Početna Tekstovi ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО ИСУСУ ХРИСТУ

ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО ИСУСУ ХРИСТУ

3626
0
SHARE

ЖОЗЕФ  САРАМАГО

                                 „ ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО ИСУСУ ХРИСТУ“

 

 

Читали смо Јеванђеља по Марку, Матеју, Луки и Јовану.

Која су настала негде између  68 -110  године.

И која су, према предању, писали очевици.

Апостоли Исусови.

И који су човечанству донели добру вест.

 

Али, следбеници су само сведоци.

Који записују шта се заиста догодило, али не улазе у разлоге и мотиве.

А  ко је једини зна да нам објасни шта се стварно догодило?

Због чега се догодило? Из ког разлога?

Чије јеванђеље би било једино меродавно и необориво?

Наравно, једино јеванђеље – Исусово.

А његовог јеванђеља нема.

 

Како би изгледало Исусово јеванђеље?

Ко то може да напише?

Само уметник који има Божији таленат и ингезиозност.

Који има исконску храброст да се ухвати у коштац са тако тешким изазовом.

И који се не плаши земаљских цензора и канонизованих стрвождера.

Сарамаго припада таквим писцима који се осмелио да напише „ Јеванђеље по Исусу Христу“.

Упркос великом противљењу конзервативних снага које су књигу цензурисали, јер се плаше да неко не наруши поредак у коме су они приграбили титулу и постали званичне конзервативне снаге у које нико не сме да сумња.

 

Зашто су забрањивали ово виђење Јеванђеља?

 

Сарамаго није погазио ништа од онога што су апостоли већ изнели.

Није ништа прекрајао или, далеко било, мењао.

Није негирао оно што је написано и што се сигурно догодило.

Никога није ружио и хулио.

Напротив, верујем да је многим читаоцима, који су, пред оним који је био Син Божији, имали страхопоштовање и понизност, приближио главнога јунака,јер је пратио његову овоземаљску породицу и његово рађање, његово одрастање и његову спознају да је Син Божији, његово уздизање и његово страдање, па су само уметникова машта и слобода успели, без велике патетике и ударања у прса, да нам осветле оне теме које су биле строго забрањене, јер се увек следбеници плаше да се не наруши слика њиховог идола на коме они граде своје животе и своје каријере.

 

Увек је тако са великим историјским личностима, чије дело увек први уништавају њихови завидни следбеници,они који се највише куну да га само они бране и да га само они настављају, који намећу само свој поглед на свет, јер се плаше да ће у богатсву других тумачења и објашњавања, потпуно отпасти потреба за постојањем канонизованих следбеницика,тумача и плагијатора, који паразитирају на монополизацији великих идеја, које, ствар да буде још гора, уопште ни не разумеју.

 

Слобода уметника је управо у томе да разбије те глупе, наметнуте предрасуде и заблуде, иза којих увек стоје неки конкретни интереси група и привилегованих појединаца, да својим уметничким талентом, не нарушавајући истинитост приче, покажу како се све то, што је толико пута препричано и описано, догађало из неке друге перспективе, обично оне које се нико није сетио или нико није имао смелости да пише, перспективе главног јунака Јеванђеља који, признаћете и ви то, има право да исприча своје виђење читаве те ствари, јер се то тиче првенствено њега, па нико нема права да забрањује и цензурише уметника да својим слободним изразом покуша да објасни како су ти сви догађаји изгледали из перспективе главног актера овог верског игроказа.

 

Уметник који има талента урадиће то управо овако како је то урадио виспрени и жилави Самараго, пекићевски врцаво и мановски доследно, док ће естрадни, комерцијални промотери свога лошег пискарања,жељни славе, каријере и новца, жељни перверзног показивања своје умишљене препотентности и посмодерног бућкуриша, самозвани писци који немају ни трунке талента и не знају више да испричају обичну причу, настоје да, скандалозним мењањем историјске приче, уношењем својих глупавих, сувишних и баналних додатака, прекрајања и комбиновања свега и свачега, стварањем скандала и афера, завера и фалсификовања историје, потпуно обесмисле и угрозе слободу истинским уметницима да стварају, јер ће, управо због тих будала и блебетала,ти талентовани писци бити цензурисани и забрањивани као опасна пошаст.

 

У писању је све врло једноставно.

Нема никакве непознанице. И све се одмах види.

Или знаш да пишеш или не знаш да пишеш.

Ту се не може преварити време, које је једино прави  и строги судија постојаности и вредности  неког књижевног дела.

Уметничка слобода писца је само ограничена његовим талентном и ингениозношћу.

Ако тога нема, узалудно је силовање јавности у покушају да се наметне нешто што нема никакву уметничку вредност као врсно уметничко дело.

Време ће брзо смрвити ту лажну вавилонску кулу лоше приче, неталентованог писања и нападног маркетиншког спиновања.

 

Сарамаго у овој добро познатој повести,где се све унапред зна и где писање онога што већ сви знају, тако се бар очекује код неталентованих шкрабала, постаје врло брзо досадно, открива нам нешто што је многима промакло, на шта нису обратили пажњу и које, на сарамаговски начин, читавој јеванђеоској причи даје посебан укус.Прави уменик је управо онај који нам открива оно што сви гледамо, али нико не види,који читавом делу даје неки сасвим други, свој препознатљив печат.

 

Дрводеља Јосиф, радећи на јерусалимском Храму, у паузи за ручак, сасвим случајно чује разговор војника, у подножју зидина, који су добили налог од својих комаданата, према изричитој наредби полуделог и болесног цара Ирода, да се током те  вечери и ноћи убију сва деца стара до три године рођена у Витлејему, према пророчанству Михеје Моросећанина, који каже да се међу том новорођеном децом родио и нови человођа који ће водити народ Израиља, што суманути Ирод није могао да поднесе,јер је престо наменио за своје синове, па како је дрводељин, неколико недеља стар прворођени син Исус, остао са мајком Маријом у пећини и како спада, самим тим што је беба, у оне који су одређени да буду убијени, преплашени отац, чувши шта се спрема, безглаво јури назад у пећину изнад Витлејема, где је оставо жену и дете,да их узме и да спасе свога сина бекством назад у своју кућу у Назарет, потпуно заборавивши да ту пресудно важну вест, трчећи кроз Витлејем, објави читавом селу и да упозори остале родитеље да стижу окрутни војници који ће побити сву малу децу, како би њихови родитељи могли на време да спасе своје невине синове. Дрводеља Јосиф, у великом страху за угрожени живот свога тек рођеног сина, није размишљао о томе да су, такође, угрожени и животи друге деце, других синова до три године старости, није могао да пронађе никакво оправдање за свој неразуман поступак и себичност, имао је довољно времена да спаси животе двадесетпет малишана који су страдали од цареве сурове казне, па када се то догодило и када су крици очајних родитеља одјекивали све до пећине где се дрводеља сакрио са својом породицом, он је схватио да је велики грех направио и тај велики грех, савест га је гризла, кајање га је обузело, кога раније нисмо препознали у другим јеванђељима, преко кога су апостоли ћутке прешли,  покретачки је мотив Сарамаговог јеванђеља по Исусу Христу.

 

О крвици, грижи савести, одговорности за почињен злочин, о кајању, о филозофској расправи из угла, како Сарамаго пише, теогененетског разматрања превазилажења насталог злочина, поређења случаја Аврама и Исака, па до Исусовог сазнања да је преживео почињен злочин захваљујући очевој себичности, немарности и ускогрудости, о немирним сновима, преношењу кривице на прворођеног, о његовом осећању кривице и сазнању да је изабран, да је одређен, да нема могућности ништа да промени, да се он ништа не пита, да је све записано и припремљено за њега, да је његова жртва богоугодно дело, Сарамаго је успео, држећи се написаних јеванђеља, не мењајући причу, добру вест, да распали код читаоца слободу размишљања и сумњу, која је вечити, непресушни извор рађања новог живота.

 

Једина моја замерка Сарамагу је та што крај познате повести о страдању Исуса Христа збрзао у својој књизи, тако да је остала велика несразмера између добро написаних детаља, мисли и запажања  великог дела  изнете повести, да би само страдање Сина Божијег било готово телеграфски изнето.

 

Било би много боље, рецимо, да је писац зауставио своју причу после боравка Сина Божијег четрдесет дана у чамцу на мору, у густој магли, да их нико није могао са обале да види,, заједно са Богом и Пастиром, расправљајући о улози коју је добио Син Божији, да се више није пратила позната повест страдања или, ако се писац определио да испише своје јеванђеље по Исусу Христу до самога краја,онда је морао истим темпом, снагом, обимом, дубином, ширином, висином, запремином, површином и инсистирањем на опису сваког, ма колико био мали и безначајан, детаљ, који нама, читаоцима, много тога открива, него велике писаније са велики захватима, да настави даље и да тако заокружи у истом тону ово изузетно надахнуто књижевно дело.

 

То се није догодило.

Разлог више није ни важан.

И оно што је написано је сасвим довољно да пепоручим Сарамага за читање.

Много можемо сви да научимо.

Београд, 31.03.2018

SHARE