И З Б О Р
I
Галина Фјодоровна, или, од миља, Гаљењка, била је најмлађа ћерка новгородског бољара Фјодора Всевољског. Њене три сестре, Марусја, Зоја и Нина, беху наследиле од своје мајке, Марије Добриничин, кћерке тулског трговца кожом, необичну лепоту. Равне, пепељастоплаве, меке, дуге косе, прозрачно плавих очију, златносмеђих трепавица, танких носева, бледог, пегавог лица; танке у струку, витке, сестре су, без обзира на разлику од по две године, биле необично сличне. Толико сличне да су их једва разликовали. Међутим, њихова спољашња сличност била је једино заједничко што су имале. Све остало беше различито. Толико различито и супротно, да је, за неверовање, изазивало чуђење свих варошана Новгорода.
Рецимо, Марусја беше лепа лењивица. Заљубљена у себе и равнодушна. Она је на живот гледала као на своје хаљине, модерне и богато украшене. Била је опседнута својим изгледом и непрекидно је размишљала како да се проведе и како да ужива. Чудила се да људи имају толико времена и воље да се баве неким другим, за њу, глупим и простим пословима. За њу је њен нови сарафан од чоје, ватиран, опшивен златним нитима, разбукталог цветног дезена, који се никако није уклапао у цветне чизме са високом потпетицом и врховима заврнутим на горе, представљао у већој мери нерешив проблем, него глупо политичко питање: зашто пољски краљ Ладислав ИВ, кад је већ узео 200.000 рубаља за одштету, није признао Михаилу Фјодоровичу назив самодржца свих руских земаља. Марусја је, схвативши да је живот кратак и пролазан, уживала у сваком тренутку своје бољарске раскоши и доколице. И била је срећна. Истински срећна. Као што су срећни сви унижени духом.
– Весело, весело… само напред… весело! – викала је зајапурена Марусја и трчала по кући, трескајући непрестано вратима.
А када се, изненада, у Марусјином гњецавом животу појавио псковски бољар, стари богаташ и разблудник Андреј Петров, она се, без већег размишљања, удала за њега.
– Ма, шта ћу, па он је та-ко сладак… та-ко сладак! – мазно је говорила и чупкала утегнутом младожењи козију брадицу.
Зоја Фјодоровна, јогунаста лепотица, намћор, крута и хладна, чврста у свом терању ината, горда, презриво је одгурнула живот и повукла се у своје мрачне дубине. Угушивши сва осећања, призивала је смрт и катастрофу. Са гнушањем је одбијала све просце, говорећи родитељима да неће да се удаје. Никад.
– Удаја?! Свашта! Не долази у обзир! –
Цинична и заједљива, на живот је гледала, из своје мрачне перспективе, као на бесмислено понављање јада и патње. Живот у овој несретној земљи не може, културно и мирно, да се промени. Једино што савест човеку налаже, пре него што полуди, је да се, попут самозванца, Тушинског Разбојника, одметне. Да распусти Земни Сабор, да припрети козацима и да, без страха, отера ове слабиће Романове, који, изгубљени и уплашени, умиру од силног плача, јер им сузе сувише расхладе крв. Зоја би била спремна, спасавајући ову растровану и разблудну земљу, да кажњава и убија све док се не уведе Ред и Дисциплина. За то би вредело живети. Та мисао јој је враћала снагу. А оно болесно бољарско брбљање у кући више није могла трпети.
– Будале! Све бих ја то… за час! –
Нина Фјодоровна, прорачуната, агресивна и енергична новгородска лепотица, за којом су московски племићи лудели, избегавала је препирке са Зојом. Нина није волела искључивост. Није волела крајност. Плашила је монашка, аскетска хладнокрвност која уништава страсти. Она није бежала од живота. Прихватала га је и поносно носила, удаљујући се од Марусјине баналне свакодневице, али, истовремено, и од љуте искључивости Зојине. Она је на живот гледала трговачки. Компромис и договор решавају све проблеме. Рачун сви имају. Зато се вешто служила својом лепотом, избегавајући сукобе са људима. Знала је да је добар глас њихове куће њена заслуга. Математичком прецизношћу водила је породичне књиге, управљала имањем и пословима, полако потискујући очева старомодна схватања. Она се није устезала да нареди да се на смрт пребије мужик који би, не следећи њене прецизне наредбе, упропастио посао, као што је, додуше шкрто и ретко, нерадо награђивала одане и верне.
– На све ја морам да мислим! На све! Зашто им служе те чупаве главурде?! –
Кућа Фјодора Всевољског била је из године у годину све богатија. Нина је послом путовала по читавој Русији, али када је сагледала сву беду и заосталост сопственог народа, одлучила је, гоњена неком унутарњом снагом, да крене на Запад.
– Овде, ми је тесно. Претесно! Морам да изађем!
Годину дана је провела ван куће, на путу по Пољској, Шведској и Енглеској, а на повратку је обишла северну Русију и развијене трговачке градове Вологде, Устјуга и Холмогорја. Наредне године кућу Фјодора Всевољског посећивали су пољски племићи, шведски кнезови и енглески трговци, доносећи са собом нешто ново. Нина се брзо прилагођавала и мењала, не обраћајући пажњу на циничне примедбе Зоје. Само су је излуђивале слуге које су, затуцане руским народним сујеверјем, тешко прихватале новине.
– Никад од њих ништа неће бити! Никад! Заостали су и примитивни. Ах, боже, како их променити?!
Нина је, остајући у мраку своје девојачке собе, лежећи на леђима, погледа упртог у таму, схватала да, пре или касније, новгородска провинција неће моћи да испуни све њене идеје.
И да је, како време одмиче, све више притиска и гуши ова туробна средина. Њене зажарене очи уперене су биле само у једну тачку – Москву! Само једна једина, скривена тајна, ником не изговорена – Кремљ!
Царска породица! Врхунац. У својим ноћним комбиновањима, њену похлепу и таштину дражила је мисао о царској породици. Не, није њу интересовало да се приближи двору. Нити је хтела, додворавајући се, да води трговачке послове, користећи наклоност двора. Она је хтела – у породицу. Да се ороди. Да уђе у њих. И да, зашто да не, ако је срећа послужи, постане царица. Та мисао, дубоко скривена, опијала је њена чула. Заносила је и мамила.
Осећала је да има снаге. Да је способна.
Знала је да би била поштована руска царица. Обожавана.
– Зашто да не?! Способнија сам и лепша од свих! –
Све се уклапало у њен план. Она и царев најмлађи син, Алексеј Михајлович, исте године су били рођени. Цар Михаил Фјодорович је, после изненадне смрти двојице старијих синова и присилног, сад већ извесно, неуспешног брака своје кћери Ирене са данским принцом Валдемаром, одредио на самртној постељи, да га Алексеј наследи на престолу.
Старатељство над младим царевићем поверено је бољару Борису Ивановичу Морозову. Она, Нина, је већ са Морозовљевим људима трговала сољу и добро су зарађивали.
Ако буде мудра и стрпљива, али никако спора и неодлучна, направиће са енглеским трговцима добар уговор о извозу дрвета и коже. Онда ће га, уз противуслугу, уступити бољару Морозову. Морозов само треба да посредује код избора цареве будуће жене, када, по обичају, двеста најлепших руских девојака доводе цару. И све је решено. Договорено. Да све стране буду задовољне.
– Брзо ћемо се нагодити. Свако има свој интерес. Сви морају бити задовољни. Сви!
Нина Фјодоровна се, тонући у сан, опијала слатким мислима, замишљајући све могућности које доноси царски престо.
Ако има Бога и мало среће, мало спретности, Нина је нестрпљиво очекивала велики догађај, верујући да ће успети.
Три сестре, три нарави, три ћуди!
Најмлађа сестра, Галина Фјодоровна, Гаљењка, у тренутку кад наша прича почиње, у рану јесен 1646. године, имала је шеснаест година. Беше сушта супротност својим сестрама. Како изгледом, тако и карактером.
Ако смо за Марусју, Зоју и Нину рекли да су, верно копирајући мајку, имале лепу спољашњост, онда су Гаљењку вајале, вешто и надахнуто, продуховљене уметничке руке руске и азијске надарености.
Играјући се маштом, евроазијски стваралац, инспирисан чежњом, подривен сопственом пролазношћу, градио је љупко, божанствено дело у судару супротности. Унутрашња подривеност и растрзаност, борба различитости, распалили су слабост духа до очаја, када, у преокрету, уместо пропасти и растакања, племенита чистота и једноставност уобличава складну сразмеру дела. Савршену лепоту. Једно. Вечно. Када супротности, нестајући у духу, стварају лепоту жртвујући себе. Тада настаје дело.
Гаљењка беше савршено лепа. Божанствена. Црна као ноћ, као понор, као пропаст, азијатска грива, везана у тешку плетеницу, спуштена дуж витких леђа, уоквиравала је благо дугуљасто, јако бледо руско лице, прозирних, набубрелих, лако истурених образа боје брескве, који су у наступу узбуђења постајали провидни, образујући сетан, љупко озбиљан лик. Чело уско и надмено високо, преливало се при дну у прав, мали, танки носић, који се, надвисивши горњу, благо истурену, пуну, чулну усну, завршавао у прћастом луку. Црне, дуге обрве, надвијене над дугим, увијеним трепавицама, истицале су крупне, прозрачно светле, зрачне, сунцем окупане морске очи, које су, у дубини својих пространстава, криле божанску тајну човечанства. Заобљена мала брада, дражесна и елегантна, дуг, витак врат и усправна рамена, давали су племенити чар и посебност њеној појави.
Симбол вечне лепоте. Богатство бесконачности. Игра природе.
Гаљењка је својом чистотом и добротом, детињом душом, испуњавала кућу Фјодора Всевољског. Она се никада није сукобљавала са људима. Не зато што је избегавала сукобе, већ стога што јој се нико није смео супротставити. Било је то невероватно. Али истинито. Знала је да чита и пише, али, изван тога, никакве духовне склоности није имала. Нити је била образована. Нити је радила на свом просвећивању. Али, упркос томе, њено високо чело, бистре очи, прћасти носић и заобљена брада, употпуњени нежним и меким покретима дечјих руку, придавали су јој племениту узвишеност духа, коју нису имали, упркос учености, ни најумнији људи.
– Она као да је највеће школе завршила. Као да је сву мудрост спознала. Блажена душица! – говорили су стари новгорођани, дивећи се њеној духовној лепоти.
Чак је и митрополит Никон, гостећи се једном приликом у њиховој кући, распричавши се благоглагољиво за обилатом вечером, ућутао када је Гаљењка, појавивши се први пут, проговорила о Богу. Неколико речи, покрет руком и стидљиво руменило на образима. И ништа више.
И свима је све било јасно. Јер су, тако им се чинило, управо и они то мислили. Нико више ништа није рекао.
– Светица – помисли митрополит, узимајући колач од вишње.
Сестре су према њој имале различит однос. Марусја се трудила да изазове сестрин осмех. И, зачудо, успевала је. Успевала је, јер се савршена лепота бранила пред задовољеношћу срдачним и невиним осмехом.
Зојина јогунаста искључивост повлачила се пред љупкошћу духа. И ћутала је. Нема и укочена. А себичност и похлепа Нине прелазила је равнодушно преко доброте и племенитости, правећи се да је уопште не примећује. Као да је ништа не додирује.
– Идемо даље! –
II
Дмитриј, слуга на имању бољара Фјодора Всевољског, педесетогодишњи старац, ругоба, изађе, гегајући се на хромој нози, искривљеног стопала, пред шталу, вукући нарамак грања. Рано јутро беше ведро, јесење, сунчано. После ноћашње кише, природа, умивена, поприми мирну прозрачност. Биље је мирисало опојно. Нежно зеленило губило се у преливима бледог жутила. Птице, покисле, песмом су сушиле влагу. Земља је расквашено воњала. Двориште је било препуно барица, блатних острва, преко којих је, носећи грање, као гусан поскакивао Дмитриј.
– Хоп – хоп!… Тока – ток!… Диван скок! –
Удисао је јутарњу свежину пуним плућима. Беше задовољан што почиње нови дан. Што се буди нова нада, која му доноси уздржани немир. Помисао да траје и да, са новим даном, продужава загонетну жељу, узбуди га. Срце поче да му удара. Испуни га врелина, заљуља се и осети, дуж грбе на леђима, хиљаде борових иглица како га драже.
– Бррр… бррр… баш је… баш је… мррр… мррр… стресе се старац.
Сложивши грање на ограду покрај пута, спусти се уском стазом до потока у дну врбака. Саже се, клече на колена и поче, гушећи врућицу, халапљиво да пије. Седа брада му се покваси, као у старог јарца, криви, сломљени нос се напуни ледене воде и он, подижући главу да удахне, погледа у воду. Гледао је дуго и пажљиво, док му се низ браду, цедећи се, сливала вода.
– Боже, – помисли Дмитриј – види наказу!
Та мисао га орасположи. Знао је да су људи, сусревши га, окретали главу, избегавајући његову ружноћу. Деца су га се плашила и бежала од њега. А девојке и бремените жене склањале су се у крај пута, када би он, шепајући на кривим ногама, пролазио.
– Тпхј… тпхј… боже нас сачувај… тпхј… тпхј – мрмљале су жене и окретале главу у страну.
Сви су га избегавали. Они који су морали, попут његовог газде, да му се обраћају, гледали би у земљу.
Садашњи газда, Фјодор Всевољски, беше његов вршњак. Задржао га је нерадо на имању, испуњавајући очев завет. Фјодор се од оне вечери, када се отац вратио кући после далеког пута, носећи трогодишњег наказу у наручју, и када је показао сву одвратност према њему, никада није могао, упркос очевим претњама да игра са ругобом. Избегавао га је и презирао. Касније, кад је одрастао, постао је уљуднији. Дмитриј је, сећајући се тих минулих времена, знао да је преживео само захваљујући староме. А када је стари изненада умро, породица је из поштовања према умрлом старешини, оставила дечака-наказу на имању.
Дмитриј је осећао хладни презир породице. И да не би сметао својим добротворима, склањао се. Повлачио се, одбачен, изолован природном ружноћом, предајући се усамљености. Растући на имању и вредно обављајући најтеже послове, Дмитриј се временом удаљио и од других слугу. Повукао се у шталу, међу стоку и, под кровом, од уплетених врбових грана, направио лежај. Ту је ноћивао. Сам. Дању, када би падала киша и када није било посла, лежао је у свом гнезду, удишући мирис стоке и размишљао. Живео је потпуно усамљено. Са људима се слабо виђао. Разумео је шта му говоре, али када је хтео нешто да каже, у страху да не погреши, мумлао је неразговетно својим у страну развученим, кривим устима, на чијој доњој усни је висила као лешник велика брадавица. Слуге су се смејале, а он, повређен, плакао би десним оком, док му је лево било затворено великом израслином, која се спуштала од удубљеног дела чела до леве стране доње вилице.
– Ха-ха! Каква ругоба! Нешто мумла! Ехеј, лепотане, заводниче… ха – ха… ехеј… поједи тај лешник… ха-ха… што си рекао? ха-ха… ништа те не разумемо, љубавниче… ха-ха! –
Избегавајући људе, који су му, осим старога, само патњу наносили, Дмитриј је, у младалачком заносу, стењао, цвилео, гризао чворновате прсте док не прокрваре, ударао главом, режао, јечао и, опијен лудилом, покушавао да се убије. Али, није имао среће. Бог га је кажњавао. Морао је да живи, упркос свему, носећи, на грби, бреме човечанства. Беше му предодређено. Опомињао је људе својом ружноћом. Знао је да су људи слабићи, ништавни, себични, похлепни и злобни. Да су, уљуљкани срећним и лагодним животом, раскалашни и уображени, будаласти, и да су спремни, кад њима не иде по вољи, да учине све. Макар и живот туђи поништили, хранећи своју болесну похлепу. Када би га такви надобудни глупани срели, видео би то крајичком ока, крстили би се од чуда и три пута пљували преко левог рамена, против урока. Били би пресретни што је ругоба прошла, усправљали би се у ходу и брже корачали напред. То се понављало стално. Као у примитивном ритуалу. То га је, у младости, излуђивало и доводило до очајања. Касније, када је сазрео, кад је све схватио, то га је забављало. Увесељавало.
– Бедници! Мисле да су изнад мене и сажаљиво ме гледају. Као да сам ја мање вредан. Као да су они узвишени духом и усправни у свом очовеченом кретању. А нису. Нису. Ја треба њих да сажаљевам и да их храбрим у њиховом бесмисленом трајању. –
Дмитриј је дуго боловао, туговао и патио, усамљен у својој ружноћи, разапет између интимних младалачких жеља и унакаженог тела, док није сагорео, преболео, очврснуо и спознао своју мисију. Помогло му је и то што је, још од детињства, осећао да га привлачи и обузима, поред све његове ружноће, савршена лепота. Како природе, тако и самог духа. Самоук, научио је да чита и пише. Крао је манастирске књиге и носио их у своје гнездо, где је ноћу, уз слабу светлост свеће, срицао реченице. Откривао је нови, непознати свет. Удаљен и скривен. Свет који га је потпуно обузео, понео, освојио и узвисио, тако да тешке дневне послове у штали више није ни осећао. Живео је за ноћ. И живео је у ноћи. Градио је свој сопствени тајанствени свет у коме је он јунак из књига, племић, ратник, а краве, коњи, овце, магарац и стари јарац, његове слуге, који су верно обожавали свог праведног господара. Био је, у тој својој ноћној представи, храбар, племенит господар, доброг срца и чисте, поштене душе, који би, обилазећи своју четвороножну војску, за свакога налазио лепу реч. Са сваким би попричао, саслушао га, посаветовао, поделио патњу.
– Биће боље, мишењка… биће боље, јањешка… биће боље… треба трпети и… биће боље, вељушка мила моја! –
Схватио је да је његова мисија била да покупи и понесе сву земаљску патњу и бол, да их достојанствено носи, не кривећи никог, да храбри посрнуле да, у општој пролазности, не забораве узвишене идеале. Осећао је да га мистични, далеки светови привлаче и, бежећи добровољно у осаму, црпећи мудрост, схвати да је предодређен за нешто узвишено. Нешто што није могао да објасни, а што је, упркос порузи људи, чврсто живело у њему. Како су године пролазиле и како је бивао старији и искуснији, тако је све више огуглао на понижења и увреде. Храбро је носио своју спољашњост, без стида. Учио је од живота. Уздизао се до звезданих висина, верујући да је једини смисао у духовним вредностима и трпљењу.
– Човек треба да тежи да додирне небо. Хоће ли у томе успети, не зависи нити од руског цара, нити од патријарха. Зависи само од истинске снаге воље сваког човека.
Дмитриј је у свом исплетеном врбовом гнезду, размишљајући о животу, све схватио. Преплитале су се и мешале библијске легенде и руске народне скаске. Тежио је универзалности. Упознајући себе, открио је исконску мудрост, спознао је да време, пролазећи, лечи душу. Да време обесмишљава сваку безначајност која нас тренутно повређује. Стрпљиво је радио на себи, не очекујући, заузврат, ништа. Баш ништа. Само је хранио Оно. У њему. Што га тера да дела. Што га покреће. Мами и зове. Није желео да се одупре том осећају. Препуштао се и чекао. Знао је да ће доћи, али није знао шта.
– Стој, Митрјушка, стој! – понављао је, гледајући своју ружноћу, клечећи над водом.
– Све велико стоји. Стоји, упркос нечему! И бол, и жалост, и туга, и страсти, и ружноћа, и сиромаштво не могу ништа добром делу. Добро дело стоји, упркос свему. Оно се уздигло. Изнад. Из муке и патње. Само тако и може да се уздигне. Надвисило нас је и зове нас к себи. Следити тај узвишени зов, наш је једини задатак. Моје тело је велико дело природе. Опомена и претња. А самоспознаја сопственог живота је моје лично дело. Прихвативши тај задатак, уздигао сам лични бол и патњу. Болело ме је много свих ових година. Много. Сада то могу рећи. Сада кад сам, остајући жив, прогледао. –
Дмитриј устаде, пљесну дланом о длан и, спуштајући се дуж потока према језеру, осети разнеженост љубавника. Помисао да се са новим даном рађа нова нада, узбуђивала га је више него стварни живот, пун разблудних страсти и уживања. Немир му је будила притајена жеља. Живци су му треперили. Осећао је нарочито задовољство.
– Волим да посматрам људе док ми прилазе. Уморни од живота и разочарани, вуку се као пребијени. Кад ме угледају, тргну се, застану за тренутак, неодлучни, настављају бојажљиво да се крећу, као да некога вређају тим својим кретањем. Лица искриве од страха, кришом баце поглед на мене и нешто промрмљају. Уплашени мојом појавом, пролазећи покрај мене, у тренутку, схвате сву лепоту живота. И онда, преобраћени, уздигнуте главе, усправних леђа и одсечног корака, храбро крећу напред. Е, тај тренутак, кад пролазе крај мене и кад се, у кораку, уздигну изнад свог бедног живота, кад осете разлику, за тај тренутак вреди живети. То је моје велико дело! То ме узбуђује! То ми враћа наду. Тај усправљени човек који гази новим, убрзаним, живљим и животнијим кораком. То сам ја. И нико, ни свештеник, ни јуродиви, не могу, у једном тренутку, оснажити вољу и вратити пољуљану веру. То могу само ја. Захвалан сам Богу што ми је ту моћ подарио. Моћ ружнога да створи добро дело. Божанску творевину! Покорни сам слуга свога Господара! –
Пробијајући се кроз јаруге, прескачући врела која су увирала у поток, старац осети чежњу за вишим. Жеђ за бољим. Жељу да, уздигавши се у моћи, прође покрај сваког руског човека и да му, преневши на њега своју чврсту и горду вољу, искрено помогне. Веровао је да, ослобођен потреба, може да успе. Да може да створи сопствено дело. Жилавом вољом и непопустљивом самодисциплином, исковао је оригиналну лепоту сопственог духа. Ако је могао он, унакажен, да се уздигне, зашто то не могу нормални људи?
Прекомерна скромност и строгост, усамљеност, достојанствено осмишљавање стваралачког чина, преиспитивање, бурна унутрашња прикривена осећања, извежбали су чула толико да је Дмитриј, и оним једним оком, савршено видео лепоту. Његов смисао за лепо и осећај за духовни склад терали су га да, у грозници, трага за исконским доживљајем. А како је његова спољашњост вређала и узнемиравала обичне људе, он се, заогрнут тугом, препустио чарима природе. И малим стварима које су га испуњавале. Те две ствари допуњавале су његову веру у дело, у стваралачко Једно, које би, уздигнуто до Савршенства, у тренутку надахнућа, могло да промени свет. Да га учини бољим и лепшим. Веровао је и надао се да ће се то једном догодити. Радовао се томе, тражећи своје место. Како је време пролазило, потпуно је схватио живот и стрпљиво је ишчекивао нешто. Био је сигуран да је на правом путу. Вечном путу. Није се стога журио, јер је знао да му неће побећи. Уживао је у природи, у њеној лепоти, савршено складном облику, чарима, уздижући се непрестано, добијао је снагу да издржи и да траје.
– Издржати! Стајати! Борити се! Стварати! – размишљао је, спуштајући се на пањ, загледан у одсјај сунца на површини језера. – И успећеш! Добро дело мора настати. Времена и стрпљења. Издржати, чекати! Надати се, али и борити се, стварати! Кад нестанемо, добро дело остаје. Кад настане, и ми му припадамо. А настати мора, макар и са последњим човеком. –
Седео је погурен на пању, истурене грбе, ноге одгурнуте у страну, како би могао да се, искривљеним стопалом, одупре о камен. Топлина сунца га је миловала. Чекао је. Осети врелину у глави и тескобу у грудима. Птичја песма утихну. Језеро се умири. Ветар стаде. Шума, иза његових леђа, заћута. Све је, у тренутку, замрло. Удахну дубоко и лагано, загледан у сунчев одсјај на језеру. Затвори око. Учини му се као да га неко, прозирним рукама, нежно додирује. Грли. Мази по израслини на образу. Осети срце у ушима. Бубњање. Дамаре. Неке познате мирисе. Опојне и заносне. Подсећали су га и мамили да отвори око. Али, није могао. Није смео. Седео је скамењен, плашећи се да помери утрнулу ногу. У брадавици на доњој усни, поче срце да му бије. Дрхти. Учини му се да ће га те благе руке понети у небеске висине. Уплаши се. Знао је да је на правом путу. Једино није знао куда тај пут води. Нити га је интересовало. Заборави своју усамљеност. Окружен љубављу, осети загонетну жељу. Неко куца на очном капку. Куца као кад шталски коњ удара о под. Тупо и јако. Болело га је то ударање. Али, ипак, очекивао га је. И радовао му се. Заборави на страх од висине. Предаде се потпуно. Старац постаде дете. Разнежи се. Осмехну се. Замумла. Хтеде да заплаче. И да се скупи. Да се смањи. Да се претвори у грбу. Брадату, смежурану, брадавичаву, са кривим ногама и сломљеним стопалом. Грбу коју ће невидљиве руке нежно додиривати. Узети на длан. И једним додиром претворити у узвишену лепоту. Мушкарца. Краља штале. Невидљива Кирка ослободиће из животињског ропства Одисејеве слуге. Чаробним додиром. Закикота се од задовољства и слатке мисли.
Изненада, негде високо над њим, крикну кос. Продорно и снажно. И он нагло отвори око. Све је било исто. Подневно сунце се купало у језеру. Птице су певале. Вода се лењо таласала. Шума је брујала. Само је на обали језера, с друге стране залива, насупрот њему, непомично седела Гаљењка и одсутно гледала у даљину.
III
Гаљењка је седела на камену и плакала. Низ бледо лице суза се спуштала, квасећи млечну кожу, лагано. Застаде на пола пута, као да размишља, као да се двоуми, а онда, пазећи да не повреди прозирну нежност, срамежљиво склизну до мале, елегантно заобљене браде.
Седела је сасвим мирно, у сенци високих борова, који су, њишући се на тихом ветру, мирисали опојно. Језеро је мраморило. А она, узаврелих образа, нестајала је у сребрнасто светлуцавом одсјају. Зачарана млаким ветром, размишљала је осећајући благ, прохладан дах са дна душе. Волела је ово место. Усамљеност је опијала њену душу. Испуњавала ју је. Снажила вољу и чинила ју је узвишеном. Понекад би се, у сутон, искрадала из куће и јурила, носећи срце на длану, ка осунчаном језеру. Била је опчињена и задивљена одблесцима лепоте. Узбуђена чистотом облика и топлином боја. Страсно устрептала, осећала је дубоко поштовање према овом свакодневном умирању. Растрзаној осећањима, на моменте јој се чинило да се на далеком хоризонту, где масивне планине израњају из језера, указује божански лик, осенчен вечерњим сутоном. Губила би нагло свест и, предајући се омами, гледала би са страхом у симбол вечне лепоте. Тренутак чедности. Савршени склад. Пожар чула. Немир. Укочено би стајала, занесена, желећи да овај тренутак потраје. До вечности. Осећала је да, заједно са умирућим сунцем, тоне и нестаје. Хтела је да време стане. Да се заустави. Раствори. Уништи. И да у том последњем љупком пропадању природе, нестане и она, у заносу сопствених осећања.
Мисао о умирању узбуди је. Слатка чежња, жудња за вечним, стваралачки занос, божанско савршенство, растрзали су и уништавали већ напрегнуте живце. Помисао на смрт умири је и испуни неком необичном надом. Бол, праћен осећајем немоћи, прожимао је сваку њену мисао. Седела је непокретно, загледана у даљину. Само је суза, што се докотрљала до мале заобљене браде, одавала њено узбуђење.
Оставивши све у кући да спавају, Гаљењка је са првим сунцем, изашла. Обукла је рубашку и хитро истрчала у јутарњу свежину. После ноћашње кише, страсно је удисала влагу расквашене земље. Била је узбуђена од јучерашњег дана. Чудесни догађај, крилата вест озарила је величанствену усамљеност духа, наговештавајући жестином унутрашњег бола, дивоту слатких осећања. Московски царски гласник је јављао да су, упркос зависти многих бољарских породица, дворским сплеткарењима и оговарањима, две кћери Фјодора Всевољског, Нина и Галина, позване на избор за најлепшу жену Русије. Она која, између двеста позваних, буде изабрана, постаће руска царица, жена царевића Алексеја Михаиловича. Гаљењка се, чувши царског изасланика, силно преплаши, порумене, обузе је страх пред божанским провиђењем, сва устрепта од чедности. Није ни приметила да се у општем породичном одушевљењу, у коме су предњачили пристигли Андреј Петров и Марусја, сестра Нина држала прилично резервисано. Сестра Зоја јој приђе, пољуби је у оба образа нежно, стисну јој чврсто руке, окрете се и заузе своју уобичајену хладну и укочену позу. Марусја је вриштала од среће. Поскакивала је, кикотала се, љубила сестре, грлила родитеље, а старом разблуднику, Андреју Петрову, чупкала је накострешену брадицу.
– У-ху… у-ху-ху… царица је нова ту! – смејала се пресрећна Марусја и окретала укочену Гаљенку.
Вест се брзо прочу по целој новгородској вароши. Ускоро сви виђенији људи, чак и они који нису волели кућу Всевољских, беху дошли, што искрено, што из зависти, да поздраве срећнице. Новгорођани у својој богатој историји нису имали овако важан догађај.
Сви су били поносни и узбуђени.
– Честитамо, честитамо! Сјајно! Предивно! Божанствено! Знала сам ја, знала, да, говорила сам вам, Родионе Роспоповичу, сећате се, да су, оне најлепше. Да, најлепше! Дивно! Красно! Благо вама! Поносимо се вама! Ово је велики дан за све нас! Велики догађај за читав Новгород и шире, да. –
Гаљењка је одсутно стајала, примала честитке, безазлено се смешила, одговарајући на сва немогућа питања. Замарали су је ови досадни људи, вређали њено урођено достојанство и префињену узвишеност духа. Али, ипак, љубазно је трпела, показујући привидну заинтересованост и одушевљење. Гледајући своје суграђане, озбиљно се забринула за све њих. Ситничави и злобни, примитивни, равнодушни, отићи ће, заједно са целим руским народом у пропаст. Она је то осећала. И плашила се за свој народ. Бринула се за њега и волела га. Била је спремна да се посвети свом народу. Да пати за њега. Осећала је годинама, обилазећи села, шетајући житним пољима, јурећи по пропланцима, купајући се у сребрном језеру – да не би могла да живи без своје земље и без свог народа.
– Добар је наш народ, баш добар! Добар и наиван! Па нека, мора неко да буде наиван. Не могу сви да изгубе душу. Мора неко и да пати за све друге, безосећајне и унижене духом. –
Веровала је у изворност и оригиналност руског сељака. Видела је његов разум и памет. Патила је када су, у злогласним бунама, убијали и злостављали здраву руску снагу. Знала је да ће ту окрутност и непромишљеност Русија крваво платити. Сажаљиво је гледала раскалашни, расипнички свет бољара и стидела се за њих. Веровала је само неисцрпној животној снази руског сељака. Његовој искреној и племенитој души. Зато је, желећи нешто више, бежала у осаму, вежбајући снагу воље, патећи и носећи руску бол. Бол целог човечанства.
Непријатно је било да слуша удворничко хвалисање простака. Утучена, хтеде, најрадије, од муке, да заплаче. Да побегне на језеро и да, у тишини борова, потражи обрисе божанског лика. Склонила би се од свих тих људи, повукла пред том нападном брбљивошћу, да је нису кочили морални обзири и солидан кућни одгој. Никада није волела да се о њој прича. Црвенела је од срама. Стидела се. Сматрала је да је све то што ради нормално. Људски. И није видела разлоге хвали. Знала је да је предмет дивљења. Осећала је да људи жуде за њом, да желе да буду у њеном присуству, разговарају с њом, и видела је да би после тога, озарени, постајали живљи, приснији и, чинило јој се, много бољи. Покушавали су и трудили се свим средствима, да је задрже у својој близини, да је поседују, да је присвоје, али она, плашећи се да је не угуши дављенички загрљај, вешто је измицала, изненада одлазила, пратећи неку своју скривену тајну.
– Зашто су толико груби? Зашто лажу? Зашто се претварају? Че му све то, чему?
Никоме није припадала. Никога није повредила. Била је свима доступна, приступачна, једноставна, обична и драга; али опет, с друге стране, осећали су да је била изнад свих њих и да је нису могли достићи. Није она била ни уображена, ни надмена. Насупрот. Била је једноставно створена да буде изнад, да доминира, да указује и да опомиње посрнуле духом. Из те врле, грациозне, савршене лепоте потицала је енергија последњег човека, који, у трагању за изгубљеним светом, верује да нада и спасење постоје. Гаљењкина лепота, љупкост, умиљатост, племенитост и ширина духа, узвишена посвећеност Нечему, удаљеност од свих, привлачили су и најудаљенију људску душу. Одсуство љутине, доброта, непосредност, забринутост, мека благост, која је избијала из прозрачно светлих очију, опчињавала је људе. Била је вољена од свих. И зли дуси би се повлачили пред болом своје душе, клонули пред Истином, као што верни слуга, занемевши, клечи пред господарем.
– Истина?! Где је истина? Шта је истина? Ко зна истину? Хоће ли човек некад моћи да додирне истину? –
Неумерена жеља да ради, да ствара, да људима помаже, приближила ју је људској патњи и страдању. Појављивала се свуда, као добра вила, разговарала, тешила, помагала и, отклањајући бол, неуморно патила. Посвећена, живот је сагледавала из понора, са дна, где се радост заборавља. Поштовањем и пажњом освајала је посрнуле, уздизала их, уливајући им последњу наду. Веровала је у то што ради. Другим животом није могла да живи.
– Не могу да живим другим животом! Не могу! Ово је мој живот и само њему се предајем. –
Јучерашња вест, да је позвана, да дође у Москву и да се, заједно са другим руским девојкама и сестром Нином, појави пред царевићем, дубоко је потресе. Не због помамне жеље да се нађе на двору и, евентуално, постане руска царица, већ због самог тог догађаја. Односно, сазнања да га је некада предвидела. Давно. Читајући знаке у природи, знала је да нешто чудно долази. Није могла да наслути шта ће се десити. Само је осећала да ће то, што се буде десило, из темеља променити њен живот. Чекала је стога стрпљиво. Време беше пред њом.
Седела је на свом камену крај језера и размишљала.
Стидела се јучерашњег дана. Помисливши на њега, порумене и осети тежину у души. Није волела да слуша похвале о себи. Још од најраније младости, вређале су је претеране хвале. Сматрала их је неумесним. Непријатно би се осећала. Девојачки срам би је обузео. Пожелела би да побегне, да не слуша оно што вређа њену племенитост. Испуњавао ју је стваралачки напор, одрицање, доследност уметника у обликовању новог дела. А свака докона прича недостојна је била дела. Сувишна. Непотребна. Оптерећујућа. Разликовала се и у томе од других, обичних људи. Ти људи су време проводили у доколици. Сувишне речи одзвањале су празно и јадно. Бедно. Обесмишљене речи, којима се правда лењост, и недостатак духа. Речи које свако изговара, не размишљајући о последицама.
– Чему непотребне речи? Зар се све мора рећи? Зар се све може рећи? Није лако говорити. За то је потребна велика смелост. Није лако изнети себе пред туђе прождрљиве очи. Чему речи, кад се може говорити и без речи? Може, ја то добро знам. –
И док би друге девојке, попут сестре Марусје, биле пресрећне на позив царског гласника, она је била врло узнемирена. Најрађе би одбила да иде у Москву.
Шта ће она тамо? Москва је не интересује. Воли своју новгородску варош и малу, присну заједницу познатих људи. Плаши се великог града. У мноштву људи није осећала присност. Осећала је страх. Губила је самопоуздање. Постајала несигурна. Велики град је, за њу, велика патња. Зато јој се у Москву није ишло. На двор – нипошто. Слушала је свакакве приче о дворском животу. Сестра Зоја је, са гнушањем, препричавала будалаштине дворских племића. Исмејавала је глупост и примитивизам руских царева. Грдила Романове као мекушце и слабиће, који умиру од силног плача. Гаљењка је слушала, смејући се, сестрине зловољне испаде и, упркос противљењу сестре Нине, интимно је веровала Зоји.
Сада, одједном, мора у Москву. И то у Кремљ. На царски двор. Пред самог царевића.
– Шта ћу ја тамо? Није то за мене. Ја не волим гужву и надметања. Мени не треба царски престо. Нисам ја рођена да будем царица. Ја сам посвећена нечему другом. Различитом. Нечему што ме испуњава и храбри да истрајем. Шта ћу ја тамо? Шта?
Осећала је тескобу. Хтела је одмах да саопшти царском гласнику да не жели да иде. Међутим, није имала храбрости. Повредила би оца и мајку. А то нипошто није хтела. Повредила би читаву породицу. Обрукала би своју малу заједницу, новгородску варош. Разочарала би све. И оне којима је, свих ових година, уливала наду. Нико је не би разумео. Нико је не би оправдао. Осим једног човека.
Морала је да поништи себе. Да заборави своје осећаје. И да испуни туђе снове. А она? Где је она? Мисли ли неко на њу?
Сазнање да је у праву, разарало је њену душу. Шта да ради?
Радо би уступила место некој новгородској девојци. Та новгородска варош беше пуна лепих девојака. Уосталом, сестра Нина је очекивала позив. Она је сасвим добро могла да представља породицу и варош.
Али, ето, позваше и њу. Зашто? Зашто је судбина гура у понор неизвесности? Зашто је кажњава?
– Зашто су ме позвали? Зашто? Какав је то проклети знак? Плаши ме све то. Не желим да идем, а, опет, немам снаге да се супроставим. Сви су поносни и срећни. Сви. Само сам ја несрећна. Само ја патим и болујем. Мене нико не разуме, нико! Само он! –
Гаљењка се очајно борила са својим узаврелим мислима. Нико од гостију није приметио грч на њеном бледом лицу.
Благ ветар је мрсио црну гриву на леђима. Птице су кружиле над језером.
Није хтела никога да повреди, а вређала је саму себе. Рушила је сопствено достојанство. И, брижљиво неговану, узвишеност духа. Бацала је под ноге сопствену душу. Свирепом суровошћу рушила је гордост. Девојачки понос. Газила је све оно што је годинама стварала.
Зашто?
Због кога?
Она не жели да буде царица.
Не треба јој двор. Ни златни престо.
Њој треба онај други. Забрањени. Онај који је разуме и воли.
Очајна, сву ноћ је ходала, очекујући зору.
У зору, у полусну, осети велики страх.
Последњом снагом разума, бранила је савршену складност свога бића.
Покушавала је да спаси чедност духа.
Из ноћне море пробијала се сурова истина, тешка и мрачна, да се спас тражи у бекству или смрти.
Али куда побећи? Од себе није могла побећи. Није се могла сакрити. Нестати. А, било би добро да, на тренутак, нестане. Док све не прође. Док се церемонија не заврши.
Мислила је да се разболи. Али, плашила се. Била је сујеверна. Бојала се лошег знака.
Шта да ради?
– Не знам. Нисам паметна. Немам снаге да се одупрем. Сувише сам слаба. Бар да може он да ми помогне. Нека он одлучи! –
Понижавала ју је помисао да се лепота вређа простим избором.
Како је то могуће? Изабрати лепоту игром случајних околности. Пресудом. Одједном. Одозго. Ко то може да изабере? Шта бира?
– Шта је лепота? – мислила је бацајући каменчић у језерску воду. – Је ли она видљива? Постоји ли скривена лепота? И где се она скрива? Има ли уопште лепоте?
Замишљала је царску церемонију избора. Усплахирену, постројену лепоту пред надмоћном силом.
Може ли сила, било када, да изабере лепоту? Или су, можда, за разумевање лепоте, потребна племенита осећања. Осећања која подижу човека и смело пркосе пролазности, доказујући се у времену?
У трајању. Уздизање, самосавлађивање, учење и разумевање обликују нашу свест, продуховљују наше делање. Посвећеност, коју добијамо понирући у себе, показује нам пут коме тежимо.
Сила је узимање, а лепота – давање.
Шта је узвишено? Шта је вечно?
Дубоко уздахну. Она је изабрала трновит пут којим је поносно кренула, а сада – сурова сила гура је у понор.
Шта да ради?
Нема снаге да се одупре тој сили. Слаба је да презре љубав ближњих, да их разочара, да се одметне у вечну усамљеност, да се сама казни како би сачувала божанску чистоту у себи.
Слаба је и немоћна.
Понижена.
Болело ју је што се нагло прекида њено уздизање. Што никада више неће бити способна да узлети. Да се подигне.
Изгубила је слободу. Постала робиња. Робиња судбине.
Хладни дах са дна душе се подиже. Окупана светлуцавим треперењем језерског одсјаја, тихо је плакала.
Усамљена.
Изолована.
Принуђена.
Одбачена.
Несхваћена.
Била је понижена.
И нико то није осећао.
Осим њега.
Само је он све знао. И све осећао. И све видео. Али, и он је био немоћан.
Ништа није питао, ништа није говорио, а све је знао. Он. Једини. Дух који хода. Сенка. Био је уз њу, увек. Невидљив. Дубоко се скривао у њој. Осећала га је свуда. Од оног дана. Годинама је прати на одстојању. Пристојан и ненаметљив. Упоран. Удаљен од ока, а близак срцу. Без њега више није могла. У почетку је била збуњена. Беше то нешто ново. Необично. Нешто што, до тада, није осетила. Чудила се и, помало, плашила. Привлачила ју је та необичност. Пробуди се нада. Касније, очврсну у свом успињању. Он јој је помогао. Више није била сама. Навикла се на њега. И имала га је. Временом постаде овисна. Нестајала је. Стопила се. Улила. Спојила. Обожавала га је и волела. Жудела за њим. Била је поносна што се не плаши својих осећања. Предавала се жару страсти. Игри живаца. Немирима.
Озарена, величанствена чежња, скривена у нашим тајнама.
Волела је јер је била вољена. Дисала је са њим и за њега. Кад га не би било, патила би. А онда, осећајући га, детиње се радовала. Његовој сенци и немој пратњи. Подршци. Вери у њу и њен склад. Духовни и телесни. Само је он то осећао. Само је он сваку њену тајну знао. А да му никада није рекла ниједну реч.
Чему речи? Да вређају савршенство духа. Сувишне речи не могу да искажу њихова осећања. Њихову божанску љубав. Занемелу. Устрепталу. Забрањену. Мистичну. Тајновиту.
Био је њена утеха. Опојни дах. Свети страх. Жртва. Страдалник. Ослонац.
Призивала га је у мислима, заводила, мамила, лебдећи у небеској висини љубавне игре. Очарана, предавала се немоћна. Савладана. Обамрла. Жељна. Жива. Чулна. Расла је, развијала се и успињала, уздижући се над понором разбукталих пламенова, само за њега. Само због њега. Свог човека. Будне сенке. Чувара. Кербера.
Бдео је над њом. Над њеном тугом. Бринуо. Дивио се складном одразу своје сенке. Верно служио. Нечујно тежећи да освоји, приграби вечно. Откривала му је све скривене путеве. Звала га је дубином својих осећања. Без речи. Покретом. Немо подражавајући савршенство. Између њих се створила нераскидива веза. Природна, једноставна и складна. Веза без додира. Бестелесна. Духовна.
Тињала је под страхом од забрањене ужасне помисли, док се временом, није ослободила, осмелила, разбуктала и, ношена племенитим духом, пренела у нешто савршено ново. Недоживљено.
Зато је јутрос трчала тражећи своју утеху и олакшање. Осећала је да он све зна. Да пати због њене патње. Да тугује због њене туге.
Дошла је до свог камена, села и, лијући сузе, чекала. Осети да је он већ ту. Иза ње, с друге стране залива, у сенци, скривен. Невидљив. Срце поче да јој снажније лупа. Није се окретала.
Није смела.
Престала је да дише.
Била је потпуно мирна.
Укочена. Молила га да јој опрости.
Признала је пораз.
Погазила је себе и он је разуме.
Уништила је своје достојанство и он јој опрашта.
Великодушно.
Схватио је њену борбу.
Дошла је да му се извини.
Да му се захвали. На свему.
Дошла је да се опросте.
И да га замоли, да је никад не заборави.
Јер она је увек волела само њега.
Њеног, грбавог, једнооког Киклопа.
IV
Годинама је трагао, следећи унутрашњи глас, за складом за узвишеним духовним одразом своје скривене представе. Изучавао је природу, уживао у њеном складу и лепоти, али, нажалост, она му није могла стишати немир. Дражила га је, узбуђивала, али није задовољавала његову духовну глад за божанском лепотом. Мале ствари, којима се редовно предавао, смиривале су га, као што остављеног у пустињи смирује помисао на капљицу хладне изворске воде. Упорно је даље трагао за исконском лепотом. За догађајем који ће уздићи његов дух до стваралачког заноса.
– Мора да нешто постоји! Нешто што ја не могу да обухватим. Нешто што нас вуче покреће. Да није тако, зар би ја био овакав? Зар би ја опстајао?
Није губио наду, веровао је у себе.
Време, на том вечном путу, ништа није значило.
Имао га је на претек и стрпљиво је чекао.
Оно што је чекао и што није могао да објасни, само му је дошло.
Трагање је било узалудно. Погрешно.
Тражио је нешто, а то нешто га је нашло.
Нашло га је потпуно неспремног, изненађеног, пренераженог и обамрлог од узбуђења.
– Мора доћи… мора доћи, знам, да мора доћи! – грозничаво је шапутао у дугим, болним ноћима, док је лежао у плетеној лежаљци.
И дошло је изненада.
Када му се најмање надао.
Десило се то оног касног летњег дана, у сутон, када румено сунце креће на починак, кад нестаје иза планина што урањају у језерску раван, тромо, као да се нећка, премишља, двоуми, осветљавајући његову шталу пригушеном топлином. Док је простирао сено кравама, спуштене главе, између јасала, опијен слатким мирисом осушеног пољског цвећа, шаптао је из душе, вођен милом побожношћу, танане нежности своме братству. Усправио се у својој грбавости и опуштено, весело, невино играо и плесао, забацујући тако снажно главу, да му се израслина тресла, а брадавица поскакивала, као да ће да отпадне. Док је мумлао, скичао, пиштао и вриштао неке своје чудне песме, одједном се трже, уплашен, ухваћен на делу, примети да више није сам. Иза њега, на улазу, окупана руменилом сунчевих боја, обасјана сребрно-златним зракастим склоповима, у којима су се окретале, лебдећи у месту, трунке осушеног сена, стајала је, осенчена вратима, шестогодишња девојчица Гаљењка, најмлађа кћерка његовог господара. По удару свог срца, које је лупало, претећи да искочи, знао је, мада је трен прошао, да је то оно што је годинама чекао. Мада никада дотада није видео Гаљењку, јер штала беше прилично удаљена од куће, Дмитриј, обневидео од љупкости божанске лепоте, познаде оно провиђење, што се болесноме на смрт, у магновењу, указује.
– То… то… то је… оно…
Бледило савршеног облика, елегантно уоквирено масивном црном косом, која, падајући до половине извијених леђа, изражава супротност надарености, префињени склад црта лица, од високог чела, преко прћастог носића, крупних, прозрачно светлих морских очију, до заобљене мале браде, – беше резултат нежне сензибилности стваралачког духа. Био је убеђен да је творац, вођен креативним заносом, рађао своје савршено дело у крилу златног зракастог сунчевог снопа од лебдеће трунке осушеног пољског цвета. Затечен, у својој строгој самодисциплинованој усамљености, која је трагала за смислом постојања и делања, у најинтимнијем тренутку опуштања, када безазленом дечјом игром хлади узаврелост напрегнутих мисли, Дмитриј се застиде, поцрвеневши од срама. Клемпаве повијене уши гореле су као осушене гране, а искривљена уста, са отежалом брадавицом, сушила су се, док га је у грлу ватра пекла. Ухваћен на делу, понижен у својој нежности, смешан у свом наступу, грбави богаљ, наказа, ругоба човечанства, стајао је немо, схвативши, пред божанском лепотом, да је нарушио поредак ствари. Да је, у заносу, изгубио меру. Да је пренаглио. Претерао. И да је несвесно ушао у свет који њему не припада. Свет који је за њега забрањен и далек. Свет на кога нема право. Схватио је то у тренутку, гледајући њену прозрачну лепоту, да је погрешио. Да је залутао. Да се изгубио. И да је она дошла, послата, са сунчевим зраком, да га опомене. Да га врати на његово место. Кајао се горко. Гушио се од бола, давио до узбуђења, док му се израслина на образу грчила, роптао је од муке, тражећи спас.
– Баш сам будала… проклета… наказна… будала…
Смртно укочени кривац, повређен до очаја, задрхта, затрепери, стресе се и искрено заплака својим јединим оком. Сузио је гледајући у светлост. А онда се светлост померила. Кренула ка њему. Пришла му, осмехнула се и меким, нежним, ваздушастим, божанским додиром обрисала му уплакано лице. И нестала. Нагло. Као да се сунце, заласком, угасило. Као да се дан у тренутку претворио у ноћ. Као да је неко, злобан, љубоморно затворио врата. Тако је са снопом сунчевих зрака нестала Гаљењка. Без речи.
– Ш… шт… шта… то… би?… – Ко… ко… је… угасио… светлост?… – Заврте му се у глави и сруши се на под.
Данима је после тога лежао тешко болестан. Мучило га је и болело. Није знао да ли је то био сан или стварност. Бунцао је у врућици и бацао се. Пио је само воду коју су му доносиле друге слуге. Био је на ивици смрти. Привиђало му се да сноп сунчевих зрака, оштрих као влас травке, попреко сече једино око. Скакао је, вриштао и, окупан знојем, гледао у мрак испред себе. Уплашен и обневидео. Борио се очајнички сам за живот, јер нико није могао да му помогне. Нико није ни имао времена за њега. Зар сад, кад је нашао смисао свог постојања, зар сад да умре? Одмах, у почетку, кад није ни осетио сву њену лепоту. Морао је живети. Морао. Није могао да је остави у свету пуном патње. Да буде сама. Он је ту, створен да преузме њене патње. Он је од Свевишњег послат да носи патњу човечанства на својој грби. Она је његова супротност. И смисао. Мора да је заштити. Да је наткрили и да је следи.
– Да, то је оно. Оно што сам са зебњом чекао. То је оно што све објашњава. Зато нису потребне речи. Само сноп светлости и око. Макар једно. –
Успео је у тој борби. После недељу дана, било му је боље. Устајао је и чистио шталу. Понешто би појео. Видно изнуреном, снага му се споро враћала. Изгледало је као да га је напала тропска заразна болест, која, исцрпљујућа, у човеку убија сваку покретачку вољу. Вукао се уморно, одсутан, умисливши да је смртно рањен, погођен, прободен кроз груди, раскрвављен и да му нема спаса. Болело га је, пекло, стезало у дубини усамљене душе. Грчило. Пресецало.
– Ма, нек’ боли, издржаћу! Морам издржати! Сад ми је лакше да трпим. Сад више ниса сам. –
Али, ипак, на самом дну, где почива нада, тихо, нечујно, палио се устрептали пламичак чедне жеље. Горела је жудња. Распламтавао се живот. Захватао га је разбуктали пламен радости. Слатке чари надања. Лежао је у свом врбовом гнезду, ослушкивао дамаре, осећајући како се мења, расте и подиже. Уливала му се нека нова, скривена снага. Обузимала га. Испуњавала. Струјали су животни сокови, брујала је неиживљена младост, будила се потискивана надања, реке понорнице, набујале, извиривале су и плавиле, носећи пред собом мрачна нерасположења и патњу. Живот се обнављао. Светлост је продрла у њега. Осветлила оно што се никад није дирало. Оно што је брижљиво чувано, неговано, пажљиво ушушкано, пред чијим се забрављеним вратима као пред светилиштем клечало и молило.
– Светлост ме је обасјала. Сунчеви сноп ме је додирнуо. Нема више мрачне хладноће. Осећам топлину и ватру. Све гори и стапа се у Једно! –
Веровао је да иза застворених врата тајне више нема. Да је иза њих све оригинално, једноставно, складно и лепо, те да смисао животног делања почиње и завршава се у трагању за изгубљеним кључем. Они који, вођени провиђењем и својом непоколебљивом вером, успеју да превладају све животне препреке и недаће, који трпљењем и достојанством сачувају оригиналну људску суштину, бивају изабрани да отворе та, последња врата. Он беше изабран. Додирнут. Божјом руком вођен. Предодређен.
– Ја сам тај! Ја! То је знак! Судбина! Ја сам изабран! Посвећен! –
Док су други хрлили, јурили, згртали, отимали, похлепно присвајали и трошили живот, верујући да ће у том халапљивом, суманутом прождирању свега и свачега, наћи изгубљени кључ, решење и одговор, он је скромно и стрпљиво чекао, мировао и надао се.
– Да, ипак, све има смисла. Ништа није случајно ни произвољно. Трпљење се исплати. На крају, када се најмање надамо, све долази. Само, посвећени налазе изгубљени кључ. Само посвећени! Ја сам тај! –
Обележен својом спољашњом ружноћом, сакривен, плашио се да, нашавши пут избављења, последња врата не остану вечно пред њим затворена. И да је његова судбина, у најбољем случају, да буде за њих прикован.
Одједном се све изменило.
Пронађен је, одабран и додирнут.
Преживео је тај божански додир.
И сада је, оздравивши, био спреман.
Његова ружноћа му се више није чинила кобном грешком природе, безизлазним случајем, казном, већ је она, просветљена, носила божју поруку. Последња врата су му се, пред снопом сребрнасто-златних сунчевих зрака, сама отворила, откривајући му божанску тајну.
– Нема тих закованих врата коју топлина сунчеве светлости не може отворити. И Краљ Сунца је својом светлошћу пробио вечну таму и пружио човечанству последњу наду. И Он светли као да нас опомиње и моли. –
Заслепљен савршенством складног облика, продорном светлошћу духовног одсјаја, схватио је, лежећи у бунилу, на граници живота и смрти, да је њен вечни дужник, слуга и роб. Обновљен и узвишен, постао је сенка, невидљиви пратилац, обожавалац и верник. Следио је смело надахнуће. Напустио самоћу, зауставио се пред понором, предајући се свим бићем новом доживљају. Није се могао више вратити назад. А није ни хтео. Хрлио је напред. Што је дуже ишао, заљубљеност његова је била све већа. Но то га није уплашило. Предао се томе. Слепо следећи своје осећаје, зажареног даха, задивљен, поздрављао је живот сваког јутра, надајући се да ће га топлина светлости вечно пратити.
– Ништа ми више не треба. Само та сунчева топлина. Снопови зрака који ме носе као оне трунке осушеног сена. –
Никада више, од оног дана, додирнути није пришао обожаваном бићу. Никада се није, а за то је, у годинама које су долазиле, имао безброј могућности, приближио, нити је икада, сем у мислима, проговорио са њом. Избегавао је њен видокруг. Пажљиво је бирао места где се скривао, одакле је могао најбоље да види њену лепоту, а да је не узнемири својим присуством. Пратио је, на одстојању, сваки њен покрет. Љубио је на влажној земљи отиске њених стопала. Седео је на њеном камену крај језера, узвишен и недодирљив у својим осећањима. Мирисао је траву куд би она пролазила. Обожавао је своје божанство и подражавао га. Стидео се кад је видео у разбукталом природном преображају, да пупи и цвета у чедну девојку. Црвенео је откривајући њену облу женственост.
– Не… не, не… то се не сме гледати… то буђење и… и… преображавање… то је… то… то не припада никоме… никоме…
Плакао је над љупкошћу. Дивио се тој духовној лепоти. Немо је волео. На одстојању. Без додира. Клањао се божанству. Заборавио је на лепоту природе и на мале ствари које су га некада испуњавале. Заборавио је све што га је некад привлачило, интересовало, све за чим је трагао, шта је откривао и сањарио о њему. Све је то одбацио пред њеном лепотом.
И себе је одбацио.
Ништа му више није требало. Осим ње.
– Шта имамо? Ништа. Шта нам треба? Све. Све нам треба, јер ништа немамо. Човеку не треба поседовање, треба му – смисао! Ја сам, напокон, трпећи дуго, нашао свој смисао. Нашао сам њу у себи! –
Она је била његова вера и нада. Покретач. Смисао и стремљење. Она је била звезда водиља. Светлост иза последњих врата. Лебдећа трунка осушеног пољског цвета у снопу његове љубави.
Недосањан сан.
Мисао. Његова душа. Душица. Устрептали уздах.
Осећао је њену рањиву душу.
Страховао је, патио, мучио се, губио свест за њом.
– Само да се нешто не деси. Нешто непредвиђено и насилно. Само да је нико не повреди. Да јој нико не нанесе бол. Јер, то не бих могао издржати. Не, сигурно, не могу то издржати. Ја живим са њом и у њој. Без ње више никуд не могу. Никуд! –
Делио је све радости и туге са вољеним бићем. Слеп, нем, глув, осећао је све. Сродну душу. Доброту. Лепоту. Осећао је њену посебност. За то му нису требала чула. За то је требало нешто више. Нешто што обични људи немају. Не поседују. Нешто што имају само божје ругобе. Носиоци људске патње. Страдалници. Прометеји.
Нису човеку требала чула да би осетио њену лепоту духа.
За то је требало нешто више.
Нешто горе. Високо изнад нас. Нешто што нас вуче и уздиже. Усправља.
– Не могу обични људи то да осете. Не могу. Они су за то неспособни. Они само виде спољашност. Ту духовну узвишеност можемо да осетимо само ми, ругобе, наказе, божији изасланици који чекају да их небеска светлост пронађе и додирне. –
Заслепљен у љубави према Гаљењки, Дмитриј никада, ни у једном једином тренутку, ни у сну, ни у машти, није своја искрена племенита осећања укаљао ни једном једином, безазленом, грешном пожудном мисли.
Његова љубав беше чиста, чедна, невина, изворна и оригинална.
Племенита љубав узвишених и добрих људи.
Загонетна жеља која га је мамила, привлачила и у снове му непрестано долазила, била је небројено пута у мислима доживљена, у сновима одсањана, а у животу никада поново не доживљена.
Страсно је желео он, додирнути, да се у разбукталом летњем сутону, у пожару топлих боја, у штали, где опојни слатки мириси покошеног сена пуне душу, на вратима, у снопу позлаћених сунчевих зрака, заогрнута врелином, појави његова Гаљењка и да, покрећући светлост, меким, нежним, ваздушастим, божанским додиром обрише поново његово вечно уплакано лице.
Пожелео је, да кад буде умирао, киша не пада.
V
Уведоше их поново у дворану. Беху остале њих шест. Између ње и сестре Нине, стајала је Марија, кћерка Илије Милосавског. Њу је једино познавала, јер је, Илија Милосавски пролазећи прошле године кроз њихову варош, свратио са обе кћерке.
У дворани испред, остале су преостале девојке. Беху узбуђене. Чак је и прибрана Нина била нестрпљива. Видела је како је, очекујући да позову девојке које су ушле у најужи избор, нервозно гризла нокте. Кад чу своје и
ме, Нина, ломећи прсте, задовољно јој приђе и тихо шапну:
– Успећу!
Гаљењка је погледа. Виде одлучне, похлепне очи. Сажали се и пољуби је у чело.
Девојке које су отпале, очајно су плакале. Грлиле су се и, тешећи се, болно јецале. Огромна дворана беше пуна најлепших руских девојака. Гаљењка се запрепасти пред толиком руском лепотом. Није могла да верује да постоји толика лепота. Пажљиво је гледала једну по једну девојку, покушавајући да погоди из ког дела Русије стиже. Таква различитост и разноврсност, а, опет, изузетна лепота. Судар европског и азијатског, судар руског и татарског, судар природа и клима, судар старог и новог, судар страсти и благости; светови су се пред њом сударали, а она је, задивљена, посматрала лепоту у пуном сјају. Свака девојка је, за њу, била лепа. Прелепа. Лепотица. Она наредна још лепша. Следећа још лепша. И тако у круг, до оне прве, која јој се, сада, учини лепша од свих. Док девојке беху узбуђене и напете, ишчекујући судбоносни избор, она беше потпуно мирна и замишљена. Одсутна. Размишљала је о руској лепоти. Сети се да је слушала приче, како су страни племићи, дипломате и трговци, долазећи у Русију, говорили о лепоти руских жена. Гледајући сада, на једном месту, скупљену најлепшу младост што Русија изроди, она се заљуби у сву ту изворну лепоту. Помисли како је тешко направити прави избор.
– Да сам ја царевић, оженила бих се свим овим лепотицама!
Та мисао је охрабри. Схвати зашто се људи боре за власт. Да је она неким случајем мушкарац, одлучно би се борила за царски престо. Само због овог дана. Онада би се, освојивши престо, оженила свим двема стотинама позваних девојака. Осмехну се. Орасположи.
– То једино има смисла. Узети сву ову лепоту и никога не повредити.
У овом болесно напетом ишчекивању, где су девојке, узбуђене, луделе од неизвесности, увесељавала ју је ова мисао. Трагичност данашњег догађаја, у који је невољно доведена, видела се на уплашеним лицима девојака. Понижене неизвесношћу, ишчекивањем, згрчених лица, пренапрегнуте, чекале су да чују своје име. Гаљењка је имала времена да их са стране посматра. Видела је оно што је приметила и код своје сестре Нине. Немилосрдна похлепа и жеља да се успе. Све девојке су то имале на лицу. Нису могле више то сакрити. Све су планирале овај дан. Сањале га и припремале. Само је она присилно доведена. Натерана. Приморана обзирима. Само се она стидела. Срамила. Због њиховог бедног положаја.
– Шта ћу ја овде? Ово није за мене. Морала сам да дођем, да неког не бих повредила. А ја? Саму себе сам понизила. Нисам имала храбрости да се одупрем. Нисам могла да се супроставим прошлом свету. Нико ме не разуме. нико. Само – он!
Дуго је гледала расуту лепоту. Приметила је, како време одмиче, да из те лепоте избија празнина. Лепа тела су, заокупљена једним јединим циљем, постепено почела да ружне. Заједљиви кратки погледи из којих је избијала мржња, извештачени покрети, дивљи нагли смех, суманути тикови, пренемагања и неуравнотеженост нису се више могли, у напетом ишчекивању, сакрити. Гаљењка је имала осећај да би ове девојке, кад би одлучивале, после сопственог самоизбора, биле спремне да супарнице, без размишљања, погубе или, блаже, у робље претворе.
-Боже, како се плашим ових зверских погледа. Како су само похлепне и себичне. Зашто се људи морају уздизати преко других људи? Зашто? Чему такво уздизање? И, где се то уздижу? Где? Кад је све пролазно и смртно. –
Осети снажну женску окрутност.
Устукну пред мирисом зверињака.
Зашто таква понижења? Чему?
Ове девојке, уистину, лепу спољашњост имаху.
Али, нажалост, беху празне. Без духа.
Истина, лепо су васпитане. Пристојне.
Али шта је васпитање, кад духа немају?
– Може ли се живети без љубави и нежности? Без стапања у Једно? Може ли се опстати грамзивим грабљењем и прождирањем? Чему такав живот? Где је ту крај? Има ли излаза?
Срећне су биле што су ту. Видело се то голим оком. Живеле су за овај дан. Оне и њихове уображене породице. Од овог дана им је све зависило. Зато су биле спремне на све.
Не бирајући средства.
Да би оствариле снове.
Лукавије су, у случају пораза, обезбеђивале одступницу.
Кокетирале су са дворским племићима, бољарима и државним великодостојницима, који су, ишчекујући велики догађај, стајали свуда унаоколо.
– Породице нема. Распала се од злобе. Сви тргују! Купују и продају. Присвајају. Може ли се баш свиме трговати? Који је смисао трговине? Где се купује љубав? А где – живот?
Уздахну дубоко.
Шта ће она овде?
Шта она има са свима њима?
Ништа.
Они су два различита света.
Супротна.
Све су оне лепше од ње. Грациозније. Примамљивије.
Све су оне желеле да буду ту.
Само она није желела.
Жели да што пре оде одавде.
Да прекине ово понижавање.
Она жели своју слободу.
Осаму.
И њега.
Данас ће једна од ових девојака постати сретница.
Царица.
Као из бајке.
Живот из снова.
Напусти је веселост.
Шта она ради овде?
Чека међу пониженима.
Стоји међу посрнулим духом.
Зашто?
Само зато што лепу спољашњост има.
А дух?
Где се сакрио дух?
Сети се свог духа. Љубави.
Обузе је нежност.
Све он ово види и, ево, сад јој се јавља.
Добро се, до сада, држала.
Али, сада, од силних мисли, клону.
Нагло.
Он јој се јавља у прави час.
Тако је увек било. Он је уз њу.
Само да ово мучење брзо прође.
Помисао на њега је охрабри.
Ево, сад ће почети прозивка.
За најужи избор.
Што пре да се заврши.
Што пре.
Чула је своје име.
Побогу, шта је ово?
Зашто је зову.
Па она неће да иде.
Не.
Одлучи.
Неће да иде.
Једноставно, одбиће.
Укопаће се.
Неће се мрднути. Стајаће.
Гурнуше је напред.
Зашто је гурају?
Смучили су јој се сви.
Уведоше их у дворану пред царевића.
Други пут.
Дворана беше препуна људи. Мушкараца.
Гледали су их помамно.
Једним погледом обухвати целу дворану.
Примети на столу, до прозора, златну фигуру.
Златни глобус на повијеним леђима златног човека.
Свиде јој се.
Погледа у царевића. Овог пута дуже.
Изненади се.
Па, он је био још дете.
Да, био је старији од ње, али изгледао је детињасто.
Испране, беле коже.
Зоја је била у праву.
Они умиру од претераног плача.
Престо му беше превелик.
За пасом, кинжал. Шаре у облику лептира. Дршка, у облику крста, бисером украшена. Рубинима.
С друге стране, виси пернач. Тиркиз.
Али, све му беше велико.
Смешан јој је био.
Али, некако, драг дечко.
Као да ће да заплаче.
Или јој се то учинило.
Сажали се.
Ни њему није лако.
Бедан је то живот.
Бедан.
Изнад њега је стајао Морозов.
Старатељ.
Лице друмског разбојника.
Нагнут, шапће му на уво.
Стајале су њих шест, на средини дворане, пред царевим сином, намесником и дворском свитом.
Чекале су одлуку.
Гаљењка беше поражена.
Понижена у том стајању.
Увређена.
Очајна.
Срце јој запара бол.
Шта да ради?
Да се окрене и изађе.
Да прекине.
Сети се свог камена и сребрног језера.
Срце јој заигра.
Само да се ово заврши.
Што пре.
Одмах ће отићи кући.
Одмах.
Право у шталу.
Њему.
Само њему.
Она је само његова.
Царевић је детињасто посматрао девојке.
Као да бира коње.
Или бодеж.
Забављала га је та игра.
Морозов је предлагао.
Искусни лисац је имао своје планове.
Знао је шта хоће. Само да изаберу.
А онда ће он оженити царичину сестру.
Гаљењка је знала да ће Морозов одлучити.
Виде како гледа Нину.
Обрадова се.
Нина ће бити сјајна царица.
Обожавана.
Нина је то и заслужила. Одлучна је и храбра.
Зна шта хоће.
Честитаће јој и одмах ће кренути назад.
Њему.
Сутра ће бити с њим.
Пораниће ујутру.
Сешће у његово врбово гнездо.
И све ће му испричати.
Све.
Не може више да ћути.
Од првог дана.
Од оног узвишеног плеса.
Од оне чаробне игре.
Када га је заволела.
Када се заљубила.
У свог човека.
Све ће му рећи.
И сваки дан ће описати.
Сваки.
Јер сваки дан носи у себи.
Дечакове очи су је гледале.
Тужне и топле.
Сажали се поново.
Како је тешко умирати у сузама.
Јадник.
Мора да је много патио.
Тешко је било гледати све те смрти.
Види се да је нежан.
Послушан.
Гледала је у његове очи, које су се, док је лагано спуштала трепавице, претварале у једно око.
Оно које је волела.
Кад подиже трепавице, дочекаше је поново дечакове очи.
Изненади се.
Трже.
Спусти поглед на кинжал.
Рубини су сијали.
Ухвати одблесак сунца.
Подиже поглед.
Сусрете је нежни поглед.
Уплаши се.
Осети самртни страх.
Ледени дах.
Са дна душе.
Шта је ово?
Као смрт да долази.
Виде како Морозов гледа Нину.
Нешт му на уво говори.
Хајде, дечаче, одлучи се већ.
Изабери Нину.
Послушај.
Буди добар.
Срце јој стаде тући.
Шта се чека?
Морам назад.
Зашто Морозов не одлучује?
Звала га је, дозивала, преклињала и молила да јој се сад јави.
Да јој помогне.
Шта да ради?
Осети валове у ушима.
Језеро се бунило.
Ветар задува.
Одсјај рубина се преломи у њеном оку.
Златни глобус се покрену. Поче се окретати.
Није га могла дозвати.
Осећала га је.
Али, није могла да га чује.
Грчио се у самртном плесу.
Забацивао главу.
Избочина на образу се тресла.
Брадавица на усни је отпадала.
Нема повратка.
Уплаши се за њега.
Никад га није јаче осећала.
Нико га није осећао.
Осим ње.
Подиже поглед.
Топле царске очи су се смешиле.
Зашто се смеји?
Грло јој се стеже.
Срце бубња.
Ветар урличе.
Удари валова.
Природа се бунила.
Виде како цар подиже прст.
И показа на њу.
Гаљењку.
Изабрану.
Зашто?
Господе!
Изгуби ваздух.
Заљуља се.
Осети како дворана узлете.
Рубин се стопи са сунцем.
На леђима осети златни глобус.
Претварао се у грбу.
Њену грбу.
Стопала јој се искривише.
Једно око затвори.
Виде како сви падоше на колена пред њом.
И сестра Нина је клечала.
Зашто?
Шта им је она урадила?
Она то не жели.
Она хоће њега.
Брадавица се одвоји.
Полете.
Дрхтала је.
Тресла се од очаја.
Зашто ја?
Ја то не желим.
Не.
Никако.
Осети снажан бол у глави.
Крикну кос.
И она паде у несвест.
Када је дошла себи, над гомилом нејасних ликова, познаде уплакано лице сестре Нине и чу њен вапај:
– Зашто си нам то урадила?
Изгуби свест.
Пробуди се на кревету.
У некој замраченој соби.
Два војника, која су стајала крај кревета, подигоше је.
Понесоше ван.
Зора је свитала.
Ставише је у кочију.
Саму.
Закључаше врата.
Попеше се до кочијаша.
Седоше.
Чула је фијук бича.
Кочија крену.
Куда?
Није знала.
Осети га.
Трже се.
Где је до сада био?
Зашто се не јавља?
Куда је воде?
Он је једва говорио.
Умирао је.
У свом врбовом гнезду.
Без речи.
Сам.
Роптао је.
Заболе је његов самртни ропац.
Сави се и поче да плаче.
Зашто умире?
Тепала му је.
Храбрила га.
Да издржи.
Она је са њим.
Али, било је узалудно.
Касно.
Он је тихо одлазио.
Није могао да живи без ње.
Волео ју је.
Волео је – прогнаницу.
Кажњеницу.
Једину утеху и наду.
Савршену љубав.
Само он зна да она није болесна.
Да нема епилепсију.
Само он зна да није желела то.
Да је натерана.
Приморана.
И у прогонство отерана.
Само он зна праву истину.
И она умире са њим.
Али, он је вечно у њој.
Вечно са њом.
И у леденом сибирском пространству.
Златни снопови сунчевих зрака пробише му очни капак.
Умро је са осмехом.
Сахраниле су га слуге покрај штале.
Био је леп сунчан дан.
Софија, на Бојани, 27. новембар 1996. године
Бранко Драгаш
