Početna Tekstovi ЈУЖНИ СЛОВЕНИ

ЈУЖНИ СЛОВЕНИ

7809
0
SHARE

ЈУЖНИ СЛОВЕНИ

Идеја о удруживању јужнословенских народа у одбрани своје древне цивилизације, писмености и културе, идеја о заједничкој одбрани свога животног простора и права на показивање различитости од других народа, право да се буде другачији и особенији, спада у оне основне идеје о људским и националним правима, које би, тако се бар надамо, морале да  неотуђиво припадају и Словенима, исто онако како то право полажу и други народи у свету. Али, нажалост, упркос истинској тежњи Словена да се удруже и да делују у складу  са својим националним и државним интересима, без обзира на успостављене границе између словенских суверених држава, историја сведочи да то уједињавање и сједињавање Словена, то заједничко државотворно деловање, није дозвољено само Словенима, јер се сматрало, ако до тога уједињавања,ипак, некада заиста дође, да су угрожени интерси других европских народа.

Зашто би били угрожени интереси других европских народа? Шта се крије иза тог вековног страха? Зашто би се други европски народи плашили уједињавања Словена?

Објашњење смо дали на самом почетку ове књиге, када смо говорили о древној цивилизацији Европе и када смо утврдили и објавили вековима чувану тајну, да је прва цивилизација Европе настала у Подунављу, да су наши преци, Лепенци и Винчанци, припадали древним Словенима који су први и једини насељавали Европу, сматра се да су њихови преци живели на  Балкану у пећинама Петралона 270.000 година пре нове ере,  да су се касније спустили у питомо Подунавње, свето Седморечје, да је неолитски културни прасак припреман хиљадама година, претпоставља се да се ради о периоду од 20.000 година до 3.000 година пре Христа, да су наши древни преци живели у складу са природом, да су живели у благостању, миру и доброти заједнице и да нису знали за речи оружје, рат и освајања. Било је то златно доба људске цивилизације, када између човека из заједнице и Бога није било  никаквог посредника, тумача, мешетара, врача или свештеника, него је тај наш далеки предак, загледан у звезде и друге људе у заједници,почео први да спознаје  универзум и своје место у томе универзуму. Било је то златно доба људске слободе, братства и једнакости, које је остало дубоко похрањено у нама као сећање на једно изгубљено, потонуло и нестало време, које је остало да живи само у нашем прасећању, које и даље живи само у нама, које није умрло, које тиња, тихује, чека повољну прилику , када све људске заблуде буду пропале и нестале, када се човек потпуно буде срозао и урушио у својој безначајности, да се, опет, запали, да се разгори, да се претвори у велику ватру, пожар, буктињу, која ће осветлити  изгубљеном човечанству пут према Богу.

О тој баштини светске цивилизације, која је трајала хиљадама година и која је, у толиком свом трајању, природно изродила прву писменост и културу, прву земљорадњу и сточарство, прву металургију и прву грађевину, којом су ударени темељи данашње светске цивилизације, није смело јавно да се говори да се не би повредила осећања других, првенствено европских народа, који су почели да се буде тек негде око 1.100 г.п.н.е , када су словенски Пелазги освојили Пелепонез и просветлили и оплеменили подељена грчка племена. Германи су били  варвари, живели су иземеђу река Везера и Одре, подељени на многобројна племена, која су тек у трећем веку п.н.е прешла реку Рајну и почели да се мешају са староседелачким словенским Келтима, почели су да се цивилизују и да усвајају древну културу и писменост. На апенинском полуострву су живели словенски рођаци Етрурци, који су имали лепенску културу и винчанску писменост, сами себе су звали Расани, попут њихових предака из Подунавља, али који су били уништени од Римске цивилизације, која је преузела и присвојила све вредно из те древне цивилизације, која је изградила своју цивилизацију на темељима те цивилизације и која је наметнула читавом свету своју, како су је надмено назвали, вишу цивилизацију, потпуно негирајућу и забрањујући да се говори о нашој древној цивилизацији.

Од тог римског доба, па све до данас, преко наследника Светог Римског царства до Брисела, траје негирање словенске цивилизације и културе, негирање самих Словена, који су проглашени за варваре и на којима је успостављен протекторат, који се сматрају нижом расом и нижом цивилизацијом. Легитимним се сматрало да је дозвољено поробљавање словенских народа,  њихово вековно убијање и истребљивање, геноцид над њима је дозвољен и постојала је једна стална тежња да се, након брисања древне словенске историје, обришу и сами Словени, нарочито Руси, јер заузимају један велили животни простор, имају значајне природне ресурсе и представљају велику опасност за заустављање  колонијалних освајања крсташа. Чак и та православна јерес од 1054.године је дала посебну особеност православним шизматицима, што је излуђивало Ватикан, јер у том свом папско-цезаристичком освајању света, у том свом настојању да Папа покори Исток и да природне ресурсе источних народа стави под своју апсолутну контролу, да освојени народ постане његово робље, сужњи, јер ОН је једини намесник Божији на земљи и њему морају сви народи  да се поклоне и да му служе, све што су православни народи радили, заједно са својом Црквом и круном, било је усмерено у одбрану свог националног идентитета и државног суверенитета, у одбрану свог животног простора и свог животног погледа на свет, свог права да се бира начин живота и  да се бране освојене слободе, да се живи без контроле и поданичког служења, где су православна вера, обичаји и обреди били у функцији  одбране свог људског достојанства.

Ромејско царство је било негација те империјалне папско-цезаристичке колонијалне политике, која је почела крсташким ратовима, наводно за ослобађање Христовог гроба, док је права суштина тог пљачкашког освајања била тежња да се крсташи, послати од рисмких папа, домогну огромног богатства Истока, да  поробе источне народе и да се из Ватикана, једног пословног места, управља и контролише проток капитала, роба и људи у читавом свету. Када је млетачки дужд, разбојничке њушке  Енрико Дандоло, током четвртог крсташког похода, приморао скупљену крсташку војску, уценивши је да неће добитијати више храну, ако не буду напали и освојили хришћански, трговачки град Задар, где су живели Словени, град који је био велика конкуренција на тржишту  његовој Венецији, и када су крсташи, уз велика противљења и негодовања – зашто се напада хришћански град, када су се скупили да се обрачунају са мухамеданцима, који су оскрнавили Христов гроб, упркос свему, ипак, освојили и уништили 1202.године Задар, то дивљачко разарање и та немилосрдна пљачка слободног словенског,хришћанског града Задра је био најбољи доказ о карактеру тих крсташких ратова. После тога разарања и освајања постало је потпуно јасно да Ватикану није никада био циљ да се одбрани угрожено хришћанство на Истоку од најезде мухамеданаца, да се заустави њихов пробој према Европи и да се мухамедански освајачи врате у степе Азије, одакле су кренули у своје освајачке походе, него је подла намера Ватикана била увек једна те иста, да се покори цео Исток, да освоји пребогато Ромејско царство , да се крсташки освајачи докопају његовог богатства и да се Папа наметне као једини верски поглавар свих хришћана на земљи.

На тој историјској линији колонијалног освајања можемо да говоримо о поробљавању 1204. године Константинопоља, највећег, најмоћнијег, најбогатијег и најлепшег града на свету,  о успостављању Латинског царства све до 1261.године и задавању смртног ударца православном Ромејском царству. Такође, на тој истој издајничкој линији налази се и одбијању Папе да пошаље крсташе 28. јуна 1389.године на Косово поље да помогну храброј српској војсци светог Кнеза Лазара у заустављању даљег продора Османлија, одбијању Папе, на све молбе и запомагања,  да се 29.маја 1453 помогне последњем, светом ромејском цару, српског рода, Константину XI Драгашу Палеологу да победи Турке и да их, за сва времена, протера са европског тла и из европске цивилизације.

На све вапаје помоћи православних хришћана, окрутни крсташки владари су остали неми. Нису хтели да се одазову и нису хтели да помогну браћи у вери.

Прорачунати, себични, католички Ватикан и надобудни крсташки цареви су били неискрени према својој браћи у Христу, претварали су се као да желе да им помогну у тој њиховој борби за опстанак Европе и европске цивилизације, али, нажалост, њихова главна намера је била само да се поробе преостали непокорени Словени, да се наметне католичанство тим одметнутим Словенима, који су се изјашњавали као православци, да се богатство, моћ и политички утицај Константинопоља поново преузме  Рим,  да настане верска Унија, да Папа и крсташки цареви буду једини владари у читавом хришћанском свету и да се се успотави Нови светски поредак, где ће Русија, која се ослобађала од двовековног монголског ропства, добровољно покатоличити, где ће се Русија освојити и поробити, тако да ће крсташки владари преузети управљање и коришћење њиховог огромног природног богатства.

Ватикан је уцењивао православне шизматике  и лажно им давао наду да ће им помоћи у обрани од мухамеданаца, само уколико они буду прихватили унију са католичком црквом, односно, уколико православна црква прихвати и призна врховну власт Ватикана,  па је и из тог разлога  1439.године у Фиренци сазван Сабор хришћанских цркава на кога су били позвани и 32 верска поглавара из православних цркава. Васељенски патријарх Jосиф II је подлегао великом притсику католичких посредника, насео је на њихова лажна обећања и отишао је на састанак у Фиренцу, састанак који је требао да одреди даљу судбину хришћанства,организатори су успели да приволе да на тај уцењивачки састанак дође и Исидор, митрополит кијевски, који је пристао да потпише, без договора са Великим Кнезом,  заједно и са другим 31 поглаваром православних цркава, да прихватају верску Унију и да прихватају Папу као врховног верског поглавара на земљи. Једни владар који није дозволио свом патријарху да путује на тај састанак био је  мудри деспот Ђурађ Бранковић, који је прозрео ту велику превару Папе и који је одлучио да Српска православна црква не учествује у тој машкаради. Када је руски Велики Кнез сазнао да српски деспот није дозволио српском патријарху да путује на тај састанак и када је сазнао шта је све митрополит кијеваски потписао, разбеснео се од муке и наредио је својим људима, због срамоте која је нанета православљу,  да митрополита кијевског одмах убију, што је учињено у Италијији , када је митрополит кренуо да се враћа са Сабора. У Константинопољу су избили велики нереди, када је дошла вест о томе да Срби нису хтели да иду на Сабор у Фиренци и на захтев гневног народа Васељенски патријарх је морао да се повуче.

Ватикан никада ово није могао да опрости Србима и настаје вековни терор и негирање свега што је српско, што ће у XX веку довести до стравичног геноцида над нашим народом.

Срби су задавали велике проблеме Папи и крсташима јер су, једини од свих Словена, чували предање о древној цивилизацији Лепенаца и Винчанаца, чували сећање на то потонуло време, неговали древне обичаје, славили своје богове, имали своје породичне свеце, имали своју аутохтону писменост, културу и уметност, имали свој древни календар и бројали године према том свом календару. Срби су сачували, живећи у том Седморечју, свој квантни ум, научили су да размишљају својом главом, да повезују ствари, да примењују логику, уживали су хиљадама година у својој слободи и правди, у заједници једнаких и слободних људи, па је тај осећај слободе и правде остао генетски урезан у нашу нацију до данас. Срби су учествовали у прасловенском стварању прве европске цивилизације и пренели су писменост и културу на друге народе,  нису је огњем и мачем наметнули,поробљавањем и насиљем, него љубављу и несебичним поклањањем, створили су своју прву државу и нису дозволили да други освајачи управљају с њима, него су устајали у одбрану свеоје самобитности, националног идентитета и своје државне суверености.

Због таквог свог погледа на свет и животног става, због тога што нису хтели да се промене, да се покоре, што нису хтели да забораве своје древне претке, што су, једини у Словена, отворено чували сећања на та далека, заједничка времена настанка прве цивилизације, када смо сви Словени настали из једног семена, због тога што су остали да живе у Подунављу, у том библијском Седморечју, што нису хтели да се селе, што су пркосили моћним силама,  што су били своји и на своме, Срби су оптужени од свих колонијалних империја, које су хтеле да владају и Балканом, знајући да је то колевка европске цивилизације, пупак света, да су вечити реметилачки фактор, да су непокорни, непоуздани, да су дивљи, да су варвари, да су нижа раса, да нас, као такве, треба покорити, поробити, истребити,искоренити, преселити и затрети, да је дозвољено и пожељно масовно убијати, клати, вешати, стрељати, спаљивати у концлогорима , у пећима, непослушне Србе, да је дозвољено над Србима починити геноцид као над неким урођеничким племенима у Африци, да је дозвољено бомбардовати Србе у свим ратовима од Турака, Аустро-Угара, нациста и савезника, па све до НАТО зликоваца, који су чак бацали на Србе бомбе са осиромашеним уранијумом. Све је , дакле, било дозвољено тој самопроглашеној, вишој европској раси, која је фалсификовала историју и која је смислила ту подлост да су Јужни Словени 626.године прешли Карпате и да су населили територије које припадају крсташким народим, што значи, да су Словени досељеници, уљези, отимачи туђе имовине, да се налазе на туђем поседу, па могу, ако крсташи изгубе стрпљење, да буду избачени са њихове територије, из те њихове, како је они присвајају,саграђене куће и зато ти примитивни Јужни Словени, који немају никакву културу нити традицију, који су обични дивљаци, који су све цивилизацијске вредности примили и научили од крсташких народа тек када су се доселили, морају да се помире пред том историсјком лажи, мора да прихвате те тенденциозне фалсификате, морају да се покоре тој вишој, аријевској раси, морају да да јој служе, да је слушају и да  добровољно прихвате да они владају њима, јер су Словени потпуно неспособни да владају сами са собом и морају да имају Господара.

Велика историјска несреће је била у томе што су словенска племена хиљадама година уназад била несложна, та особина нас прати и до данас, што су се делила и цепкала, уситњавала, што су давала различита имена својим племенима како би искоренили своје словенско порекло, што су ограђивали  своје територије да би лакше били освојени и колонизирани, нису знали да направе државне савезе или конфедерацију, што су прихватала католичку, православну и мухамеданску веру, одричући се своје древне вере и својих словенских Богова за рачун других, промућурнијих и вештијих народа, који су наметали своје богове да славимо, своју традицију, своје књиге и свој језик, као да Словени, пре тих народа, нису све то имали и као да ти народи нису све то узели, преотели од  древних Словена, који су заборавили ко су и одакле потичу и који су, какав историјски парадокс, пристали да славе туђе богове и туђу, фалсификовану традицију.

Зар то није било сулудо?

Зашто су се Словени тако понашали? Зашто су пристали на таква понижења? Зашто нису држали до себе и своје древне цивилизације и културе? Зашто су све то заборавили? Зашто су прихватили те историјске лажи?  Зашто ни данас, када све више има научних доказа о постојању једне древне прасловенске цивилизације, када све више научника открива постојање једне велике древне културе, званична историја, државне институције и државна политика не дозвољавају да се о томе отворено и стручно говори на државним медијима, да се необразовано становништво упозна, образује и обавести о забрањеној историји прасловена? Зашто је та историја забрањена? Ко је забранио? Ко има интереса да је забрани?

Сва ова питања деценијама чекају праве одговоре. Чекају образоване, стручне и посвећене људе који ће истрајати у одбрани историјске истине и који ће, охрабрени новим научним доказима, наставити да се боре да све словенске државе и настојати да сви словенски народи званично прихвате забрањену историју о свом пореклу, да се нове генерације уче на тој нашој историји, да све државне институције стану у одбрану прикриване историјске истине и да то више не буде само обавеза српских или руских научника, како је то до сад углавном било, него да то буде обавеза свих словенских мислећих људи, који су одлучни да се боре за исправљање те велике историјске неправде.

Срби су храбро носили тај древни свети запис о нашем прасловенском пореклу, имали су свој најстарији календар и бројали су 5508.године пре Христа, носили су вечиту ватру о прасловенском трајању, сачували су у својој традицији древне обичаје својих далеких предака, сачували су прву писменост, унапредили је и створили најсавршенији српски језик, један глас једно слово, носили су смело жртвеник на својим леђима и нису хтели да га испусте, да нас заборав не би одродио, пристали су да буду жртве, да буду сатанизовани од конквискадора, пристали су да буду осуђивани и изоловани, пристали су да буду прогањани и оптужени за ширење јереси,али нису хтели, без обзира на цену тог усправљања, да попусте, да се предају, да се покоре, да пузе, да се промене, нису хтели да постану конвертити, нису хтели да се одроде и да сагну главу пред моћним империјалним силама.

Проблем Срба је био и у томе, што су Срби живели на читавој територији Балкана, што су имали велике притиске да се одрекну свог српског рода, да промене веру, да се покатоличе или исламизују, што су многи морали то и да ураде, спашавајућу своје животе и животе својих породица, тако да је од тих конверита, након њиховог преласка у друге вере и након стварања других нација, долазила велика мржња према Србима који су остали верни православљу, који су остали верни својој древној традицији и који су били вечита опомена и споменик на сећање конвертитима за њихову велику националну издају. Када је већ неко сведок те велике националне издаје, онда је много боље да се заиста претвори у непомични  споменик, да постане неми сведок, да не може ништа да прича и да не може да преноси предање о издаји, па је тако отворена могућност да се слободно и систематски, некажњиво, непрестално кроз векове убијају Срби као непожељни  и опасни сведоци, да се претварају у надгробне споменике једне закопане древне цивилизације о којој није смело ништа да се зна, јер то нису дозвољавали више расе европских народа.

Видели смо да је вековна тежња Папе и крсташких владара била да се сруши Ромејско царство и да се освоји Константинопољ, да је мржња њихова према православним шизматицима била толико велика да су дозволили да Османлије освоје и униште Ромејско царство, то им је одговарало да би  Папа постао једини господар хришћанских народа, намерно нису хтели да пошаљу спремну крсташку војску да помогну својој браћи у Христу, намерно су, читав век пре пада Константинопоља, одбили да помогну Србима да се одбране од Турака, јер Срби су сматрани природним наследницима Ромејског царства, које је већ четри века било смртно болесно и полако је умирало  на Босфору. И прерана и мистериозна смрт Цара Душана, смрт која је уследила подлим тровањем, смрт о којој  до данашњег дана не сме да се говори, само из разлога што је Цар Душан имао једини ту историјску снагу да заустави пропаст Ромејског царства, што је имао знање, способност, организованост и личну харизму да постане ромејски цар и да заустави налете Османлија, да их порази и да их протера са европског тла, који је знао да припада древним правословенским коренима и да му је света дужност да сачува независност и сувереност Срба,  али , нажалост, Цар Душан се није уклапао у ту планирану нову поделу свету, где је Ватикан морао да управља свим европским народима, сметао је пословним интерсима крсташких владара и тако је морао мучки да буде убијен , да се случајно не би догодило да успе у свим тим намерама које је планирао.

Остављени и издани од Европе, која им је срамно окренула леђа и због тога издајничког чина се ни данас не стиде нити се кају, средњевековним Србима није преостало ништа друго него да се уздају у Божију помоћ и отуда се, услед те објективне историјске немоћи да се супроставе много моћнијем непријатељу, услед те остављености и разочараности, страшног бола у души због издаје хришћанске браће, код Срба природно и очекивано родила свест да они гину за интересе читаве Европе, да су они предстража хришћанства, да се жртвују за свету ствар и да је њихово царство небеско, сходно учењу Христа, да су Срби небески народ и то њихово узвишено страдање су опевали у својим епским песмама.

Историјски би много боље било по Србе да је Кнез Лазар поступио као мудри  Краљ Бодин  или као премудри деспот Стефан Немања, да је пронашао начина да се нагоди са Турцима, да истргује са њима, да направи добар национални прорачун, да им се силом не супроставља, него да их пусти да прођу на свом путу према Бечу, тако да би Османлије биле под Бечом већ 1389.године, уместо што су дошли 1683.године. Срби су имали пуно морално право да то ураде, да направе историјски договор са Турцима, да избегну страдања, да се сачувају, да прихвате условну, меку окупацију, са тачно утврђеним правима и обавезама, да откупе своју независност и неутралност, да пропусте Турке да реше своје велике  вековне проблеме и несугласице са крсташима и Папом, да им врате мило за драго, да их казне због крсташких освајања, да им приреде исаламско освајање у њиховој кући са набијањем непослушних на колац,  јер су Папа и крсташи били крајњи циљ Османлија, а не издани  Срби који, Турцима из потпуно непознатог разлога, бране крсташку Европу од праведне казне нараслих и моћних Османлија.

Турско ропство све до српског устанка 1804.године, када су се Срби сами побунили и устали да поврате своју слободу и државну сувереност, било је насилно заустављање једног великог, започетог српског средњевековног препорода, бурног полета у култури и уметности, једне српске оригиналне предренесансе, када су српски средњевековни сликари својом слободном формом и колоритном палетом на фрескама у српским манастирима, италијански предренесансни сликар Ђото ди Бондоне, који је први револуционарно променио европско сликарство, како га хвале, тек се био родио када су Сопоћани одсликавани,  најављују да се нешто ново спрема у европској уметности и да се пробудила нека нова слобода у изражају окованог европског човека, да су српски средњевековни уметници први били носиоци тог предренесансног сликарског пожара, о коме се ни данас ништа не зна, крије се та истина, да се радило о једној оригиналној и аутентичној уметности, самосвојној, која је насилно, освајањем Османлија, била прекинута. Срби су крварили на граници хришћанске Европе, били су предстража тој незахвалној Европи, која је, у време док су Срби били окупирани и набијани живи на колац, да се што дуже муче и да полагано у великим боловима умиру, као казна за то неразумно брањење Европе, могла да се уметнички уздиже и усавршава, да се окрене себи и својим духовним вредностима, да се привредно развија и богати, да постане развијена и да неколико векова касније, када су Срби сами успели да се ослободе од турског ропства, када су обновили своју државност, када су почели да се уздижу, усправљају и развијају, када се у српском народу рођени такви светски умови као што је Руђер Бошковић, Коста Стојановић, Милутин Миланковић, Мика Петровић Алас, Михаило Пупин и највећи ум човечанства Никола Тесла, крсташка Европа у свом империјалном походу према нафтим пољима Истока, у два наврата, у првој половини XX века,  крвавим и геноцидним ратовима , дивљачки сурово и злочиначки болесно зауставља тај српски узлет, ту нову српску државну и националну ренесансу, тај национални преображај и полет, казненим експедицијама масакрира недужно цивилно становништво, жену, децу, труднице и старе људе, само због тога што су Срби и што припадају заветном древном народу.

Како другачије објаснити бомбардовање Аустро-Угара на почетку рата Народног музеја и зграде Универзитета? Како објаснити нацистичко бомбардовање на Васкрс и уништавање Народне библиотеке са 300.000 књига које су биле национално благо светске културе? Како објаснити варварско бомбардовање савезника на само крају рата и уништавање индустријских постројења по Србији? Зар се то ради својим верним савезницима у рату? Како објаснити усташко истребљивање Срба у Јасеновцу и Јадовну? Како објаснити убијање 74.360  српске деце широм НДХ? Зар су деца крива што су Срби? Како објаснити варварско НАТО бомбардовање осиромашеним уранијумом 78 дана суверене европске државе? Зашто? Зар се осиромашеним уранијум уводи демократија, слободно тржиште и бране људска права у једној држави? Како објаснити протеривање 250.000  Срба из Хрватске и 200.000 Срба са Космета? Како објаснити паљење светих српских манастира од стране албанских фундаменталиста? Манастира који су под заштитом УНЕСКА и који су бисери светске културне цивилизације.

О чему се овде ради? Зар је сав овај вековни злочин почињен над Србима био случајан? Зар то није део неког вишег плана? Зар то није нека освета? Зар то није једна те иста, вековна расистичка, шовинистича и злочиначка политика Европе према Србима, који су се једини усудили да буду реметилачки фактор на Балкану и који су чувари древне заветне тајне о потиснутој, скренутој и забрањеној прасловенској цивилизацији? Зашто тај злочин није извршен над другим словенским народима, него увек над Србима и Русима? Намерно прво наводим Србе испред Руса, јер смо ми малобројан народ, који је много страдао, који је у два наврата пресудно помогао Русима да опстану, народ који још увек баштини прасловенску древну цивилизацију и који наставља своју борбу против фалсификоване историје.

И последње што желим да истакнем, у овом чишћењу терена пред објашњавање српских заблуда и њихових корена у оснивању Југославије, тиче се једне велике грешке коју је направила Српска православна црква – СПЦ. Грешка је у томе што СПЦ није дозволила, није имала разумевања или се плашила, не знам због чега је била тако конзервативна и искључива, да се сви припадници Срба који су, из разних разлога, определили да пређу из православне вере у католичанство или ислам, више не сматрају Србима и да они припадају неким другим, новоствореним народима. Промена верског опредељења не значи и промену нације, јер ако је неки православни Србин постао католик, исламиста, будиста, протестан, адвентиста, баптиста или атеиста, то не значи да он више није српске националне припадности, него то значи да је он изабрао, променио и определио се за неко ново верско схватање, нешто што је њему временом постало ближе или што га боље испуњава. То, дакле, не значи да тај верски преобраћеник више није Србин, него значи да је он Србин који је променио веру и верује у нешто сасвим друго, које је он изабрао или је био приморан да изабере.

Потпуно је неважно његово верско опредељење са становишта његовог националног идентитета. Као што је родитељима детета потпуно неважно, без обзира колико то њима лично болно било, ако њихово дете промени веру, идеологију или пол, јер њихово дете остаје и даље њихово, то се не може никада поништити, упркос свим тим насталим променама, они, ипак, морају као родитељи, то им је задатак, да увек остану уз своје дете и да брину о њему.Та родитељска брига је старија и јача од свих лудости погрешног избора детета. Чак и када дете пресече ту родитељску врпцу и одбије било какву везаност за родитеље, дете не може да насилно избрише и забрани бригу његових родитеља.  Међутим, тако није мислила СПЦ, што је довело до схватања да Срби могу да буду само православци. На тај погрешно интерпретирани начин националног идентитета од стране канонизоване СПЦ, добили додатна два велика историјска проблема. Први, да је дошло до значајног смањивања броја  Срба у свету, јер се преласком, обично у католичанство или ислам, смањивао број православних Срба, што је прилично умањило наш национални биолошки потенцијал. Други проблем који је настао, преласком на другу веру Срби су били избрисани из свог националног идентитета и тако су окарактерисани као издајници своје нације, што они нису били, па је та одбаченост од нације у којо су рођени и верско конвертитство породило једну велику мржњу преобраћеника у вери према својој некадашњој нацији. Било је много мудрије да су третирани и даље као остали Срби, без обзира да ли су били католици или муслимани. На тај начин, мислим да би се значајно смањиле историјске тензије на Балкану,подигао би се праг толеранције, верујем да би много мање дошло до сукобљавања, не кажем да сукоба злочина међу верски подељеном браћом не би било, да би злочин нестао као такав, али да би услови за његов настанак били много мањи, то је више него извесно.

Зашто сам све ово морао да наведем пред поглавље о настанку и пропасти Југославије?

Све што сам написао у овом поглављу  о Јужним Словенима било је врло важно да наведем како бисмо имали све значајне  претпоставке за настанак и распад Југославије, једно без другога не може да се објасни, како бисмо разумели историјску драму која се ту одиграла, када су се подигле тешке историјске кулисе за одпочињање те крваве драме и како бисмо разбили предрасуде и заблуде националног полусвета, недоучених, полуучених, оних који ништа озбиљно не читају и ништа историјски не истражују, али, ипак, све знају, који су најпродуктивније топовско месо сваке демагошке пропаганде, јер су подложни манипулацијама и завођењу. Осветљавањем те историјске позорнице,  када су рефлектори критике упаљени и усмерени на главне глумце наше трагедије, можемо много боље да посматрамо њихову глуму, да уочавамо све недостатке у њиховом игроказу и да наслућујемо како се читава та представа може да заврши, јер смо некада давно читали тај драмски текст, али смо га, нажалост, због наше немарности и несистематичности одавно већ заборавили, не сећамо га се више и то је главни разлог зашто увек понављамо старе грешке, зашто ништа нисмо научили из личног искуства и зашто пристајемо да будемо страдалници једне нације која је већ, од стране оних који управљају светом, типована за нестајање.

 Искуство Срба са заједницом јужнословенских народа треба да нам послужи да никада више не направимо исте грешке ,које смо правили пристајући да уђемо у ту заједницу, да увек будемо обазриви када се одлучујемо да уђемо у неке веће савезе са другим народима, поготово ако се тај  наметнути савез данас зове ЕУ.

SHARE