Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Inat

Inat

1890
0

Posle decembarskih vanrednih parlamentarnih izbora politièki krug neodgovornosti se zatvorio. U parlament su ušle sve stranke koje su od 1990. god. do 2003.god. uèestvovale u neuspešnom pokušaju voðenja države. Razlika izmeðu njih je u ideologiji koju su zastupale. Zajednièki im je bio – dogmatizam.

Posle pada berlinskog zida primitivni nacionalisti, neoboljševici preobuèeni u profesionalne rodoljupce, pogrešili su pravac kretanja i umesto da svoju državotvornu politiku prilagode globalnoj promeni moæi, oni su, nemajuæi vizije i mudrosti, otpoèeli svaðu sa èitavim svetom, gradeæi iluziju o nebeskom narodu. Umesto privrednog razvoja i boljeg života, dobili smo ratove u kojima nismo uèestvovali, stotine hiljada mrtvih i ranjenih, milione izbeglih i prognanih, invalide, ratnu siroèad, izgubili smo vekovne teritorije, dobili smo hiperinflaciju, siromaštvo, NATO bombe i okupaciju jednog dela državne teritorije.

Ekonomska šteta zbog pogrešne politike iznosila je 216 milijardi $ i veæina stanovništva je dobila bedu i neizvesnu buduænost. Ideologija krvi i tla bila je pokriæe za smišljenu pljaèku naroda. Za kratko vreme nastala je oligarhija koju je Familija stvorila i koja je služila da stavi pod kontrolu èitavo društvo. Politièari su profitirali iz ovog sumanutog projekta i lièno su izašli veoma bogati, tako da smo dobili kastinsko društvo koje je uništilo sve institucije u državi.

Kada je despotski režim iscrpeo svu istorijsku energiju naroda srušio se kao kula od karata u oktobarskom prevratu. Graðani Srbije su glasali protiv jednog primitivnog i nazadnog režima koji im nije doneo bolji život. Posle prevrata postojala je velika energija naroda za novi poèetak i svi smo oèekivali da æe, napokon, sunce da sine i u naše balkansko dvorište.

Nažalost, nadanja su izneverena. Došlo je do zamene dogmatizama. Malograðani na vlasti, zasenjeni položajima šestorazrednih meðunarodnih birokrata, svesni svoje nesposobnosti i neznanja, uplašeni od slobodne konkurencije struènih ljudi, programa i novih ideja, bez iskustva, bez radnih i ljudskih kvaliteta, doneli su nam novu ideologiju – neoliberalizam. Bio je to perfidni dogmatizam koji se zaklanjao iza opštih fraza o reformama, tranziciji, stabilnosti, maloj inflaciji i pohvala potkupljene meðunarodne birokratije. Ponovo smo pogrešili istorijski pravac kretanja. Skorojeviæi su zaveli uplašeni narod i otpoèeli nemilosrdnu rasprodaju države, tvrdeæi da samo tako možemo postati razvijeni.

Ostrašæeni i iskljuèivi koristili su državni aparat da se obraèunaju sa svim kritièarima reformi. Moram da priznam, na samom poèetku šok-terapije malo je struènjaka bilo koji su smeli da se suprotstave tržišnim talibanima. Komesari reformi i njihovi preplaæeni epigoni obrušili su se na sve nas koji smo iznosili nevericu da æe tako koncipirana ekonomska politika doneti valjane rezultate. Doživeo sam nešto slièno kao 1988.godine, kada sam se suprotstavio dogmatizmu primitivnih nacionalista. Iste reèi, optužbe, klevete, prljava igra koja je trebala da sve nas koji sumnjamo izoluje i spreèi da javnosti kažemo istinu. Tako sam ponovo postao zabranjen. Ljudi su saginjali glave i prelazili na drugu stranu ulice da se ne bi sreli sa predvodnikom antireformskih snaga.

Vrhunac licemerja desio se posle martovskog zloèina kada su, sada veæ dokazano neuspešni reformatori, optužili kritièare reformi, politièke analitièare i kolumniste da su pripremili krvavi zloèin. Povampireni neostaljinisti, obuèeni u Armanijeva odela i sakriveni u blindiranim džipovima i BMW vozilima, hteli su da unište svaku kritièku misao i iskoristili su državnu nesreæu da se obraèunaju sa neistomišljenicima.

Zar još niste uhapšeni, pitao me je zabrinuti malograðanin koji je iskreno verovao u agresivnu propagandu lažljivaca, mada je sam sebe pokušavao da ubedi da ne živi sve bednije. O ponašanju ljudi koji su završili fakultete, oni nisu zaslužili da ih nazovem intelektualcima, posebno o podanièkoj rasprodaji ekonomske struke od strane mojih kolega, ljubitelja svih vlastodržaca, treba napraviti istorijsku zabelešku da nam se takva podvala više nikad ne desi.

Na svu sreæu, ono što se i moglo oèekivati, neoliberalizam je doživeo krah. Na decembarskim izborima osiromašeni, otpušteni, razoèarani i nezadovoljni graðani su glasali baš iz inata. Hteli su da kazne sve one koji su ih lagali o boljem životu. Afere i meðusobne optužbe koalicije na vlasti najbolje su pokazale pravi karakter neoliberalizma. Dosovi politièari, koji su sa ulica ušli u državne institucije, nastavili su da se ponašaju isto kao njihovi neuspešni prethodnici.

Bahati, arogantni, iskljuèivi, nadobudni, pohlepni i gramzivi otimali su se oko politièkog plena, meðusobno se optužujuæi ko je uzeo više. Bila je to nova velika prevara graðana. Prevara podržana od strane birokrata iz meðunarodne zajednice. Prevara i pljaèka koja je dovela do uèvršæivanja kastinskog društva. Politièari su nastavljali lièno da se bogate, dok je društvo sve više siromašilo. Ideologije su se menjale, ali su oligarsi nagomilavali sve veæi kapital.

Zajednièko svim politièarima je da neguju dobar odnos prema oligarsima. I tako smo zatvorili politièki krug neuspeha. Oèajni graðani su glasali protiv neoliberalizma. Malograðani su glasali da se nastave pogrešne i štetne reforme koje njima donose liènu korist. Inat je pobedio. Svi akteri naše tragedije su danas u parlamentu. Šta sad? Znajuæi njihove dosadašnje promašaje graðani se ne mogu nadati nekom boljitku. Demokratski smo izabrali siromaštvo. Imaæemo zato izuzetno tešku godinu. Bojim se da æe ona proteæi u politièkim svaðama i da se privredom niko ozbiljno neæe baviti. Siromaštvo, beda, nezaposlenost i iseljavanje æe se nastaviti. Politièari æe uzimati tamo gde još bude bilo neèega za rasprodaju.

Alternativa se teško stvara. Izgleda da još nismo dodirnuli samo dno. Inadžijska politika nastaviæe da zamajava sluðeni narod. Gde je onda izlaz? Politièari se zabavljaju razgovarajuæi o Vladi i meðusobno se optužuju, odbijajuæi saradnju i uslovljavajuæi. Interesantno je da niko ne govori: šta æe ta Vlada da radi? Koja æe biti njena ekonomska politika? Kakva je vizija i strategija razvoja države? Zašto politièari ne otvore raspravu o tipu reformi koje nam trebaju? Zašto nema okruglog stola o pomirenju?

Èitam neoliberalne ekonomiste koji velièaju dosadašnje reforme. Oni kažu “ u kapitalizam se ne dolazi tako što se na svakom moguæem skretanju zastane“. Nema, dakle, zastajanja! Odluènim merama treba nastaviti komesarske reforme! Ne treba dati „krila populistima i štrajkaèima!“ Najbolje je napraviti populiste i štrajkaèe. Ili, možda je bolje zabraniti populiste i štrajkaèe. Znate li zašto su reforme zastale?

Zbog nedoslednosti i nesposobnosti Vlade da istraje. Nije pogrešna reformska politika. Treba samo nastaviti dalje. „Dve su stvari nedostajale, najpre neodluènost, a zatim transparentnost.“ Zato još odluènije treba nastaviti rasprodaju države, ukloniti sve zaštite i transparentno pratiti afere i kraðe reformatora. Nismo zalutali. „Na kraju ovog istog reformskog puta je Evropa“. Na kraju kog puta? Zar mi nismo u Evropi? Ako misle na EU, onda je svakom pametnom graðaninu jasno da kraðom glasova u parlamentu, vezama sa mafijaškim bosovima,? korupcijom na svim nivoima vlasti, uspostavljanjem monopola i jaèanjem oligarha se tamo ne ulazi. To nije evropski put.

Agitacijom ideologije neoliberalizma ne postiže se privredni razvoj. Što reèe jedan njihov ostrašæeni komesar „model privatizacije je dobar, ali ne daje rezultate“. Izgleda da je isto i sa njihovim reformama. To je pravo lice neoliberala. Maske su pale. Ogoljena je ideologija vulgarnog pragmatizma. Pošto su moral smestili u crkvu, dobili su opravdanje za bezdušnu kraðu graðana. Velike ideje o slobodi tržišta samo su fasada za uspostavljanje monopola.

Budžetski princip i provizije su obeležile njihovu vladavinu. Sedeli su godinama na fakultetima, institutima i nevladinim organizacijama, živeli su na tuðem budžetu, nikada nisu bili u privredi i tržištu, a traže da svi, osim njih, idu na tržište. Zašto oni ne idu na tržište? Zašto svoju ekonomsku pamet ne ponude nekom preduzeæu? Bilo bi dobro da teoretièarima neoliberalizma i njihovim ministrima ponudimo nekoliko preduzeæa iz privrede da ih vode poštujuæi zakone koje su sami doneli. Isto tako, mišljenja sam da su graðani veæinski glasali za radikale da bi oni mogli da formiraju vlast. Treba im zato dati priliku da ostvare svoja radikalno bolja obeæanja. Pustimo, dakle, radikale da osmisle i vode ekonomsku politiku.

Verujemo da ni to neæe dugo trajati. Nijedna politièka grupacija sama ništa ne može da uradi. Ni nova Vlada sastavljena od politièara neæe imati uspeha. Uskoro æe poèeti proces otrežnjenja. Nepokrenuta privreda, spoljnotrgovinski, platni i budžetski deficit, sve veæa nezaposlenost, dalji pad životnog standarda i siromaštvo ohladiæe usijane glave. Inadžijska politika nam ništa dobro nije donela. Talentovani smo da radimo na sopstvenu štetu. Sami smo krivi za sve što nam se dogodilo.

Politika se kod nas uvek odvijala u krajnostima koje nam nanose velike državne i nacionalne gubitke. Izmeðu autistiènog despotskog režima koji se izolovao od èitavog sveta i neoliberala skorojeviæa koji ponizno puze pred èinovnicima meðunarodnih finansijskih ustanova i nude ono što im niko ni ne traži samo da bi dobili njihove pohvale, kretala se svih ovih godina naša državna politika. Razuma i mere nismo imali. Nismo imali ni elitu. Vodili su nas slepci, šibicari i moralne protuve. Zbog toga smo tako loše prošli. Hoæemo li se, napokon, opametiti? Teško je reæi kada æemo uspeti da pobedimo sebe. Nekog velikog vremena za odugovlaèenje nemamo. Sve laži smo prošli. Ne verujem da æemo imati više strpljenja da slušamo politièke fraze. Sve prièe su veæ isprièane. Politièare moramo da merimo samo prema ostvarenim rezultatima.

Graðani treba da glasaju prema sopstvenim interesima. Baš u inat svima.