Investicija (latinski: investitio) znaèi ulaganje kapitala u neki unosan posao ili unosno preduzeæe. Suština investiranja sadržana je u reèi – unosno, odnosno profitabilno. Taènije, ulaganje koje ima zaradu. Sve ste ovo veæ znali? Naravno.
Zašto vas onda podseæam na ono što svi znaju? Nažalost, toliko mnogo neznanja ima kod naših tvoraca reformi i izvršilaca ekonomske politike, kao i kod mojih kolega ekonomista, da sam primoran, po ko zna koji put da objasnim ono što svaki naš domaæin na selu ili uspešan privatnik, koji nije nastao na primarnim i sivim emisijama i koji nije sedeo u krilu Familije, dobro zna. Svako ko, dakle, ulaže sopstveni kapital oprezan je, plaši se rizika, jer hoæe da napravi unosan posao, odnosno da uveæa svoj poèetni kapital. Uspešnost nekog posla meri se visinom ostvarene zarade ili, da budemo u duhu reformi, realizovanog profita. Vlasnik kapitala opredeljuje se za ulaganje stavljajuæi u odnos visinu moguæeg profita prema rizicima koje posao nosi. Bez obzira koliko profitna stopa, prinosna stopa na uloženi kapital, bila visoka i samim tim, primamljiva, vlasnik kapitala æe sagledati sve potencijalne rizike pre nego što uðe u posao, odnosno plasira svoj kapital na tržište.
Recimo, visoke zarade su u trgovini opijatima, oružju, švercu akcizne robe ili preprodaji živih ljudi ili njihovih organa. Meðutim, rizici da budete otkriveni su takoðe veliki kao i moguænost da dobijete dugogodišnju robiju. Hoæe li se vlasnik kapitala opredeliti za investiciju u ovim unosnim poslovima zavisi od njega samoga, odnosno od njegove spremnosti da kontroliše sopstvenu pohlepu.
Nešto manje opasan posao je korišæenje primarne i sive emisije. Ogromne zarade na ovim poslovima obavljaju se iskljuèivo uz odobrenje visokih èinovnika države ili, što je èešæi sluèaj, uz blagoslov Familije koja reketira svoje štiæenike i ostavlja im deo kapitala na privremeno èuvanje. Hoæe li novopeèeni bogataši, oligarsi i tajkuni odgovarati za pljaèku naroda zavisi od politièke volje nove vlasti. Umesto da im nacionalizuje nelegalno otetu imovinu, viðenije kapitalce smeste u zatvor, kao što je državnik Putin radi spasa države i naroda, utamnièio oligarha Hodorkovskog, koji sada u sopstvenoj pokajnici piše o svojim zemaljskim gresima, naši reformatori su za unosne procente, što je za njih bila investicija, izdali oktobarska oèekivanja graðana željnih promena i boljeg života.
Svi, dakle, uèesnici na politièkom tržištu kalkulišu i investiraju. Novobogataši investiraju u politièke stranke i politièare koji æe zastupati njihove interese i neæe tražiti reviziju privatizacije i nacionalizaciju opljaèkanog kapitala. Bolje je da delom kapitala potkupe politièare, manje æe izgubiti, nego da im država oduzme èitav kapital. Opet, ako doðe i do pojave srpskog Putina, koji æe biti odluèan i nepotkupljiv, bolje je izgubiti kapital nego glavu. Unosnije je odreæi se na vreme kapitala, nego u zatvoru pisati pokajnicu. Pošto se ništa od toga još uvek nije desilo, nema politièke volje za to, a ni Koštunica nije naš Putin, nastavlja se tragièno upropašæavanje države i naroda.
To se najbolje vidi po investicijama. Èinovnici države, dok se zaklinju da sprovode volju naroda, nemilice troše pare naroda ne vodeæi raèuna o unosnosti posla. Još gore je kad ih u tome podržavaju licemerni estradni ekonomisti koji, kao što sam veæ pisao, govore o privredi koju uopšte ne poznaju. Naravno, kad se svi oni spoje i kad poènu da kalkulišu kolike æe provizije na investicijama uzeti, onda sam siguran da to za državu neæe biti unosan posao.
Šta je za državu unosna investicija? Prvo moram razbiti zablude reformatora o tome šta je investicija. Naime, reformatori uporno tvrde da su, uzmimo taj najsvežiji primer, prošle godine investicije bile – 1,3 milijardi evra i da smo lideri u investiranju meðu zemljama u tranziciji. Šta oni smatraju investicijama? Rasprodaju u procesu privatizacije. Rasprodaju se najbolja srpska preduzeæa i to se proglašava unosnom investicijom. To bi isto bilo kao kada bi vlasnik stana prodao dnevnu sobu i kuhinju, tvrdeæi da je napravio dobar posao i da je lider u investiranja u ulici. Glupost! Još veæa glupost je kad se taj novac potroši na oblaèenje i letovanje.
Unosnim investiranjem proglašavaju i kad novi vlasnik ulaže u kupljeno preduzeæe. Jeste, ali on ulaže u svoju imovinu da bi poveæao profit. To više nema direktne veze sa državom. Privatni kapital ima sopstvenu logiku i interese. Tako dolazimo do druge zablude reformatora, a to je da se svako državno trošenje para proglašava investicijom. Mnoge neznalice, lako æete ih prepoznati jer govore da se poveæavaju investiciona ulaganja, zaboravljaju da investicije veæ znaèe ulaganja. Dakle ne može se reæi – ulaganja ulaganja, jer je to besmisleno. Kao što je besmisleno u sumanutoj zemlji, upotrebiæu tu reè, arèiti državne pare, novac poreskih obveznika, na svakakve gluposti, tvrdeæi da je to unosan posao.
Primera ima bezbroj. Navešæu samo neke. Prethodno sam dužan da objasnim šta je unosno investiranje za državu. Pošto se zalažem za srpski “new deal“ pojašnjenje je nužno. Država investira u projekte koji su unosan posao za nju. A unosan posao za državu je kada kapital koji ulaže vraæa u što kraæem vremenu, saèuvavši ga od inflatornih i troškovnih gubitaka, zapošljavajuæi pritom neuposlene kapacitete i nezaposlene radnike. To je neki investicioni minimum. Ako ima zarade to æe državi pomoæi da lakše finansira sve budžetske korisnike. Što je vreme obrta državnog kapitala kraæe, država može više projekata finansirati i tako uposliti veæe kapacitete i smanjiti nezaposlenost u društvu. Kako država pokriva šire interese državne zajednice, za razliku od privatnog kapitala koji teži profitu, to se njeno investiranje ne može svesti samo na profit jer bi to obesmislilo društvo i državu pretvorilo u preduzeæe. A država, na svu sreæu, nije preduzeæe. Ipak, ne sme se otiæi u drugu krajnost, što se uglavnom danas dešava, pa se državni novac neracionalno troši, shodno politièkim interesima vladajuæe oligarhije.
Tako je 2002 godine utrošeno na asfaltiranje puteva u Srbiji 167 miliona evra koji su dati surèinskoj mafiji da to odradi, mada su državna graðevinska preduzeæa stajala, a radnici su bili na ulici. Kada znamo da je regularna zarada na poslu 30 odsto i da se kraðom na debljini i širini asfalta uzme još 20 odsto onda dobijemo cifru od skoro 80 miliona evra koje je završilo u privatnim i partijskim kasama. Unosan posao, zar ne? Kakav je kvalitet radova najbolje znaju vozaèi. Ako se niste vozili novim delom auto – puta, ako se to može tako nazvati, izmeðu Beograda i Inðije, poðite da vidite kako izgledaju neoliberalne reforme u Srbiji. Grbave i treskave. Interesantno je da je izvoðaè radova nepoznata austrijska firma, koju prema odluci bivšeg ministra finansija finansira srpski budžet, dok su podizvoðaèi naše èuvene graðevinske firme poznate u èitavom svetu. One nisu dobile unosan posao. Vrednost posla 30 miliona evra.
Kao što je posao kroz Grdelièku klisuru dobila makedonska firma, naši su podizvoðaèi, a posao se finansira iz kreditnog aranžmana Evropske banke koga mora država da vraæa. Zaista, neverovatna kombinacija. Ili EIB odobrava kredit Beogradu od 90 miliona evra za saobraæajnu infrastrukturu po kamati od 4,23 odsto, dok državne devizne rezerve od 3,329 milijardi evra leže u stranim bankama po proseènoj kamati od 0,9 odsto godišnje. Uzimamo tuðe skupe pare, dok vlastiti novac loše investiramo. Zašto?
Ili, beogradska vlada prošle godine je izdvojila 2,1 milijardu dinara za obnovu 93 ulice. O kvalitetu radova ne vredi ni govoriti. Da je tih 35 miliona evra plasirano u proizvodnju zaposlilo bi se 3.500 radnika koji bi stvarali nove vrednosti, plaæali poreze i doprinose i primali platu kojom bi svakog meseca poveæavali domaæu tražnju. Ali, pameti u državi nije bilo. Nastavlja se suludo trošenje para poreskih obveznika, dok privreda ostaje nepokrenuta. Ulepšavaju se Terazije i Srpskih vladara. Ulice po kojima hodaju sve siromašniji i nezadovoljniji ljudi. Ne mari, ove godine æe biti utrošeno èitavih 4,3 milijarde dinara iz budžeta Grada. Ureðuje se Beograd da bi se sakrila beda ostale Srbije. Restauracija fasada se vrši za 97 miliona dinara od strane onih koji optužuju za restauraciji društva. Na javna osvetljenja i dekorativne rasvete u Beogradu utrošiæe se 640 miliona dinara. A za ureðenje reènih obala i šetališta 130 miliona dinara.
Istovremeno, privreda vapi za investicijama. Posetio sam deo preduzeæa u Požarevcu. “Moravi“ treba samo 8 miliona dinara obrtnih sredstava da bi zaposlili novih 50 radnika. “Voæarprodukt“-u u steèaju treba samo 42 miliona dinara da zaposli 100 ljudi, popravi hladnjaèu od 2.500 tona koja bi omoguæila otkup 1.500 tona krastavaca kornišona, 2.000 tona paradajza i 2.000 tona paprika. Kad hladnjaèa bude otkupljivala robu sva okolna sela æe poèeti da proizvode jer imaju tržište, seljak æe imati kupca, obraðivaæe zemlju, živeæe od svog rada, zaraðivaæe i štedeæe pa æe, opet, rasti domaæa tražnja. Tako se, gospodo reformatori, pokreæe privreda.
Novi ministar privrede nije obišao nijedno preduzeæe u prvom mesecu svoje vladavine. Ministar za kapitalne investicije obeæava ulaganja i govori o koncesijama. Zašto bi država najbolje poslove poklonila strancima? Kažu, nema para. Nije taèno, ima para, ali se one neracionalno troše. Ulepšavaæemo Beograd kad budemo zaposlili radnike i nahranili siromašni narod. Samo za socijalne programe u poslednje tri godine potrošeno je 190 miliona evra i 55.000 radnika se, posle svega, ponovo našlo na ulici. Zašto pare nisu date državnoj Banci za razvoj koja bi finansirala privredu sa kamatom na nivou inflacije i trajno zaposlila 19.000 radnika koji bi radili, zaraðivali, plaæali poreze i doprinose, trošili zaraðeno i poveæavali domaæu tražnju? Tako bi se pokrenula Srbija.
U državi imamo 15 – 20 milijardi dolara koji su pogrešno investirani ili su van finansijskih tokova. Podseæam kapitalnog ministra da je u septembru 2002. održana u EU konferencija o Koridoru 10 gde je reèeno da zemlje ne treba da se zadužuju da bi gradile puteve, veæ da je najbolje rešenje udruživanje državnog i privatnog kapitala.
Udruživanje, gospodo ministri! Ne rasprodaja putem koncesija. Srušili smo prošlu vlast jer je rasprodala zemlju, zašto ponavljate njihove greške? Uostalom, izbori se bliže. Nema unosnog posla bez privrednog rasta. A ko napravi privredni rast, neka vlada. To je onda dobra investicija. Kapitalna!
