Početna Sadržaj Osvetljenja Intervju o Vikiliksu

Intervju o Vikiliksu

897
0

DŽON FEJN: Šta je glavno pitanje u ovoj borbi oko WikiLeaksa i dostupnosti informacija?

NOAM ČOMSKI: Glavno pitanje je da li građani jedne države imaju pravo da znaju šta njihova vlada radi.

DŽON FEJN: Drugim rečima, hoćete da kažete da nam ne govore šta rade?

NOAM ČOMSKI: Kad bi nam govorili, ne bi postojale tajne. Mnogo vremena sam proveo čitajući dokumenta sa kojih je skinuta oznaka poverljivosti, skinuta mnogo godina kasnije, i u najvećem broju slučajeva to su dokumenta koja državu štite od njenog sopstvenog stanovništva. Ono što se sada objavljuje je poznato njenim protivnicima – ne sve, ali jedan značajan deo jeste.

DŽON FEJN: Nije li tačno da država mora da drži neke stvari u tajnosti kako bi uspešno radila svoj posao?

NOAM ČOMSKI: Naravno. Na primer, ako Sjedinjene Američke Države i Britanija žele da napadnu Irak, bolje bi im bilo da kriju činjenicu da su Bler i Buš već počeli da bombarduju pre zvaničnog početka invazije. Ali mislim da države nemaju pravo da takve stvari drže u tajnosti. Postoje izuzeci. Ima slučajave kada, na primer, traju pregovori i ne bi ih trebalo ometati. To nije apsolutni princip, ali mislim da sistemi vlasti uvek treba da pravdaju razloge zašto svoje građane drže u neznanju. Ponekad su tajne potrebne, ali uglavnom nisu.

DŽON FEJN: Već sam spomenuo da se vlade u nekim totalitarnim sistemima ne bi mnogo gnjavile oko optužbi koje se sada „pakuju“ g. Asanžu, ali zašto se ove države toliko trude da zaustave objavljivanje ovog materijala koji, za sada, samo stvara dobru zabavu i izaziva blagu nelagodu, ali koliko vidimo, nigde ne stvara rizik za nacionalnu bezbednost?

NOAM ČOMSKI: Mislim da nema opasnosti za nacionalnu bezbednost, ali to je obično tako sa poverljivim dokumentima. Možemo se zapitati: zašto se svi ne objave odjednom? Pa, vlade i drugi sistemi moći – poslovni i drugi krugovi – žele da se zaštite od javnosti. Ali mislim da ima nekih otkrića.

DŽON FEJN: Kojih?

NOAM ČOMSKI: Po mom mišljenju, to su otkrića o diplomatskoj službi i komentatorima. Daću vam najupečatljiviji primer. Najveću pažnju izazvali su dokumenti o Iranu. Stejt department, Hilari Klinton i neki analitičari su zaključili da dokumenti pokazuju da arapske države podržavaju neprijatejsku politiku SAD-a prema Iranu, pa čak i da priželjkuju otvorene napade. To je bila glavna vest. Pre svega, dokumenti to ne pokazuju, ali poenta je da nema ni pomena o činjenici da se ogromna većina stanovništva u arapskom svetu radikalno ne slaže sa tim. Te činjenice nisu poznate.

Brookings Institute, jedna vrlo ugledna institucija, objavila je pre samo nekoliko meseci rezultate ispitivanja javnog mnjenja u arapskim državama. Ispostavilo se da 10 odsto smatra Iran pretnjom, da 88 odsto smatra Izrael velikom pretnjom, dok 77 odsto smatra SAD velikom pretnjom. Zapravo, politika SAD-a je toliko omražena da 57 odsto smatra da bi region bio bezbedniji kad bi Iran imao nuklearno naoružanje. Na znam za Australiju, ali kada su rezultati istraživanja objavljeni, u Americi je o njima je pisao samo jedan mali dnevni list: munijevski Washington Times[1]. Ali te informacije su dostupne. Ako diplomate i analitičari za njih ne znaju, to nam više govori o njima. To pokazuje da ih prosto nije briga. „Arapski svet“, to su za njih diktatori, ne stanovništvo. Mislim da nam to puno govori.

DŽON FEJN: Da li su stvari drugačije za ovu generaciju zbog interneta, ili bi sve bilo isto da imamo posla sa „starim“ tehnologijama kao što su novine?

NOAM ČOMSKI: Zavisi od toga kako novine obavljaju svoj posao. U svakom slučaju, internet nudi mnoge mogućnosti za distribuciju informacija i ponekad se koristi efikasno. Ali, kad bi novinari radili svoj posao, većina ovih stvari bi bila poznata. Zapravo, da novinari sada rade svoj posao, naslovi ne bi glasili: „Arapske države podržavaju SAD po pitanju Irana“, već: „Američka diplomatska služba tako strastveno mrzi demokratiju, da ih nije briga šta stanovništvo misli“.

DŽON FEJN: Da li mislite da se sprema neki narodni pokret – reakcija, otpor, kontranapad – kao odgovor na pritiske na WikiLeaks?

NOAM ČOMSKI: Nisam siguran na šta mislite. Otpor protiv koga?

DŽON FEJN: Protiv poluga vlasti. U Australiji imamo jednu mobilizaciju mišljenja širom političkog spektra, i izgleda da je ovo pitanje proizvelo podršku za WikiLeaks iz nekih neočekivanih, pa čak i suprotstavljenih tabora. I levičari i desničari, ako ti pojmovi danas uopšte imaju smisla, iz sasvim različitih sfera javnog delovanja – svi oni kažu da države nisu u pravu.

NOAM ČOMSKI: Drago mi je da to čujem. Nažalost, to ovde nije slučaj. Zapravo, ovde medijski prisutna javnost – nisam siguran za pravu javnost – ali medijski prisutna javnost u suštini traži krv. Da mogu da se dočepaju Asanža, verovatno bi ga rastrgli.

DŽON FEJN: Ali zar to nije školski primer ubijanja glasnika?

NOAM ČOMSKI: Pa, to je pokazatelj intelektualne i političke kulture koja je u velikoj krizi, po mom mišljenju. Drago mi je da čujem da je u Australiji drugačije.

DŽON FEJN: Možda smo preplavljeni drugačijim informacijama, ali koliko ja vidim, ljudi kažu – Konačno! Hoćemo istinu, a ne budalaštine kojima nas naše države konstantno zatrpavaju.

NOAM ČOMSKI: To je ispravna reakcija, po mom mišljenju. Ne kažem da ovde nema toga – i te kako ima, i sam dobijam bezbroj mejlova. Ali čini mi se da je u medijima to manjinsko mišljenje.

DŽON FEJN: A istovremeno, oni koji podržavaju WikiLeaks – a siguran sam da ste vi među njima – bivaju optuženi da sve ovo koriste za nastavak svoje dugogodišnje kampanje protiv Sjedinjenih Američkih Država i njihovih međunarodnih interesa.

NOAM ČOMSKI: Šta su to međunarodni interesi Sjedinjenih Američkih Država? Mislim, ja sam deo Sjedinjenih Američkih Država, i moji međunarodni interesi nisu identični interesima Hilari Klinton. Hilari Klinton – kao što pokazuje primer koji sam naveo, a ima i mnogih drugih – prezire demokratiju. Ja je ne prezirem. Naši interesi su različiti.

DŽON FEJN: Primetno je odsustvo pokreta Tea Party u rekaciji na WikiLeaks.

NOAM ČOMSKI: Mislim da je to pogrešno tumačenje tog pokreta. Oni zaista kažu: „Skinite nam državu s grbače“, ali tu postoji jedna skrivena poruka: „Natovarite nam privatnu vlast na grbaču“. Koliko su oni svesni toga što govore, nisam siguran. Ljudi su, naravno, različiti. Ali smisao njihove poruke je – hajde da damo veću vlast neodgovornim privatnim tiranima. To je rezultat skidanja države s grbače. Mislim, ima mnogo loših stvari u državi, ali u nekim slučajevima ona reaguje na brige i potrebe stanovništva. Korporacije brinu samo o jednoj stvari – o profitu. U stvari, to im je zakonska obaveza.

DŽON FEJN: Na kraju, g. Čomski, mislite li da će ovaj slučaj WikiLeaksa promeniti način na koji vlade barataju informacijama i odnos javnosti prema državi?

NOAM ČOMSKI: Svakako će promeniti način na koji vlade barataju informacijama. Mislim, Stejt department shvata da je uradio nešto zaista glupo. Previše informacija je bilo dostupno ogromnom broju ljudi – curenje je bilo praktično zagarantovano. Siguran sam da će ubuduće biti mnogo oprezniji. Ali osim toga, ne očekujem neku veliku promenu. Osim, naravno, ako analitičari, komentatori i medijski prisutna javnost, a i prava javnost, ukoliko se organizuje, ne budu zahtevali značajne promene. Na primer, nemamo vremena za detalje, ali ima primera koji ilustruju opasnu državnu politiku, za koju bi vlada trebalo da odgovara. Zapravo, bilo je i primera u medijima. Daću vam jedan primer iz zapadne hemisfere. Postoje depeše iz Hondurasa, koje pokazuju da je ambasada sprovela opsežnu analizu vojnog puča koji se tamo nedavno odigrao. Latinska Amerika se protivila tom puču, kao i veći deo evropskih zemalja: Sjedinjene Američke Države su se kolebale, ali su na kraju ipak praktično ratifikovale puč – Amerika je jedna od malobrojnih zemalja koje su prihvatile rezultate izbora, sprovedenih pod vojnom vlašću.

Stejt department je poslao depešu sa ustavno-pravnom analizom, u kojoj je zaključeno da se zaista radilo o vojnom puču, protivustavnom i protivzakonitom. Bilo bi dobro da Amerikanci to znaju.

DŽON FEJN: I vi ste jedan od potpisnika otvorenog pisma Džuliji Gilard, a naša vlada se nije oglašavala otkad je to pismo poslato – iako se u prvi mah ponašala kao policajac, tužilac i sudija. Od tada su malo promenili poruku. Videćemo kako će se to završiti. Hvala vam na gostovanju.

NOAM ČOMSKI: Hvala vama.

ABC Radio Melbourne, 09.12.2010.

Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 13.12.2010.