ИНТУИЦИЈА

ИНТУИЦИЈА

 

Учили су нас да мишљења о људима доносимо на основу чињеница.

Не смемо, наводно, да судимо на основу наше интуиције.

Непоуздано је да се ослонимо на интуицију.

Она нас може довести у непријатност.

Моја искуства су, нажалост, управо обрнута.

Увек када сам погазио моју интуицију, грдно сам погрешио.

То ме је скупо коштало и имао сам велике неприлике.

Био сам суров према својој интуицији и одбио сам да је слушам.

Када први пут видим некога човека, онда се моје мишљење о њему заснива на мојој урођеној интуицији.

У првих тридесетак секунди се ствара моје мишљење о том човеку.

На основу његовог лица, очију, покрета, гестикулација и на основу онога шта прича.

Интуиција тачно мог саговорника сврстава на место које њему припада.

Где настаје проблем?

Проблем настаје када моја интуиција процени човека и смести га међу носиоце негативне енергије, лоше људе и злонамерне преваранте.

Мој разум се побуни и нападне моју интуицију.

„Ко си ти да тако сурово судиш о људима? Шта ти знаш о људима? Морамо дати прилику људима да се искажу? Не могу сви да буду одабрани по мом узору и омеру.

Зар људи немају право да се разликују?

Зар у тој различитости није наша величина?

Како ћемо да мењамо друштво ако нам нико не ваља?

Зар у јавности не трпим критике због тога што сам , како ми замерају, превише отворен и оштар, да нисам дипломата и да се тако широкогрудо и слободно не може наступати у јавности?

Како да правимо тим, ако Интуиција поставља тако високе критеријуме?“

Шта онда радим?

Правим велику личну грешку.

Потискујем моју Интуицију и почињем, ради компромиса и дипломатије, да слушам Разум.

Који прорачунато попушта и спушта критеријуме, само да кренемо даље, да пронађемо решења и да нешто ваљано за заједницу направимо.

Тако погазим сам себе и своје принципе.

Све због неког лажног мира и просперитета у нашој заједничкој кући.

Не прође пуно времена и моје слутње, нажалост, почну да се остварују.

Мој разум покушава  те разне испаде  некако да оправда.

Али, то му никако не полази за руком. Стање постаје потпуно неиздрживо.

Моја природа почиње да се буни и потискује разум и  све наметнуте компромисе.

Моја природа не дозвољава више да се врши гажење  мојих моралних принципа.

Нема те узвишене идеје коју треба да подржим на развалинама својих животних и моралних принципа.

Не могу да погазим сам себе.

Сувише сам прошао тешких тренутака у животу, сувише сам страдао и сувише времена подарио другима и заједници, да бих трпео играрије незрелих дилетаната.

Интуиција је, ипак, тачно проценила човека.

Осећај ме није преварио. Разум је трагао за компромисом.

Интуиција је одбацивала сваку могућност било каквог компромиса.

Човек није ваљао и побуде су му биле злонамерне.

Интуиција је то одмах препознала.

И прецртала је тог манипулатора и демагога.

Разум је био поводљив.

Правдао се вишим циљевима.

Али, узвишени и племенити циљ се не може постићи разбојничким средствима и са поквареним људима.

Изузија је било очекивање да ће се људи променити и да ће постати бољи.

Разум се надао.

Интуиција је била сигурна у своју добру процену.

„ Да ли можеш да гледаш тог човека у очи?“ питала је отворено Интуиција.

„ Па… не могу…“ одговарао је тешка срца Разум, отежући сваку реч као да дугачким кукама извлачи утопљеника на палубу брода који се насукао на подводне стене и чека да потоне.

„ Зашто, па? Не можеш или – па ,не можеш, али би можда у неким другим приликама и условима, ипак, могао?“ , била је упорна Интуиција, јер је желела да сазна праву истину.

„ Не могу!“ , искрено одговори Разум, јер му је то признање скидало велики терет са срца.

„ Зашто не можеш да га гледаш у очи?“

„ Имам неку непријатност и…“ застаде и поче да размишља.

„ И?“

„ Срамота ме нека обузима“

„ Каква срамота?“

„ Осећам да те очи нису искрене. Упркос слаткастој причи, очи су лажљиве. Мене је стид што играмо представу за јавност“.

„ Зашто си то прихватио? Зар те нисам опоменула?“

„ Јеси, јеси! Признајем! Ево, јавно признајем! Извини! Погрешио сам! Кајем се! – плану Разум и поче да виче – „ Шта могу?!? Хтео сам нешто да урадимо. Хтео сам нешто да променимо. Не може више овако! Доста ми је свега! Све ми се згадило! Не могу више да трпим! Пукао сам! Признајем! Хоћу нешто да мењам!“

„ Смири се! Виком нећеш ништа постићи. Твоја је била одлука да почнемо сарадњу са њим….“

„ Јесте! Била је! Признајем! И? Шта ћемо сада? Хоћеш да ти се јавно извиним? Ево…“

„ Не треба! Не претеруј! Радимо даље! Није све изгубљено. Желимо да направимо системску промену….“

„ То, то хоћемо! Како? Са којим људима? Где су ти људи? Где се сакрише? Зар сви не кукају? Зар сви не виде да је ово патолошки лудак? Зашто ћуте? Зашто се не побуне? Зашто трпе? Не разумем! Ништа не разумем! Хоће ли неко да ми објасни о чему се овде ради? Глава ме боли од тешких мисли и још тежих људи. Знаш шта?“

„ Шта?“

„ Много је тешко радити са људима.“

„ Није, ако се ослониш на мене“

„ На тебе? “ повика Разум и унесе се Интуицији у лице „ Хоћу! Пристајем! Али, ништа нећемо да постигнемо. Ништа!“

„ Зашто?“

„ Ти си немилосрдно окрутна. То не пролази код људи. Ти одмах одбацујеш људе. Људи се тебе боје. Тако се не води политика. Морамо имати стрпљење и разумевање за друге људе“.

„ И за зле људе?“ – упита Интуиција и накриви се некако на једну страну, као да је очекивала да преузме неки тешки терет на своја леђа.

„ Откуда ти знаш да су зли? Морамо их проверити. Како ћемо их проверити? Најбоље је да почнемо да сарађујемо са њима. Видећемо временом, на делу, шта се дешава и тада ћемо одлучити.“

„ Шта ћемо одлучити?“

„ Одлучићемо, одлућићемо…да их одбацимо!“

 „ Али, ја сам ти то предлагала на почетку. Зашто смо губили време?“

„ Опет, она! Зашто, зашто? Откуд више знам! Све ми се збркало! Немам идеју шта да радимо. Вртимо се у круг и гриземо сами себи реп. Где је решење?“

„ Пусти мене да одлучујем. Хајде да покушамо.“

„ Нема од тога ништа! Видећеш! Ништа нећемо да урадимо!“

„ Зашто нећемо?“

„ Одбићемо људе. Ти постављаш строге критеријуме. Људи то не воле. Уплашени су. Људи не могу да се сучеле са истином. Плаши их реалност. Истина боли. Људу нису спремни да трпе бол. Неће да поднесу никакву жрву….

„ Нико?“

„ Молим?“

„ Нема људи који су отворени и искрени? Који могу да изнесу борбу за узвишену идеју? Који могу на својим плећима сами то да изнесу?“

„ Врло мало.“

„ Значи, ипак, имамо такве људе?“

„ Имамо,али их је тешко пронаћи“

„ Вреди ли покушати, ако знамо да их имамо?“

„ Наравно!“

„ Ако не будемо губили време, има ли шансе да их некако пронађемо?“

„ Како?“

„ Ако их будемо тражили, сигурно ћемо их пронаћи, јер, кажеш, они негде постоје. Треба их, попут злата, пронаћи и откопати. Слажеш ли се?“

„ Слажем“

„ Шта нам треба да успемо?“

„ Време“

„ И шта још?“

„ Стрпљење“

„ Шта још?“

„ Шта још, шта још? “, врти главом Разум, ништа му паметно не пада на ум „ не знам. Можда, можда….принцип“

„ Одлично! Какав принцип? Шта нас разликује од осталих?“

„ Морални принципи! “

„ Тако је! Морални принципи! Њих не смемо да погазимо. Сада је све лакше. Знамо шта тражимо. Наоружали смо се стрпљењем. Не желимо да губимо време. Морамо много да радимо. Велики је посао пред нама.“

„ А, шта ако не успемо?“ , зачкиљи Разум шеретки на једно око, јер му је ово пропитивање као у школи почело да смета . Ваљда је он задужен да некога пропитује, па је хтео да пољуља самоувереност Интуиције.

„ Бар смо покушали. Нисмо траћили време. Неко други, спретнији од нас, сигурно ће успети.“

„ Откуд знаш да ће неко други да успе? Можда ће овако стање вечно да потраје?

„ Неће! Исцрпљене су све могућности пропалог система. Мора да настне нови систем. То је неминовност. Ми смо то први схватили. Ватре су упаљене. Потребно је само да светлост однесемо до сваког човека. Они то чекају.“

„ Откуд ти то знаш? “, намргоди се Разум, јер га је ова сигурност у одговорима нервирала.

„ Имам интуицију!“ рече Интуиција и закикота се заразно.

Београд, 03.11.2016