Početna Tekstovi ИНФОРМАТИВНИ РАЗГОВОР

ИНФОРМАТИВНИ РАЗГОВОР

1288
0
SHARE

ИНФОРМАТИВНИ РАЗГОВОР

 

Никада нисам био на информативном разговору у полицији.

Нису ме звали ни у владавини комуниста, националсоцијалиста и жутих демократа, али,ето, позвали су ме  у владавини наПРДњака.

Међутим, морам да признам, никада нисам био ни у организацији уличних протеста.

На улицама сам у протестима као грађанин од 1981.године и имам велико улично искуство.

 

На улазу у зграду МУП-а, некада смо га звали само „ 29“, због назива улице по комунистичком празнику Дану Републике, дочекао ме је дежурни портир полицајац.

Препознао ме је из јавности.

Био је врло срдачан и културан.

Видно мени наклоњен.

 

Сачекао сам инспектора, који ми је пришао на улици, после протеста, и уручио позив.

Никада за момка не бих рекао да је полицајац.

Потпуно модеран, љубазан и културан.

Он ме је одвео на пети спрат где сам требао  да дам Изјаву.

 

Зграда МУП-а је стара и зачудио сам се да је нису бар изнутра мало средили.

Изгледала ми је  као да је из педесетих година.

Отворени тоалети су жалосно вапили за новом санитаријом.

 

Изашао је Мајор полиције, снажан и атлетски грађен мушкарац око педесетих година, чврсто ми је стегао руку и замоли ме да сачекам пар минута.

 

Остао сам да стојим у ходнику.

Друштво ми је правио „мој“ инспектор.

Разговарали смо о пандемији и економији.

Момак је све разумео. Био је бистар и интелигентан.

Провалио је корпоративне пропагандне лажи и штампање лажног долара и евра.

Говорио је паметније него преплашени професори Економског факултета, који су издали нашу економску струку.

 

Након пет минута отворила су се врата.

Изашао је Петар Челик и његов адвокат.

Поздрави ли смо се и ушао сам у канцеларију мајора.

Опростио сам се и од „ мог“ инспектора, који није присуствовао давању Изјаве.

 

Нисам знао каква је процедура и где треба да седнем.

Понудили су ми столицу на средини канцеларије.

У канцеларији је био још један полицајац, који је седео за великим компјутером и куцао Изјаву.

Мајор и његов колега су били у цивилу.

 

Понудили су ме кафом и водом.

Одбио сам, јер никада нисам пробао кафу.

Није ми требала ни вода.

Долазим из канцеларије директно на разговор.

 

Рекао сам им да сам добио савет неких мојих пратилаца, који су ми добронамерно писали да не пијем кафу у полицији, ни воду, да ме не би отровали, да не потписујем њиховом оловком, јер могу да измене Изјаву и да дођем са својим адвокатима.

Они се смеју.

Кажу да људи имају предрасуде о полицији.

И да су та времена прошла.

 

Нисам дошао са адвокатима.

Појавио сам се сам.

Немам чега да се плашим.

Преко три деценије сам јавна личност.

Ништа не кријем.

Знам да ме прислушкују од 1990.године, али ми то уопште не смета.

Све у мом пословању и јавном раду је отворено.

 

Моја разорна  критика свих тоталитарних  режима је позната јавности.

 

Давање Изјаве је трајало неких пола сата.

Све сам рекао како се заиста догодило.

О томе сам  већ говорио и на свим друштвеним мрежама.

Нема никакве непознанице.

 

Потписао сам Изјаву.

 

Стојим на становништву да су наши протести почетак процеса рушења тоталитарног политичког система и бахатог Узурпатора.

 

Поздравио сам се са мајором и његовим записничарем.

Мајор ме је испратио до врата и захвалио се на свему.

 

Када сам изашао из зграде, сачекао ме је, опет, дежурни полицајац.

Стиснуо ми је руку и рекао  да прати све моје наступе и текстове.

Подржао је моју јавну борбу за спас Србије.

 

Знам да је огромно незадовољство у полицији и безбедносним структурама.

Плате су мале.

Понизили су полицију када су за министра ставили Нешу Слину.

Србија кључа.

Питања је дана када ће све да експлодира.

 

Београд, 7529.година, трешњар дан једанаести

 

 

 

SHARE