АКИРА КУРОСАВА
„ КАГЕМУША“ 1980
Куросава разбија два велика јапанска мита.
Наследно право на власт и полагање жртве бахатом тоталитарном систему.
На уметнички начин одсликава сву бесмисленост тог тоталитаризма.
И његову сигурну пропаст.
Двојник је сенка ратника и неприкосновеног вође, који добија задатак да, у кључним историјским сукобима за власт у држави, замени погинулог суверена, јер је његов син, жељан власти, неспособан да одмах замени оца.
Властелини, окупљени у ратном штабу, сматрају да је за њих много боље да Двојник буде суверен, јер они управљају са њим и дају му наређења.
Истовремено, морају да испуне завет погинулог да три године не откривају његову смрт, како би се стабилизовали политичке прилике у земљи.
Ингениозност овог филма је у Куросавиној поставци да Двојник буде ситни лопов, који је спашен од строге казне, јер личи на суверена и може да га замени у тешким тренуцима за државу.
Тако лопов постаје суверен.
Који, за дивно чудо, одлично игра своју улогу државника и који почиње да се уживљава у улогу суверена тако добро да сам доноси добре ратне одлуке.
Ако човек са дна друштвене лествице, лоше моралне структуре личности, пробисвет и лопов може да досегне суверена и да успешно води државу, све док се превара не открије, онда је то из темеља рушење наследног права владара на престо.
Мени је такав друштвени став близак и одувек сам био против таквог наследног права појединаца у заједници.
Заједница не може да припада једном човеку и његовим наследницима, него свима који живе у заједници.
Снага заједнице је у духовном јединству свих њених припадника.
Талентовани или надарени појединац мора да служи интересима заједнице, јер то ради у општем добру свих у заједници.
Његови наследници немају никаква наследна права да владају заједницом.
Куросава иде у својој критици наследног права до крвавог краја.
Прво открива идентитет Двојника, кажњава га избацивањем и протеривањем из двора и онда наследник, син суверене, преузима управљање државом.
Али он је бахат, неспособан и охол.
Доноси погрешне одлуке и уништава све што је његов храбри и мудри отац деценијама стварао.
Четри стуба његове војске, која је прославила суверена и донела мир у држави, названи Ветар, Ватра, Шума и Планина, које имају обележје на својим заставама, нестају у чувеној бици код Нагашина.
Сви гину.
И нико од војсковођа ратног штаба, властеле или заповедника војних одреда се не буни против малоумне одлуке наследника да прихвати борбу на отвореном пољу, где је противник дубоко укопан и заштићен, где је сигурно да ће читава војска страдати, него сви јуришају у смрт извршавајући последњу наредбу суманутог наследника.
Призор после боја са мртвим и рањеним ратницима и коњима је потресна филмска слика о лудилу једне тоталитарне власти.
Зашто се нико од властеле и војсковођа армија није побунио?
Зашто узалудно гину?
Поштовање традиције и наследног права је било изнад разума храбрих ратника.
Отишли су у смрт, јер нису могли да се супротставе наследном праву сина да замени суверена.
Затуцани традиционализам је велика опасност за државу и народ.
Једини који је устао и који се побунио је Двојник.
Запрепашћен лудилом наследника, његовом суманутом одлуком да нападне непријатељску војску у рововима, он долази на поприште битке и очајно посматра погибију најхрабрије војске.
На његовом лицу се види сва трагедија малог човека, који је доживео катарзу и који је схватио да је заједница изнад сваког појединца и да заједница не сме да буде окована традиционалним вредностима, које су погубне за опстанак заједнице.
На крају, скрхан болом, избезумљен, разочаран и психички сломљен, блед као да је видео Смрт, одлучно сам јуриша, трчећи преко тела погинулих ратника, јер његов живот више нема никаквог смисла и он мора да погине на бојном пољу као ратник за своју домовину.
Трансформација Двојника од лопова, кукавице и преваранта, до одговорног државника, паметног суверене, доброг домаћина и осећајног деде, његова одлука да погине, само је доказ да се снаге за спас заједнице налазе дубоко у самом друштву, да је сваки човек драгоцен и да никога не смемо да потценимо у великој борби за спас отаџбине.
Никада се не зна ко може да спаси заједницу.
И то је лепота живљења.
Величина овога грандиозног филма.
Београд, 7529.година, коледар, шеснаести дан
