Početna Sadržaj Osvetljenja Istočno pitanje

Istočno pitanje

936
0
SHARE

Finansijski sistemi država centralne i istočne Evrope u velikoj su krizi i to više nije tajna. Mudis (Moody’s Investors Service), jedna od vodećih agencija za procenu finansijskih rizika, upozorila je prošle nedelje da će sniziti rejting banaka koje posluju na ovim tržištima.

Vest je izazvala veliku nervozu i odmah dovela do pada cena akcija zapadnih banaka koje posluju u regionu. Loš signal je stigao i sa deviznog tržišta, gde je evro počeo da gubi vrednost u odnosu na konkurentske valute. To je bio znak da su problemi na Istoku dovoljno veliki da mogu opasno ugroziti ionako krhke finansijske sisteme zemalja zapadne Evrope. Riziku su pogotovo izložene države poput Austrije, Švedske, Grčke, Italije, delom i Nemačke, čije banke dominiraju u tranzicionim zemljama.

Poslednja kriza pokazala je da agencije za procenu rizika beznadežno kasne za događajima. Mudis je svoje upozorenje mogao objaviti i koji mesec, možda i koju godinu ranije. Problem je bio vidljiv odavno i nije bilo dileme da je veliki broj tranzicionih zemalja na stranputici.

Kriza ovih zemalja će se produbljivati, a spisak ugroženih će biti sve duži. Proizvodnja, zaposlenost i prihodi će padati, kreditne obaveze će rasti, a broj građana i kompanija koji neće moći da vraćaju dugove postaće sve veći.

Po rečima Hoakina Almunija, komesara Evropske unije za ekonomska i monetarna pitanja, na listi najugroženijih zemalja se u ovom trenutku nalaze Rumunija, Ukrajina, Hrvatska i Srbija. Ogromni problemi Mađarske i Letonije stara su tema.

U nešto boljoj situaciji za sada su Češka i Poljska, ali se i njihova pozicija može promeniti veoma brzo. Od valutne krize, ali samo od nje, zaštićene su Slovenija i Slovačka koje su članice evrozone. Tek kada kriza bude okončana, biće jasnije da li je uvođenje evra tako nesporno dobar potez, kako to danas izgleda.

Suština „Istočne krize” svugde je slična. Ceo region je izvršio potpunu liberalizaciju finansijskih tokova, a svoju finansijsku sudbinu prepustio je stranim bankama. Obilje deviza dovelo je do precenjivanja kurseva lokalnih valuta i do veštačkog povećavanja kupovne moći. To je ohrabrivalo građane i preduzeća da se nekontrolisano zadužuju u jeftinoj stranoj valuti, verujući da je takva ekonomska politika dugoročno održiva. Životni standard je fiktivno rastao, ali „na dug”. Kupovalo se sve i svašta, pogotovo automobili, ili se ulagalo u nekretnine i tako stimulisao rast cena koje su se odvojile od razuma.

Više od 1.500 milijardi dolara kredita slilo se u centralnu i istočnu Evropu i dugovi ovih država su spektakularno povećani. Kod zemalja koje su (Poljska ili Mađarska npr.) početkom devedesetih imale visok nivo spoljnog duga, zaduženje je dodatno povećano više od sedam puta. Države, koje su u tranziciju ušle na nižem nivou dugovanja (Rumunija ili Ukrajina npr.), danas duguju preko trideset puta više. Kada je priliv kredita stao, a time i ponuda deviza, lokalne valute su se sunovratile i to je ubrzalo dužničku krizu.

A do juče sve je bilo idealno i svi su bili zadovoljni. Višak štednje građana zapadne Evrope se u vidu kredita prelivao na Istok. Ne samo da su banke preko visokih kamata sjajno zarađivale, već je istočnoevropski dužnik svojim trošenjem stimulisao i proizvodnju industrijske robe u zemljama zapadne Evrope.

Poput Srbije, najveći broj tranzicionih zemalja dobar deo kredita je proćerdao, ostao sa ranjivom ekonomijom, i sa ogromnim teretom dugova raspoređenih na privredu, građane i budžete. U krizi koja traje, dugovi će dodatno porasti. Neko vreme će se održavati iluzija kako će se dugovi vratiti, a onda će početi njihov reprogram, otpisivanje i uknjižavanje gubitaka.

Sada je ključno pitanje: ko će sanirati bankarski sistem regiona. Jedno moguće rešenje je da to učine države čije su banke krizu neposredno i kreirale. Teret sanacije banaka tada bi pao na poreske obveznike zapadne Evrope. Apetit za takvu vrstu intervencije je mali, a sredstva na raspolaganju su još manja.

Druga mogućnost je da se sanacija banaka, manje ili više direktno, prevali na države istočne Evrope, koje su nerazumnom ekonomskom politikom dozvolile ovaj dramatični rasplet. Konačno, novac od kredita su potrošili građani i privreda ovog regiona. U tom scenariju, istočna Evropa će biti stimulisana da se dodatno zadužuje kod MMF-a i ostalih međunarodnih organizacija.

Ako se ostvari ovaj drugi scenario, istočna Evropa će decenijama grcati u dugovima. Ogromna sredstava će odlaziti na otplatu kredita, pa će malo ostajati za ulaganja u razvoj, a za socijalna davanja još manje. Istočna Evropa će nastaviti da zaostaje, gubeći ekonomsku bitku na velikoj globalnoj sceni.

Tranzicione zemlje će morati da nauče da za put u bolju budućnost nema prečica, pogotovo ne kreditnih, da kapitalizam po sebi ne pruža zaštitu od loše ekonomske politike, a da demokratija ne sprečava političke i ine gluposti.

finansijski konsultant

Nebojša Katić

Politika 24/02/2009

SHARE