Početna Tekstovi ЈОВАН Б. ДУШАНИЋ

ЈОВАН Б. ДУШАНИЋ

2545
0
SHARE

ЈОВАН Б.ДУШАНИЋ – ЛИПЉАНСКИ

                                                    „  СРБИ

                               БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У XIX ВЕКУ

                               Борба за слободу и уједињавање“

 

 

 

Професора Душанића знамо као врсног економисту који је сачувао углед наше економске струке и који је показао да још увек, на сву срећу, имамо, у временима зла и државне и националне пропасти, достојанствене, моралне, стручне и одважне људе са интегритетом, који знају да мисле својом главом, који отворено говоре оно што мисле и што им струка налаже и које, упркос свему, ниједан тоталитарни политички систем не може да поткупи,промени или ангажује, за разлику од стада  брљивих и брбљивих незналица естарадних економиста, блебетала и торокуша,лицемера и лакеја, самозваних аналитичара и политичких послушника, који су потпуно обесмислили и уништили нашу економску струку.

 

Највећи допринос професора Душанића нашој савременој економији, према моме мишљењу, налази се  у томе што је потпуно разобличио све лажи неолиберализма и што је уништио у својим књигама тржишне талибане и јапијевце фундаменталисте, који су применили у нашим условима наметнуту, штетну и опасну операцију без анастезије и шок терапију, која нас је довела до данашње државне и националне пропасти.

 

Професор Душанић се међу првима у нашој јавности успротивио дивљачкој, бандитској и пљачкашкој приватизацији, назвавши такву распродају државних и националних добара бећарском економијом.

 

О значају његових књига сам писао у овом приказу

 

https://www.facebook.com/branko.dragas/posts/preporuka-za-%C4%8Ditanje-httpwwwdragasbizprikaz-knjige-ekonomija-postmoderne-jovan-b/1204342502962459/

 

Како од краја осамдесетих година прошлог века лично познајем професора Душанића, још из времена када је радио у привреди, како могу да потврдим да припада оној малој, реткој групи српских интелектуалаца који је мени, нешто млађем економисти и банкару, био узор знања, искуства, честитости и моралне вертикале, све док имамо такве интелектуалце ова унесрећена земља и овај заведени народ има наде да се спаси, онда је моја стручна, људска, морална и динарска обавеза да напишем своје утиске и да о новој књизи професора Душанића, књизи која није из економије, књизи која се разликује од свега онога што сам читао од њега, књизи која долази из историје његовог завичаја  и којом он крунише, заокружује и сравњује свој научни допринос ангажованог интелектуалца.

 

Моја баба Драгиња  из Стрмице, крај Книна је увек говорила, када ти Бог подари таленат, онда си за све рођен и све ти иде од руке.

 

Тако је и професор Душанић овом књигом показао да је надмашио многе професионалне историчаре својим отвореним и реалним приступом теми коју обрађује, својом ерудицијом, стилом писања и објективним сагледавањем историјских догађаја, што, морам то да признам, не краси многе наше историчаре, па сам ту недавно, као човек који деценијама чита велику историјску грађу и који пише историсјке есеје, разбијајући заблуде и предрасуде званичне историје и радећи оно што наши историчари не раде, морао да се обрачунам са једним естрадним историчарем,барабом и пропалицом, који је постао ударна песница велеиздајничког и конвертитског режима.

 

Професор Душанић је у овој књизи економски прегледно изнео историју Срба у Босни и Херцеговини у XIX веку, али је као добар планер направио стратегију писања такву да нас је прво увео на позорницу светских историјских дешавања од XIII до  XIX века, рачуноводсвено прецизно је поставио све актере ове босанске драме на њихова историјска места, објаснио нам као савесни историјски аналитичар  ко коју улогу игра у тој нашој националној трагедији, осветлио њихове историјске позиције,планове и намере, показао нам ,без острашћености и претеривања , односе између великих сила, које се вековима боре око превласти над главом нашег жртвованог и напаћеног народа, наводио нам многе ауторе и цитирао њихове мисли као потврду онога што нам пише, без сувишних и замарајућих фуснота досадних историјских мољаца,стварајући тако разумљиво,читљиво и интересантно штиво које нам показује да је историја учитељица живота из које ми, Срби, нажалост, ништа нисмо научили и да се наша трегедија данас наставља управо због тога што сами себи нисмо успели да разјаснимо шта се то ужасно догодило у прошлости, зашто нам се то догодили, ко је крив за то што нам се догодило и шта нам је данас чинити да се више те несреће и та страдања никада не понове.

 

Ако заиста хоћемо да избегнемо суманута национална страдања, која настају из наше националне ароганције и потцењивања вековних непријатеља, из брзог заборављања и опраштања, из наше лаковерности и поводљивости, из наше траљавости, трапавости и потпуног одсуства дисциплине и реда,нашег незнања сопствене историје, морамо да признамо да о својој историји заиста ништа не знамо, што је поражавајуће и крајње опасно за коначно решавање српског националног питања на Балкану, које се данас, опет, наметнуло као и у времену о коме професор Душанић пише, онда сви морамо, нарочито они који управљају државом и народом, да пажљиво прочитају ову драгоцену књигу, да читају са оловком у руци, онако како ја читам, да подваче, обележавају, исцртавају и уче, враћају се и понављају,све док им то не уђе у главу, јер ће на основу тог знања сигурно да пронађу права решења и историјске одговоре за наше данашње невоље.

 

Без читања ове књиге, господо другови, не можемо да се избавимо наших националних заблуда и предрасуда.

Зато, књигу у шаке!

Књигу, књигу, јер нам само она даје знање.

Нема знања на интернету.

На интернету добијамо само брзе информације.

Знање се учи из оваквих књига.

 

У овој књизи се налазе објашњења наше националне трагедије.

Налазе се решења како да се избавимо.

И зато је морате да читате.

Нисам написао – прочитате, јер овој књизи морате да се враћате.

И да понављамо.

Заједно!

На глас!

Све док не запамтимо.

И не схватимо шта нам је чинити.

 

Зашто?

Зато!

 

Писао сам већ о томе.

Ако је несрећа код нас доручковала, не мора да руча и да вечера.

Нека иде мимо нас.

Доста смо јој ми дали.

Доста више страдања!

Задатак државника је да заустави даља страдања.

Написао сам – државника, нисам написао политичара.

Политичари су, као што то добро знате, олош.

Државник мора се се одгаја, вежба и учи.

Ево му књига која ће га научити и наоружати свим вештинама преговарања.

Која ће му показати коју стратегију да примени да направимо добре националне договоре.

И да, напокон, у билансу успеха, укњижимо реалне нето националне профите.

 

Доста је било губитака.

И непотребних жртава невиног и доброг србског народа.

Требају нам државници који знају да играју велику игру.

Који знају да победе.

И да наплате реализоавне историјске победе.

 

На крају књиге послатица.

Додак на сигурну националну победу.

Етнографски записи.

 

О Прибинићима и његовим становницима, о породичним домаћинствима и међуљудским везама, о привређивању,занатству, лову и риболову, исхрани, ношњи,говору, лечењу, обичајима, о начину како смо славили Божић, Васкрс,славе,крштење и славе, како смо жалили на сахранама, о народном стваралаштву, песме и игре, пословице, изреке и здравице, загонетке и брзалице и о народним веровањима.

 

Хајде, рецимо, брзалице.

Поновите седам пута узастопно :

„ Прокицошио си ми се, сине!“

 

Ајмо, јопе :

„ Каменчићем ћеш ме, каменчићем ћу те!“

„ Чокањчићем ћеш ме, чокањчићем ћу те!

 

Професоре Душанићу, пријатељу, колега и земљаче – „ кнеже, витеже,кад те видеше, развеселише ли се?“

 

Београд, 17.09.2018

SHARE