Istočna Evropa je danas talac zaduženih građana i bankarskog sistema koji po oprobanom receptu moralnog hazarda sebi prisvaja profit, a na državu prevaljuje sve konsekvence svojih loših odluka
Američka kriza na tržištu hipotekarnih kredita počela je padom cena nekretnina. U istočnoevropskim državama, u kojima građani i privreda pretežno koriste indeksirane kredite, kriza nastaje u trenutku pada vrednosti lokalne valute. Suština je ista – u Americi su dužnici iracionalno verovali u večiti rast cena nekretnina, u istočnoj Evropi su verovali u večitu stabilnost precenjenih deviznih kurseva.
Kriza u ovom trenutku najteže pogađa Mađarsku i Ukrajinu, ali se tu neće zaustaviti. Od Baltika do Crnog mora kriza će se širiti, a države će naučiti važnu lekciju. Finansijski sistemi u kojima se privreda i građani zadužuju u tuđim valutama, a banke su u većinskom inostranom vlasništvu, fundamentalno su nestabilni.
Inostrani vlasnici istočnoevropskih banaka povlače novac ili zaustavljaju kreditiranje svojih banaka ćerki, pokušavajući da reše probleme u sopstvenim zemljama. Košulja je bliža od kaputa – inostrane centrale imaju obavezu prema svojim akcionarima i prema uzdrmanim finansijskim sistemima svojih država. Do juče je bilo profitabilno unositi novac u Istočnu Evropu, danas više nije. U globalnoj oskudici novca, valutni i kreditni rizik su sada veći od dobiti, sigurnost važnija od profita.
Smanjivanje priliva kapitala je kritično za države koje, poput Srbije, imaju veliki deficit platnog bilansa. Lokalne valute su prva žrtva ovakvih kriza i njihov brz i veliki pad je neminovan. Depresijacija lokalne valute sama po sebi ne bi bila tragična, naprotiv. Slabljenje valute bi pomoglo izvozu, destimulisalo uvoz, dovelo do popravljanja platnog bilansa i uravnotežilo ekonomski sistem. Inflatorni pritisak koji ide uz pad valute je rizik koji se ne može izbeći, ali se može kontrolisati.
Strah od inflacije nije najvažnija briga istočnoevropskih centralnih banaka. Kao i u Srbiji, osnovna nevolja najvećeg broja ovih država (s izuzetkom Češke) jesu krediti indeksirani u evrima, ili u švajcarskim francima. Pad vrednosti lokalnih valuta naglo podiže mesečne rate indeksiranih kredita i veliki broj građana ih više ne može otplaćivati. Ovo je potencijalna hipotekarna kriza na istočnoevropski način, ali sa manjim posledicama po globalni finansijski sistem.
Suočene sa ovakvom krizom, države pokušavaju da po svaku cenu zaustave pad vrednosti svojih valuta. Podizanje kamatnih stopa je uvek prva mera u odbrani domaće valute. Visoke kamatne stope na plasmane u lokalnoj valuti stimulišu inostrane banke da novac zadrže u zemlji. Time se pokušava sprečiti odliv kapitala i pritisak na devizno tržište. Poslednje mere Narodne banke Srbije i podizanje referentne kamatne stope na strašnih 17,75 odsto je upravo takva vrsta politike i orijentisana je ka jačanju dinara.
U situaciji kada globalna privreda tone u recesiju, razvijene zemlje frenetično snižavaju kamatne stope kako bi stimulisale privredu i povećale potrošnju građana. Istočnoevropske države čine suprotno, i svoje kamatne stope povećavaju. Privreda koja ne može izbeći recesiju biće dodatno pogođena rastom kamata i smanjenjem kreditne aktivnosti. Likvidnost preduzeća biće ozbiljno ugrožena, dok će pad globalne tražnje dodatno otežati izvoz.
Povećanje kamatne stope nije dovoljno da bi se valutni pad zaustavio, pa države moraju tražiti finansijsku pomoć MMF-a. Ukrajina će tako uzeti novih 16,5 milijardi dolara kredita, a Mađarska, iz nekoliko izvora, oko 26 milijardi dolara. Krediti MMF-a će pojačati devizni priliv, pa će pad lokalnih valuta biti zaustavljen – do prve prilike. Zaduživanje kod MMF-a uvek ide uz standardni, jednodimenzionalni arsenal uslovljavanja, vezan pre svega za smanjenje javne potrošnje. U trenutku kada razvijene zemlje povećavaju budžetsko trošenje kako bi ublažile efekte krize, zemlje istočne Evrope će činiti suprotno. Dok će zapadne ekonomije pokušati da iz recesije izađu stimulisanjem svih vidova potrošnje, istočnoevropske će to morati da čine obaranjem javne potrošnje.
Istočna Evropa je danas talac zaduženih građana i bankarskog sistema koji po oprobanom receptu moralnog hazarda sebi prisvaja profit, a na državu prevaljuje sve konsekvence svojih loših odluka. Građani, bili oni dužnici ili štediše, neće otići do neke od evropskih centrala pa tamo tražiti pomoć za svoje finansijske muke. Mnogo logičnije, bliže i delotvornije je da se ode pred zgradu lokalne vlade. Moralni hazard je već dugo modus operandi globalnog finansijskog sistema. On je naglašeniji i apsurdniji u državama koje su svoj finansijski sistem poverile strancima, verujući da su oni garant njegove stabilnosti.
Razvojni model dobrog dela istočne Evrope, Srbije pogotovo, bazira se na ekspanziji potrošnje i veštačkom rastu standarda koji se finansira velikim prilivom kreditnog kapitala. Taj model najčešće zanemaruje domaću industriju. Rast se ostvaruje, ili simulira, preko finansijskog i trgovinskog sektora, i kroz opasan rast cena nekretnina. Problem nezaposlenosti je delimično skriven visokom emigracijom. Nova zaduživanja kod MMF-a ili nekog drugog, neće rešiti problem. Posledice se privremeno saniraju, ali se uzroci ne leče, i strukturni problemi ostaju isti. Na kraju tog puta i država i građani će biti još zaduženiji, platni bilans u još gorem stanju, a privreda će i dalje biti inferiorna u odnosu na svoje konkurente.
finansijski konsultant Nebojša Katić
Politika 04/11/2008
