Početna Sadržaj Osvetljenja Izborna renta i verodostojnost politike

Izborna renta i verodostojnost politike

1063
0
SHARE

Prvi dani izborne kampanje za vanredne parlamentarne izbore u Srbiji samo su potencirali već podmakle procese duboke političke krize u našoj zemlji. Očigledno je da će ovi izbori doneti veliko i značajno pregrupisavanje političkih aktera na našoj još uvek konfuznoj i neprofilisanoj političkoj sceni. Posle nekoliko ciklusa izbora jasno je da u našem društvu danas postoji jasnu ideološka i politička podela u odnosu pre svega na osnovna i temeljna državna i nacionalna pitanja – Kosovo i dalji proces i tempo sprovođenja evropskih integracija. To su fundamentalna pitanja oko kojih se sada stvara i oblikuje naša savremena politička istorija. Od toga na koji način će birači dati odgovor na ove istorijske i političke izazove zavisiće i dalji tok političkog i društvenog razvoja Srbije. Više je nego očigledno da je Srbija danas politički podeljena zemlja u kojoj se političke razlike upravo u toku ove izborne kampanje sve više ispoljavaju i dobijaju isključiv i nepomirljiv ton i izraz.

Dojučerašnji koalicioni partneri već su u prvoj nedelji izborne kampanje porušili sve mostove i gotovo je nemoguće očekivati da bi DSS i DS mogli opet da formiraju koalicionu vladu. To poglavlje naše političke istorije je za duže vreme ili verovatno definitivno zatvoreno , bez obzira što se od naših političara može sve češće čuti univerzalna politička odstupnica , nikad ne reci nikad. Oni na taj način samo pokušavaju da amortizuju i ublaže pogubni nedostatak elementarne načelnosti i doslednosti u našoj politici koja se sada javlja kao poprište ogoljene političke trgovine u kojoj više ne postoje nikakvi principi, osim želje da se bude na vlasti po svaku cenu. Obe stranke smatraju da su upravo oni drugi najveći krivci za rušenje i onako izuzetno nestabilne i klimave vlade, ali očigledno je da će glavna izborna opredeljenja biti vezana za odgovor na pitanje u kom će se pravcu dalje voditi naša državna i nacionalna politika. Premijer Srbije i lider DSS je kako on to kaže izgubio poverenje u koalicione partnere i odlučio da vrati mandat narodu, smatrajući da je odnos DS prema Kosovu samo deklarativan i da predstavnici ove stranke i nemaju istinsku nameru i iskrenu volju da sprovode zajednički dogovorenu i izglasanu politiku u odnosu na rešavanje statusa Kosova. Iz redova DS stižu ocene i kvalifikacije da su upravo premijer Vojislav Koštunica i DSS definitivno napustili proevropsku poziciju i da su spremni da zemlju gurnu u izolaciju i tako omoguće povratak retrogradne nacionalne politike vođene devedesetih godina . To su polazne pozicije nekadašnjih koalicionih partnera u vladi koja je sebe deklarisala kao demokratsku, proreformsku i proevropsku. Od toga očigledno nije ostalo ništa, jer se pokazalo da je ta vlada pala na rešavanju prvog ozbiljnog nacionalnog i državnog pitanja. Radi se sada je to već sasvim jasno o nepomirljivim pozicijama i političkoj situaciji koja Srbiju u dogledno vreme može dovesti u veoma nepovoljan političku i društvenu poziciju. Jer osnovna je odlika našeg političkog života da je izvesna samo neizvesnost i da je stabilna samo nestabilnost. Na to ukazuju i politički procesi koji se odvijaju u okrilju izborne kampanje. Jer već sada je očigledno da samo pozicioniranje stranaka u toku ove izborne kampanje ne ostavlja mnogo prostora za neophodni dogovor i kompromis jer večina uticajnih stranaka čvrsto zadržava svoje početne pozicije bez mogučnosti da se menjaju i prilagođavaju osnovna politička polazišta. To je vidljivo na oba politička pola, kako na onom koji sebe određuje kao proreformski i proevropski tako i na onom koji se deklariše kao nacionalno i državno odgovorna politička grupacija. Kompromisi i dogovori biće ostvarivani samo u okviru podele izbornog plena a već sada su vidljivi obrisi mogućih političkih saveza.

Sama lista za Evropsku predvođena Demokratskom Strankom i njenim predsednikom Borisom Tadićem je izuzetno politički heterogena i sastavljena od stranaka koje po mnogim pitanjima imaju veoma oprečene stavove, a veliko je pitanje da li će opredeljenje za evropski put Srbije biti ono vezivno tkivo koje će moći da potre i izgladi sve političke neravnine i što je još važnije da motiviše i odlučnije pokrene birače stranaka koji čine ovu koaliciju. Osnovna slabost ove koalicije je u njenoj ideološkoj i političkoj nekonzistentnosti a samim tim i nedoslednosti. Glavni argument za oblikovanje ove koalicije bio je sadržan u težnji da se objedine sve stranke proevropske orijentacije i da se ne dozvoli rasipanje glasova. Ali ovo okupljanje stranaka neodoljivo podseća na političku formulu skraćenog DOS-a, čija je osnovna slabost i bila u velikoj heterogenosti i nerealnim i nezajažljivim ambicijama lidera malih i gotovo nepostojećih stranaka. Vraćati u politički život Srpski pokret obnove je neka vrsta političkog mazohizma jer se radi o organizaciji koja je vršeći vlast demonstrirala najveći stepen nepotizma,grabeži i političke nedoslednosti. A upravo osnovna potička borba u ovoj izbornoj kampanji će se voditi oko verodostojnosti i autentičnosti stranačkih politika. Sada je u potpunosti sužen prostor za deklarativna zaklinjanja i isprazna politikantska opredeljivanja , jer ovi izbori traže da se sadržaj stranačkih politika pokaže i iskaže u svoj svojoj smislenosti i punoći. Naš politički život se nikada nije ni odlikovao velikom principijelnošću,doslednošću i privrženošću osnovnim demokratskim i moralnim načelima. Međutim, upravo će ovi izbori biti velika istorijska proba za naše stranke jer su u pitanju sudbonosna nacionalna i državna pitanja i tu neće biti od velike pomoći primenjivanje spasonosnih marketinških trikova u izbornim kampanjama. Izbore će dobiti one političke snage koje uspeju da svojim političkim stavovima daju puni politički smisao , oni koji budu ostvarili i demonstrirali verodostojnost svojih političkih zalaganja. Više se ne može ostajati samo na nivou deklarativnog zalaganja i zaklinjanja za određene političke principe jer ovi izbori u središte političkog života stavljaju autentičnost, doslednost i načelnost određene političke koncepcije. Zato blok proevropskih snaga i ima ozbiljan problem da iskaže i argumentuje svoju privrženost državotvornim načelima i odbrani teritorijalnog integriteta jer heterogenost ove koalicije nije jasan i ubedljiv garant verodostojnosti politike DS sadržane u opredeljenju sa predsedničkih izbora da je Kosovo sastavni deo Srbije i da je neprihvatljiva promena državnih granica. Nagoveštavanje moguće saradnje sa LDP, strankom koja istrajava na stavu da treba priznati nezavisnost Kosova, samo je dokaz više da ova koalicija ima problema da iskaže svoju autentičnost i verodostojnost, ali i problem da pokaže i argumentuje svoju privrženost određenim autentičnim političkim načelima . Jer upravo njena heterogenost i nedoslednost nije jasan garant da politika ove koalicije i DS o najvažnijim nacionalnim i državnim pitanjima ima ozbiljno političko pokriće u sadašnjim koalicionom partnerima. Ova koalicija ima još jedan izuzetno težak problem a to je njeno oslanjanjne na političku retoriku iz 2000 godine i pozivanje na već uveliko potrošene ideološke parole o srećnoj budućnosti koja će stići odmah posle pobede proevropskih snaga. Pokušaj da se podgreje već toliko puta ispričana ideološka priča o zatucanoj i primitivnoj Srbiji koja nije spremna da prihvati sve blagodeti evropskih integracija kao i nastojanje da se reafirmiše i oživi ogromna energija i zanos građana koji su bili osnovna poluga u rušenju starog režima deluje kao isprazna i groteskna farsa kao i svako ponavljanje istorije. Mnoga su velika i gromoglasna obećanja o boljem životu potrošena i zloupotrebljena za ovih osam godina, stotine hiljada ljudi je ostalo bez posla i egzistencije, beda i socijalno beznađe šire se sve više, sprovedena je nekontrolisana , nepravedna i brutalna privatizcija , stvara se uski krug izuzetno bogatih ljudi a na drugoj strani jedva preživljava veliki broj sve siromašnijih i očajnijih građana, tzv. tranzicionih gubitnika , sve izraženija je sprega politike i tajkunskog kapitala. Pozivati se sada na petooktobarske ideale i opasnost na povratak u devedsete godine samo je izraz nesposobnosti i nespremnosti demokratskih snaga da se suoče sa veoma dubokom socijalnom i ekonomskom krizom. Mnogo je lagodnije posegnuti za već oprobanim političkim parolama i obećanjima koje su do sada donosile izborni uspeh nego suočiti se sa realnim političkim i istorijskim izazovima. Spominjati pobedničku izbornu rentu sa predsedničkih izbora kao jednu od važnijih aduta u ovoj izbornoj kampanji mogu samo oni marketinški i partijski magovi koji nemaju stvarni uvid u kretanje izbornog tela i autentično političko raspoloženje birača. Očekivati da će se korpus glasova koji je dobio Boris Tadić na predsedničkim izborima samo slavodobitno i automatski preliti na uzbornu listu evropske Srbije nije samo vapijuća politička naivnost već i izraz ne samo oligarhijske i klijentelističke zatvorenosti već i znak nespremnosti da se u izbornu kampanju uđe sa svežim , autentičnim idejama i novim ljudima. Poslaničke liste gotovo svih stranaka samo su izraz njihove apsolutne i pogubne oligarhizacije što ima inače razorne posledice na ukupnu demokratizaciju našeg političkog i društvenog života. One su samo još jedno u nizu svedočanstava da je struktura partijske države i zastupanje isključivo stranačkih interesa i dalje dominantna u našem političkom životu a da je odanost i bespogovorna poslušnost još uvek najpouzdaniji put za ulazak u posvečene stranačke svite i koterije. I to je taj suštinski i središni problem politike u Srbiji, što se nije iz korena promenio njen karakter i način funkcionisanja političkih aktera posle 2000 godine. Zato je i došlo do velikog razočaranja , gubljenja poverenja i energije građana. Možda je to nepoverenje sada najdublje i najraspostanjenije jer politika je izgubila svoj osnovni pokretački princip, racionalnost, autentičnost i odanost osnovnim demokratskim i moralnim načelima. A za to snose odgovornost upravo oni koji nam sada govore o radikalskoj opasnosti i mogućnosti povratka u olovne devedesete godine. A ko je odgovoran što je do takve mogućnosti uopšte i došlo. Na to pitanje nemaju odgovore naši demokratski pragmatisti i realisti koji smatraju da je dovoljno da se stalno pozivaju na radikalsku opasnost i da samim tim pokriju sve nedostake i nemoć politike koju su vodilli nakon velikih demokratskih promena 2000 godine. Verovatno će ovi izbori da je ova politička priča definitivno izgubila smisao i značaj.

Ovi zbori definitivno će opredeliti i odrediti političku sudbinu i Demokratske Stranke Srbije i njenog lidera Vojislava Koštunice. U prvim nastupima u izbornoj kampanji je jasno da ova stranka kreira atmosferu u društvu o prihvatljivosti i nužnosti stvaranja velike koalicije sa Srpskom Radikalnom Strankom i to insistriranjem na nacionalno i državno odgovornoj politici. Javnost u Srbiji se intenzivno priprema za mogućnost ovakve koalicije koja će svakako dramatično i dalekosežno preoblikovati naš politički i društveni život. Prihvatljivost ovako struktuirane koalicije više nikog ne iznenađuje i opasnost od dolaska na vlast radikala više nije onaj odlučujući faktor koji može presedno uticati na opredeljenje birača da i dalje glasaju samo pritiv mogućnosti da ova stranka postane deo vladajuće koalicije. DSS će ovoj koaliciji dati onaj neophodni politički legitimitet i na taj način omogučiti da radikali koji nisu promenili svoju osnovnu retrogradnu političku koncepciju konačno postanu sistemska stranka. Ovom koalicijom će i ta politička barijera biti srušena jer će ona biti izraz realnih odnosa snaga u izbornom telu Srbije. U ovoj izbornoj kampanji se dešavaju do sada nezamislive stvari , da političku saradnju nagoveštavaju i najljuči politički protivnici pa tako i DS izražava spremnost da ponudi saradnju Socijalističkoj Partiji Srbije koja takođe nije promenila svoja osnovna politička polazišta. Zato i koaliciono približavanje DSS i SRS sledi realnu dinamiku političkog života u Srboiji i promenu odnosa političkih snaga. Ko će u toj koaliciji realno profitirati ostaje tek da se vidi, ali dosadašnja iskustva pokazuju da su radikali uvek uspevali da izađu jači iz takvih koalicionih saveza. Ta opasnost je realna i kada je DSS u pitanju jer je očito da je zalaganje za odgovornu nacionalnu i državnu politiku teren na kome se najbolje snalaze upravo radikali a da je DSS u situaciji da gubeći svoje evropsko opredeljenje postane samo još jedna od stranaka koja pokušava da na političkom prostoru koji neprikosnoveno pokriva upravo radikalna stranka otrgne koji politički poen i izborni procenat. To je veoma neizvestan i rizičan politički poduhvat koji može poništiti politički identitet DSS kao stranke koja je u sebi pokušavala da pomiri nacionalne i demokratske principe i opredeljenja. Posebno je pitanje da li ova moguća „državotvorna i nacionalno“ odgovorna vlada može doneti Srbiji toliko potrebnu stabilnost ili će ona predstavljati tek uvod u dalje velike političke sukobe i podele. Raspisivanje izbora je omogućilo Vojislavu Koštunici da još jednom stvori sebi dovoljan manevarski prostor da pre svega nametne osnovnu temu izbora a to je pitanje statusa Kosova i da u prvi plan izbaci pitanje verodostojnosti i autentičnosti svoje nacionalne i državne politike ali da dovede u pitanje verodostojnost politike svojih nekadašnjih koalicionih partnera. Zato i nije slučajno što on neprestano ponavlja da je u politici DS mnogo propagande a malo politike i pri tome neprestano apostrofira političku ulogu i delovanje Nenada Čanka kao najslabiju i najranjiviju kariku u koaliciji Evropske Srbije, nastojeći uporno da pokaže da DS nikada nije ni imao nameru da očuva teritorijalni integritet Srbije i vodi odgovornu nacionalnu i državnu politiku. Međutim, definitivno se udaljavajući od Demokratske Stranke politički položaj DSS i Vojislava Koštunice sve više se okreće ka arhaičnim i anahronim političkim ishodištima gubeći pri tome proevropski karakter bez obzira što se funkcioneri ove stranke sve neuverljivije pozivaju na evropsko opredeljenje. Ulaženje u politički zagrljaj sa Srpskom Radikalnom Strankom ne može biti bez posledica i samo će otvoriti krizu političkog identiteta DSS jer će oni sada deliti isti politički prostor kao što već sada dele sve sličniju političku retoriku i ideologiju . Tako i samo rukovodstvo DSS upada u sopstvenu zamku, jer se sve češće u našoj javnosti i društvu postavlja pitanje ne samo verodostojnosti i autentičnosti državne i nacionalne politike DS već se ovo pitanje i dilema sve više odnosi i na narodnjačku koaliciju jer svoju izbornu kampanju profiliše kao borbu za primat u patriotskom bloku a njena u velikoj meri deklarativna proevropska orijentacija sada je na margini velikih državnih i nacionalnih pitanja.

Iz toka dosadašnje izborne kampanje može se videti da je svrstavanje političkog bloka koji se zalaže za vođenja odgovorne državne i nacionalne politike sve izvesnije , ali u našem političkom životu još uvek važi univerzalna pragmatična poštapalica, nikad ne reci nikad, da li će ona biti na delu i posle vanrednih parlamentarnih izbora ostaje da se vidi. Jedno je sigurno, biće to nakon 2000 godine istorijski izuzetno značajno političko izjašnjavanje, istinska politička vododelnica koja će u velikoj meri odrediti političku sudbinu Srbije . Ovi izbori označiće svakako kraj jedne političke ere, a da li će Srbija nakon ovih izbora uspeti da ostvari političku i društvenu stabilnost otvoreno je pitanje, jer pred novom vladom kako god ona bila struktuirana nalaziće se mnoštvo izuzetno teških istorijskih izazova i odluka.

4 April 2008 godine

SHARE