ИЗБОРИ
Усталило се у последње време некако мишљење да се на изборима ништа не решава. И све више се пише о томе.
Узмимо да је то тако, постављам онда питање – како се решавају тешки и нагомилани проблеми у друштву, ако се не решавају на изборима?
На то питање, нажалост, још нисам добио неки смислен одговор.
Само неко увијање и пренемагање.
Осим критике парламентарне представничке демократије и самог изборног процеса, нема конкретних предлога и решења.
Ако ово не ваља, а шта ваља?
Пошто нема конкретног одговора на ово постављено питање, нема одговора од оних који пишу на ову тему, онда ћу , користећи се обичним народним размишљањем, да развијем ову тезу до краја како бисмо могли јасно да осветлимо која су могућа решења, ако већ избори нису решење..
Како, дакле, сменити оне који лоше управљају државом и раде против интереса грађана, док користе сва дозвољена и недозвољена средства парламентарне представничке демократије?
Ако то нису избори, шта је то?
Једино што ми се намеће као решење ове енигме је рушење власти на улици протестима незадовољних грађана или неким организованим државним ударом.
Ако се власт руши на уличним протестима незадовољних грађана, онда се поставља питање, не да ли ту однарођену и диктаторску власт треба да сменимо,то се подразумева и зато су сваки протести на улицама добри да се та тиранска власт уздрма, него какву власт ми добијамо после рушења ове власти, који је њен политички и економски програм, ко ће вршити ту извршну власт и која је гаранција да нећемо добити неке нове политичке олигархе и преваранте, који ће бити гори од власти која се руши.
Искуства од Петог октобра су нам драгоцена.
Припадам људима који су од 1988 године био у сукобу са тим деспотским, лоповским и бахатим националсоцијалистичким режимом, својим знањем и новцем помагао сам рушење те деспотије, али сам преварен и обманут, јер све за шта смо се читаву деценију борили и што смо хтели да остваримо као нову политичку идеју у Србији, било је срушено преко ноћи у похлепи и лудилу људи који су управљали ДОС-ом и који су обесмислили велику историјску енергију народа, што ме је приморалао да у фебруару 2001 напустим тај погрешан неолиберални концепт распродаје и пљачке Србије.
Све остало знамо и то је данас већ историја.
Значи, морамо да будемо врло опрезни са уличним протестима, јер незадовољство грађана, које се манифестује на тим протестима, може да буде довољно за рушење издајничког и криминалног режима, али није довољно да се сруши и тоталитарни систем, што мора да буде суштина нашег политичког деловањам, јер наш највећи проблем је како да срушимо успостављени тоталитаризам. Отуда морамо, после свих негативних искустава у последњих три деценије, после доброг познавања историје настанка револуција и њених изневеравања, ставарања нових олигархија и нових идеологија,да данас будемо врло опрезни, јер не смемо себи да дозволимо да нас на исти начин, фору, причу, поново превари нови политички олош.
Не ради се о томе, толико сам пута то поновио да сам себи досадио, да Курта замени Мурту, него да ни Курта ни Мурта не добију више никакву прилику да владају, јер су срушени сви услови за успостављање њихове владавине.
Како сам скоро четри деценије провео на улицама, борећи се за Демократију, Слободу и Правду, како сам учествовао у свим друштвеним дешавањима у том периоду, онда могу да кажем, као учесник и сведок једног политичког доба, да никада, у свим тим нашим политичким протестима, нису постављене политичке идеје којима се руши тоталитаризам из темеља, него су организоване политичке групе, које су се саме наметнуле да воде протесте и демонстрације, то радиле не из стварне и искрене жеље и намере да демократизују друштво, него из потребе да они лично дођу на власт, да они буду већи калифи од калифа и да они приграбе све привилегије то свог политичког ангажмана, јер, како они мисле, који је смисао њиховог политичког ангажмана и који је смисао отворених свих њихових ризика ако они не буду материјализовали тај свој опозициони рад. У свему томе, касније се и то откривало, сви опозициони лидери у уличним протестима, радили су за Службу или их је директно Служба стварала, надгледала и задатке им давала.
Тако је тоталитарно устројство друштва сачувано, док је Служба мењала само главне глумце у том епизодном филму у коме је све унапред било изрежирано и одређено.
Други случај промене издајничке и криминалне власти је да се изврши државни удар. То је оно што кукавице и мекушци призивају да се само оружјем или моткама може променити власт. Када то говоре, ти покварењаци и јајаре увек мисле да неко други треба да узме оружје у своје руке и да узме мотке, да ризикују своје животе и да силом свргну са власти мркси режим.Наравно,никада директни извршиоци нису они, који се за такав друштвени расплет залажу, јер њихов једини задатак је да пале екстремне групе у нашем друштву, да их ложе, да им подизале, да их уздижу, верујући да ће таквих авантуриста увек бити и да они, уколико се и нађе таква група лудака и насилника, могу да рачунају на политички ангажман, јер мисле, провокатори и цинкароши, профитери пучева и државних удара,тада сигурно могу да рачунају на државне синекуре, јер превратници, који имају снагу и муда, немају памети и тражиће услуге ових покварењака и политичких шпекуланата, а то се мора добро наплатити.
И тако, упркос великој потреби за демократизацијом друштва, упркос великим паролама и обећањима, друштво упада у све веће пљачке, крађе, отимање, лажи и демагогију, јер носиоци друштвених промене не желе да сруше тоталитарни политички систем, који им је сметао док нису били на власти, али који им не смета када су они успели да се докопају моћи и власти.
И тако имамо смене разних политичких олигархија и супротних идеологија на власти и све већу безочност, лоповлук, поквареност, превртљивост, све већу пљачку, подметања, клевете и све већу демагогију тоталитарног система који се урушава и који се данас, после свих година наше политичке борбе, претвара у тиранију једног суманутог, болесног, полуделог параноика и шизофреног десперадоса у улози српског Краља Ибија.
Увек је тако било кроз историју , они који ризикују своје животе да би извршили неке промене у друштву, желе да наплате све те своје ризике и зато је тешко демократизовати победнике ,који очекују, према њиховом поимању политике, да је њима отворен пут ка пљачкању друштва као награде за претрпљени страх.
Како стати на пут том регресивном друштвеном феномену?
Како спречити ослободиоце да постану неки нови тирани?
Историјски пример српских устаника из 1804.године најбоље илуструје овај друштвени феномен, јер је, рецимо, војвода Миленко Стојковић сматрао да има право да задржи, након протеривања Турака, освојени харем и да убира данак од раје, па је разочарани народ морао да устане против неких обесних и окрутних српских војвода, тражећи чак, у неким екстремним случајевима, помоћ од старе турске власти да их заштити од зулума српских вођа устанка.
Слоба Милошевић делује данас нама, који смо први били његови велики политички противници и који смо значајно допринели његовом рушењу, као пристојан политичар према овим барабама и криминалцима који су били груписани у жутом картелу или према похлепном и болесно грамзивом криминалном картелу браће Вучић, који хоће све да ставе под своју личну контролу.
Где је онда решење?
Који је излаз из овог политичког галиматијаса?
Како да избегнемо понављање истих грешака?
Ако смо показали да насилним мењањем режима добијамо нове тиране и да се не руши тоталитарни систем, напротив, он се само учвршћује, онда нам не преостаје ништа друго него да се вратимо једином демократском начину мењања неспособне, издајничке и криминалне власти, а то је путем избора.
Није спорно да је парламентарна представничка демократија обесмислила изборни процес и саму демократију,па се посатвља питање – каква нам је демократија данас потребна?
Мислим да се у том одговору крије објашњење зашто се наш народ пасивизирао, зашто је апатичан, зашто се повукао и зашто трпи и ћути ово иживљавање политичког олоша.
Одговор је врло једноставан , грађани НЕМАЈУ ПОВЕРЕЊА у људе који се баве политиком, из разлога што верују да њихово бављење политиком је из личног интереса, пошто је политика постала уносан бизнис.
Последњи избори су показали сву апсурдност наше политике да гласамо увек против некога на власти, уместо да гласамо за некога који заиста може да донесе толико неопходне промене у нашем разореном и окупираном друштву.
Написао сам доста текстова о томе, али, ево, да поновим у овом тексту да нема враћања поверења грађана у политику, док се у политици не успоставе МОРАЛНА НАЧЕЛА и док стручни, радни и поштени људи не буду главни носиоци демократског политичког процеса. Из тог разлога, годинама уназад се залажем за ДИРЕКТНУ ДЕМОКРАТИЈУ и за укидање професије професионални политичар, за успостављање непосредне демократије, где ћемо гласати, уместо за странку, за конкретног човека и његове стручне референце.
Не желим да се понављам, све је написано и постоји полтички и економски програм. Постоји и План банкрота, кога требамо да применимо да брзо изађемо из садашњег стања свакодневног пропадања и безнађа.
Стручњаци морају да изађу из анонимности и морају да изнесу своје практичне и конкретне идеје за спас државе и нације. Стручњаци не могу да се крију иза демократских начела и права, јер у струци нема демократије. У струци постоји елитизам и одговорност. Или знаш да радиш посао и имаш резултате или не знаш и бавиш се пропалом политиком.
Залажем се за спој директне демократије и елитизма струке.
Зна се шта о коме може да одлучује. Подваљивати народу да одлучује о стручним решењима је најгоре могуће политиканство, иза кога се крију интереси политичког олоша и њихових тајкуна.Не може народ да води и управља најсложенијим системом- држаом. То мора да раде наши најбољи стручњаци, чије ће резултате контролисати , демократским средствима, народ који тим стручњацима укаже поверење.
Стручњаци, напред!
Изволите!
Референце на видело!
Покажите шта знате!
Народ није глуп. Ако сттручњаци буду објаснили своје планове, народ ће то да разуме, прихватиће и понашаће се у договору са преузетим обавезама.
Демократија се брани оствареним резултатима.
Народ нека мери учинак стручне власти.
И мењамо је после сваке године, када доставе финансијске извештаје.
Изборима их мењамо, јер су неуспешни.
И дајемо прилику способнијим и предузимљивијим да воде државу.
У тој слободној конкуренцији сви добијамо и сви постајемо богатији.
Изборимо се за нове изборе!
Изборе са новим изборним законом.
Пречишћеним списковима.
И новим људима, који ће понудити нову политичку идеју.
Стигло је НОВО ДОБА ДИРЕКТНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ.
Београд, 06.04.2017