Početna Sadržaj Osvetljenja Živeti od mraka

Živeti od mraka

793
0
SHARE

Poštovano uredništvo Republike

Nikada nisam doživljavao list Republiku kao po svemu blizak stavovima koje zastupaju urednice emisije Peščanik, eć smatram da je ovo glasilo građanskog samooslobođenja veoma ozbiljan teorijski časopis i po svom kvalitetu i načinu obrađivanja raznovrsnih društvenih tema na stilskom i teorijskom nivou koji emisija Peščanik ne može zbog svoje ideološke ostraščenosti, ednostranosti i politikantskog egzibicionizma nikada da dosegne.Zaista je neverovatna pojava u našem javnom prostoru koju nam je demoonstrirala Mirjana Miočinović da ljudi pozivajući se na velike principe demokratije i tolerancije ne mogu da prihvate da se u listu Republika dovodi u pitanje principijelnost i doslednost autorki emisije Peščanik.

Da li to onda znači da se Mirjana Miočinović zalaže za njihovu nedodirljivost i uspostavljanje neporecivog prava na neprikosnoveno istomišljeničko udruživanje koje će biti van dometa svakog kritičkog promišljanja. Mirjana Miočinović kaže da je objavljivanje teksta u kome sam postavio samo pitanje principijelnosti beskompropisnih autorki Peščanika, jer su primile gradsku nagradu od predstavnika upravo onih političkih stranaka koje neprestano brutalno kritikuju u svakoj emisiji, teško ogrešenje o vrlo širok krug slušalaca Peščanika i svih onih koji imaju pravo na nepomućenu istomišljeničku bliskost. Pri tome u svom reagovanju u rubrici dijalog zastupa se stanovište da su autorke Peščanika kao neupitne sveštenice kulta istomišljeničkog udruživanja van svake mogućnosti i prilike da se njihovi stavovi podvrgnu kritičkoj raspravi. Tako se najlakše stiže do sektaštva i ideološke isključivosti što se već i desilo kada je u pitanju koncepcija i programsko određenje Peščanika. Zato me i ne iznenađuje da se moje pitanje o doslednosti autorki Peščanika od strane Mirjane Miočinović opisuje kao brutalan pokušaj napada na dugogodišnji rad tih osoba i disvalifikaciju njihovih opredeljenja jer je za nju jedini prihvatljivo da u Republici čita samo tekstove koji dolaze iz posvećenog kruga njenih istomišljenika. Peščanik je i ostvario ovaj psihoterapeutski i ideološki ideal Mirjanne Miočinović, jer se u njemu sem nekoliko sporadičnih izuzetaka i oglašavaju samo istomišljenici često ne birajući reći a ni kvalifikacije tačno određenih i fiksiranih ljudi i događaja.

Istomišljenička bliskost svakako može biti način komunikacije i izbor postojanja u našoj javnosti ali se ona ne može podizati na pijedestal neprikosnovenog principa i uzora kao to inače čini u svom tekstu Mirjana Miočinović. Zaista, kako se neko usudio da postavi pitanje doslednosti i načelnosti autorki ove tzv. kultne emisije kada su upravo one u svom krugu istomišljenika i sagovornika emanacija beskompromisnosti i ideološke doslednosti. Peščanik je odavno prerastao svoju ulogu istomišljeničkog udruživanja i postao politički glasogovornik jasno određene političke grupacije prožete idejom i misijom beskompromisne modernizacije Srbije. I u tome nema ničega zazornog i neprihvatljivog , ali se to „pravo“ ne može osporavati autorima emisije koji deluju na način sličan ali pripadaju drugačijoj ideološkoj i političkoj orijentaciji. Ideološke krajnosti i ekstremizmi uvek se pothranjuju i naslanjaju jedni na druge. Tako se krug zatvara, a ja sam imao samo nameru da postavim pitanje o doslednosti i načelnosti, tom bez svake sumnje najznačajnijem pitanju našeg društvenog života. Borislav Pekić je govorio da je naš najveći problem u tome što nemamo ljudi od ubeđenja i načela spremnih da za njihovo ostvarenje podnesu potrebnu i očekivanu žrtvu. Mirjana Miočinović se u svom istomišljeničkom gnevu nije zapitala kako je moguće da Republika koja uspeva da se održi i pored izuzetno teških uslova nije nikada predložena za nagradu grada Beograda, niti je dobila ozbiljnu finansijsku pomoć od gradske Skupštine Beograda ili od predstavnika nove demokratske vlasti. Ali su zato ovu prestižnu i materijalno veoma izdašnu nagradu primili pripadnici tog istomišljeničkog kruga. Ovde je opet u pitanju cena koja mora da se plati da bi se očuvala doslednost i pre svega duh kritičkog dijaloga i kritičkog razmatranja i preispitivanja savremenih političkih, socijalnih i kulturoloških kretanja i to bez obzira da li su naši ili njihovi trenutno na vlasti. Radi se jednostavno o odbrani principa doslednosti i načelnosti u našem društvenom životu. Tu cenu Republika i danas očigledno plaća.

U svom tekstu Na početku je zločin Olivija Rusovac kaže da meni smeta što se u Peščaniku iznose radikalno opozicioni i negatorski stavovi u odnosu na vladajuću koaliciju u prvom redu kada su u pitanju Koštunica,Tadić, DS G 17 plus i Labus. Ne znam zbilja kako je Olivija Rusovac došla do ovakve spoznaje jer u tekstu koji se bavi doslednošču i ideološkim ekskluzivizmom autorki Peščanika ja nisam dovodio u pitanje njihovoe radikalne opozicione stavove, već sam samo postavio pitanje, kako se to uklapa u njihovo beskompromisno i radikalno opozicionarstvo da nagradu prime upravo od predstavnika vladajuće koalicije u gradu koja je inače u Peščaniku stalni predmet brutalnih i često neodmerenih napada i diskvalifikacija. O tome se u suštini radi, o elementarnoj doslednosti a ne o preispitivanju zločina i suočavanju sa prošlošću pripadnika tradicionalne Srbije. Olivija Rusovac otvara i pitanje validnosti i iskrenosti zalaganja za dijalog i toleranciju i u tome nema ničega spornog, sve dok ne dođemo do toga kako se u percepciji Olivije Rusovac shvata dijalog i tolerancija. Ona uspostavlja određenu skalu obaveznih tema kao neophodnih uslova koje mora ispuniti svako ko namerava da dobije neku vrstu uverenja ili potvrde da je za dijalog i toleranciju. Te neprikosnovene uslove propisuje upravo taj posvećeni krug istomišljenika kome pripada i Olivija Rusovac. Ko ne ispuni predviđene i strogo propisane uslove taj nema prolaz u krug posvećenih i radikalnih istomišljenika. Prvi i osnovni uslov propisan od strane Olivije Rusovac je razjašnjavanje zločina i to je za po njoj glavni uslov za otvaranje i vođenja dijaloga. Ona se pri tome nije izjasnila da li se radi o razjašnjavanju svih zločina na tlu bivše Jugoslavije ili se radi o dodatnm uslovu, da se može govoriti samo o zločinima počinjenim u ime srpskog naroda. Ali osnovno je da moj tekst objavljen u Republici se ne bavi pitanjem počinjenih zločina zato se i ne mogu uklopiti u dijaloški registar Olivije Rusovac jer nju samo zanima da demonstrira svoje ekskluzivističko shvatanje dijaloga i tolerancije, a moj tekst joj je poslužio samo kao dobar povod. Pri tome ona ne propušta da mi prebaci da se nisam odredio prema temama koje ona smatra za suštinske uslove za bilo kakav dijalog. Ali to meni i nije bila namera jer sam do sada napisao niz tekstova posvećenih raznim društvenim i kulturološkim aspektima našeg društva. O tome najbolje svedoće tekstovi objavljeni i u Republici. To je inače dobro poznati i oprobani manir radikalnih zagovornika tzv. tolerancije i dijaloga, da pokrenu raspravu i onda plasiraju svoju dobro poznatu priču upućenu pre svega njihovim istomišljenicima. Zato i nije čudno i iznenađujuće što u našem društvu ne postoji ozbiljan dijalog već se sve završava u posvećenim istomišljeničkim krugovima. Za mene je u tekstu Olivije Rusovac bilo najzanimljivija ocena da kritika Peščanika ima isto ishodište iz kojeg je krenuo napad na Latinku Perović kao „majku druge Srbije“. A koje je ishodište u pitanju. Olivija Rusovac je dala jasan odgovor jer me je optužila da nisam reagovao ni na policijske tekstove koji je potpisao Zoran Čirjaković (takođe iz NINa) protiv Latinke Perović, NVO, Nezavisnih medija. Sledeći ovako postavljenu logiku Olivije Rusovac može se pouzdano doći do tvrdnje da je i moj tekst koji je i bio neposredni povod za ovu nazovi polemiku pisan i naručen kao policijska ujdurma i podmetačina. Kako onda možemo voditi bilo kakav dijalog kada upravo oni koji se zalažu za toleranciju služe disvalifikacijama i neargumentovanim napadima.

Zoran Čirjaković spada u onaj mali broj naših novinara koje odlikuje izuzetna akribičnost ,ozbiljno i temeljno poznavanje raznorodnih tema kojima se bavi, zato bi bilo veoma važno da nam Olivija Rusovac ponudi stvarne dokaze za njenu tvrdnju da je njegov tekst o Latinki Perović napisan u policiji. Sigurno da taj njegov tekst može biti predmet ozbiljnih sporenja jer u njemu ima ocena i pristupa koji mogu biti podložni kritici i neslaganju ali se ne može ozbiljan autor kakav je nesumnjivo Zoran Čirjaković jednostavno diskvalifikovati kao ordinarni policijski doušnik i plaćenik.

Sasvim je sigurno da je osnovna tačka sporenja između Mirjane Miočinović i Olivije Rusovac s jedne strane i mene s druge strane, u shvatanju smisla i prirode dijaloga i suštuine tolerancije. One bi želele da slušaju samo one stavove koji su izraz njihovog istomišljeničkog kruga, stavove proizašle iz iste retoričke agende i matrice, a ja sam pokušao da ukažem na elementarnu činjenicu da se dijalog i tolerancija mogu jedino ostvarivati u kritičkoj raspravi neistomišljenika sa osnovnom težnjom i ciljem da se dostigne principijelnost, načelnost i doslednost u mišljenju i načinu zastupanja određenog životnog i vrednosnog stava i pristupa.To je inače najteži poduhvat za svakog ko se usudi da se oglasi u javnom prostoru i to je suštinska proba za uspostavljanje dijaloga i tolerancije.

Pesnikinja Radmila Lazić je nedavno najbolje opisala pojavu ljudi u Srbiji koji se hrane mrakom. “Jednom delu srpske kulturne i političke javnosti je prosto trend da vide sve samo crno. Većina njih se ponaša kao da su izgnani odnekud i ovde zatočeni. Naročito me iritiraju ljudi koji ne žive ovde, ali znaju šta ne valja, a ne valja im ništa, recimo kao gospođa Svetlana Slapšak. Ta svako malo piše iz Ljubljane pisma Peščaniku B 92 kao Lenjin iz Finske. Kad god dođe u Beograd, ona dođe da pljune nekoga, inače ne bi dolazila. Ima ljudi koji se hrane tim mrakom, žive od njega. Pa nije čudo što im nije dobro, nije im dobro od sopstvenog mraka.“

11 Juni 2006 godine

SHARE