Početna Sadržaj Izdvajamo ISCEDITE BOGATE

ISCEDITE BOGATE

1266
0

Iscedite bogate
TAZ | 07/03/2012 Kandidat za predsednika Fancuske Fransoa Olan zahteva najviši porez na dohodak: 75%. Tuše! U SAD je ovaj porez jednom iznosio čak 94%.

 

Ocuppy pokret još uvek nije istakao kao jedan od svojih zahteva da se odredi gornja granica individualnog dohotka, ali čini se da je to samo pitanje vremena. Još od „zlatnog doba“, to jest vremena posle građanskog rata (1859-1864), u SAD se pojavljuju pokreti koji u duhu ekonomske pravde zahtevaju određivanje gornje granice dohotka. Danas se ova ideja pojavljuje u obliku zahteva za „maksimalnom zaradom“.

Pojam se naravno odnosi na sličan koncept „najmanje zarade“, pri čemu se maksimalna zarada ne obračunava uzimajući u obzir samo mesečni dohodak, već obuhvata sve godišnje prihode, bez obzira na njihov izvor. Osnovna ideja sastoji se u ovome: ideji pristojnog društva ne pripada samo najniža zarada od koje zaposleni mogu da žive a da ne zapadnu u teškoće, već je isto tako važan i najviši dohodak koji sprečava opasnu koncentraciju bogatstva.

Ovaj zahtev za gornjom granicom dohotka formulisao je prvo filozof Feliks Adler (Felix Adler), koga znamo kao osnivača Nacionalnog komiteta za dečiji rad, koji je početkom veka vodio kampanju protiv izrabljivanja dece i omladine. Adler je pošao od toga da ogromna privatna svojina, koja je nastala pomoću izrabljivanja omladine, vrši „korumpirajući“ uticaj na politički život. Da bi se to suzbilo, on je predložio jednu vrstu progresivnog poreza koji bi se u određenim slučajevima popeo i do 100%.

Drugim rečima: dohodak iznad određenog nivoa, koji njegovom vlasniku omogućava da zadovolji sve istinske kultivisane potrebe i pogodnosti, trebalo bi da se oporezuje u potpunosti. Ova poreska stopa od 100%, kako je to Adler 1880. objasnio svojim pristalicama u Njujorku, ne bi zadirala u ono što je jednoj dobrostojećoj individui potrebno da bi zadovoljila svoje potrebe, već bi oporezovala samo novac koji služi podsticanju „pompe, sujetnog ponosa i moći“.[1]

Iako je Adlerova ideja, objavljena u Njujork tajmsu, naišla na širok prijem, tek tokom Prvog svetskog rata formulisan je sličan zakonski predlog. Tada je grupa poslanika zahtevala poresku stopu od 100% na sve godišnje prihode preko 100.000 dolara, da bi se finansirao rat.

Ovaj predlog je iznet od strane Američkog komiteta za ratne finansije, koji se oslanjao na mrežu od 2.000 volontera širom zemlje. U novinskim oglasima zahtevano je od čitalaca da se potpisivanjem peticije založe za brzo implementiranje poreskog sistema, koji bi nadilazio sva do tada u SAD predložena pravila „otkupa vojne obaveze“. To ne znači ništa drugo nego zakonski utvrđenu gornju granicu dohotka.

Predsedavajući komiteta, njujorški advokat Amos Pinčo (Amos Pincho), tada je rekao: „Ako država ima pravo da radi opšteg dobra raspolaže ljudskim životom, onda ima pravo i da radi istog tog dobra raspolaže nečijom imovinom.“

Pred poslanicima u kongresu, Pinčo je izložio da 2% najbogatijih Amerikanaca poseduje 65% nacionalnog bogatstva, iz čega je izvukao zaključak: „Niti SAD, niti bilo koja druga zemlja može da vodi rat i za vladavinu demokratije i za vladavinu plutokratije. Rat se ne može istovremeno voditi i u slavu Boga i u slavu Mamona“.[2]

Pinčo i njegovi prijatelji tada nisu uspeli da ostvare svoje ciljeve, ali je njihova kampanja doprinela tome da je posle završetka rata debata o poreskom sistemu postala centralno političko pitanje, što je dovelo do povećanja najviše poreske stope na dohodak na 77%, iako je ona pre rata bila samo 7%. Onda je kampanja o „crvenoj opasnosti“, koja je pokrenuta posle rata, uništila svaku nadu u egalitarnije američko društvo.

Koncentracija prihoda i imovine dostigla je nove vrhunce tokom dvadesetih. Tih godina i demokrati i republikanci su u kogresu izglasali zakone kojima su porezi za bogate značajno smanjeni. Od 1925, godišnji porez na dohodak iznad 100.000 dolara iznosio je samo 25%.

Ova nejednaka raspodela dohotka i imovine doprinela je špekulativnom talasu koji je srušio američku ekonomiju 1929. Godine 1933. nezaposlenost je porasla na 25%. U godinama Velike depresije, poziv za određivanjem maksimalnog dohotka postajao je sve glasniji. Mladi rečiti senator iz Luizijane, Hjui P. Long (Huey P. Long), osnovao je pokret „Podelimo naše bogatstvo“ (Share our wealth). On je stekao pristalice širom zemlje. Long je zahtevao da se ustanovi gornja granica dohotka na milion dolara godišnja (danas bi to bilo uporedivo sa 15 miliona dolara); pri čemu neto imovina ne bi prelazila 8 miliona dolara.

Predsednik Frenklin Delano Ruzvelt je u junu 1935. predložio poreski sistem prema motou „Iscedite bogataše“. Za preduzetnike i bogate ovo je bio veliki šok. Krajem 1935. usledilo je podizanje najvišeg poreza na 79%, za prihode veće od 5 miliona dolara godišnje (danas bi to bilo uporedivo sa 78 miliona).

Ovim manevrom – i posle smrti Hjuia Longa posle atentata u avgustu 1935 – ideja o maksimalnom dohotku otišla je u zaborav. Ali aprila 1942. ponovo je došla na dnevni red: na pritisak sindikata, predsednik je zatražio da se tokom rata godišnji dohodak ograniči na 25.000 dolara (današnja vrednost 350.000 dolara). Godine 1944, kongres je povećao stopu poreza na dohodak preko 200.000 dolara na rekordnu visinu od 94%.

Visoka poreska stopa od 90%, zadržala se naredne dve decenije, sve dok je Lindon Džonson nije spustio na 70%. Ronald Regan ju je dva puta smanjivao, 1981. na 50% i 1988. na 35%. Ali ova stopa prikriva činjenicu koliki je stvarni porez kojim su opterećeni bogati, jer njihovi prihodi potiču pretežno iz kapitala – poslova sa akcijama, obveznicama i drugim hartijama od vrednosti – koji su oporezovani stopom od 50%.

Godine 2008, 400 poreskih obveznika sa najvećom zaradom u SAD raspolagalo je prosečno sa 270,5 miliona godišnjeg prihoda. Ovi super bogati – zahvaljujući rupama u zakonu – platili su porez po prosečnoj stopi od 18,1% na svoj godišnji prihod. Poređenja radi: 1955. je 400 najbogatijih Amerikanaca imalo prosečne godišnje prihode od 13 miliona dolara (preračunato u današnje vrednosti dolara), na šta su plaćali prosečnu poresku stopu od 51,2%.

Danas se nalednici Adlera, Pinčoa i Longa pre zalažu za povećanje poreza na dobit korporacija nego poreza na dohodak. Oni zahtevaju od opštinskih, državnih i saveznih vlasti ukidanje svih državnih subvencija i poreskih pogodnosti za one kompanije čiji direktori primaju zarade višestruko više od zarada svojih zaposlenih.

To je provereno sredstvo, zato što se danas svaki veliki koncern na neki način oslanja na državni novac. Kompanije dobijaju javna sredstva kada pobede na nekom državnom konkursu, ili u vidu direktnih podsticaja ili u vidu indirektnih subvencija u formi poreskih olakšica ili pogodnosti. Zato zahtev glasi da se nijedan državni dolar ne dodeli kompanijama čiji su menadžeri 10, 20 ili 50 puta bolje plaćeni od svojih zaposlenih.[3]

U tom smislu su argumentovali pisci izveštaja Insituta za političke studije: „Vlada SAD danas ne dodeljuje poslove onim kompanijama koje zbog svoje diskriminatorske politike zapošljavanja povećavaju nejednakost između polova i etničkih grupa u SAD. Prema istom principu bi se određeni poslovi uskratili onim kompanijama koje zbog svojih ogromnih menadžerskih plata povećavaju ekonomsku nejednakost u zemlji.“[4]

Na šta se ovo svodi? Na jednu zaista „najvišu zaradu“, koja bi se utvrđivala prema najnižoj zaradi. Ovo bi se moglo postići putem progresivnog oporezivanja dohotka kao što je to Feliks Adler pre gotovo 100 godina i predložio. Ako bi se ova maksimalna vrednost postavila na desetostruku ili dvadeset-petostruku vrednost najniže zarade, svi prihodi koji bi prelazili ovaj iznos bili bi stoprocentno oporezovani.

Takav najviši dohodak bi od početka imao povoljno ekonomsko dejstvo. Time bi najbogatiji slojevi društva po prvi put razvili pravi interes za blagostanje najsiromašnijih slojeva, jer bi prihodi bogatih i moćnih rasli samo onda kada bi se povećavao dohodak najsiromašnijh građana.

Ovakva utopistička vizija se pre Ocuppy pokreta smatrala potpunom fantazmagorijom. Ali to više nije slučaj. Da se vremena menjaju, pokazuje i esej koji su nedavno dva uvažena naučnika objavila u Njujork Tajmsu.[5] Tu pravnik Jan Ajres (Ian Ayres) sa Jejla i ekonomista Aron Edlin (Aaron Edlin) sa Berklija pozivaju na poresku reformu koja bi prosečan dohodak najbogatijih američkih građana ograničila na trideset-šestostruku vrednost nacionalnog srednjeg dohotka.[6] Ideja minimalne zarade je zaživela u SAD. Zašto to ne bi bio slučaj i sa njenom suprotnošću?

 
Autor je Sam Pizzigati sa Instituta za političke studije u Vašingtonu i urednik online magazina Too Much.

TAZ, 04.03.2012.

preneto iz Le Monde Diplomatique, 10.02.2012.

Sa engleskog preveo Nils Kadritzke

Izbor i prevod sa nemačkog Miroslav Marković

Peščanik.net, 07.03.2012.