Početna Sadržaj Osvetljenja Jeretička pohvala porezima

Jeretička pohvala porezima

601
0
SHARE

Piše: Nebojša Katić

Budžeti velikog broja država su na ivici pucanja, a javni dugovi (kumulirani budžetski deficiti) rastu velikom brzinom i ulaze u zonu neodrživog. Svetska ekonomska kriza je dodatno pogoršala ove procese, prevaljujući troškove sanacije banaka i privatnog sektora na već preopterećene budžete.

Iz ove opasne situacije države pokušavaju da se izvuku pre svega smanjivanjem javne potrošnje. Druga logična mera u cilju popune budžeta bi bila povećanje poreza, ali se ona ili odlaže, ili krajnje stidljivo primenjuje. Recesija nije idealan ambijent za povećavanje poreza, ali za ovaj korak nikada i nikakav ambijent nije dobar. Niske poreske stope su odavno postale mantra i pretvorile se u aksiom nove ekonomije.

Poreska revolucija, ili kontrarevolucija, već kako ko voli, započela je krajem sedamdestih godina, da bi svoju punu afirmaciju dobila u vreme Reganove administracije. Njena doktrinarna osnova je vezana za tzv. supply-side školu. Doktrina propagira snižavanje poreza i ublažavanje njihove progresivnosti, obrazlažući to očekivanjem da će i privreda i građani tada biti motivisani da više rade i investiraju. Tako će prihodi i profiti rasti, a time i osnovica za oporezivanje. U konačnom ishodu, niži porezi primenjeni na veću osnovicu povećaće budžetske prihode.

U skladu sa ovom logikom, Reganova administracija je smanjila poreske stope, pogotovo za najbogatije, ali je budžetski deficit SAD, umesto da pada, ubrzano počeo da raste. Najavljivani efekat se nikada nije materijalizovao, stvarnost se narugala besmislenoj teoriji, ali je politika niskih poreza opstala i traje do danas. Argumentacija je sada promenjena, akcenti su manje na ekonomskim vrlinama niskih poreza a više na nužnosti izazvanoj globalizacijom. Ako država ne podiže poreze, preduzeća možda i neće proizvodnju izmestiti u one zemlje koje imaju povoljniju poresku politiku.

Politika niskih poreza odgovora samo bogatoj manjini, a njihov interes da se takva politika nastavi je delom logičan i razumljiv. Za taj segment društva nije previše bitno u kakvom će stanju biti školstvo, zdravstvo ili socijalna zaštita, na primer. Njihovi prihodi su dovoljno veliki da mogu plaćati privatno zdravstvo i školstvo uz obezbeđenu ugodnu starost. Može biti da za neke od njih nije previše bitno ni u kakvom je stanju društvo u celini, jer mnoge od svojih potreba mogu zadovoljiti i u inostranstvu (lečenje, školovanje dece itd.).

Paradoks je što niske poreze podržava i veliki broj građana koji takvom politikom samo gubi. Podržavajući politiku niskih poreza, glasajući za stranke koje na tome insistiraju, glasači nesvesno učestvuju u postupnoj destrukciji svih socijalnih funkcija države. Oni podržavaju proces sopstvenog marginalizovanja, ugrožavajući sadašnjost i budućnost – i svoju i svoje dece.

Ova politika neminovno vodi ka pojačanom raslojavanju i rastu socijalnih tenzija, ka padu kvaliteta života, ka porastu kriminala i svih vrsta ekstremizama koje sa tim idu. Posledice su pogotovo pogubne u tranzicionim državama u kojima novo-obogaćena elita retko pokazuje osećaj mere, ukusa ili socijalne odgovornosti. Srbija ili Rusija, na primer, tužna su ilustracija ovih fenomena.

Još opasnije, smanjivanje javne potrošnje može radikalizovati socijalno nezadovoljstvo i ugroziti funkcionisanje države. Istorija nas uči da su upravo slepilo i arogancija moći, njeno precenjivanje i preigravanje, u korenu svih revolucija i haosa koji uz to idu. (Aktuelna zbivanja na Bliskom istoku ili u Viskonsinu, snažno su povezana sa slepilom i arogancijom moći koja je uvek u korenu najvećih socijalnih zala.)

Gore pomenuti paradoks možda to i nije, jer je javno mnjenje oblikovano veštom i sistematskom propagandom. Interesi koji stoje iza politike niskih poreza su dovoljno moćni i imaju dovoljno sredstava da finansiraju medije i akademske institucije koje će promovisati ovu, u ekonomskom smislu, besmislenu doktrinu. Nije slučajno na primer, da ni u Srbiji akademska javnost „ne vidi ili ne razume“ u kojoj meri je domaća poreska politika nepravedna i antisocijalna.

Politika većih, progresivnih poreza i veće javne potrošnje podiže kvalitet života i donosi boljitak velikoj većini građana. Koristi ima i za bogatiju manjinu. Kako novac i trošenje (ipak) nisu jedini univerzum u kome se čovek kreće, ovakvom politikom na kraju, dobijaju i oni, životom u sigurnijem i harmoničnijem društvu. U takvom ambijentu i njihovo bogatstvo je bolje zaštićeno.

Skandinavska iskustva su odlična ilustracija ovih fenomena. Iako javna potrošnja u Danskoj ili Švedskoj, na primer, učestvuje sa preko 50% u bruto-domaćem proizvodu, javne finansije ovih država su zdrave, zahvaljujući poreskoj politici. Visoki porezi nisu oterali preduzeća iz ovih zemalja i njihove stope nezaposlenosti su među najnižim u razvijenom svetu. Teza po kojoj niske poreske stope vode visokoj zaposlenosti jednostavno ne stoji.

Kada poreski prihodi nisu dovoljni da uravnoteže budžet, javna potrošnja mora padati. Problem je što smanjivanje javne potrošnje nije jednostavan proces i retko dovodi do uravnoteživanja budžeta. Svet se promenio od vremena Adama Smita. Moderna država mora trošiti sve više kako bi održala civilizacijske standarde koje je uspostavila i kako bi odgovorila novim izazovima (infrastruktura, ekološka zaštita, organizovani kriminal, terorizam, npr.). I sve to u vremenima kada natalitet pada, a građani žive sve duže, „opterećujući“ penzione i zdravstvene fondove.

Naravno, zalaganje za veće, pre svega progresivne poreze, nije isto što i zalaganje za samoubilačku poresku politiku odiranja poreskih obveznika, ili za pretvaranja sitnih ljudskih zavisti u poresku odmazdu. Kao i sve u životu, i to je pitanje mere. Problem aktuelne poreske doktrine je što mere nema, što joj iskustvo ne daje za pravo i što bazira na gramzivosti koja vodi haosu

 

SHARE