MIHAILO ĐURIĆ
Piše : Branko Dragaš
O filosofskom opusu preminulog akademika Mihaila Đurića neka pišu stručnjaci za filosofiju..Nisam filosof po struci,nego po interesovanju.Pročitao sam sve što je napisao Profesor Đurić i ne želim da pišem o onome što treba da pišu njegovi učenici i kolege.Rad sam da napišem nešto drugo o Profesoru Đuriću,nešto što je moje lično sećanje i što prividno nema nikakve veze sa njegovim delom. Imao sam tu životnu sreću da se upoznam sa Profesorom i da mu budem pri ruci u vreme kada sam mogao da mu pomognem i kada mi je bila velika čast da budem prijatelj sa čovekom koji je, prema mom poimanju života,obeležio jedno doba.
Naše prijateljstvo je započelo tokom 1990 godine ,kada smo se upoznali,jer su me prijatelji zamolili da pomognem u objavljivanju rukopisa Profesora,rukopisa koji su i tada teško nalazili izdavača, pa sam ja,kao predsednik banke,pristao da sponzorišem izdavanje Profesorovih rukopisa .Naš prvi susret se odigrao u mom kabinetu u banci i ostao sam zadivljen pred pojavom poslednjeg srpskog filosofa.Nikada pre toga nisam imao prilike da sretnem filosofa koji hoda.Nazvati nekoga u narodu – filosof bilo je gotovo pogrdno,jer se uvek tako zovu ljudi koji mnogo pričaju,koji ništa ne kažu, koji trtljaju gluposti i koji mnogo govore o stvarima o kojima nište ni ne znaju.
U mladosti sam se uvek pitao,čitajući antičke filosofe,kako su zaista izgledali ti mudri ljudi što su bili čuvari ljudskog uma i branioci logike rasuđivanja.Ti ljudi koji su pronikli u tajne ljudske misli i koji su vodili rasprave sa bogovima sa Olimpa.Kada je Profesor ušao u moj kabinet,meni se tako učinilo,kao da se čitava prostorija ispunila nekom neobičnom duhovnom energijom koja me je obuzela,obuhvatila i ponela, nekom čudnom svetlošću me osvetlila,kao da je ušao sveti čovek,posvećenik,podviženik i mudrac.Profesor je bio onižeg rasta,ali ravnih leđa,uzdignute glave,kočopernog stava i neke neobične koščatosti,koja je čitavoj figuri davala čvrstinu,posebnost i otmenost.Seda ,podignuta kosa,visoko čelo i guste,nakostrešene obrve iznad prodornih zelenih očiju,koje su bile žive,znatiželjne i iz kojih je izbijala vrcavost i inelegencija,pravilan,dugačak i oštar nos,kako bi pesnik rekao,što preteć suncu dere kroz oblake,široka i pravilna ramena,utegnuto,gotovo gimnastički uvežbano telo,izbačene grudi i oštar hod, sve je to davalo Profesoru neku neobično čudnu otmenost,gracioznost,odlučnost,čvrstinu i dostojanstvo. Kada bi ga videli na ulici kako hoda i kako drži telo,kako okreće glavu i maše rukama, vi biste za njega rekli da je taj gospodin sigurno profesor univerziteta koji predaje filosofiju ili stare,mrtve jezike. Sasvim sigurno biste to rekli, jer je čitava njegova figura nepogrešivo govorila da je on filosof koji je zalutao u naše živote iz drevnih vremena kada su filosofi hodali ulicama Atine i koji je poslat da nas poduči i očoveči.
Ako biste se,pak, odlučili da se obratite tom odvažnom i uglednom gospodinu,za koga ne znate ni ko je i ni kako mu je ime, ni čime se bavi,jednostavno koristite priliku da upoznate jednog neobičnog čoveka ,kakvi se retko sreću u našim svakodnevnim mukama,nekog čoveka koji je ostavio utisak na vas kada ste ga prvi put videli,koji vas je zainteresovao,koji vam je zagolicao znatiželju,čoveka za koga možete da kažete da je nesvakidašnja pojava u našim životima, vi biste se obratili njemu sa uvažavanjem i poštovanje, obratili biste se sa strahom studenta koji prvi put polaže ispit za koji se toliko spremao,koji mu toliko znači,osećajuči iz dubine svoje duše, da baš tako morate da se ponašate pred tim kakarkternim Gospodinom.Imate ljude kojima ne možete da kažete Vi,imate ljude kojima sa velikom mukom govorite Vi, ali imate posvećene ljude kojima ne možete ništa drugo da kažete osim to veliko Vi,jer to Vi pripada samo njima.Bez obzira koliko poznavali dugo takve ljude i koliko bliski bili sa njima, bez obzira koliko saznavali o njima sve njihove tajne, patnje i tragedije,vi se prema tim izuzetnim ljudima odnosite kao prema uvaženim autoritetima.
Profesor Đurić je imao u sebi taj ugrađeni autoritet,da li je rođen ili stečen u teškim godinama iskušavanja,ne mogu da procenim,imao je harizmu koja vas je plenila, koja se osećala na svakom mestu, u svakoj prilici , na svakom koraku i u svakoj izgovorenoj rečenici..Nikoga pre njega nisam upoznao da je imao takvu harizmu..Upoznao sam mnoge važne i moćne ljude iz zemlje i sveta..Upoznao sam ljude koji su bili medijski popularni,slavljeni i obožavani od zapaljene mase,ali su u direktnom kontaktu meni delovali nekako jadno i smežurano,kao vašarski šareni balon koji bi se izduvao i bacio u blato ispred cirkuske šatre.Upoznao sam ljude duhovne,koji su imali visoka mesta u crkvenim hijerarhijama, razgovarao sam,recimo, 1993 godine čitavih 1,15 imuta sa patrijarhom Pavlom potpuno sam,nas dvojica,bez ičijeg prisustva, ali patrijarh Pavle nije na mene ostavio utisak kao Profesor Đurić. Ni sledeći kraći susreti sa patrijarhom nisu popravili moj utisak.Profesor Đurić je bio izuzetan i neponovljiv.
Govorio je dubokim glasom,polako,odsečno,odmereno,naglašavajući svaku izgovorenu reč,reči su eksplodirale na čulnim usnama i odzvanjale u duši sgovornika,govorio je kao da direktno piše knjigu,meni se činilo da to što govori može bez ikakve korekture odmah da se štampa i da uđe u udžbenike, govorio je tečno i bez poštapalica,birajući reči ,poigravajući se sa njima i stvarajući jednu svečanu atmosferu,što je davalo razgovoru uzvišenost.Bilo da je iznosio svoju filosofiju,govorio o savremenom svetu, zabludama komercijalne civilizacije i naučno tehničkom razvoju,govorio o Srbiji i tragediji srpskog naroda ,tumačio dnevnu politiku ili pričao o životu i ljudima, on je to radio na jedan poseban način,promišljeno,mudro i jednostavno, da je mogao svako da ga razume. U njegovom govoru nikada nije bilo jeda,muke i očajanja,nego jedna posvećenost i sveobuhvatnost života,koja je oblikovala sam život koji tandrlja tu pod našim nogama,kao stara,istošena,polomljena i prljava drvena tačka,natovarena našim predrasudama,zabludama,strahovima i pogrešnim procenama.
Posle svega što mu se desilo u životu,Profesor Đurić je zadržao jednu uzdržanost i distancu nad mukama i problemima života,jednu duhovnu mirnoću i posvećenost,trpeljivost i pokornost, disciplinovanost u istrajavanju,ali,ipak, čeličnu odlučnost,koščatu drskost i prkos, nakostrešenu hrabrost, isklesanu borbenost i filosofsku doslenost u odbrani svoga životnog stava. Pričao mi je o svojim prvim zatvorskim dani,kada ga je socijalistički režim osudio zbog njegovih proročanskih predviđanja vezanih za sudbinu Srbije i srpske nacije,pričao mi je kako je ušao u sobu gde je spavalo desetak osuđenika,kriminalaca,ubica,lopova i prevaranata,sobu koja mu je bila dodeljena,pričao je kako je stao na sred te zatvorske sobe,ispravivši se i podigavši glavu, i glasno, da su svi mogli da ga čuju, rekao – : „ Pa,dobro,ljudi,šta mi radimo ovde!“ Nastao je potpuni muk. Osuđenici su bili preneraženi. Čuvari su zanemeli. Niko nije ništa govorio.Svi su gledali u njega. Profesor Đurić je uzdahnuo duboko i počeo da govori.Smejao se do suza dok mi je to pričao.Smejao se iskrivljenim licima kažnjenika koji nisu mogli da veruju šta ih je snašlo,smejao se zatupastim pogledima zatvorskih čuvara,koji nisu znali šta da rade, smejao se upravniku zatvora koji ga je odredio da radi lakše poslove,ali on je odbio i pridružio se zatvorenicima osuđenim na dugogodišnju robiju,koji su radili najteže poslove.Priznao je da mu je to bilo veliko životno iskustvo,da je mnogo naučio od osuđenika, da su ga oni svi oslovlljavali Profesore,da mu nisu davali da radi i da dežura,da su se brinuli o njemu i da su ga molili da ih podučava.
Nijedne ružne reči nije rekao o onima koji su ga osudili i zatvorili,nije bilo nikakve mrženje niti osvete,smatrao je to svojim veliki iskušavanjem i nastavljao je da pripoveda kao da se to nekome drugome dešavalo i kao da je on samo bio svedok tih neobičnih zatvorskih dogodovština, svedok vremena kada je jedan filosof,poput Bodlerovog albatrosa –„ krilati se putnik bori sa okovima“, dopao zatvora, pa mu „ na tlu sputan i zemlji nevičan, divovska krila smetaju da kroči“.
Pitao sam ga otvoreno, jer naš odnos je bio iskren i prijateljski, da me poduči nešto što me je mučilo u vezi savremene filosofije.Naime, priznao sam mu da sam čitao stare antičke filosofe i filosofske mislioce kroz povest,da sam učio i razumevao, da sam se vraćao onima koje nisam u prvi mah dovoljno duboko razumeo,ali mi nije jasno zašto imam problema dok čitam savremene filosofi.Nije mi bilo jasno da savremeni filosofi u svojim knjigama iznose mišljenja filosofa kroz istoriju i tako naprave knjigu od nekoliko stotina strana,dok nigde ne navode koja je njihova filosofija. Šta oni zagovaraju? Koje su njihove misli?Koje su njihove mudrosti? Naveo sam da me to podseća na moju struku ekonomiju,gde ekonomski teoretičari isto tako razglabaju ekonomske teorije svojih prethodnika, ali niko ne daje operativna ekonomska rešenja za prevazilaženje sadašnjeg stanja.Profesor Đurić mi je odgovorio da je najteže imati svoje mišljenje i svoju filosofiju.Sećam se da je govorio o tome da je svaki novi iskorak najteži i da samo izabrani i posvećeni mislioci iznose nove ideje i novu filosofiju.Ne trebam da se čudim što teško čitam savremene filosofe jer oni su filosofi po završenoj školi,diplomirani filosofi, nisu filosofi po izboru i uverenju.
Profesor Đurić je pisao jednostavno,razumljivo,logično i otvoreno,njegov stil je bio čitljiv,prihvatljiv i poticajan, za razliku od savremenih filosofa koji su pisali komplikovano i nerazumljivo,čije su rečenice bile turobne,zamršene i teško čitljive.Njegova savršena rečenica je bila odraz njegovog savršeno čistog duha i nikakve zlokobne misli,kombinacije,planovi i dogovori nisu mogli da pokvare njegovu duhovnu vertikalu.Njegova iskrena zabrinutost za budućnost čovečanstva i za našu ugroženu planetu posledica su njegovog saznanja da je naučno tehnički progres uništio samu prirodu čoveka, da je čovek izgubio bitku sa tehnikom, da se čovek robotizovao,da mu takvo stanje ne odgovara,da pati,da je sam ugrozio sosptvenu vrstu i da postoji velika opasnost da nestanemo u sopstvenoj destrukciji. Njegove misli su bile britke i nosile su mudre ideje o izgubljenom čoveku, društvu i zajednici.Odgajan na antičkoj tradiciji, živeo je kao poslednji antički filosof u modernom dobu.
Razgovarali smo i o nama, Srbima, o našoj nesretnoj sudbini, o našoj nacionalnoj tragediji, o dobroti našeg naroda, o naivnosti i ,kako je isticao, o nedovršenosti naroda,kome nisu dozvolili da se razvije i da sazre i o položaju intelektualca i njegovoj odgovornosti da pomogne svome zavedenom narodu.Podržavao je moju borbu za ljudske principe,za naš nacionalni identitet, za očovečenje zajednice,za moralni preobražaj društva i nastojao je da me ohrabri, da istrajem i da se ne predam, da ne poklenem pred banalnostima komercijalne civilizacije.Učio sam se vrlini i istrajnosti u svom pogledu na svet.Posle razgovora sa Profesorom osećao sam se sigurnijim i čvršćim,jer je on ulivao duhovnu snagu da to što radim ima neki uzvišeni smisao,da nije besmisleno i da služi interesima zajednice i moga naroda.
Profesor Đurić je bio dečački nemiran duh i imao je srpsku vrcavost koja je plenila.Sećam se našeg porodičnog ručka u Petrovcu na moru sa predsednikom SANU akademikom Dejanom Medakovićem,jednim ogromnim,baroknim,krležijanskim likom,dobroćudnim hedonistom koga je Profesor Đurić, sve vreme ručka i naše zajedničke šetnje kraj obale, peckao kao osica, obletao oko njega,šalio se na njegov račun,izvrtao njegove reči,dok je akademik Medaković sve to podnosio sa blaženim osmehom,zadovoljan što ga njegov dugogodišnji prijatelj zasipa rečima, što bocka svoga Medu,što mu ne da da predahne,da se odmori,da na miru pojede svoj sladoled, da ispije svoje vino, jer taj njegov Mihailo je uvek bio takav,nemiran,nestašan,slobodan,uvek ga je podbadao da se pokrene,da poskoči,da nešto preduzme,da se promeni,da se ne izležava, da se pobuni,da ne pristane,uvek je išao napred uzdignute glave, video je dalje od svih,zujao je svuda,nije se predavao,,voleo je da se igra i uživa u svojoj posebnost,koja je mnogim ljudima bila nedostižan san. Akademik Medaković mi je sve ovo izgovarao polako,otežući reči,dok je uživao u svojo ulozi uspavanog,dobroćudnog Mede koji se sprema za zimski san i koga njegov prijatelj Mihailo uspavljuje zujeći mu oko usnule glave.
Nekada pomislimo da su veliki ljudi,ljudi koji su obeležili svoje doba, ukočeni portreti iz nacionalnih enciklopedija,da su mudraci koji samo izgovaraju sopstvene setence,da su daleki,hladni, nedodirljivi u svojoj veličini,ali kada upoznamo istinskog filosofa,kada imamo tu sreću da ga sretnemo i da postanemo njegov prijatelj, onda shvatamo kako su genijalni ljudi jednostavni i obični,kako znaju da žive, vole,pate i ljube, kako se ne razlikuju od svih nas ostalih,osim po tome što znaju gde im je mesto u istoriji ljudske misli.
Naučio sam mnogo od Profesora Đurića.Imao sam sreću da mi je bio lični profesor.Upoznao sam našeg Sokrata.Nije imao potrebu da se pojavljuje u javnosti Nije imao potrebu da se nameće. Imao je vremena za sve, jer je znao da njegovo vreme tek dolazi.Znao je meru i verovao je u čoveka.
Mudrost je ostala u njegovim knjigama i njegovom životu.
Nama je samo ostalo da izučavamo njegove misli i da ga sledimo.
Beograd,23.12.2011
