Početna Sadržaj Osvetljenja IZBORNA MONOLITNOST DEMOKRATSKE STRANKE

IZBORNA MONOLITNOST DEMOKRATSKE STRANKE

605
0
SHARE

Autor: Marinko M. Vučinić
Više nema nikakve sumnje , i poslednja nada da će  predstojeći izbori u Demokratskoj stranci   odvijati i dalje po  određenoj demokratskoj proceduri  nakon usvajanja  liste predloga za potpredsednička mesta definitivno je iščilela. Jasno je da  dostignuti nivo demokratske procedure u izborima unutar Demokratske Stranke poništen i da je stav da ova dostignuta  demokratska  tradicija  treba da bude širena i u ostaliom  delovima  društva danas zvuči isprazno i bez ikakvog  stvarnog sadržaja. I u ranijim izbornim ciklusima  postajao je odlučujući uticaj  lobiranja i  dirigovanog glasanja ali je barem poštovana elementarna demokratska procedura o većem broju kandidata i predlagačkom procesu koji nije bio do te mere podložan  svemoćnom oligarhijskom lobiranju.U ovoj aktuelnoj kampanji za  potpredsedničke funkcije jednostavno više ne postoji ni dosadašnje fingiranje određene demokratske procedure.Na delu je delovanje oligarhijskih lobija čiji je dogovor o podržavanju kandidata za potpredsednike obesmislio  svaki pokušaj  da se unutar Demokratske Stranke sprovedu neposredni izbori na kojima bi učestvovalo članstvo stranke, što bi otvorilo prostor za ozbiljnu demokratsku i programsku reformu vladajuće partije.Ne postoji više ni pseudo – demokratska forma , sada se lobiranje i dogovor delova stranačke nomenklature ogoljeno ispoljava kao neprikosnoveno i neupitno sredstvo za formiranje i oblikovanje  stranačkih odnosa.Posebno je pitanje što se izričito  zahtevalo da se dominantno oligarhijsko lobiranje odvija mimo javnosti i u strogo zatvorenom krugu.

To je poseban paradoks , jer se Demokratska  Strankana rečima neprestano zalaže za jačanje  javnosti u radu  i razvijanju kritičkog dijaloga u društvu ,ali to zalaganje ne važi kada su izbori u njenim redovima u pitanju. Pred ovu stranačku skupštinu Demokratska Stranka deluje kao  sektaška organizacija u kojoj vladaju pravila jednopartijskog sistema.Potrebno je održati stranačku monolitnost po svaku cenu i izbeći  uvid javnosti u arkanske tokove stranačkog funkcionisanja.Čak se insistiralo na što zatvorenijem vođenu tzv. unutar-stranačke kampanje   kao da ne živimo u vremenu sve većeg uticaja javnosti na politički život. Stroga zatvorenost oligarhijske  kampanje samo je još jedan dokaz da je Demokratska Stranka izgubila svoj osnovni demokratski potencijal i da se sve više pretvara u stranku odbrane  status kvoa  a samim tim i isključive odbrane svoje vladajuće pozicije.Više kao gorka šala zvuče reči poslanika DS Srđana Milivojevića“Ja volim izbore unutar Demokratske Stranke zbog te neizvesnosti kojku nosi ali i zbog standarda koji nameću ostalim učesnicima u političkom životu Srbije.Ovi drugi izbori mnogo su manje neizvesni.Tu se več godinama zna ko  će pobediti, Demokratska Stranka naravno“. Upravo je protekla  kampanja pokazala da  DS ne postavlja više demokratske standarde već da je učinjen veliki korak unazad i da je  oživljena najgora praksa plebiscitarnosti i dirigovanog  predlaganja i lobiranja. Bahatost i cinizam  u politici su prvi znak da se vladajuće stranka sve više zatvara u sebe i u odbranu postojećeg stanja jer nema snage da izađe iz svog sigurnog zasbrana u kome će na osnovu  direktiva prosleđenim opštinskim odborima obaviti to „neizvesno“ glasanje kao u vreme postojanja  čorave kutije.Sama činjenica da pojedini potpredsednićki kandidati imaju obezbeđenu  podršku  gotovo svih opštinskih odbora   ukazuju na dobro naštimovanu i razrađenu lobističku tehnologiju koja poništava samu suštinu izbora , jer je na delu svojevrsna farsa i princip aklamacije i lobističkog plebiscita.Od demokratskog procesa i odlučivanja nije ostala ni senka, samo je konačno srušena i raspršena nada da je došlo u protekloj deceniji do  toliko potrebne demokratske  izmene  postojećeg tvrdokornog stranačkog obrasca u kome i dalje vlada neprikosnoveni princip vođe i podaništva.Naprotiv ovi predstojeći  dirigovani delegatski izbori u DS  samo potvrđuju pobedu stranačke oligarhije koja je ovu političku organizaciju  pretvorila u pouzdano sredstvo za obavljanje ne samo stranačke trgovine.Posledica ovakvog lobističkog dogovaranja je sve očitiji nedostatak kritičkog dijaloga, strateškog mišljenja i novih ideja i novih ljudi u našem ukupnom stranačkom životu.Iako nas u suprotno uverava široko podržana  jedina kandidatkinja za potpredsednicu DS Jelena Trivan.“Jedina smo stranka koja ima rešenje za budućnost i političku stzrategiju za deceniju unapred.Izborno  nadmetanje sigurno neče doneti nemir u redove DS“.Međutim iz ovih stavova možemo videti kako funkcioniše preovlađujuća  podanička  politička svest koja je u toj meri  ideologizovana i posunovraćena da je izgubila svaki kontakt sa realnim životom. Samo je važno da izborno nadmetanje ne unosi nemir, da se ne talasa, da se ne čuje neki kritički ili opominjući glas.Jer treba samo verovati da mudro i monolitno rukovodstvo ima strategiju za razvoj Srbije u sledećih dest godina a da pri tome tu čudotvornu politički panaceju niko do sada nije  ni video a kamoli učestvovao u demokratskoj raspravi o glavnim straterškim pitanjima.Šta je najteža  posledica ovakvog jalovog ideologizovanja?Posledice su pogubne po sam  demokratski potencijal  i strukturu Demokratske Stranke ali i celog našeg društva a ogledaju se u preovlađujućem potiskivanju i negiranju kritičkog dijaloga, kritičke misli i  razvoja stvarnog i komplesnog strateškog mišljenja.Na političkom i stranačkom poprištu ostali su samo poslušnici, aparatčici, i klimoglavci koji su uvek spremni da podrže i ideološki  obrazlože svaku mudru i dalekosežnu odluku stranačkog rukovodstav i  neprikosnovenog stranačkog vođe.Ideološka  uniformnost nesumnjivi je znak intelektualne stagnacije ocenio je istoričar H. T. Roper, i upravo smo svedoci da se u DS može jasno prepoznati duboka intelektualna stagnacija i to bez njenog   ikakvog jasnog ideološkog određenja i usmerenja.Jer  Demokratska Stranka više nema ni konstantni ideološki profil bez obzira  što njeni funkcioneri sve češće govore o skretanju u levo ili se navikavaju da pripadaju levici.To je zanimljiv paradoks u našem političkom životu da se  vadajuća stranka u kojoj su  sad  najbogatiji ljudi odjednom okreču levici i idejama socijalne pravde.Nema više skretanja u desno već se vladajuća stranka pozicionira kao socijal-demokratska iako u stvarnom političkom i socijalnom životu ovakvo političko opredeljenje nema nikakvo uporište.To jedna u nizu političkih  marketinške akrobacija jer Demokratska Stranka nema snage da jasno odredi svoj politički profil koji bi se otvorio prema idejama socijal-demokratije posebno što i  ona danas preživljava veliku krizu političkog identiteta i opredeljenja i teško pronalazi odgovore na izazove savremenog sveta.Zar iko ozbiljan može da zamisli političke barone Demokratske Stranke kao pripadnike savremene levice.Ona danas ima veoma ozbiljan problem koji se sastoji u nemogućnosti kritičkih orijentisanih intelektualca kojih još uvek ima u njenim redovima da pokrenu ozbiljan proces preispitivanja provlađujuće poražavajuće političke prakse vladajuće partije i artikulišu  stvarnu alternativu kao odgovor na sve veće socijalne i političke izazove pred kojima se Srbija danas  nalazi. Sve veći broj nezaposlenih i siromašnih  ne predstavljau  statističku činjenicu već najveći problem ovog društva koji se ne može rešavati najavljivanjem desetogodišnje stranačke strategije i dirigovanim glasanjem na izbornoj skupštini .
Tokom ove pseudo izborne kampanje u Demokratskoj stranci saznali smo da u njoj postoji i desnica.I u nju je svrstan kandidat za potpredsedničku funkciju koji nema  podršku dobro sinhronizovanih opštinskih odbora  već je  nastupao bez pokroviteljstva stranačke  oligarhije koja se  nevoljno  našla na levom političkom spektru.Očigledno je da se danas u desnicu unutar Demokratske Stranke svrstavaju oni koji istrajavaju na odbrani i zastupanju elementarnih nacionalnih interesa, srpskog nacionalnog identiteta i tradicije.Jer Demokratska Stranka  se sve više približava koncepcijama tzv. građanskih   i liberalno.-demokratskih krugova koji nastoje da rešavanje srpskog nacionalnog pitanja potisnu na marginu a sve u ime vođenja evro- atlatske politike.
Insistiranje na monolitnosti je prvi pozdani znak slabosti i nemoći jedne stranke a ne njene snage i to je pravo predvorje nadolazećeg izbornog poraza, bez obzira što njeni funkcioneri istrajno obećavaju nove izborne pobede i deceniju neprikosnovene vladavine.

9 Decembar 2010   Marinko M. Vučinić

SHARE