Raspored političkih snaga nakon formiranja proevropski orijentisane vlade pokazao je da je došlo do velikog i značajnog pregrupisavanja u našem političkim životu. Bili smo svedoci i formalnog političkog pomirenja do juče najžešćih političkih protivnika, ali i velikog rascepa u najvećoj opozicionoj stranci, što je dovelo do formiranje Srpske Napredne Stranke . Sve je to doprinelo da se za nekoliko meseci iz osnova promeni naš politički pejsaž i načini nova politička konfiguracija. Jasno je da je dosegnuta neka vrsta nulte političke tačke i da mnoge političke ideje i način političkog govora više nisu funkcionalni i ne prate promenjenu političku situaciju.
Obrazovanje vlade u kojoj su Demokratska stranka i Socijalistička Partija Srbije označila je veliki zaokret u političkom životu Srbije. To je stvaranje koalicije koja ima dalekosežan značaj, jer više ništa nije isto, pređena je ona do juče nedostupna demarkaciona linija naših političkih podela i sukoba. Vreme će pokazati da li će ovaj potez doneti smirivanje naših političkih prilika ili će ostati samo kao još jedan iznuđen politički manevar, bez stvarne sadržine i smisla. U političkoj istoriji Evrope bilo je sijaset sličnih političkih dogovora i koalicionih vlada ali najrečitiji je primer Nemačke u kojoj je 1966 godine stvorena Velika koalicija u kojoj je bivši nacista Kurt Georg Kizinger postavljen za saveznog kancelara a antifašista i vođa socijaldemokrata Vili Brant za zamenika kancelara. Rascepom u Srpskoj Radikalnoj stranci stvorena je mogućnost da i Srpska Napredna Stranka nakon novih parlamentarnih izbora bude prihvatljiv kalicioni partner. Srpska Radikalna Stranka ostaje i dalje kao stranka koja nije u stanju da postane deo sistema i na taj način postaje sve izolovanija i zatvorenija u svoju sve nedolotvorniju i anahroniju ideologiju srpskog nacionalizma . Ovo je vreme velikih i ubrzanih političkih promena i ko to ne shvati ostaće nemoćni zarobljenik svojih ideoloških iliuzija i političkih fanazmagorija .
Zato i ponavljanje dosadašnje političke retorike iz vremena izborne kampanje nema nikakvog smisla jer udara u prazan politički prostor. Ta retorika, kako radikalska tako i antiradikalska više nema pokretačko i simboličko dejstvo u novoformiranom političkom polju koje se sve više ukrupnjava i koncentriše oko nekoliko snažnih političkih grupacija. Zato se i opravdano može postaviti pitanje u kojoj meri se u analitičkim tekstovima i analizama prati i razumeva nova politička situacija u kojoj se odigravaju politički procesi koji u velikoj meri razbijaju i menjaju naše ustaljene političke pozicije,ocene i stavove. Raspored političkih snaga se danas neprestano menja i tim više je otežano donošenje preciznijih i osnovanijih zaključaka. Ceo jedan dosadašnji preovlađujući ideološki koncept se urušio a mi se ponašamo kao da su još uvek od najveće važnosti stranačke razmirice iz devedesetih godina i borba protiv srpskog nacionalizmaDosegnut je određen stepen krhke političke ravnoteže ali ne i pouzdana stabilnost vladine koalicije, jer se javlja politička asimetričnost u delovanju vlade što uz hronični nedostatak političkog legitimiteta slabi uticaj i značaj vlade. Realni centar vlasti je izmešten iz vlade koja ima ustavnu nadležnost da vodi unutrašnju i spoljnu poklitiku i nalazi se u rukama Predsednika Republike i njegovog kabineta kao neke vrste političkog i partijskog kontrolor. Očiglednio je da jedino Predsednik Republike ima tu moć da politički integriše i popmiri suprotstavljene interese u vladi. Zato i imamo slabu vladu bez autoriteta i uticaja i to u istorijskoim prilikama kada nam je upravo neophodna efikasna izvršna vlast. Vlada je dodatno sputana blokadom Parlamenta i njegovom nemogućnošću da donosi jneophodne zakone.
Ali moguće je da upravo ta činjenica stalne političke blokade i sputanosti otvara realan prostor za drugačije promišljanje i oblikovanje političke scene. Veoma je važno za razvoj našeg političkog života da ne ostanemo ukopani u već oveštale stavove i ocene o devedesetim godinama. Tim je značajniji i ozbiljniji posao naših stranaka da se sada profilišu politički,idejno i programski. Više niko ne može da se skriva iza retorike u kojoj se stalno ponavljaju ocene o tragičnim devedesetim godinama a da se ne vidi da je došlo do istorijskih promena u funkcionisanju savremenog kapitalizma i da se pred političkim strankama nalazi veliki izazov odgovora na pitanja nastala kao posledice sloma liberalnog fundamentalizma. To naše stranke kao da ne primećuju zaronjene u svoje svakodnevne političke borbe i održavanje političke ravnoteže neophodne za opstanak na vlasti i nastavak podele preostalog političkog plena. Nakon formiranja pro-evropski orijentisane vlade, što je i njen osnovni vezivni elemenat stranke konačno moraju da krenu u jasno programsko profilisanje, fokusuiranje na odgovarajuće političko telo i izmenu načina delovanja. Jer oligarhijsko ustrojstvo stranaka postaje sve uzaniji i neadekvatniji okvir za razvoj stabilnog demokratskog društva. Treba uzeti u obzir da su se dogodile izuzetno značajne promene u do sada vladajućoj trijumfalističkoj ideologiji slobodnog tržišta. U našim političkim prilikama dešava se svojevrsni paradoks, da večina liberalno orijentisanih stranaka i dalje insistira na neoliberalnom modelu iako je on na svom izvoru doveden u pitanje. Zalaganje za vraćanje na dostignuća klasičnog liberalizma s kraja devedesetih godina devetnaestog veka ne može da revitalizuje neoliberalni koncept jer se država sada javlja kao snažan faktor regulacije u do juče najvećim bastionima slobodnog tržišta. Kakav je naš politički i idejni odgovor na dramatično izmenjenu sliku sveta u kojoj više nije moguće striktno određivati političke polove levice i desnice. Ali je sigurno da se određene ideje socijalne države i socijalne solidarnosti i uzajamnosti vraćaju svom snagom u politički život . Naša situacija je tim teža jer unutar naših stranaka ne postoji potreba za teorijskim promišljanjem nove slike sveta i osmišljavanjem novih političkih ideja saglasnih sa izmenjenim društvenim i ekonomskim odnosima. Naše stranke i dalje idu utabanim stazama pragmatizma i ne osećaju nadolazeći huk novih socijalnih i političkih izazova. One su suviše zaronjene u kaljugu političkih trgovina i nagodbi da bi mogle da artikulišu nove i adekvatne političke ideje. To je klasična situacija u kojoj stranke, posebno one na vlasti imaju previše moći i posvečene su njenom očuvanju a imaju veoma malo novih ideja ili bolje rečeno i nemaju potrebu za stvaranjem konzistentnog korpusa ideja neophodnih u vremenim velikih i dramatičnih društvenih promena
. Ne postoji ni u naznakama ozbiljan kritički dijalog i rasprava u našem društvu o najvažnijim i najaktuelnijim socijalnim, političkim i ekonomskim pitanjima i odnosima . Nasuprot našem idejnom mrtvilu odvija se burno preispitivanje do sada nedodirljivih dogmi savremenog kapitalizma . Cilj postojanja stranaka nije samo da osvoje vlast i da je što duže zadrže već i da stvaraju korpus političkih ideja i načela pomoću kojih se utemeljuje i osmišljava određeni tip društvenih odnosa. Mora se dati odgovor na sve veću ulogu države u regulisanju društvenih i ekonomskih odnosa, otvaranje sve težih socijalnih pitanja i rastuće nezaposlenosti, o stvaranju sve dubljeg jaza između bogatih i siromašnih slojeva, energetskoj sigurnosti . Tim je odgovornost stranaka veća jer se ne može više voditi izborna i politička kampanja na strahu od povratka radikala ili devedesetih godina ili isključivo na odbrani Kosova u trenutku kada se ruše do juče na izgled stabilni i nedodirljivi ideološki svetovi i društveni odnosi. Mnogo toga se u politici može opravdati i objasniti zahtevom za poštovnajem i uvažavanjem realnih političkih odnosa ili nužnosti političkog pragmatizma ali se ne može opravdati nedostatak svesti o tome da se moraju tražiti adekvatni politički i idejni odgovori u svetu koji se našao na velikoj političkoj i civilizacijskoj raskrsnici. Zato je i neophodno da se u našim strankama , naučnoj javnosti i medijima otvori velika politička i idejna rasprava u kom će se pravcu razvijati naše demokratsko društvo. Jer više se ne može vegetirati na velikim izbornim pobedama a da se pred nama sve više otvara velika idejna i politička pustolina i sve realnija mogučnost socijalnih i društvenih lomova i promena. . Za politiku je ipak potrebno nešto više od ogoljenog pragmatizma i ispraznog marketinga. Za vođenje politike uvek su bile i biće od presudne važnosti nove političke ideje i istrajna vera u osnovne demokratske vrline i načela. Tome se moramo vratiti, vrlini i odbrani i zastupanju opšteg dobra i javnog interesa ako želimo da politika ne bude samo prostor beskonačnog smenjivanja partijskih i dvorskih koterija i klika. Insistiranje na socijalno odgovornoj vladi je sve manje ubedljiv odgovor na sve snažnije socijalne zahteve desetine hiljada otpuštenih radnika nakon neuspešne privatizacije . To je potencijalna socijalna bomba koja se već valja našim ulicama kao pravi odgovor na stvaranje društva u kome se razvija sve dublji socijalni jaz, jer sve manji broj ljudi poseduje sve veći deo društvenog bogatstva dok se širi sve veći talas socijalnog beznađa i obespravljenosti. Ne videti tu prostu činjenicu svojevrsno je političko slepilo izraz nespremnosti da se obuhvati i artikuliše burna socijalna dinamika našeg društva i na taj način ide u susret događajima. Ta opčinjenost solidnim rejtingom i trijumfalnim izbornim uspehom može samo još više produbiti jaz između realnog života i političkih fikcija . Ovom prilikom navodim samo jedan klasičan primer ovakvog načina mišljenja. “Međutim, važno je reći da DS ni na koji način nema problema. Mi smo trenutno stranka koja nikada nije imala bolji rejting, a siguran sam da bi na novim izborima dobili više glasova tako da mi nemamo sekiraciju da li će se vlada raspasti ili ne , ali mislim da svi koji smo u vladi želimo da doprinesemo da ostvarimo dobar rezulatat na izborima“ izjavio je nedavno Potpredsednik DS-a Dragan Šutanovac. . Međutim, razloga za brigu i sekiraciju ima mnogo a najveći rejting, veoma promenljiva i krhka kategorija u našem savremenom političkom iskustvu, strožerne stranke u pro-evropskom bloku je jedinstvena prilika da se u Demokratskoj stranci u otvorenoj i kritičkoj raspravi razmotri politički odgovor na izazove savremene društvene krize i na taj način oblikuje njen jasniji i dosledniji politički profil i to u vremenima kada su mnoge do juče neprikosnovene političke ideje doživele sunovrat i poraz. U jednom od mnogobrojnih komentara povodom kraha liberalnog fundamentalizma data je veoma interesantna ocena o Demokratskoj stranci kao licemernoj socijal-demokratiji, jer samo fingira pripadnost ovom političkom pokretu a u isto vreme uz sporadično i prigodno pominjanje socijalne pravde ostaje stranka bez prave i iskrene političke volje da se iz sadašnje ideološke neodređenosti i nedoslednosti transformiše u socijaldemokratsku stranku i tako pokrije već dugo napušteni prostor efikasne socijalne i društvene zaštite najugroženijih radnih slojeva društva ali i stvori uslove za razvoj stabilne srednje klase i ekonomskih uslova za ozbiljan razvoj privrede . Ne može se u isto vreme voditi surova liberalna ekonomska politika u kojoj je privatizacija samo pogoršala i otežala položaj radnika i u isto vreme obilaziti prijeme na kojima se okupljaju najveći monopolisti i tajkuni i pri tome govoriti o socijalno odgovornoj vladi. Naprotiv i dalje se uporno insistira na stanovištu da je delovanje slobodnog tržišta neprikosnoveni ekonomski i politički aksiom u čiju nedodirljivost ne sme da se dira i to u vreme kada su osnovna polazišta klasičnog liberalizma ozbiljno dovedena u pitanje. Sve češće se može čuti i to od najžešćih protagonista apsolutne svrhovitosti slobodnog tržišta da je uzrok sadašnje krize u ogromnoj i neobuzdanoj ljudskoj pohlepi. To je zaista veomo značajno teorijsko otkriče, jer se na taj način i na ljude koji ostaju bez kuća i posla prevaljuje krivica jer su delili zajedničku pohlepu sa onima koji su nakon kraha banaka dobili otpremnine, tzv zlatne padobrane od po nekoliko desetina miliona dolara. Trijumf liberalizma i proglašeni kraj istorije nakon pada Berlinskog zida i realnog socijalizma pretvara se sada u svoju suprotnost pokazujući svoje surovo lice, stvarajući stotine hiljada beskučnika i nezaposlenih, propadanje velikih i moćnih firmi. Kakav je naš odgovor na ovaj izuzetno težak politički, ekonomski i socijalni izazov i koja će politička snaga imati dovoljno odlučnosti i političke mudrosti da artikuliše sve veće i razornije socijalno nezadovoljstvo i tako opredeli karakter i politički pravac koji će u ovoj zemlji biti dominantan. Sada je već uzaludan i zakasneo razgovor o distinkcijama između levice i desnice ali ne treba da nas čudi što dolazi do snažne reafirmacije levičarskih opokreta i ideja. U našim prilikama ta je debata opterečena mnogim istorijskim i političkim ograničenjima ali je jasno da se Demokratska Stranka mora odlučnije i rezolutnije opredeliti u kom pravcu će ići njen programski i politički rzvoj. Ako je to opredeljenje za socijaldemokratski model onda se on mora i primenjivati u političkoj praksi,što do sada nije bio slučaj, jer je neodrživo njeno dalje insistiranje na apsolutnoj vrednosti i funkcionalnosti političkog pragmatizma, trenutnom visokom rejtingu u biračkom telu i marketinškom umeću da se dobiju izbori. Koliko dugo će trajati ta magična savetničko-marketinška dobitna formula oslonjena na koncentraciju sve veće političke moć u kabinetu Preedsednika republike i njegovoj dvorskoj sviti. Međutim,bez te programski jasno određene i struktuirane ideološke i političke osnove Demokratska Stranka ostaje u praznom političkom prostoru delujući kao isprazna marketinška agencija bez jasnog ideolooškog i političkog opredeljenja. Danas teško da mnogo ljudi prepoznaje Demokratsku stranku kao socijaldemokratsku više je percipirana kao sve jaloviji politički hibrid bez jasne političke i programske orijentacije.
Za razvoj demokratije u Srbiji bio je i ostao suštinski problem delovanje partijske države. Ni nakon osam godina od demokratskih promena ovaj model političkog funkcionisanja naše države koja je srasla sa vladajućim partijama nije ozbiljnije narušen i promenjen. Slabost naših partija kompenzira se naslanjanjem na državu i stvaranjem državnih partija. koje na taj način preživljavaju do sledećih izbora, vezane u posebnoj političkoj simbiozi za državu i njen aparat. Jedino tako večina stranaka ostaje na veštačkom disanju i preživljava do novih parlamentarnih izbora i novih dobitnih koalicija . Za redovan rad parlamentarnih stranaka u sledećoj godini u buđetu je odvojeno 660 miliona dinara. One taj novac dobijaju u mesečnim iznosima ali nisu dužne da obrazlažu način trpšenja para poreskih obveznika. Ni zakonom nije određeno kada partije podnose godišnje izveštaje o svojim troškovima. Pošto pravila ne postoje nikad nijedna stranka nije pozvana na odgovornost zbog neadekvatnog trošenja sredstava. Ni nakon prošlih parlamentarnih izbora kada su podneti veoma problematični izveštaji o troškovima izborne kampanje nije bilo pokretanja odgovornosti zbog ovakvog osionog i neodgovornog ponašanja stranaka. Kada imate uvid u ovakvu poziciju stranaka u našem političkom životu onda ne treba da nas čudi što su one pre spremne da održavaju sistem partijske države nego što teže tome da pronalaze odgovore na izazove vremena u kome živimo. I sve dok stranke ne budu jednako tretirane pred zakonom kao i svi ostali građani neće biti uspostavljena vladavina prava i poštovanje zakonitosti što je osnovni preduslov za funkcionisanje demokratskog društva koje jedino može da bude garant za suočavanje sa najtežim iskušenjima savremene ekonomske , moralne i društvene krize. Dodatno iskušenje za naš politički i društveni život što nakon osam godina od demokrtaskih promena nije stvarano društvo u kome će se afirmisati principi socijalne pravednosti ,solidarnosti , pravne sigurnosti i jednakosti pred zakonom,ali i razvlašćivanje ekonomskih i političkih grupacija koje su bile glavni oslonac i starog režima. Tako je u nepovrat otišla ogromna energija građana i istinska težnja za promenama . Danas nam je više nego ikada potrebna ta olako proćerdana energija samosvesnog građanina spremnog da u društvu u kome haraju siromaštvo,licemerstvo i hipokrizija, brani principe demokratije i pravednosti, da se zalaže za ostvarivanje vrline u politici. Za to će biti potrebno nešto više od uspešnog političkog marketinga, biće pre svega nužno da se daju jasni politički odgovori na teška i sudbonosna socijalna, ekonomska i politička putanja. Postoji li politička snaga u našoj zemlji spremna da to učini, to je pitanje mnogo važnije od naše svakodnevne politike i u velikoj meri ga nadrasta, zato ono i neće biti razrešavano u sferi danas svemogućeg političkog pragmatizma, jer ovde se radi o dubokoj i dalekosežnoj promeni duha jednog vremena i našoj spremnosti da osetimo njegove damare i da mu se na lucidan i što bezbolniji način prilagodimo.
29 Decembar 2008 godine
Marinko M. Vučinić
