ЈАВНО ДОБРО
Изгледа да морам, по ко зна који пут, поново да објашњавам о мом јавном раду.
Кога, недобронамерни и ботови, мрзовољни и вечна закерала, поистовећују са професионалним политичким деловањем.
Ако јавно говориш и пишеш о јавном добру, то значи, према тим подвалама, да си политичар.
Грешка!
Понављам – нисам политичар.
Али, политичко сам биће и износим у јавности своје мишљење о друштву.
Зашто би само политичари имали право да говоре о политици?
Политичар је професионалац који живи од бављења политиком, који прима плате из буџета, кога пуне сви грађани који су порески обвезници.
Политичар је, дакле, паразит који живи на грбачи грађана и који се изборио да управља грађанима и да располаже њиховим новцем.
Политичар би морао да брани интересе свих грађана и мора да чува јавно добро, али, нажалост, политичари то не раде.
Политичаре бране искључиво своје личне интересе и злоупотребљавају своју јавну функцију.
То све знамо.
Суштина проблема састоји се у томе да грађани схвате да јавно добро припада само њима,грађанима, и да нико други нема право на јавно добро.
Изворни суверенитет над јавним добром имају само грађани.
Али, политичари су вешто успели да изманипулишу и преваре грађане.
Манипулација се огледала у томе да су присвојили јавно добро само за себе, док се превара огледа у томе да доносе одлуке у име грађана, али за своје личне интересе.
Политичари су узели и успоставили монопол у политици.
Отуда њихове тешке оптужбе и оштри напади на све оне који почињу да се баве политиком.
Они се тако понашају јер не желе конкуренцију и плаше се нових људи у политици.
Са овим старим, који су на политичкој сцени, склопљени су договори како да се јавно добро експлатише и подељени су интереси.
Нико не жели да сруши успостављени тоталитарни политички монопол.
Тако јавно добро постаје искључиво власништво политичара.
Који то власништво преносе на своје партијске сараднике, али, у последње време све више, и на своје наследнике.
Тако добијамо демократску монархију са краљевима демократије.
Устоличен је демократски тоталитаризам и поробљене грађанске слободе.
Мој јавни рад, који траје преко четри деценије,усмерен је на одбрану јавног добра.
У сваком времену и у сваком тренутку.
Тај мој јавни рад није професионалан, него је последица мојих моралних убеђења и принципијалних политичких ставова.
Моја борба за слободу грађана и одбрану јавног добра подразумева рушење сваког политичког тоталитаризма.
Мене не занима да ли политички тоталитаризам спроводе обесни националсоцијалисти, неолиберални фундаменталисти или вулгарни конвертити и издајници, који се служе демагошким паролама и флоскулама.
Мене само занима да се сруши облик владавине политичког тоталитаризма и да грађани преузму управљање и бригу над јавним добром.
Мој сукоб са политичким олошем на власти није личне природе, него суштинског поимања политике и системског функционисања државе.
То што те политичке пробисвете и барабе називам најгорим именима, није ствар моје личне некултуре и моје зле воље, него представља одговор на непрекидно политичко насиље, провокације, претње, примитивизам, лажи, издаје, простаклук, поквареност, превртљивост, крађе и злоупотребе политичара, који су се одметнули од грађана и који, уместо да служе грађанима, своју политику спроводе за даље поробљавање и пљачкање грађана.
Како сам убеђен да политичари врше злочин према својој држави и грађанима, онда сам устао у одбрану државе, грађана и сваког човека, у одбрану јавног добра, јер сматрам да то неко мора да ради.
Не можемо сви да будемо неми посматрачи политичког насиља и превара.
Непротивљење злочину и манипулацији је саучествовање у том неморалном чину.
Гледање својих послова, сагињање и окретање главе или бегство из сурове стварности неће решити наш проблем и неће нам донети слободу и бољи живот.
Слобода мора да се осваја, а бољи живот мора да се заради на тржишту.
Неко мора да се супростави тоталитаризму и да запали ватре побуне.
Неко мора да носи, високо изнад сагнутих глава, буктињу слободе.
Неко мора да устане у одбрану људског достојанства и здраве памети.
Надао сам се да ће то неко други да уради и да ћу се само придружити и подржати те храбре лучоноше, носиоце пламена савести и просвећености.
Надао сам се да ћу да будем само један мали пламичак у том великом друштвеном пожару, који ће да сагори темеље политичког тоталитаризма и волунтаризма.
Али, нажалост, таквих лучоноша није било у нашем српском ноктурну.
Ни ватре слободе се нису палиле.
Моја деценијска борба за јавно добро није нека моја самовоља или хир, него ми је наметнута у склопу мојих моралних и животних принципа.
Жртву коју сам поднео је саставни део цене која мора да се плати за непоткупљивост и доследност.
Ко није спрема на жртву, тај не треба да се упушта у одбрану јавног добра.
Ту више нема никаквих компромиса. Све је данас раскринкано.
Или си политички олош и плаћеник политичког тоталитаризма или си на страни одбране јавног добра и слободе грађана.
Одбрана јавног добра се не врши због тога, како мисле они који кују нове политичке преваре, да Курта замени Мурту.
Одбрана јавног добра се не врши да ми узмемо власт и да заменимо њих и да задржимо политичко тоталитарно устројство друштва.
Одбрана јавног добра се не врши да лично остварим неке своје политичке и материјалне интересе.
Одбрана јавног добра се врши из унутрашњег убеђења и успоставњених моралних принципа.
Односно, одбраном јавног добра бранимо принципе заједништва у друштву.
Бранимо оно што мора да припадне нама, грађанима, и што нам је насилно одузето и присвојено од старне политичког олоша на власти.
Заједница је та која је угрожена и којој морамо да помогнемо.
Свој проблем свако од нас може лично да реши или да пристане на компромис, уз одговарајућу надокнаду за изгубљену савест, или да се исели из државе у којој не види никакве перпсективе за свој даљи циилизацијски опстанак.
Али, наша заједница, у којој смо настали и чији корени досежу у далеку баштину, остаје и даље поробљена и угрожена.
Ми се правимо, глумимо, затварамо очи, окрећемо главу, запушавамо уши, лажемо сами себе,како смо успели, како смо срећни и како уживамо у благостима материјалне потрошачке цивилизације.
Али, то је само привид.
Дубоко у себи смо незадовољни и тужни.
Временом постајемо разочарани.
На сам дан смрти,постајемо свесни животне промашености.
Када издамо заједницу, онда ту издају носимо у себи.
И то је најтежи терет.
Који нас вечно мучи.
Издајом заједнице, издали смо сами себе.
Борбом за јавно добро, боримо се за заједницу.
Одбраном заједнице можемо да испунимо свој живот.
Београд, 17.05.2017
