Početna Sadržaj Izdvajamo JOVAN DUŠANIĆ

JOVAN DUŠANIĆ

894
0
SHARE

„Ju-Es Stil“ kao primer – za šta?       
Jovan B. Dušanić     sreda, 09. novembar 2011.

 
„U.S. Stell je dobar primer kako treba da se ide napred.“

Boris Tadić, Danas, 23.06.2005.

Rukovodstvo američke kompanije Ju-Es Stil je ovih dana javno izrazilo nezadovoljstvo poslovanjem u Srbiji, pa je u Smederevu zavladao strah da bi moglo doći do zatvaranja fabrike i otpuštanja svih 5.000 zaposlenih. U razgovoru za Politiku (04.11.2011) jedan radnik priznaje da ga je strah da razmišlja o tome i dodaje: „Ako bi se ponovila otpuštanja kao pre pet-šest godina, moja deca bi ostala gladna i na ulici.“ U potpunosti možemo razumeti opravdan strah zaposlenih u železari i znamo da njihove konkretne muke neće olakšati rasprava o suštini problema, ali je neophodno ukazati da je sve ovo što nam se događa očekivana posledica višegodišnje pogrešne ekonomske politike, te da ukoliko se sa takvom politikom nastavi naše muke možemo privremeno ublažiti ali će one kasnije biti sve veće i veće. Ključno pitanje jeste zašto smo se doveli u situaciju u kojoj nemamo dobra rešenja i stalno moramo da se opredeljujemo između loših i katastrofalnih.

Posle petooktobarskih promena (2000) u Srbiji se realizuje neoliberalni program ekonomskih promena koji je, pre svega, u interesu krupnog kapitala i svetske oligarhije i koji vodi brzom urušavanju, ionako slabašne, srpske privrede. Ovim programom Srbiju je trebalo lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih. Gde vodi ovakva ekonomska politika najbolje ilustruje sadašnja slika urušene i prezadužene srpske privrede sa ogromnim brojem nezaposlenih i bednih ljudi, a i primer sa Ju-Es Stil-om to odlično ilustruje.

Podsetimo se da je prodaja Sartid-a izvršena u vreme vanrednog stanja (mart 2003), direktnom pogodbom (bez javnog nadmetanja) za 23 miliona dolara, a dotadašnje velike dugove je na sebe preuzela država (tačnije građani Srbije). Za ovaj iznos Ju-Es Stil je dobio kompletnu Novu železaru koja se prostire na 300 hektara zemljišta, Staru železaru na samoj obali Dunava, Smederevsku luku, slobodnu carinsku zonu površine od preko 20 hektara, Fabriku belih limova u Šapcu (samo za njenu izgradnju je uloženo 150 miliona dolara) i još mnogo toga. Između ostalog i FK Sartid čiji je stadion ubrzo Ju-Es Stil stavio na javnu prodaju po početnoj ceni od 36 miliona dolara.

I sada na saopštenje rukovodstva Ju-Es Stil-a da je nezadovoljno poslovanjem u Srbiji, lokalna samouprava i Vlada Srbije izjavljuju da će učiniti sve da „umilostive gospodu investitore“ kako bi nastavili sa poslovanjem u Smederevu. Velika je zabluda da pohlepa krupnog kapitala ima bilo kakve granice i da ona može biti zadovoljena. Ju-Es Stil-u nije bilo dovoljno što je dobio „pola grada za malo para“ (kako je u vreme prodaje glasio naslov u jednom listu) i, posle otpuštanja 3.000 zaposlenih, sada traži dodatne povlastice kako i preostalih 5.000 radnika ne bi ostali bez posla.

Već je obelodanjeno da će, kao prva mera, Ju-Es Stil-u biti omogućeno da plaća simbolične iznose taksa (za korišćenje obale Dunava 0,5%, a za ekologiju 2,5% umesto propisanih 100%). Nije teško zaključiti da će se kasnije tražiti beneficirane – niže cene za utrošenu električnu energiju (koje su i onako niske i zbog kojih se godinama raubuje EPS i dovodi u beznadežno stanje kako bi za „male pare“ bio prodat nekoj inostranoj kompaniji), oslobađanje od plaćanja poreza i doprinosa u budžet Srbije, „dobrovoljni“ pristanak radnika na značajno smanjenje plata kako bi zadržali radna mesta, i tako dalje.

Čemu sve to vodi pisao sam ranije u tekstu Strane investicije kao panaceja, navodeći primer Meksika (čija je privreda bila uništena nametnutim neoliberalnim programom ekonomskih reformi), te je bio prisiljen da američkim kompanijama garantuje izuzetne uslove investiranja. Investicije su usmeravane u takozvane makiladore (maquiladoras), odnosno lanac američkih preduzeća izgrađenih duž granice sa SAD. Ta preduzeća su eksteritorijalna, oslobođena su plaćanja poreza u meksički budžet, radnici rade u ropskim uslovima za mizerne nadnice i u ovim preduzećima nije dozvoljeno nikakvo sindikalno organizovanje, a šteta koju Meksiko ima od makiladora procenjuje se na oko 15 milijardi dolara godišnje.

Sada i u Srbiji jasno vidimo da smo se našli u vlasti krupnog kapitala i da, iz dana u dan, sve veći i veći broj građana propada u provaliju iz koje se ne vidi izlaz. Zbog toga je neophodno da shvatimo uzroke koji su nas gurnuli u provaliji, kako bi bili u stanju da preduzmemo efikasne akcije kojima bi se iz nje mukotrpno, ali polako i sigurno, izvlačili.

U suprotnom ćemo sve dublje i dublje u provaliju propadati i u njoj će se nalaziti sve veći i veći broj građana Srbije.

(Kraća verzija objavljena je u listu Politika, 09.11.2011.)
 
 

SHARE