IZVRŠILAC

 IZVRŠILAC

piše : Branko Dragaš, 01.04.2013

– Brate, jesi li čuo da su danas uhapsili našeg druga ?
– Jesam.
– Ne mogu da verujem! Pritvor 30 dana…
– Znam.
– Žena je poludela.Deca su van sebe. Roditelji hoće da puknu od muke .
– Verujem.
– Strašno! Tolike stotine miliona je pokradeno, a oni uhapse njega. Zamisli ti taj bezobrazluk? Zamisli ti kakva je to stoka? I znaš šta će se dogoditi? Oni će natovariti na leđa sve tom mučeniku, njega će optužiti za sve, da je on glavni bio u svemu , da je on jedini krivac za toliku državnu proneveru, dok će se oni izvući…….
– Pa, verovatno.
– Nema tu šta,bre, verovatno. To ti je sigurno! Iza ovog nesretnika niko ne stoji, dok su ovi  partijski lopovi vezani i jedan drugome čuvaju guzicu. Ne mogu da verujem da će ovaj najebati, dok će se glavni kriminalci izvući.Nema niko da mu čuva leđa.
– Znam. Rekao sam mu to davno.
– Šta si rekao?
– Pa, to.
– Koje?
– Da nema  ko da mu čuva leđa.
– Kada si mu to rekao?
– Kada se vršila ta banditska privatizacija.
– A, tada? Znam da si ti o tome pričao i pisao. Čitao sam tvoje članke. Jebem ti, otkuda ti tolika hrabrost? Ja sam se usrao od straha dok sam čitao koliki je novac pokraden. Da li je stvarno toliko stotina miliona evra pokradeno?
– Jeste.
– Brate,  to nije normalno.
– Nije.

– Stvarno su prodali kompaniju u bescenje?
– Jesu.
– Ali on nije to mogao da smisli, zar ne?
– Nije.
– Znamo,bre, čoveka. Znaš ga tolike godine. Potekao je kao i ti iz siromašne porodice…..
– Znam.
– Drug nam je bio. Jebiga, otuđio se malo kada je postao državni funkcioner, ali to nije krivično delo. Svakoga nekada nešto ponese,  zar ne?
– Nažalost.
– Svi mi grešimo, zar ne?
– Grešimo.
– I sada će njemu jadniku da skinu skalp za sve njih koji su to smislili i odradili?
– Sigurno.
– Nekome moraju! Politički ološ! Stvarno si ti u pravu! Znaš, drug si mi, čitam te i, moram da priznam, ponekad stvarno mislim da preteruješ…
– Zašto?
– Pa, to, kada političare nazivaš ološem. Znaš, to su teške reči…
– Jesu.
– Ali, to je stvarno istina. Prvo sam verovao da preteruješ, da si stalno nešto nezadovoljan, ali sam se uverio da si bio u pravu. Političari su najveći ološ. Gori su od najgorih kriminalaca. Videćeš na njegovom primeru šta će mu taj politički ološ da uradi.
– Znam.Sve sam mu to rekao.
– Kada je vršena privatizacija?
– Da. Opomenuo sam ga.
– I?  Šta je on rekao.
– Tvrdio je da se sve radi po zakonu.
– Zakonu?! Kakvom, bre, jebenom zakonu?! Sada su ga i uhapsili po zakonu.Naguzili su ga samo da spase svoje glave.
– Tačno.
– Ali, on nije ništa kriv.
– Kako nije kriv?
– Nije,bre, čoveče! On je samo radio ono što je vrh države tražio od njega. On je nevin. Nije on smislio tu prevaru. Veruješ li ti da je on čovek koji bi to smislio?
– Ne verujem.
– Eto, znamo ga dobro. Nije on čovek sposoban da tu pljajčku organizuje,zar ne?
– Nije.
– Eto, slažemo se ponovo. On nije, dakle, kriv?
– Kako nije?
– Nije, brate! Nemoj i ti sada da ga optužuješ. On je samo radio ono što su mu rekli da uradi…
– Ko mu je rekao?
– Ma, nemam pojma…ko..ko.. država..
– Država smo svi mi.
– Ma..mislim… politički vrh države..da..oni su mu rekli da tako uradi. Oni su sve to smislili, politički ološ koji se obogatio, bave se politikom i nastupaju u medijima,a njega su strpali u zatvor. Zar to nije podlo?
– Jeste.
– Jeste,jeste, brate! Priznaj! Nemoj da ga i ti optužuješ. On nije kriv za tu pljačku.On je samo radio ono što su mu rekli da uradi…
– Zašto je radio?
– Ma, daj,majke ti, nemoj me sada  zajebavati! Morao je da radi!…
– Zašto je morao da radi?
– On je,bre, državni činovnik i mora da izvršava naređenja svojih pretpostavljenih.
– Ko to kaže?
– Ja! Ja ti kažem. Koliko si ti radio u državnoj banci?
– Preko pet godina.
– Da li si morao da izvršavaš sva naređenja svojih pretpostavljenih?
– Nisam.
– Daj, majke ti! Šta si ti bio u državnoj banci?
– Stručni saradnik na tržištu novca i hartija od vrednosti.
– Jesi li imao direktora?
– Jesam.
– Jesi li izvršavao sva njegova naređenja?
– Nisam.
– Kako nisi?
– Nisam – SVA.
– Nego?
– Izvršavao sam ona koja su bila stručna i u koje sam verovao da su po zakonu.
– Šta ,ti si sam procenjivao šta ćeš da uradiš a šta nećeš?
– Da.
– Šta si ti, majke ti, neki samoupravni anarhista ?
– Nisam.
– Pa, kako si onda radio po svome?
– Nisam hteo da potpišem ugovore i naloge za poslove u koje nisam stručno verovao da su valjani.
– I šta se desilo?
– Odbio sam poslušnost.
– Ma, daj! Stvarno? I?
– Napustio sam državnu banku.
– Znam. Sećam se toga. To je bilo pre 1990?
– 05.12.1989 u 9,20.
– Znaš i vreme?
– Znam.
– Šta je bio razlog? Nisam te nikada pitao?
– Odbio sam naredbu generalnog direktora da potpišem nalog za puštanje 10 miliona maraka jednoj velikoj fabrici za plate.
– Zašto si odbio?
– Zato što su imali već preko 70 miliona maraka našeg kapitala i zato što sam znao da su prezaduženi i da nam ne mogu da vrate uzete kredite.
– Ko je naredio da im se pusti 10 miliona maraka novih kredita?
– Slobodan Milošević.
– On je tebi naredio?
– Ne. On je naredio generalnom direktoru državne banke, a on meni.
– I ti si odbio to da uradiš?
– Da.
– I?
– Izašao sam na ulicu u 9,20.
– Tako si otišao u privatnike?
– Da.
– Imao si super posao u banci. Sećam se da nisi išao na odmor pet godina.
– Nisam.
– I sve si to napustio što si godinama stvarao?
– Sve.
– Nisi hteo da potpišeš?
– Nisam.
– Misliš da je to treba da uradi i naš drug?
– Da.
– Da sve napusti?
– Da.
– Da izađe na ulicu?
– Da.
– Kako, brate, žena trudna sa drugim detetom, podstanari, kako da prežive?
– To je – opravdanje.
– Nisi u pravu! Izvini! Nismo svi isti! Jebi ga nismo svi narodni heroji da se kurčimo. Ima nas koji se plašimo i koji samo izvršavamo šta nam se naredi. I ja sam takav, priznajem! Nemam hrabrosti da u jednom danu donesem takvu odluku i da napustim sve što sam imao. Zar je greh to priznati?
– Nije. Greh je učestvovati u organizovanoj pljački.
– Misliš da je on bio deo toga?
– Apsolutno.
– Znao je šta rade?
– Da.
– Zar nije sve bilo po zakonu?
– Hitler i Staljin su radili po zakonu.
– Znam taj tvoj odgovor. Šta to konkretno znači?
– Dahau je napravljen po zakonu?
– Jeste.
– Ajhman je radio po zakonu?
– Jeste.
– Da li je on zločinac?
– Jeste.
– Zašto? Zar nije radio po zakonu?
– On se na suđenju vadio da je bio samo izvršilac.
– Da li je on ubio milion ljudi tražeći konačno rešenje?
– Jeste.
– Da li je počinio zločin protiv čovečnosti?
– Jeste.
– Da li je bio izvršilac?
– Jeste.
– Zašto je pristao da sprovodi zločin?
– Ne znam. To je za mene velika tajna. Ne razumem.
– Da li je morao to da radi?
– Pa, nije morao.
– Znači, hteo je to da radi?
– Pa, tako ispada.
– Znači nije bio puki izvršilac? Mogao je da bira? Mogao je da radi ili da ne radi?
– Mogao je.
– Šta je on izabrao?
– Da radi.
– Znači on se svesno opredelio?
– Da.
– Svesno se opredelio da u Dahau ubije milion ljudi?
– Da.
– Da li je to genocid?
– Jeste.
– Da li je  i to bilo po zakonu?
– Jeste.
– Čijem zakonu?
– Nacističke Nemačke.
– Ko je pisao taj zakon?
– Nacisti.
– Da li su imali pravo da pobiju toliko ljudi po zakonu?
– Nisu.
– Zašto nisu ?
– To nije bilo ljudski.
– Koji zakon su prkršili?
– Prirodni.
– Koji je najviši zakon u prirodi?
– Božiji zakon.
– Smeju li ljudi da krše Božiji zakon?
– Ne smeju.
– Smeju li da donesu zakone koji krše Božije zakone?
– Ne smeju.
– Šta kaže Šesta Božija zapovest?
– Ne ubij.
– Da li je izvršilac Ajhman prekršio tu Božiju zapovest?
– Jeste.
– Da li je kriv?
– Jeste.
– Da li treba da odgovara?
– Treba.
– Kako su ga kaznili?
– Vešanjem.
– Koja je Osma zapovest Božija?
– Ne ukradi.
– Da li je u procesu privatizacije izvršena krađa?
– Jeste.
– Da li je ukraden veliki novac?
– Jeste.
– Od koga je ukraden taj novac?
– Pa, ukraden je od države, građana, radnika fabrike …
– Da li je naš drug bio izvršilac u toj izvršenoj pljački?
– Oni ga optužuju da jeste.
– Da li je bio na visokoj državnoj funkciji?
– Jeste.
– Da li je pomogao da se ta pljačka izvrši po zakonu?
– Jeste, ali mu je naređeno.
– Zašto nije odbio naređenje ?
– Ne znam.
– Da li je on glup čovek?
– Svašta! Otkud ti sada to?
– Odgovori! Da li je glup?
– Nije.
– Da li je lud?
– Nije.
– Zašto je učestvovao u organizovanoj pljački?
– Otkud znam! Nije glup, nije lud…
– Da li je imao interes iz te pljačke?
– Nemam pojma.
– Da li je bio podstanar?
– Jeste.
– Da li je posle nekoliko meseci kupio veliki stan?
– Jeste.
– Može li se u državnoj službi za nekoliko meseci stan zaraditi?
– Ne može.
– Otkuda mu onda novac?
– Šta ja, brate, znam! Nisam finansijska policija.
– Da li potiče iz siromašne porodice?
– Da.
– Da li je mogao da nasledi neki veliki novac?
– Ne
– Da li je dobio na LOTO?
– Ne.
– Pa, otkuda je došao taj novac?
– Ma, jebi ga, verovatno je uzeo nešto. Ali ovi skotovi što su mu naređivali su,brate, uzeli mnogo…
– Koliko mnogo?
– Desetine i stotine miliona,brate!
– A on?
– Pa, uzeo je neku siću..
– Za koga siću?
– Pa, za ove lopove što su ga navukli…
– A za običnog čoveka?
– Za običnog čoveka je to velika lova….
– Može li se to zaraditi na državnom poslu?
– Ne može za čitav radni vek.
– Znači, on je iz organizovane pljačke imao interes?
– Dobro, imao je. Ali u odnosu na ove druge, on je uzeo mnogo manje. Sada njega hapse, a ove druge ne diraju.O tome ti pričam. Hapsite,bre, te mudonje koji su uzeli ozbiljnu lovu.
– Mi pričamo o njemu. Zakljućili smo da je imao interes iz organizovane pljačke?
– Jeste,ali kažem…
– Čekaj! Da li treba da odgovara za to što je učinio?
– Treba, ali da ti kažem…
– Čekaj! Treba li on da odgovara?
– Treba.
– Nema opravdavanja. On mora da odgovara za počinjenu organizovanu pljačku. Drug nam je i mi smo pristrasni….
– Jesmo.
– Najviše bi voleli da se to nije dogodilo?
– Naravno.
– Ali on je imao mogučnost izbora?
– Jeste.
– Nije se savetovao sa tobom?
– Nije.
– Mene nije hteo da posluša?
– Nije.
– Učinio je veliku grešku?
– Jeste.
– Ja sam znao da će se to jednoga dana baš tako dogoditi.
– Kako si znao? Ne razumem. Šta si ti prorok?
– Znaš li da smo služili vojsku u istom gradu?
– Stvarno? Ne znam. U istoj kasarni?
– Ne, u dve kasarne. Znaš li da smo se za godinu dana vojske samo dva puta videli u gradu?
– Ne znam. Znam iz tvoje priče da si ti bio u stalnom ratu sa oficirima i da si pobunio vojsku. Znam da nisi dolazio kući na odsustvo i da je bilo nekog političkog sranja….
– Tačno. On je bio ćata u komandi druge kasarne…
– Jaje! Grebator! Ne volim ćate.
– Znaš da je on uvek govorio da če da radi za državu?
– Znam. To mu je bio san da bude državni papak.
– Znaš li njegov stav o državi?
– Ne znam.
– On je meni tvrdio da je država iznad slobode pojedinca i da država ima pravo da ubije čoveka i da ne odgovara za to ubistvo.
– Budala.
– On smatra da je državni činovnik vojnik države i da mora da izvršava naređenja.
– Svašta. Smestio je svoje dupe u fotelju ćate i druge šalje na front.
– Njemu je bilo dobro i smatrao je da je moja borba za ljudki položaj vojnika u jedinici besmislena. On je zastupao interese države i rekao je da će on sutra, kada bude radio za državu, sve učiniti što mu država bude naredila…
– Ne mogu da verujem!
– Sukobili smo se oko toga i više se nismo viđali. On je žarko želeo da se zaposli u državi i to mu je uspelo. Kada se domogao funkcije, dobio je zadatak od onih koji su ga tu doveli. Imao je izbor i pogrešnu procenu je napravio.
– Zajebao se , brate.
– Da.
– Kakav diletant!! Sam sebe je sjebao.
– Da.
– Igrao je igru za koju nije bio dorastao.
– Da.
– I sada će da ga duva u prdekani. Političari će da mu natovare sve na glavu..
– Sve.
– Uf! Najebaće, bre, brate, kao žuti! Zinulo mu,bre, dupe! Otvorile se dizne! Nije znao da se zaustavi. Kreten! Žao mi dece,žene i starih roditelja.
– I meni.
– Kakav magarac?! Izradili su ga, politički prevaranti.
– Izradili.
– Brate, sve mi jasno. Račun je došao na naplatu.
– Jeste.
– Jebi ga! Ne znam šta drugo da kažem. Mora da plati tu cenu.
– Mora.
– Hvala ti na iskrenosti.
– Ništa.
– Neću te više zadržavati. Čujemo se sledeće nedelje i idemo na piće.
– Važi.
– Ljubi te, brat! Ćao.
– Ćao.
Beograd, 01.04.2013