiju nevine mornare, dok su izvukli avione i brodove, samo da bi stvorili psihološku pripremu nacije za rat. I 1960. uništavaju sopstvenu krstaricu samo da bi otpočeli rat u Vijetnamu. Kosovo im je poslu ž ilo za pražnjenje magacina u zlikovačkom NATO bombardovanju suverene evropske države. Sličan scenario su priredili i 11. septembra 2001. kada su izvršili teroristički napad na STC i pobili onoliko nevinih ljudi, samo da bi počeli rat za naftna polja u Iraku…
Familija stvara ekstremne situacije da bi pridobila raspolo ž enje društva za svoje zlikovačke planove. Familija je nemilosrdna i okrutna. Tražili su ideologiju koja će da pokrije sve ove zločine. Tako su nastali Fridman i njegova neoliberalna čikaška banda. Fridmanove radikalne ideje brzog uništavanja nacionalnih ekonomija, otima č ina prirodnih resursa i porobljavanje država i nacija, trebalo je da donesu apsolutnu moć Familiji. Moć koju nikada niko nije imao na planeti.
Sredstva za brzo pokoravanje država i nacija bila su: nagla i sveopšta liberalizacija, divljačka privatizacija i veštačka stabilizacija deviznog kursa. Prvi se desio 1953. kada je na silu zba č en Mosadek u Iranu i doveden surovi š ah. Brazilski general Umberto Kastelo uveo je vojnu huntu 1964. uz pomoć CIA. Puč i Indoneziji 1965. i dolazak generala Suharta na vlast izvršen je uz odobrenje Familije. Za nešto više od mesec dana pobijeno je najmanje pola miliona ljudi, ali se sumnja da je ubijeno svih milion. Masakrirali su hiljade ljudi odjednom. Za dve godine prirodno bogatstvo Indonezije – bakar, nikal, tvrdo drvo, guma i nafta – opljačkano je od najvećih rudarskih i energetskih multinacionalnih kompanija Familije.
Ubistvo Salvadora Aljendeja 11. septembra 1973. i uspostavljanje Pinočeove hunte imalo je svoju cenu: 80.000 civila je pohapšeno, ubijeno je 3.200 neistomišljenika i 200.000 je pobeglo iz zemlje. Fridman je veličao generalove izuzetno mudre i prave odluke. Čikaška banda je prvi put u celosti primenila operaciju bez anestezije i šok-terapiju. Čile je doživeo potpuni kolaps. Posle toga je došla na red Argentina 1976, kada je hunta preuzela vlat Izabeli Peron. Argentinska hunta je ubila 30.000 ljudi, odvodili su neistomišljenike u jedan od 300 koncentracionih logora gde su ih zverski mučili, a neki dragoceni zatvorenici su ostajali u potpunoj izolaciji i više od jedne decenije. Nakon toga isti scenario je izvršen u Brazilu, Urugvaju, Boliviji i drugim zemljama Ju ž ne Amerike. Dokazano je da je kroz mašine torture pro š lo 150.000 ljudi koji su označeni kao opasni neistomišljenici, dok je desetine hiljada ubijeno.
Čikaška ekonomska banda je ohrabrivala huntu na zločine, ubediv š i generale da su spremni da brutalnost koju poseduje vojska dopune intelektualnim preimućstvima koja joj nedostaju. Čikaški momci su bili oduševljeni potezima vojne hunte i zlo č inima koje je činila. Najveći kriti č ar Fridmanove šok-terapije bio je čileanski ekonomista Letelijer koji je napisao – Fridman je suodgovoran za Pino č eove zločine jer je njegov nametnuti ekonomski plan morao da se sprovede silom, što je dovelo do ubijanja hiljada ljudi, otvaranjem koncentracionih logora i deportovanjem više od 100.000 ljudi u Čileu. Taj kontroverzni članak je izašao krajem avgusta 1976, da bi 21. septembra u centru Vašingtona, u kolima koja su mu dignuta u vazduh, u 44. godini stradao ekonomista Letelijer. Bila je to jasna poruka svim mislećim ljudima sveta. Čikaška banda nije trpela kritike.
Uprkos ekonomskom slomu zemalja oni su hvalospevno nastavili i dalje da šire neoliberalizam po svetu. Navodim podatak da je spoljni dug Argentine skočio sa 7,9 milijardi dolara, koliko je iznosio u godini pre puča, na neverovatnih 45 milijardi dolara u vreme primopredaje vlasti. Srbija je 2001. imala dug 10,8 milijardi dolara, da bi 2009. završila sa 34 milijarde dolara. Brazil je 1964. imao 3 milijarde dolara duga, da bi taj dug 1985. narastao na 103 milijarde dolara. Neoliberali su slavljeni u svetu kao rok zvezde. Tako je harvardski iluzionista Džefri Saks, koji je otvoreno za sebe tvrdio da nema nikakvih ekonomskih iskustava, postao guru zemalja u tranziciji: Poljske, Kine, Rusije i Južne Amerike.
Kada sam tog nadobudnog foliranta video kod premijera Ante Markovića i kada sam čuo koji nam koncept nudi, bilo mi je potpuno jasno da su reforme propale. Kasnije sam pročitao izjavu pisca Hemingveja koji je rekao da je lečenje bilo odli č no, ali da smo izgubili pacijenta. Pustoš je ostajala iza neoliberalnih satrapa. Meksička finansijska kriza 1994. Azijska finansijska kriza 1997, ruski finansijski slom 1998, Brazil 1999, Argentina 2001, slom hipotekarnog tržišta SAD u avgustu 2007, slom finansijskog tržišta SAD u 2008, bankrot Islanda, Irske, Estonije, Litvanije, Letonije, bankrot Grčke i PIGS zemalja.
Š ta ć e se dalje desiti? Ko je sledeći? Austrijske banke sa dubiozom od 300 milijardi evra? Italija sa dubiozom 2.000 milijardi evra? Francuska sa dubiozom 1.500 milijardi evra? Engleska i Nemačka ostaju za polufinale svetske ekonomske krize. A onda sledi glavno finale. Finale koje ć e biti holivudski uzbudljivo, napeto i monumentalno. Finale svetske ekonomske krize u SAD. Tamo gde je sve počelo. Tamo gde je zločin smišljen. Tamo će biti glavni kolaps.
Imperija je u bankrotstvu jer je dubioza 120.000 milijardi dolara. Ko će da vrati te dugove? Kako? Kada? Mi š ljenja sam da se nalazimo pred najvećom svetskom krizom u istoriji čovečanstva. Pona š anje Familije i potezi koje povla č i me pla š e: da ne do đ e do najgoreg scenarija. Najgori scenario je – izrežiran svetski rat. Istorija nam pokazuje da se ovakva stanja mogu završiti i novim svetskim ratovima. Familija će samo iza ć i bogatija i moćnija iz novog pokolja. Zato je va ž no da svako shvati ozbiljnost ove krize i da se odgovorno ponaša prema opljačkanom, frustriranom, izmanipulisanom i porobljenom savremenom čoveku…
A gde je tu Srbija? Neoliberalni koncept primenjuje se u Srbiji od 2001. godine. Nakon izvršene kontrarevolucije, kada je izigrana i uništena energija građana, neoliberalni koncept se sprovodi prema uigranim modelima koji su doveli do kapitalizma katastrofe. Prvi sam ustao protiv č ika š ke bande i otvoreno govorio i pisao š ta ć e da se dogodi.
Na ž alost, gra đ ani su naseli na prevaru. I danas su ubeđeni da ih isti politički ološ može izvući iz sadašnje katastrofe. Nas koji smo druga č ije mislili i to otvoreno govorili nisu hapsili. Nisu nas oterali u koncentracione logore. Nisu nas likvidirali. I hvala im na tome. Samo su nas medijski izolovali. Svi veliki mediji su bili zatvoreni za razornu kritiku neoliberalizma. Jasno je bilo da balkanska plutokratija ne ć e dozvoliti da se gra đ ani opismene. Njima odgovara da nastave da potkupljuju građane na izborima. Tako samo produžavaju agoniju.
Poslednji izbori u malom Negotinu pokazuju koliko je važna svaka cigla u vavilonskoj kuli laži i prevare. Sve će uraditi samo da ostanu na vlasti. Zato su danas toliko opasni. I gra đ ani ih se pla š e, jer re ž im seje strah. Pla š e gra đ ane i kupuju njihove glasove. Tako opstaje neoliberalni režim u Srbiji. Upali su u istu istorijsku zamku u kojoj se našao i Despotov režim. Jasno je da je neoliberalni koncept bankrotirao i da su istrošeni ljudi koji su ga sprovodili.
Kako onda dalje? Polako. Strpljivo. Znam da nemamo vremena za č ekanje, ali istorija pokazuje da nema pravih promena dok se sadašnji režim potpuno sam ne uruši. Istorijski talas socijalnih nemira koji stiže, potpuno će ga potopiti. Materijal puca jer ne može više da izdrži opterećenje.
U Grčkoj je otpočela revolucija. Hrvatski seljaci su pošli putem Matije Gupca. Socijalne prilike u Srbiji se usijavaju. Režim doliva ulje na vatru novim poskupljenjima. Samo tako neka rade. To je siguran put u propast vlasti. Sve se otrglo kontroli. Svakoga dana u svakom pogledu sve više kradu. Znaju da im je to poslednja krađa. Ali, kradu na brodu koji tone.Taj plen će ih vrlo brzo odvesti na dno.
Ne mo ž emo vi š e da pratimo š ta sve kradu. Ne očajavajte. To ubrzava njihovu propast. Sve će se to ponovo vratiti građanima i državi. Š ta da radimo? NATAPAJTE. Povezujte se sa po š tenim i pametnim ljudima. Ne glasajte za postoje ć e stranke. Organizujte klubove i kru ž oke. Pri č ajte i predla ž ite konkretna re š enja. Radite biznis sa po š tenim i č estitim ljudima. Nisu svi prevaranti. Imamo mnogo pametnog i poštenog sveta koji č eka. Čeka svoju priliku. Koja istorijski dolazi. Novi istorijski talas će izbaciti nove ljude. Š ta je najva ž nije? Nemojte da radite sa č ika š kim kriminalcima. Nemojte da vas potkupljuju. Nemate ništa zajedni č ko sa njima. Pustite neka propadnu. Što pre oni propadnu, to će im se pre nacionalizovati imovina. Ne treba da leže u zatvoru, to nas samo košta. Najveća kazna za njih je da im se uzme oteta imovina. Toga se pla š e. I ulice. Natapajte, natapajte i natapajte. Sti ž e va š e vreme.
Tabloid broj 202, 19. mart 2010.
