Početna Tekstovi ЈОВАН РАДОНИЋ „РИМСКА КУРИЈА И ЈУЖНОСЛОВЕНСКЕ ЗЕМЉЕ“

ЈОВАН РАДОНИЋ „РИМСКА КУРИЈА И ЈУЖНОСЛОВЕНСКЕ ЗЕМЉЕ“

2457
0
SHARE

ЈОВАН  РАДОНИЋ

 „ РИМСКА  КУРИЈА И ЈУЖНОСЛОВЕНСКЕ ЗЕМЉЕ ОД XVI  ДО  XIX  ВЕКА“

 

 

Ако сте се разочарали данашњим нашим неприликима, ако не видите никакав излаз из овог нашег програмираног пропадања, ако сте изгубили свако вољу да се борите против ветрењача и мислите да је дошао задњи час у пропасти Срба, мислите да нам нема више никакве помоћи, јер нико није способан да сам себе тако систематски уништи као што то вековима Срби раде сами себи, онда вам препоручујем да се наоружате стрпљењем и да полако, систематично и пажљиво прочитате ово дело нашег предратног академика професора Јована Радонића / 1873-1956/ , који је прикупио огромну грађу не само о томе како се Римска курија организовано ширила на Балкан, како су мисионарили, како су поткупљивали и уцењивали православне шизматике, који су им , све од раскола 1054.године, били трн у оку, које нису могли органски да поднесе, да прочитате ово дело јер  ће вас, сигуран сам, много више интересовати,како су се наши преци све то издржали, како су се одбранили од те нападне католичке пропаганде, подмићивања и поткупљивања, како су остали верни себи и својој православној вери, како нису поспустили, посустајали, како су остајали стамени и чврсти и у најгоррим животним условима,ратовима и окупацијама, како су се сналази, борили, противили или, ако више није било никакве помоћи, заједно исељавали да би сачували своје српство и своје православне обичаје.

 

Ти наши преци нису знали за апатију, разочараност, безвољност и потиштеност.

Нису били незаинтересовани за судбину Срба, јер су пуним животом живели у свом српском националном идентитету.

 

Када прочитате ову књигу и када упоредите животе наших предака и наше данашње животе, када је српство поново, по ко зна који пут, угрожено и када се око нас налазе земље које су постале НАТО слуге, онда схватате да се ништа у историји није вековима променило, да је све тако проклето исто, да је увек било тако да су наша браћа, која су потекла из нашег истог лепенског и винчанског семена, и да су наше прве комшије, који упорно тврде да су они староседеоци Балкана, мада су се појавили на Балкану тек средином XI века, да су сви они брзо поклекли и постали послушне и верне слуге наших освајача, да су одано служили интересима империјалних сила и да су се увек, баш увек, користили новонасталом приликом да се, злоупотребљавајући снагу освајача, крваво обрачунају са Србима, тако да су их крвнички убијали до истребљења, маскре чинили и геноцид спроводили, показујући своју невероватну мржњу, патолошку завист и непрегледну љубомору на народ који никада није био освајачки, који је бранио своју древну писменост, језик и културу, народ који је брзо заборављао и опраштао својој браћи и комшијама све зло које су нам кроз векове чинили. Када упоредите, дакле, наше данашње, какве такве, али прилично цивилизацијски смирене и грађански уређене животе, где се не умире по улицама од глади и где вас разбојници не могу свакога дана убити или опљачкати, померили смо се у тим елементерним условима животног опстанка за макар две степенице према неком организованијем друштву, онда морамо да поставимо питање, читајући шта су све доживљавали наши преци Срби, који су живели на територији читавог Балкана, како то да су они имали толико снаге да се одупру свим тим имепријама : млетачкој, угарској, аустријској, француској и отоманској, да су имали толико вере у себе, да су чували српски национални идентит кроз векове, све до наших дана, да су свесно одлазили у смрт да би одбранили српство, да су се мучили, патили, тамновали, батине добијали, муке подносили, али да се нису предали, да су настављали тамо где су стали њихови преци и преци њихових предака, па тако хиљадама година уназад све до Лепенског вира и Винче, док ми данас стално нешто кукамо, запомажемо, јадамо се, кривимо друге, све нам нешто смета и уплашени смо, мада нам нико не прети, него смо у страху да не изгубимо малограђански омамљујући и опијајући комфор потрошачке куповне моћи.

 

Шта се то са нама, браћо и сестре Срби, данас догодило?

Зашто смо се искварили?

Зашто смо издали идеала за које су живот давали наши преци?

Зашто смо толико себични и похлепни, па све меримо кроз наше мале животне прохтеве без покрића?

Зашто смо постали тако мекушасти и слаби духом?

 

Књига професора Радонића не одговара на кључно питање које нас мучи кроз историју – зашто Србе толико мрзе, нарочито их мрзи тако упорно и искључиво до биолошког негирања и истребљења Римска курија, мада славе истог, заједничког бога – Исуса Христа, као што га славе и православни шизматици, које вечито оптужују за издају њихове праве вере, зашто се боље опходе према муслиманима, Османлијама, него према онима који су им и национално и верски ближи, на та питања овде нема одговора, већ ова богата, обимна и вредна књига износи хронолошким редом, педантно и систематски, са обиљем података, имена људи који су живели и радили у нашим, балканским локалним прилика, толико се иде у детаље да се задржава на неким подацима из мањих места, потпуно историјским неважним, али са јасним основним циљем да се, у свим тим изнетим подацима, догађајима и описаним ликовима, ухвати једна заједничка црта која се протеже у ова приказана три века борбе католика, православаца и исламиста за душу становништва осиромашеног, опљачканог и окупираног Балкана.

 

Ако се толико хиљада година сви непрекидно боре да овладају Балканом и балканским народима, ако се та борба и данас понавља, управо улазимо у критично време одмеравања моћи две супростављене империје на Балкану,онда то, ипак, значи да Балкан има нешто што други немају, да Балкан има, за све који желе да га упорно освоје и да њиме владају,  нешто тако значајно и важно, тајновито и мистично, нешто изузетно што много значи освајачима и да ми нисмо, како нас препотентни скоројевићи из Европе приказују, дивља варварска племена, чудовишта из шума, него да смо ми древна цивилизација, пупак света, да смо ми подарили свету прву псименост, културу, металургију, архитектуру, градњу и прве законе и начин организације друштва у коме најмање двехиљаде година, али мислим и читавих шест хиљада година, није било никаквих ратова, освајања и убистава, како су мирно и спокојно живели наши преци у својој различитости и таквом хуманом уређењу друштвене заједнице којој човечанство већ вековима безуспешно стреми.

 

Професор Радонић детаљно приказује како је Римска курија ширила католичанство по Балкану, као су били организовани, на какве све проблеме су наилазили њихови мисонари, даје статистику броја католика у различитим временским периодима, где можемо да видимо да се изузено споро у овом периоду ширило католичанство, па све то што читамо је врло интересантно за упоређивање данашњег стања католичанства на Балкану и за разумевање неких догађаја који се периодично понављају кроз историју и који се могу разумети само читањем овакве једне књиге, док је, за мене, далеко било интересантније да пратим ону другу страну која је приказана, одбрана српског националног идентитета у таквим тешким приликама, док смо  стиснути између ратоборних и пљачкашки настројених великих сила, које су једнаким интезитетом мрзеле Србе, да сазнам о неким личностима оно што до сада нисам знао, да пратим слабости појединих наших великана и светих људи, који су учествовали, поражени својом сиротињом и бесперспективношћу у осмалијском ропству, у почетним преговорима са папом око унијаћења, али који су се, ипак, на време, зауставили и схватили где им је место и шта треба да раде, тако да су остали верни православљу и својим српским коренима.

 

На самом почетку књиге, аутор нам објашњава да је Римокатоличка црква кренула у одлучан обрачун са присталицама Реформације, да се 1540.године јавља језуитски ред Игњатија Лојоле, да је папи, као наследнику Исуса Хрисата и апостола Петра, припала сва врховна, законодавна, извршна, судска и финансијска власт, да је језуита и кардинал Роберт Белармин/ 1542-1621/ тврдио да је папа безгрешан и да папа, ако би узео у одбрану порок и устао против врлине,црква је дужна да верује да је порок добар, а врлина рђава ствар. Када имате овакве фанатике који верују у безгрешност папе, онда је то опасна ствар приликом ширења католичанства и наметање папе за онога кога морају да слушају сви хришћани,јер ће католички мисонари бити спремни на све да би спровели политику Римске курије у ширењу интереса папинства у свету. То да се ради о питањима интереса, профита, материјалних добара и уносних прихода, то је сваком лаику јасно, јер зашто би папа тражио сву финансијску власт да  конценгрише у своје руке, ако се бави душама људским, ако се посветио бризи за сиромашне и чињењу добрих дела.

 

Отуда академик Радонић пише :

 

„Наш је народ, у истину, био вољан да се диже против Турака,али западњаци, донекле и они авантуристи,желели су да са што мање трошка и жртава дочепају нових земаља и кемтова радника, док су папе из тога покрета хтели да извуку што више користи за снажење папске моћи и Римокатоличке цркве“

/ Catena mundi , стр.16/

 

Потпуно је разумљиво да су Срби остављени да буду педстража европском хришћанству, да су нас намерно издали и жртвовали, јер нас мрзе, да су се радовали да нас Османлије истребе и аутор закључује :

 

„ Раније склопљене хришћанске лиге против Турака нису ни мало успеле, јер савезници нису сложно наступали против непријатеља гледајући сваки своје посебне интересе.“/исто, стр.18/

 

Наравно, страдање Срба се сматра нормалном ствари, нешто о чему се не треба расправљати,нешто што је добро за ширење католичанства на Балкану и аутор пише ;

 

„ Да је било више сношљивости од стране Рима и католичкога високог клира , не би био ископан тако дубок јаз између две вероисповести једног и истог народа.“ / исто, стр.21/

 

Али, те сношљивости није било.

Напротив, мржња је родила злочине, пример масакра аустоугарске војске у Мачви и истребљење Срба у усташким логорима, које људски ум не може да разуме.

 

Пресудан датум у организовању католичке цркве је био 22.јун 1622.године када је булом папе Гргура XV основана КОНГРЕГАЦИЈА ЗА ПРОПАГАНДУ ВЕРЕ, какав фантастичан манипулитиван наслов, која је имала задатак да руководи радом мисионара свуда у свету.

Формирање Конгрегације за пропаганду вере Римке курије је само доказ да је Ватикан функционисао као данашње мултинационалне корпорације, отуда потреба да управља финансијама света, које хоће да моноплизију читав свет, док је Конгрегација добила задатак да буде маркетинша агенција ове католичке корпорације.

 

Проблем корпорације је био у томе да је  „Римска црква могла успешно да дела, моралао је да буде слоге међу свештенсвом, међутим мржња међу одређеним монашким редовима је била снажна и неутолива“ / исто, стр.73/ и  „фрањевачки фратри гледају само своје личне интересе,гулећи немилице своју паству.“ / стр.78/

 

Конгрегација је одобравала финансијска средства својим мисионарима за поткупљивање православних шизматика, успевала је да придобије неке српске патријархе или епископе, кроз читав овај посматрани период то се редовно понаљало, попуштали су они свештеници који су живели у великој беди и који су пристајали, како би преживели, на унијаћење само да би примили финансијску помоћ, али би се касније, када би се исцрпла та финансијска помоћ, опет, враћали, осим неких ретких случајева, свом православљу.

 

Тај Велики Инквизитор католичанства или данашњим речником написано ВЕЛИКИ БРАТ неолибералног,корпоративног фашизма, Конгрегација за пропаганду вере  на почетку свога рада је нарочиту пажњу обратила на Србе и Србију.

 

Професор Радонић наводи да су миграције  Срба у првој половини XVI века биле толико интезивне и честе  у Далматинској загори да је читав тај крај постао чисто српски и наводи извештај млетачког синдика Андрија Барбарига од 15.фебруара 1531.године, упућен  Млетачкој влади, у коме пише : „ како нема скоро ни једног више римокатолика у далматинском континенту.“

 

 

Срби граничари се упорно боре за своју слободу, признају аустријском цару Фердинанду II да ће пре изгинути него бити кметови угарске господе, па је цар 01.децембра 1623.године ослободио Србе крајишнике, као своје најбоље војнике, за сва времена служења угарским племићима и обећао им је да ће бити одговорни лично само цару и то потврђује 15.новембра 1627.године, док хрватски сталежи љубоморно гледају на те привилегије Српских граничара и њихових епископа. / стр.49/

 

У књизи је  пратимо борбу српских патријарха да одбране аутокефалност Српске православне цркве, одупирање унијаћењу, нагодбе и трговина са Портом и локалним пашама,одупирање Млецима и Конгрегацији за пропаганду вере, сеобу патријарха Арсенија  III Чарнојевића 1690.године из Пећи у Угарску и његову упорну и доследно борбу да, у новим условима, код хришћанске сабраће, сачува православље, да се избори за аутономију Срба у царевини, да се одупре притисцима угарских и хрватских сталежа и сталној намери Римске курије да их покатоличи, борбу патријатха Арсенија IV Шакабенте да добије 1741.од царица Марије Терезије потврду патријашијског достојанства и да буде признат као духовни поглавар над целим српским свештенством и народом.

 

Када нека верска организација оснује Конгрегацију за пропаганду вере, када иза ње стану моћне државе светог римског царства и огроман финансијски капитал, који је опљачкан у крсташким ратовима и империјалним  походима  по свету, онда је то само доказ да се ради о великој сили која жели да прошири сфере свог политичког, верског и финансијског утицаја, сили која се служи свим средствима да оствари своје намере, сили која има посебну институцију за пропагирање своје вере и која жели да пороби све оне који су шизматици, неверници, који су различити, који нису под контролом, који не мисле онако како мисли папа, који не желе да прихвате безгрешност једног верског поглавара, који хоће да буду слободни и да уреде живот према својим намерама и хтењима.

 

Када се неко супростави таквим моћним освајачима, када им се одупре, када неће да се савије и да љуби скуте, када неће да изда своју веру, уверења и учења, када поштује своју традицију, обичаје и веровања, када неће да тргује и да се нагађа, када је непоткупљив  у свом ропству и сиромаштву, онда је све то доказ да се ради о народу који је дубоко укорењен у своју традицију, који зна коју му је Бог улогу подарио на земљи, који никада не може да пропадне, кога Бог искушава и проверава, али који, упркос свему, Божијом вољом опстаје и траје већ 7527. година, који је надживео све светске империје, који носи памћење о изгубљеној заједници, слободи, једнакости, братству, љубави и игри као покретачу опстанка људи у заједници, онда је све то доказ, браћо и сестре Срби, господо другови, да наше српско постојање на планети има неки узвишени смисао, да има неку божанску мисију, да је предодређено за нешто велико и значајно, па ,стога, наша цивилизацијска, историјска, национална и духовна обавеза је да ту борбу за последњег човека наставимо, да се не предамо, не смемо да се уморимо, да високо подигнемо барјаке слободе над нашим главама да нас сви покорени народи виде, да подигнемо упаљену бакљу да остали колонизовани народи, којима су лоботоримали свест, виде да постоји светлост у овом европском мраку, да није све изгубљено и да има спаса за изгубљено и залутало човечанство.

 

Ако су могли наши преци, можемо и ми.

То је наша обавеза.

Света.

И ништа не сме да нам буде тешко.

Ватра слободе не сме да се угаси.

Борба за опстанак заједнице тек почиње.

Борба наша са животом и опстанком је скопчана.

 

Београд, 18.05.2018

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SHARE