U našem političkom i javnom životu izgovorena a još manje napisana reč već odavno su izgubili svaki značajniji uticaj i verodostojnost. Politički govor je pretvoren u niz oveštalih političkih floskula u koje ne veruje gotovo niko, a sumnjam da i oni koji nastupaju u našem političkom životu mnogo veruju u ono što govore i šta politički zasupaju. To je izraz opšte anomije i moralnog razaranja našeg društva i politike. Ali u našem političkom govoru ipak postoje određene konstante a one su sadržane u tome da se iznova javljaju određene ideološke i političke poštapalice koje služe da se našoj politici i političkom životu da barem nekakva iluzija smisla i sadržajnosti. Jedna od takvih besomučno koriščenih polituičkih poštapalica bila je već zaboravljena i skrajnuta transparentnost. Ona je bila ideološka i politička zastava pod kojom su nastupali predstavnici nove transparentne demokratske vlasti. Sve je moralo da bude podvgnuto političkom testu transparentnosti i svi su tu reč koristili kao obavezni horski politički napev.
Posle nekoliko godina niko ozbiljan ne može tvrditi da je u našem političkom životu ostvarena i dostignuta snažnija i odlučnija uloga javnosti u delovanju naših političkih aktera i državnih organa.Transparentnost više niko gotovo da i ne pominje ona se javlja kao dosadni,uzgredni i neopželjni recidiv vremena u kome se poverovalo da je moguće menjati strukturu i način delovanja naše politike a samim tim i radikalnije menjati našu političku kulturu.Dokaz više je u činjenici da ni nekoliko meseci nakon parlamentarnih izbora naša javnost ne može da dobije validnu i verodostojnu informaciju o tome ko je i na kakav način i u kom iznosu finansirao naše stranke u toku inače veoma skupe izborne kampanje. To je bila i ostala najbolje čuvana tajna našeg političkog i partijskog života i u tom striktnom čuvanju svetog grala našeg parrtijskog života učestvuju zajedno i monolitnio sve naše političke stranke. Tako je od tako gromoglasno najavljivane transparentnosti ostala samo podsmešljiva i ispražnjena floskula. Isti je slučaj i sa stalno najavljivanom i obnavljanom političkom najavom borbe protiv korupcije i što je još gore same atranke koje ovu borbu stavljaju neprestano u prvi plan svog delovanja nisu podnele završne račune o svom finansijskom poslovanju tako da niko nema uvid u tokove novca u našoj politici.T reba samo pogledati kakav je položaj Saveta za kontrolu trošenja budžetskih sredstava (još uvek nemaju prostorije i sedište a nema ni dovoljno osposobljenih stručnjaka za obavljanje ovog izuzetno složenog i delikatnog posla) pa će se jasno videti koliko je zalaganje za borbu pritiv korupcije zaista ozbiljno.
Očito je da je korupcija u našem društvu sistemska stvar i borbu protiv ove društvene pošasti ne mogu voditi oni koji osim verbalnog zaklinjanja o potrebi borbe protiv korupcije ne podležu zakonima u ovoj zemlji Zato i borbu protiv korupcije niko i ne shvata ozbiljno već je ona deo političkog folklora i obaveznog sastava u svakjoj izbornoj kampanji. Transparentnost i borba protiv korupcije su dve političke floskule koje dele istu sudbinu, to su samo isprazne poklitikantske i verbalne proteze na koje se prigodno oslanjaju naši političari kada više nemaju šta da poruče svojim biračima i pristalicama. Takva je sudbina svih “velikih“ političkih ideja u našem političkom životu. Svaka ideja se u toj meri iskompromituje i obesmisli da one postanu predmet ruganja, sprdnje i prezira. Obesmišljavanje svake racionalne političke ideje dešava se sada kao neko neizbežno pravilo i naš politički govor zato postaje niz ispraznih i ovešatlih fraza i floskula.Ko zaista može da da poveruje u najnoviju ali već dobrano izraubovanu političku krilaticu o stručnosti ispred politike. To je još jedna od „ideja“ i slogana koja se već pridružuje transparentnosti i borbi protiv korupcije . I ova nova mantra brzo će doživeti i već doživljava istu sudbinu, biće ispražnjena od sadržaja i smisla. Poslužiće samo u kratkoročne izborne svrhe.Zašto je to tako.Odgovor je veoma jednostavan, a sadržan je u činjenici da naše stranke nisu ni imale ozbiljnu nameru da sprovode svoja politička naćela i izborna obećanja jer su i sami znali da ih je teško ostvariti i sami su svesni da nemaju dovoljno snage a ni stvarne volje da menju samu prirodu politike i političkog delovanja u Srbiji. Njihov odgovor je u univerzalnoj tvrdnji da još uvek nije pravo vreme i da ne postoje realni uslovi da se ostvari veća transparentnost u sprovođenju ideje o stručnosti ispred politike i tako u našu politiku unese zastupanje opšteg dobra i javnog interesa kao garanta dubljih i temeljnijih političkih i demokratskih promena.
Nakon parlamentarnih izbora i formiranja lokalnih organa vlasti u naš politički život je uvedena nova svespasavajuća politička mantra o depolitizaciji i departizaciji javnih preduzeća. Radi se o podeli odgovornosti a ne o podeli funkcija u javniom preduzećima kaže predsednica poslaničke grupe G 17 Plus Suzana Grubješič. Zaista veoma dirljivo objašnjenje, podela odgovornosti a ne izuzetno visoke plate i prihodi direktora javnih preduzeća i članova upravnih odbora rukovode naše brižne i samarićanski posvećene političare. Ona samo, kao i mnogi drugi stranački predstavnici, kao verni vojnici svojih stranaka na ovaj način nam bezočno demonstrira do koje mere je u našoj politici prisutan nipodaštavajući i osion odnos prema našim građanima, ovoreno potcenjivanje našeg političkog razuma i zdrave pameti.Jasno je da su javna preduzeća i dalje osnovni stožer i izvorište ekonomske i političke moći naših stranaka i tu nema govora o bezazlenoj podeli odgovornosti već o ogoljenoj podeli političkog plena i pokazivanja stvarne političke moći i uticaja.
U ovakav odnos prema podeli odgovornosti mogli smo se uveriti i prilikom dogovaranja kvota o podeli javnih preduzeća u gradskoj skupštini Beograda. Nijedna stranka koja sada čini vladajuću koaliciju nije osporila sam način podele javnih preduzeća putem mukotrpno ispregovaranih i dogovorenih kvota već su svi uredno primili svoj deo političkog plena. I onda je počelo utrkivanje ko će transparentnije da se založi za departizaciju i depolitizaciju javnih preduzeća i pri tome su u potičku igru uvedene nestranačke ličnosti koje treba da nam predstavljaju ogledni priperak stručnosti ispred politike .Izjava Gradonaćelnika Beograda Dragana Đilasa najbolje je pokazala svu raspolučenost i euverljivost zalaganja za depolitizaciju i departizaciju javnih preduzeća u Beogradu.
“Zahtevaću od svakog od njih, bez obzira na to što su ih predložile različite stranke da svoju stranačku pripadnost ostave izvan gradskih zidina i da ulože sve svoje znanje i energiju da resursi kojima rukovode funkcionišu na zadovoljstvo svih građana Beograda“.
Ovo je jedna u nizu već klasičnih izjava naših političara koja spada u već poznati istrenirani marketinški način političkog govora.Dobro zvuči a ne obavezuje stvarno nikoga. Da li se stranačka opredeljenja ostavljaju izvan gradskih zidina kada se pristupi famoznoj podeli odgovornosti.Samo poslednji politički naivci mogu poverovati u to. Međutim, na ovaj način dolazimo i do očiglednog paradoksa koji dovodi u pitanje i samu suštinu stranačkog učešća na izborima,ali i samu pripadnost strankama. U isto vreme se na taj način i priznaje da su same stranke glavna prepreka u demokratizaciji našeg društva i kvalitetnijem upravljanju javnim poslovima, jer nisu spremene da se posvete odbrani izastupanju javnog dobra i javnog interesa.Ništa logičnije ali u isto vreme i paradoksalnije od toga.. Kao da je pripadnost stranci postalo neka vrsta žiga ili pečata nepodobnosti a da su nestranačke ličnosti i eksperti univerzalna panaceja za ozdravljenje našeg političkog života.
Ne radi se ovde o negiranju potrebe da naši vrhunski stručnjaci učestvuju u vođenju javnih preduzeća več o tome da naše stranke ispune svoju osnovnu političku misiju i zadatak i da podstiču i obezbeđuju razvoj demokratije u našoj zemlji a ne da se služe providnim političkim manipulacijama i ideološkim obmanama. Da je reč o praznim obećanjima i manipulacijama možemo se uveriti i u slučaju raspisivanja konkursa za direkore javnih preduzeća u Beogradu, što je bila glavna politička argumetacija u sastavljanu vladajuće gradske koalicije. Konkursi će biti raspisani i to ne za sva javna preduzeća ali suština i jeste u tome što će konačnu reč o odabiru kandidata za gradske funkcinere ipak donostiti radna grupa sastavljena od stranačkih predstavnika u vladajućoj koaliciji. Radna grupa će razgovarati sa svim kandidatima i na osnovu uvida u njihovu stručnost napraviće odabir za najbolje rešenje koje će usvajati Gradsko Veće a potom i odbornici u Skupštini Grada. Ali čemu onda raspisivanje konkursa kada i dalje stranački predstavnici vrše izbor kandidata. Ovo je ogledni primer kako se u našim političkim prilikama stranke beskruulozno poigravaju sa poverenjem građana smatrajući da i dalje mogu prolaziti očite političke manipulacije i negiranje osnovnih demokratskih načela. Tako će se neslavno završiti i ova priča o departizaciji i depolitizaciji javnih preduzeća.
Iskustvo nas već može poučiti da sve tako pompezno najavljivane nestranačke ličnosti i nezavisni eksperti posle izvesnog vremena osvanu iznenada i na opšte iznenađenje kao visoko pozicionirani funkcioneri stranaka koje su ih kao deo njihove neupitne stranačke kvote i predložile za određene funkcije. I kandidatkinja Liberalno Demokratske partije za gradonačelnicu Beograda Biljana Srbljanović je svojoj građanski profilisanoj kampanji nastupala kao nezavisna građanka i nestranačka ličnost da bi odmah nakon izbora bila kooptirana u Predsedništo ove stranke.
Upravo ovakav licemeran pristup i otvara suštinsko pitanje, ako se stranke tako velikodušno i nesebično odriču svoje partijnosti u predlaganju funkcionera u javnim preduzećima, da li to znači da se one na taj način odriču i svojih političkih i izbornih programa, jer čiju politiku zaista sprovode nestranačke ličnosti, koje u svakom slučaju zavise od stranačkih centrala bez obzira što će biti birani na pseudo javnim konkursima. Tako se u stvari otvara prostor za toliko prisutnu privatizaciju u vođenju kadrovske politike u kojoj su na delu uticajni politički klanovi,oligarhijske koterije i dobro uigrani partijski i politički lobiji. Partijski ideolozi i glasogovornici sada ne propuštaju priliku da sa velikim nadahnućem zastupaju neophodnost depolitizacije i depatrizacije javnih preduzeća i javne uprave, kao što su to činili kada je u pitanju bila borba protiv korupcije i zalaganje za transparentnost jer su to ranije bile nezaobilazne političke lozinke i prihvatljivi marketinški slogani. Tako se neprestano vrtimo u zatvorenom krugu licemerstva i hipokrizije, u kome nema mesta za iskrene napore da se uticaj javnosti pretvori u onaj odlučujući kontrolni i politički delatni činilac u kreiranju i vođenu politike. Bez javnosti kao stvarno nezavisnog političkog faktora kretaćemo se od jedne do druge marketinški podobne i poželjne političke floskule i ideološke mantre, nespremni da stvorimo demokratsko društvo u kome će vladavina zakona i služenje javnom dobru biti od presudnog uticaja i značaja.J edino tako možemo izaći iz sada dominantnog okrilja partijskog funkcionisanja države i formiranja društva u kome neće biti prostora za tako providne političke manipulacije kao što je to priča o depolitizaciji i departizaciji javnih preduzeća u Beogradu.
6 Septembar 2008