NEBOJŠA KATIĆ: IZDAJA INTELEKTUALACA, DUBLJA I VEĆA NEGO IKAD
četvrtak, 31 mart 2011 11:28 .Koga je moliti nije ga srditi, koga je moliti, njemu je služiti. Tu počinje i tu se završava priča o integritetu, a počinje priča o posrnuću i intelektualnoj korupciji Francuski mislilac Žilijen Benda objavio je 1927. godine esej pod naslovom „Izdaja intelektualaca“. U tom dugom i već zaboravljenom eseju Benda piše o svojim savremenicima, intelektualcima koji su se odrekli uloge branitelja univerzalnih vrednosti. Umesto toga, postali su ostrašćeni zastupnici nacionalnih, rasnih ili klasnih ideja, kao i ekstremizama koji sa njima idu. Prema Bendi, napuštene su ideje idealizma i humanizma, da bi ih zamenile ideje utilitarnog realizma. Slutio je brutalnu i krvavu završnicu, a godine koje su usledile dale su mu za pravo. Jedva desetak godina od ovog proročkog eseja, otpočeo je Drugi svetski rat i najveća klanica koju je svet video.
Bendina analiza je danas samo delimično aktuelna. U intelektualnoj sferi, stanje je mnogo gore no krajem devetnaestog ili početkom dvadesetog veka. Intelektualci-realisti o kojima Benda govori robovali su idejama i često bivali obuzeti tamom. U toj vrsti izdaje čovečnosti bilo je nekakvog integriteta, baznog intelektualnog poštenja, elokvencije i stila. Bili u pravu ili krivu ili bili negde između, intelektualci su najčešće bili nezavisni i služili su svom daru, opsesiji, neretko i ludosti. Fridrih Niče bi mogao biti prikladan model takvog intelektualca.
NE ĐAVOLU, VEĆ MAMONU Izdaja savremenih intelektualaca je od druge vrste. Ona je piljarska, služi samo ličnoj koristi, njome ne gospodare ideje, već samo hladna kalkulacija u čijem središtu su novac i glad za publicitetom. Za dolar ili evro više, za koji minut u medijima, intelektualci ne prodaju dušu đavolu, već Mamonu ili već onome ko ponudi više. Na temelju te i takve izdaje ne može se napisati Faust, ona se ne može ni romantizovati ni poetizovati.
Na svakom segmentu na kome se valja novac, od politike do ekonomije, pa i kulture, vidljiva je intelektualna izdaja sa tragičnim posledicama. Metafora današnjeg vremena bi mogao biti Bernar Anri Levi (Bernard-Henri Levy), etički degenerik i intelektualni klovn. Ako je ulogu Sartra danas u Francuskoj preuzeo BHL (kako ga tamo zovu), ako je on savest vremena, onda je svet, ne samo Francuska, osuđen na propast, i to ne samo simboličku ili intelektualnu.
BHL je samo metafora, samo prvi na čelu duge kolone i možda najvidljiviji upravo zbog svoje farsične pojave. Druga, manje poznata ali još opasnija metafora bi mogla biti An-Mari Sloter (Anne-Marie Slaughter) (na slici). Reč je o profesorki univerziteta Prinston u SAD na predmetu Politika i međunarodni odnosi. Jasno opredeljena, profesorka je uvek pri ruci da brani ili poziva na agresiju – na Irak, Libiju, sutra možda na Siriju. Skandal je što gospođa Sloter svoje ratoborne komentare iznosi sa logoom Prinstonskog univerziteta iza sebe. Možda mi je promaklo, ali nisam primetio da se univerzitet distancirao od instrumentalizacije i zloupotrebe svog imena, ako se to tamo uopšte smatra zloupotrebom.
Otkud ova i ovakva tragična posrnuća?
PROPAST UNIVERZITETA Ako se izuzme zavodljivost publiciteta, a do njega se teško stiže ako niste na strani establišmenta, ako se proklete ljudske sujete ostave po strani, onda je najčešći uzrok intelektualne izdaje vezan za zonu gole egzistencije.
Intelektualci, pogotovo oni koji su vezani za akademske institucije ili institute, žive (relativno) sve gore i neizvesnije. Sistem im je oduzeo egzistencijalnu sigurnost koju su nekada imali i tim lakše sprovodi kontrolu i disciplinovanje elite. Akademskim intelektualcima se nikada nije presipalo, ali su nekada imali osećaj skromne sigurnosti koja im je davala osećaj slobode. Danas je i univerzitet prisiljen da se (velikim delom) samofinansira i izložen je tržištu, slično ostalim delovima društva. Radno mesto ili opstanak katedre više nije siguran, i stvoren je ambijent u kome intelektualna elita mora prosjačiti ili bar kamčiti novac ili od države ili od privatnog sektora. Koga je moliti nije ga srditi, koga je moliti, njemu je služiti. Tu počinje i tu se završava priča o integritetu, a počinje priča o posrnuću i intelektualnoj korupciji.
Intelektualci, Benda je dobro zapazio, ne mogu sprečiti zlo, ali ga mogu delegitimizovati, mogu na njega ukazivati, mogu ga nazvati zlom. Snaga intelektualca je u nepristajanju i nemirenju, u razobličavanju nehumanog. I taj nejaki čin pobune sve je ređi, novac je i ovde odneo pobedu.
Blog N. Katića
