„ JOKER“
филм Тода Филипса
Када сам одгледао филм JOKER режисера Тода Филипса, било ми је потпуно јасно зашто није добио Оскара, упркос огромној прошлогодишњој гледаности, која је филму већ донела зараду од – 1,072 милијарде долара.
Главном глумцу, сјајном Хоакину Финксу, морали су да доделе Оскара, јер је он показао да се налази на врхунцу свог глумачког изражаја.
Све што сам замерао иузетно лошем и тендензиозно прокапиталистичком филму ПАРАЗИТ, филм JOKER је уметнички испунио.
Одлично структурирана драматургија, концентрисана, логична и аутентична прича, изражајна, рељефна, психолошки изнијансирана и харизматична улога Хоакина Финкса,која нам показују сву трагикомичност отуђене, безнадежно пропале комерцијалне цивилизације, сурове и безосећајне, која обесмишљава и исмејава сва људска осећања, која разара људску интиму, роботизује односе између људи, претварајући живот у ријалити шоу и наказну потребу да се буде успешан и популаран у свету који пропада и који се претворио у џунглу на асфалту.
За разлику од поводљивог фолиранта Бонг Џон Хоа, који није имао храбрости да се супростави капиталистичким разбојницима и који не сме никако да призна да су они паразити који уништавају цивилизацију, да су одвратни малограђанерски уображени скотови којима сиротиња смрди, режисер Тод Филипс и његов сценариста Скот Силвер, отворено, храбро, одлучно, промишљено, хирушки прецизно и занатски умешно, држећи се уметничких стандарда, разарају саму суштину савременог капитализма, приказујући тужну судбину неуспешног стенд-ап комичара Артура Флека, који је заиста флека на парадном оделу популарних телевизијских комичара, који се бори сам са собом, својим унутрашњим поривима, осећањима, страховима, жељама, мислима и надањима, који је усамљен, напуштен и злостављан, који је осећајан, нежан и брижан, који је пажљив и жељан љубави, који упорно бежи од своје уклете, потиснуте, заборављене прошлости,покушава некако да се отараси, да је збаци са себе, да се по сваку цену ослободи челичних окова демона из детињства, који га непрестално вуку у лудило,насиље и злочин, који му не дозвољавају да удахне, продише, да узме ваздух пуним плућима и да буде, напокон, слободан, прихваћен, вољен и признат у заједници где су људи изгубили сваки разум, смисао за хумор и љубав према другим људима.
Заборавимо у овој анализу предисторију овог добро урађеног психолошког трилера са јаком социјалном поруком, предисторију која почива на DC comisks стриповима и њиховим супер херојима Бетмену и његовом највећем непријатељу Jokeru, заборавимо на неколико филмова који су већ снимани на ту тему јунака из тих стрипова, већ овај филм посматрајмо потпуно самостално, одвојено од свих наших предубеђења и предзнања, као да уистину ништа не знамо о тим популарним стриповима и њиховим јунацима, које смо читали у разним издањима, јер филм морамо да гледамо као да је ово једна нова, потпуно засебна и одвојена прича о човеку са дна друштва, преосетљивом и пренадраженом, невештом и неспособном, несигурном и неисказаном, који покушава да опстане у свету који из дана у дан постаје све суровији, простији, вулгарнији и агресивнији. У свету који, ако се нешто заиста системски не промени, сигурно иде према свом коначном самоуништењу.
Како такав човек, чија душа носи дубоке трауме из детињства, који је злостављан и понижаван у раној младости, који осећа високе вибрације људске подсвести, који је преосетљив и кога може повредити груб поглед,несмотрен гест, који осећа дамаре увредљивих речи и окрутне поступке отуђене околине којој не може никако да се прилагоди,упркос силним настојањима, сцена се црном девојчицом у аутобусу, која се окренула на седишту испред њега, коју он жели искрено да насмеје, те сурова реакција њене мајке, која га је повредила да је морао да покаже картон на коме је писало због чега се тако хистерично смеје, како, дакле, један такав човек да се прилагоди и да опстане у друштву које је изгубило људску душу?
Ово питање свако од нас, који брижљиво чувамо своју духовност и нежност душе, може да поставља у сустрету, додиру, контакту и сукобу са све злобнијим, окрутнијим и себичнијим светом потрошачке цивилизације на распродаји, немилосрдним и нападним светом који нас окружује и који нас понижава и вређа до очаја.
Како се одбранити?
Како опстати?
Како реаговати?
Шта да радимо?
Артур Флек се бори, не жели да се преда, храбро наставља сам да истрајава у својој трагедији, покушава да се исчупа из блата и жабокречине, жели да напусти ту свакодневну, заглупљујућу баналност која га убија и баца у понор, покушава да изгради један лепши, хуманији и бољи свет, хоће да се посвети нечему узвишеном, лепом, насмејаном, ведром и разиграном, али му то никако не успева и он, прецизно вођен руком вештог редитеља, упада у све веће и сложеније проблеме. Артур Флек покушава, попут оног несрећника који је упао у живо блато, да се сам исчупа, да се извуче из несреће која му хрли у сусрет, нико му не помаже, усамљен је и напуштен, нема пријатеље и нема на кога да се ослони, сам себе вуче за косу да би се некако спасио од сигурног лудила, али што се више копрца, што се више труди, мрда и напиње, он све више и све брже пропада у тај животни муљ, који га утабаним стазама пропасти води у лудницу.
Њему не падају тешко батине које је добио од обесних дечака на улици, када га ногама шутирају док он немоћно лежи на плочнику, њега не боли физичке повреде његовог рахитичног и мршавог тела, њега боли у души то што је повређен као људско биће и што не може да се уклопи у тај свет препун насиља, исмејавања, спрдања, вређања, неискрености, подметања, превара, лажи и обмана.
Није важно да ли му наносили душевну бол подивљала деца са улице, надобудни, пијани банкари са Вол Стрита или његов телевизијски идол Мари Френклин, чувени комичар, да ли му наносили бол његова полудела мајка Пени Флек, која га је злостављала као дечака и психички уништила,због које је постао такав, да ли му наносили душевну бол окрутни шеф или колега комичар, који му намерно поклања пиштољ, сусетка која му у лифту показује са прстима притиснутима на слепочницу, безазлени гест кога често несмотрено чинимо, како треба прекратити муке или агресивни кандидат за градоначелник Томас Вејн, потпуно је, дакле, неважно са које стране долазили удари на његову преосетљиву душу, суштина остаје увек иста, да је Артур Флек неталентован комичар, да никако не може да се изрази и не успева да се допадне свету, да се не уклапа у таблоидну баналност свакодневнице, да не може да се наметне, да је исфрустриран, неспретан и недуховит, да не могу да му помогну ни социјалне раднице и да му не преостаје ништа друго него да се убиствима освети за све оно за шта није крив и што га доводи у безизлазну ситуацију, коју не може да поднесе.
Убиство три насилника банкара у метроу, убиство мајке, убиство колеге комичара који му је поклонио пиштољ и убиство познатог телевизијског комичара, свог идола, у живом телевизијском преносу, пред читавим гледалиштем, извршена су из освете, без гриже савести, јер, рецимо, он пушта кепеца да мирно оде из његовог стана, где се злочин непосредно догодио, помаже му да скине ланац са браве, коју овај не може да дохвати, пушта опасног сведока свога злочина, јер тај кепец је једини био поштен и искрен према њему, имао је људски однос према њеми и никада га није повредио, да ли због свог изгледа, сажалио се на неталентованог комичара који покушава да побегне од самог себе у смех.
Ингениозност режисера види се у избору главног јунака, који је неуспешни, неталентовани кловн и који се смеје у грчу, када је повређен, када му је нанета душевна бол, никада се тако не смеје када га физички малтретирају и туку, подноси тај физички бол и он му не смета, то и признаје својим пријатељима када се шминкају, али његово болно, нападно, агресивно, хистерично,незаустављиво, неконтролисано, животињско церекање са дна смрдљиве каце, из напаћене душе, повређене и оковане, осакаћене и рањене, душе коју нико не препознаје и нико не уважава,нико не види да постоји, мада се он толико труди да је у људским односима покаже, душе згажене, тај његов смех је церекање очајника, његов последњи покушај да се одбрани, да се суздржи, да се контролише, да остане миран и да се одупре бесу који га обузима, бесу који је изазван људском глупошћу, себичношћу и баналношћу, похлепом, нетактичношћу и некултуром,његов смех је последњи покушај да заустави крвавог осветника у њему.
Умберто Еко је у свом делу ИМЕ РУЖЕ , заокружујући своје филозофске идеје кроз детективску причу о убиствима у манастиру, изнео главну мисао да је нестала друга Аристотелова књига о смеху, јер тоталитарни системи, без обзира да ли духовне или световне природе, презиру смех, смех им смета и смеха се плаше. Смех је слобода, игра, радост, надахнуће, светло, сунце, љубав, врело, рађање, ведрина, искреност, поштење, правда и врцавост.
Тоталитарни режими искорењују смех, забрањују смех, обесмишљавају смех, претварају смех у мајмунско кежење и кревељење, траже да се аплаудира и смеје на паљење лампице, лоботомирају смех и убијају смех.
Кловн не носи тај исконски смех прве заједнице, тај дечији заразни смех, оду радости, ведрину духа и енергију слободне душе, не носи пробуђен вулкан у себи, него је његов смех изазван, наметнут, намештен,присилан, уигран,постављен, нападан и ограничен, нема никакве разиграности духа и слободе, јер је његова душа спутана између морања и природе, између Аполона и Дионисија, разапета са ону страну добра и зла, па судбина кловнова постаје трагична и тужна и зато они морају да имају увек развучена и растегнута уста у осмех, како би тако прикрили своје унутрашње располућено проклетство. На завршетку уличне побуне, када Артур Флек устаје са хаубе полицијског возила, када почне да игра пред побуњеним народом, који му кличе и који га подржава, он са сопственом крви, која цури из његовог носа и уста, прави на лицу кловновски осмех, чиме режисер шаље поруку о апсурној представи живота као циркусне представе.
Потпуно је јасно да овај, дубоко психолошки и социјални филм, који разара труло друштвено ткиво болесног неолибералног капитализма,који социјалне установе и психологе приказује као немоћне да било шта помогну унесрећенима, где се прича реда ради, где су социјалне установе обичне чекаонице и причаонице на покиданим животним колосецима, где се само непотребно губи време, државне установе које не могу да ништа помогну пацијентима, које су ту pro forma exsterno и које се укидају у тренутку када Роналду Регану почиње мандат, радња филма је смештена баш у ту 1981.годину, потпуно је разумљиво да овакав уметнички и критички филм није био по вољи онима који, уз сталну контролу Великог Брата, одлучују ко ће да добије Оскара и да су зато јужнокорејској хорор горкој лимунади, ипак, дали значајну предност.
У ствари, искрен да будем, мени уопште није јасно како је дозвољено да се овакав филм, који у себи носи социјалну бомбу набоја, могао да дистрибуира и како га, због сцена побуне народа у Готам Ситију, нису забранили. Убиство три насилна банкара са Вол Стрита покреће читаву побуну грађана и они, у знак солидарности са кловном, који је извршио то убиство и кога полиција и медији никако не могу да пронађу, сви постају кловнови, што је одлична метафора циркуса у кога се претворила представничка парламентарна демократија на издисају. Мржња према зеленашима банкарима и политичком олошу, који по сваку цену хоће да се докопају власти, завршава се убиством бахатих и пијаних банкара у метроу и убиством кандидата за градоначелника и његове жене, које убија неки незадовољни грађанин са маском кловна, па их оставља да леже на плочнику у знак освете народа над лажима богатих политичара.
Зар ова порука није превише отворена и револуционарна за систем који грца под теретом банкарских дугова и превара политичара на власти?
Филм JOGER спада у групу филмова као што су Let iznad kukavičijeg gnezda и Rollerball. Филмова побуне против тоталитарног система. Када Џонат одбија да послуша налоге корпораивних фашиста или када Индијанац кида чесме и њима разбија прозор, да би побегао из луднице, крик је изманипулисаног , окованог, поробљеног и превареног човека, који више не може да трпи толику системску тортуру и који тражи неке нове односе у друштву и неки нови, бољи, хуманији политички систем.
На крају, неколико реченица и о глуми.
Оскаровац Хоакин Финикс је заслужено добио ову награду, јер његова глума је била изражајна, упечатљива, вишеслојно сложена и харизматична, на његовом лицу смо могли да откријемо све унутрашње патње и боли главног јунака, који трпи, који се суздржава, контролише, прикрива бес, разочараност, који покушава да заустави дивљу животињу у себи, али који не може да победи исконску снагу и жељз за осветом и кажњавањем оних који су га повредили, увредили и омаловажили, који се не каје због учињених злочина, јер сматра да је праведник и да исправља неправду, па је, после извршених убистава, миран, спокојан и припреман за лудницу која му сигурно следи.
Тело Финикса је разапето између његових жеља и реалних могућности, па га режисер намерно неколико пута разголити пред гледаоцима да би појачао ту унутрашњу патњу, да би боље приказао колико га патња разара и колико ништа не може да помогне том намученом телу лудака и убице, макар се го затворио у фрижидер, да разлади своје узавреле и набујале, потиснуте нагоне.
Роберт де Ниро је показао млађој генерацији глумаца како се отвара простор главном јунаку да сјајно заокружи свој уметнички лик и како споредни јунак мора да буде у функцији бољег одсликавања карактера главног јунака, па ниједном реченицом, гестом или мимиком није, својом светском харизмом, засметао Хоакину Финиксу да одигра своју најбољу животну улогу на филсмокм платну.
Да ли је пред нама светска побуна потлачених на улицама Запада, ускоро ћемо да видимо.
У Француској је увелико почело.
Неки JOKER ће се увек појавити да мотивише губитнике да се побуне.
Београд, 7528.године, сечко, дан дванаести
