Posle decembarskih parlamentarnih izbora graðani Srbije su pokazali svoju politièku doslednost: glasali su opet iz inata. Tako naša nacionalna osobina, da one kojima poverujemo podižemo u nebeske visine praveæi od njih ono što oni zaista nisu, dok iste te, kada nas razoèaraju, zakopavamo duboko pod svoju savest, opraštajuæi im ono što im niko drugi nikada ne bi oprostio, dobija zabrinjavajuæe razmere.
Rezultate takve inadžijske politike trpe sami graðani. Njihovi politièki predstavnici vremenom postaju kasta sama za sebe. Oni ne trpe nikakve posledice promašene politike koju su sprovodili. Politièari izlaze iz svojih pogrešnih politièkih projekata lièno sve bogatiji i spremni su ponovo da žrtvuju graðane kada njihovi politièki naslednici naprave takve katastrofalne greške koje veæinu biraèa dovodi do oèaja i revolta.
U takvoj politièkoj konfuziji povreðeni i osiromašeni biraèi traže osvetu. Glasaju suprotno svojim interesima oèekujuæi brzu i surovu kaznu za sve one koji su ih izdali. Dinarski violentna nacija nema strpljenja da ohladi usijanu glavu veæ odmah želi da nanese bol suprotnoj, neprijateljskoj strani ne vodeæi raèuna o svojim liènim interesima. O liènim interesima raèunicu vode samo politièari. Kada pogledate sastav novog parlamenta, onda jasno vidite posledice jedne takve inadžijske politike.
Sve parlamentarne stranke uèestvovale su na ovaj ili onaj naèin od 1990.god. do 2003.god. u vlasti i direktno su odgovorne za tragièan položaj naše države. One su dovele do siromaštva koje je pogodilo veæinu stanovništva. Razlika izmeðu njih je samo u tome koju su ideologiju velièali i koja politièka oligarhija je više novca ukrala. Generalno uzevši postoje jasno diferencirane dve ideološke grupacije: oni koji su na primitivnoj ideologiji nacije, krvi i tla širili iluziju o nebeskom narodu i došli u sukob sa èitavim svetom, srušeni su sa vlasti oktobarskim prevratom 2000. godine, i oni drugi koji su na ideologiji vulgarnog pragmatizma širili laži o reformama, tranziciji i evropskim integracijama, srušeni sada na decembarskim izborima.
Prvi su izgubili sve ratove koji nisu vodili, na stotine hiljada ljudi je poginulo i ranjeno, milioni su raseljeni, izgubili smo teritorije gde smo vekovima živeli, a otet nam je deo državne teritorije posle kapitulacije zbog NATO agresije. Dobili smo ratove, invalide, siromaštvo, hiperinflaciju, opljaèanu privredu, državni kriminal i opšte rasulo u državi. Njihova desetogodišnja vladavina odnela nam je 216 milijardi $, tako da je svaki penzioner, recimo, izgubio 56.250 DM zbog potpuno sumanute politike koja nije vodila raèuna o državnim i nacionalnim interesima. Istovremeno, politièari na vlasti su postali lièno toliko bogati da su, zajedno sa novobogatašima, predstavljali novu kastu koja je, otimajuæi od sve siromašnijih graðana, obezbedila sebi luksuzne stanove, vile, jahte, kola, pune raèune u stranim bankama, privatne kompanije u vlasništvu najbližih roðaka i kapital koga naši ljudi u rasejanju ne mogu nikad zaraditi. Oktobarski prevrat na ulici odneo je, zahvaljujuæi gnevu prevarenih graðana, propalu ideologiju primitivnog nacionalizma.
Ciklièni istorijski talas doveo je na vlast, ni krive ni dužne, dobro plaæene opozicione lidere koji su, lièno veæ obezbeðeni – dobili priliku da vode državu. Skorojeviæi na vlasti, presreæni što su se našli na tako znaèajnim mestima, nemajuæi nikakvog iskustva odluèili su da, dodvoravajuæi se nižim èinovnicima meðunarodne birokratije, otpoènu sprovoðenje neoliberalnog koncepta. Tako je veæ ubijena srpska privreda, kako se hvalio poslednji premijer, ceremonijalno sahranjena. Bila je to tragièna istina. Neoliberali na vlasti su sprovodili naruèenu šok-terapiju: otvorili su namerno tržište, rasprodali dobre firme i uveli zemlju u dužnièko ropstvo. Konsultanti multinacionalnih kompanija na privremenom radu u srpskoj Vladi napravili su za tri godine gubitak u državi oko 30 milijardi dolara. Naravno, krali su ne samo u parlamentu, veæ na svim državnim funkcijama. To se najbolje vidi po meðusobnim optužbama i aferama koje su iskljuèivo vezane za otimanje novca od poreskih obveznika. Na kraju, neuspešna vlast više nije imala kud, bila je prinuðena da raspiše vanredne parlamentarne izbore.
Osiromašeni i oèajni graðani, gnevni na brzu rasprodaju društvenog bogatstva i neverovatne pljaèke skorojeviæa, glasali su iz inata. Krug neodgovornosti i laži se zatvorio. Dobili smo u današnjem parlamentu sve aktere naše trinaestogodišnje propasti. Ako iskljuèimo one koji su nasilno ili pod pretnjom otišli u Hag, optuženi od meðunarodnih sudova za ratne zloèine, niko od politièkih vinovnika naše nesreæe nije odgovarao pred domaæim sudovima ili pred sudom javnosti zbog upropašæavanja države i izdaje nacionalnih interesa. Niko nije izveden pred domaæe sudove zbog veleizdaje države ili rasprodaje državnog bogatstva.
Politika je postala profitabilno zanimanje gde su hulje, ološ i probisveti, sišavši sa vlasti, poèeli da izigravaju barone tranzicije. Ako oni pre njih nisu kažnjeni za kriminal, zašto bi bili kažnjeni njihovi naslednici? Tako je otvoren pakleni krug zla. Politikom su poèeli da se bave uglavnom pohlepni ljudi. Zajednièka osobina veæine politièara je bila da su, osvojivši vlast, odmah srušili sve institucije. Postali su arogantni, prosti, surovi i nezainteresovani za sudbine miliona ljudi koji su trpeli njihove neuspele politièke projekte. Naravno, svako je radio samo za sebe zaboravljajuæi dobrobit zajednice. Ako ovo nije taèno, neka svaki politièar prikaže šta je imao kada je došao na vlast, a šta ima posle odlaska sa vlasti. Ili, šta je imala njegova stranka, prijatelji, roðaci i kumovi, a šta imaju danas.
Još ima jedna zajednièka osobina svih politièara – niko od njih se ne usuðuje da dira u bogatstvo oligarha. Svi se dodvoravaju novobogatašima, tražeæi njihovu podršku u finansiranju izbornih kampanja. Neuspešni politièari, jer to zaista jesu, raèunaju da naš narod brzo prašta i još brže zaboravlja, što je taèno, pa se skupim kampanjama nameæu da pridobiju gnevne biraèe za svoje veæ propale projekte. Nažalost, to im je i ovom prilikom pošlo za rukom.
Srpski parlament je danas taèno podeljen na dve propale ideologije koje, uprkos meðusobnom optuživanju, graðanima neæe doneti ništa dobro. Razoèarani, gnevni, prevareni i osiromašeni podržavaju jednu ideologiju, dok oni koji žive bolje od proseka, imaju nekoliko dolara više od bednih 1-2 $ dnevno, brane steèenu poziciju glasajuæi za skorojeviæe, uplašeni od radikalne pauperizacije èitavog društva. Oligarhe zasada niko ne dira. Oni nastavljaju da uveæavaju svoja bogatstva. Zakon o ekstraprofitu, uzimanje, a kasnije vraæanje naplaæenog, uz uredno obraèunatu kamatu, dok je srpski budžet u deficitu, najbolje govori o tragiènosti našeg današnjeg položaja.
Izborne kampanje su prošle i Srbija ostaje posvaðana, podeljena, bez institucija, bez pravde i sa nepokrenutom privredom i ogromnim brojem nezaposlenih. Šta sad? Mogu li graðani da pobede neuspešne politièare? Može li politika da bude u funkciji graðana i privrede? Može ukoliko se promeni karakter politike. Samo dobri ljudi mogu da vode dobru politiku. Dobra politika donosi dobrobit svima u zajednici. Današnji politièari, nemajuæi stida, gaze sve moralne, ako hoæete moral idite u crkvu, i ljudske principe, tako da ozbiljan i pošten èovek koji drži do sebe izbegava da se politièki angažuje da ne bi, kada veæ ne mora, ostao uprljan u toj politièkoj kaljuzi u kojoj se vodi oèajnièka borba za što veæim uticajem i moæi radi sticanja veæe liène koristi. To je žalosna istina koju moramo priznati.
Kastinsko ureðenje u društvu dovelo je do potpune svemoæi oligarha. Jedan odlazeæi potpredsednik navodne demokratske Vlade iskreno priznaje u izbornoj kampanji da je Vlada bila pod kontrolom novobogataša, krupnog kriminala i vrha državne bezbednosti. Kako taj pakleni savez prekinuti? Hoæe li graðani Srbije napokon razotkriti laži i prevare dosadašnjih politièara? Teško je danas reæi kojom æe brzinom iæi proces otrežnjenja. Ima li politièke volje za temeljan zaokret?
Iz dosadašnjeg politièkog iskustva mogu da kažem da se istina vrlo teško probija. Godine 1988. god. ustao sam meðu prvima protiv Voðe nacije smatrajuæi ga istorijski nedoraslim za novo doba koje je nastalo posle rušenja berlinskog zida. Pisao sam, nastupao i opominjao da se ne može despotski vladati državom i da æe Familija zloupotrebiti i izigrati nacionalna oseæanja miliona nezadovoljnih ljudi. Sve je bilo uzalud. Populizam se kao zaraza širio. Najveæe razoèarenje za mene je bilo što crkveni velikodostojnici, veliki broj akademika i javnih liènosti, ne razmišljajuæi kritièki i nemajuæi nikakvu državnu viziju, stali u odbranu jednog dogmatskog koncepta koji nije imao nikakvu perspektivu.
Zašto je to tako? Razlog treba tražiti u našoj malograðanskoj, provincijalnoj i potkupljivoj pseudoeliti koja je za male privilegije, titule, medijsku pažnju i šaku poklonjenog novca prodavala svoje krhko uverenje. Ona je glavni krivac naše današnje tragedije. Srpska pseudoelita nije postojana i spremna je na svakakve kompromise. Ako hoæemo da pronaðemo put izbavljenja, onda moramo objaviti naciji istinu bez obzira koliko ona porazna i teška bila.
Svojevremeno sam napisao esej „Zamrzivaèi“ koga nijedne novine nisu smele da objave. Analiziram zloèinaèku NATO agresiju. Bio sam na topovima PVO i ležao u raskvašenim rovovima, dok su profesionalni nacionalisti i ružièasti rodoljupci branili mostove pred kamerama da bi posle snimanja odlazili na gurmanske pljeskavice i svoje dedinjske vile sa bazenima, govoreæi da moramo izdržati bombardovanje. Imali su punu podršku uplašenog i obmanutog naroda. Ljudi su bili izmanipulisani. Obièan svet je izmeðu dva bombardovanja, skraæujuæi vreme, spokojno igrao balote tražeæi da se nastavi rat sa agresorom. Meðutim, kada su grafitne bombe pogodile elektrièna postrojenja i kada je po prvi put duže nestalo struje, mali èovek se uplašio da se, usled nestašice struje, zamrzivaèi ne otope i preko noæi je nestalo ratnièko raspoloženje. Nestala je odjednom i manipulacija. Ljudi su se osvestili. Ratna razaranja i smrt tri hiljade ljudi nisu bili dovoljni da uozbilje našu pseudoelitu. Tek kada se mali èovek uplašio za zalihe zamrznute hrane, kada se pobunio, povratni efekat je doveo do ubrzane kapitulacije. Naša pseudoelita više nije mogla da manipuliše oseæanjima lièno uplašenog èoveka.
Zašto moramo da dodirnemo samo dno da bi se opametili? Zadatak mudrih državnika je da predvide ono što obièan èovek ne može da vidi. Mi nemamo državnike. Smenjuju se isti ljudi na vlasti godinama, a mi živimo sve gore i gore. Šta bi politièari radili da nisu politièari? Bili bi osrednji, siromašni graðani koji bi jedva sastavljali kraj sa krajem. Kako bi postali bogati? Zanemarujuæi državne interese, nikada neæe propustiti priliku da vladaju.To je naše prokletstvo. Vladaæe da bi zadovoljili bolesnu taštinu. Rezultati njihove vladavine su porazni po naciju. Ostrašæeni i posvaðani ne vide da u Srbiji svake godine nestane jedan gradiæ od 30.000 ljudi. Nestajemo kao nacija i gubimo državni suverenitet.
Hoæemo li zaista biološki nestati? Hoæemo li za neku deceniju stati svi pod jednu osušenu šljivu? Gde je kraj naših stradanja? Ima li nam spasa? Kada æemo prestati da se lažemo? Istina je surova i bolna. U treæoj godini reformi industrijska proizvodnja je u minusu 3,8 odsto, poljoprivreda u minusu 15 odsto, privrednog rasta nema, èak je u minusu, što znaèi da æemo u 1989. god. stiæi tek za 30 godina. Nezaposleno je 986.250 ljudi, 1.000 firmi je u steèaju, 34.208 firmi ulazi u steèaj sa 468.000 ljudi. Gde æe da rade svi ti ljudi kad 1.260.000 radnika u društvenim preduzeæima nemaju posla, dok njih 197.779 nije primilo plate? Proseèna plata u industriji prediva je 2.871 dinara, a kožarski radnici primaju 1.878 dinara. Spoljnotrgovisnki deficit je dostigao za tri godine 11,5 milijardi $, a dugovi su se veæ popeli na 13,574 milijardi $. Uveliko smo upali u dužnièko ropstvo, a neoliberali i dalje rasprodaju uspešna preduzeæa. Šta æe prodavati naša pokolenja? Od èega æe oni da žive? Ko æe da vraæa dugove?
Prošle godine je 1.433 ljudi izvršilo samoubistvo, ove godine æe broj biti nažalost još veæi. Samo 17,7 odsto mladih hoæe da ostane u Srbiji, svi ostali „pale“ iz nesretne zemlje koja nema buduænost. Šta se to dešava sa nama? Zašto uništavamo sami sebe? Ima li izlaza? Šta da se radi? Budite iskreni i recite zar vas ne muèe sva ova pitanja? Ne možete biti zadovoljni ako su ljudi oko vas gladni, bolesni, prevareni i oèajni. Ko je kriv za to? Zašto politièari lažu? Zašto obmanjuju graðane? Zašto manipulišu njihovim sve siromašnijim životima? Gde je kraj?
Posle svega što smo doživeli moguæa su tri rešenja. Otvoreno o njima pišem. Prvo, da svi kolektivno izvršimo samoubistvo i tako skratimo put našeg nestajanja. Drugo, da se svi iselimo u neku obeæanu zemlju. Postavlja se pitanje: gde je ta zemlja i koliko æe da košta naše iseljavanje? I treæe, jedino moguæe, ljudsko i prirodno rešenje da se – organizujemo. Da napravimo institucije i državu. Danas se društva ne dele prema ideološkoj obojenosti, veæ prema tome kako su organizovana. Šta je danas Kina? Kom ideološkom sistemu pripada Kina? Uspešne države su dobro organizovane i imaju stope privrednog razvoja. Bogate države su najbolje organizovane. Politika je iskljuèivo u službi privrede i graðana. Graðani kažnjavaju svaku neuspešnu politiku. Ako im se poveæaju porezi i moraju da zatvore biznis kažnjavaju lošu politiku. Tako rade biraèi u regularnim graðanskim društvima.
Može li Srbija da se modernizuje? Mora! Nemamo više izbora. Ukoliko želimo da opstanemo i živimo bolje, moramo se osloboditi predrasuda i taštine. Politièare moramo obuzdati. Najbolji naèin je da ih uèestalo menjamo. Moramo im meriti postignute rezultate. Sadašnji sastav parlamenta ništa dobro ne obeæava. Graðani æe dugo živeti siromašno jer se privreda sama neæe pokrenuti. Politièari ne znaju da pokrenu privredu. Nema politièke volje da se otrgnemo od zaostalosti i krupnim koracima krenemo napred. Svaka stranka se plaši da ne izgubi steèene privilegije. Najviše tim nadmudrivanjem gube graðani. Nastavlja se zamajavanje naroda. Plašim se da æemo vrlo brzo doæi do ispražnjenih zamrzivaèa. Tada æe ponovo ulica progovoriti, ali posledice æe biti mnogo kobnije po sve nas.
Šta se to dešava sa nama? Zašto od uèiteljice života ništa nismo nauèili. Pogledajmo jednu istorijsku paralelu. Maja 1903. godine dogodio se zloèin. Marta 2003. godine ponovio se zloèin. Od 1903. do 1914. godine u Srbiji je bilo 5 izbornih ciklusa i 18 Vlada koje su trajale u proseku 7,3 meseca. Na samom poèetku, od 1903. – 1906. god. bilo je šest Vlada i svaka je trajala u proseku 165 dana. Ulazi li Srbija u demokratske izborne cikluse? Zašto ponavljamo u krvi tragièna iskustva? Kako dalje?
Nikada više neæe biti totalitarizma i cenzure u Srbiji. Nijedna grupacija više sama neæe moæi da formira Vladu. I to je velika sreæa. Ubrzani demokratski izbori dovešæe do brze smene nesposobnih politièara. Nama trebaju novi politièari za neophodnu modernizaciju. Imamo li mi takve ljude? Kako doæi do njih? Predlažem da skratimo naš put od siromaštva do razvijenog i bogatog društva ubrzanim privrednim razvojem. Trebaju nam stope razvoja preko 10 odsto godišnje.
Ko može da ih pravi? Vlada nacionalnog spasa! U Vladu nacionalnog spasa treba da uðu najsposobniji poslovni ljudi iz zemlje i rasejanja, bez obzira na stranaèku, versku ili nacionalnu pripadnost. Interes parlamentarnih stranaka je da dobiju jednu takvu struènu Vladu. Neka je iznajme na rok od 6 meseci i ponude joj menadžerski ugovor. Ako Vlada pokrene privredu u roku od 6 meseci, ponudiæe joj se produženje ugovora za novih 6 meseci. Vlada æe raditi za 1 $ godišnje, ali æe parlamentarne stranke odrediti procenat zarade od poveæanja neto nacionalnog dohotka. Jednostavno reèeno, parlamentarne stranke traže sposobne ljude za Vladu koja æe pokrenuti privredu. Osnovno pitanje za ministre je: gospodo, znate li vi da pravite novac za državu ili ne? Rokovi od šest meseci omoguæavaju parlamentarnim strankama da kontrolišu rad Vlade i da je menjaju ukoliko rezultata nema. Mišljenja sam da je veliki problem u privredi i da nijedna stranka u parlamentu nema sposobne ljude da sami ili u nekoj labavoj koaliciji pokrenu privredu. Problem je zaista težak i potrebno je organizovati najbolje struènjake. Ne mogu na svetsko prvenstvo u Indijanapolis da idu paceri i basketaši koji igraju rekreativno košarku. Moraju da igraju profesionalci ako hoæemo dobre rezultate.
Sve izgleda prilièno jednostavno ako ima dobre politièke volje. Ali kod nas još uvek nema politièke volje. Svako je dovoljan sam sebi. Rešavaju se neki sukobi iz prošlosti. Politièka kriza se produbljava. Sve postaje neizvesno i suludo. Vlada nacionalnog spasa bi smirila tenzije. Pokretanjem proizvodnje bi dobile i parlamentarne stranke, jer bi pokazale svoju politièku zrelost. Biraèi bi imali interesa da opet glasaju za takve stranke.
Profesionalci u Vladi bi radili iz interesa. Zanemarimo za sada njihov patriotizam. Tražimo da rade profesionalno i da ostvare najbolji rezultat. Svi æemo dobiti pokretanjem privrede. Pogledajmo jednu raèunicu. Skoro 7,5 miliona graðana Srbije proizvede godišnje realno 12 milijardi $, dok 2 miliona Slovenaca proizvede 20,5 milijardi $, a 10 miliona Èeha 63,3 milijarde $. U èemu je problem? Jesu li Èesi i Slovenci nadljudi? Ili nešto ne valja sa našim privrednim sistemom? Potrebno je, dakle, napraviti logièan i pravedan privredni sistem. Treba nam pravna država koja æe uspostaviti vladavinu prava i izgraditi institucije.
Predlažem da se novi parlament formira na Bogojavljenje 19. januara, dok bi se Vlada formirala na Svetog Savu 27. januara. Koji su prvi potezi Vlade? Ena Kriger, zamenik direktora MMF-a, je svim zemljama koje imaju velike obaveze i ne mogu da servisiraju dugove predložila da sprovedu bankrot radi pregovora sa poveriocima. Mišljenja sam da nova Vlada upravo to treba da uradi. Dakle, treba proglasiti bankrot srpske privrede. Najsposobnija ekipa struènjaka mora da ide na razgovore oko reprogramiranja dugova. Istovremeno, uveo bi se radni steèaj u privredu dok se ona ne pokrene i spovela rigorozna štednja u državnoj upravi. Uštedama bi se godišnje obezbedilo 1 milijarda dolara neophodnih za investicije u privredi. Vlada i parlament bi bili u stalnom zasedanju sve dok se ne pokrene privreda. Nova Vlada bi imala samo 9 ministara, 2 potpredsednika i premijera koji bi radili za 1 $ godišnje. Da bi nova Vlada mogla uspešno da radi potrebno je u roku od 30 dana doneti 200 sistemskih zakona i predložiti novi ustav koji æe se usvojiti najkasnije za 3 meseca. Nova ekonomska politika mora da zaštiti novo tržište narednih 7 godina, slièno je i Japan od 1946. do 1968. godine štitio svoju privredu, da bi se preduzeæa oporavila i pripremila za svetsku tržišnu utakmicu. Posle despotskog režima, hiperinflacije, sankcija, NATO bombardovanja i neoliberalne šok terapije teško se može domaæa proizvodnja oporaviti u snažnoj konkurenciji moænih kompanija. Pošto nismo èlanice EU i STO dovoljno je da obavestimo meðunarodne organizacije o novoj ekonomskoj politici. Istovremeno, na domaæem tržištu bi se izvršila opšta liberalizacija i spreèila dalja etatizacija privrede.
Ukoliko želimo da se razvijamo po stopi od 10 odsto godišnje potrebno je omoguæiti otvaranje 50.000 malih i srednjih preduzeæa godišnje. Pojednostavila bi se procedura otvaranja preduzeæa tako da bi se ona otvarala za 10 minuta, uz cenu od 10 $ i kapital od 100 $. Fond za razvoj bi se pretvorio u Banku za razvoj koja bi preuzela sve državne depozite. Banka za razvoj bi finansirala razvoj malih i srednjih perduzeæa uz kamatu od 3 do 5 posto godišnje. Formirao bi se Agrarni budžet u iznosu od 1 milijarde godišnje i finasirala bi se poljoprivredna primarna proizvodnja kao i preraðivaèki sektor sa kamatama od 3 do 5 odsto godišnje. Liberalizovalo bi se domaæe finansijko tržište i omoguæilo otvaranje privatnih berzi, investicionih fondova i pružila moguænost graðanima da plasiraju slobodan kapital u devizama. Država bi napravila Kliniku za bolesna preduzeæa gde bi se leèila, sva obolela preduzeæa, pogotovo iz strateških grana koja još niko nije dirnuo. Timovi struènjaka, nekoliko hiljada poslovnih ljudi, profesora i nezavisnih intelektualaca uèestvovali bi u ekonomskom timu Vlade za pokretanje privrede. Štab Vlade sastajao bi se svakog jutra u 9 èasova i imao operativne sednice u trajanju od 60 minuta na kojima bi se donosile konkretne mere za pokretanje privrede. Posebno bi bilo važno da se u prvih 30 dana uvedu obavezne i sveopšte multikompenzacije kako bi se znaèajno smanjila ili ukinula meðusobna dugovanja i potraživanja. Nova Vlada bi napravila supstituciju uvoza i pripremila velike investicione radove u privredi. Srbiji trebaju novi poslovi i navodim samo neke moguænosti otvaranja domaæih akcionarskih društava: autoput Beograd – Subotica, Beograd – Èaèak, završetak Koridora 10, železnièki koridor, èišæenje 22.000 kilometara kanala, izgradnja 30.000 stanova godišnje, unapreðenje avio saobraæaja i èišæenje plovnih puteva.
Nova Vlada bi raspisala konkurs i ustupila 14 milona kvadratnih metara praznog poslovnog prostora besplatno privatnicima koji investiraju i zapošljavaju nove radnike. Smanjivanjem javne potrošnje sa 50% BDP na 25% BDP brzim privrednim razvojem, stvorio bi se prostor za smanjivanje svih poreza na 4 – 8 odsto. Tako bi siva ekonomija, koja èini preko 50 odsto BDP, prešla u legalne kanale i to je potencijal od 6,5 milijardi dolara. Vodila bi se umerena restriktivna kreditno-monetarna politika sa inflacijom od 15% i izvršilo tržišno smanjivanje kamatnih stopa otvaranjem privatnih berzi i investicionih fondova.
Cilj Vlade je da razvije narodni kapitalizam. Zato bi se obustavila dosadašnja nepravedna i loša privatizacija, napravila revizija privatizacije i doneo novi zakon o privatizaciji. Strateške grane se ne smeju privatizovati. Moraju ostati u veæinskom vlasništvu države, dok æe manjinskim delom biti mešoviti kapital. Na taj naèin æe se revitalizovati strateške grane koje su kièma privrednog organizma. Tek nakon toga može uslediti brzi razvoj malih i srednjih preduzeæa. Novi zakon o privatizaciji æe, grubo reèeno, podeliti vlasništvo tako da treæina firmi bude u vlasništvu države, treæina graðanima i radnicima, a treæina stranim investitorima ili našim ljudima iz rasejanja.
Predlažem da se napravi Dogovor o nenapadanju sindikata, poslodavaca i Vlade. Šest meseci nema otpuštanja, poveæanja cena i štrajkova. Ujedno, treba napravitit Ugovor izmeðu države, radnika i poslodavaca o podeli zarade. Nešto slièno je imao Japan što je dovelo do interesnog povezivanja svih aktera u društvu i došlo je do ubrzanog privrednog razvoja. To danas treba Srbiji. Sadašnje rezultate parlamentarnih izbora smatram privremenim. Ohladiæe se usijane glave. Razum i pomirljivost nam treba. Suviše smo mali da bismo se toliko delili i svaðali. Modernizacija društva nam je neophodna. Prava i temeljna. Postoji još èitav niz ekonomskih mera koje bi trebalo preduzeti da bi se izvršila suštinska promena privrednog sistema i pokrenula privreda. Bez pokretanja privrede nema boljeg životnog standarda i veæe zaposlenosti. Sve prièe su u Srbiji isprièane.
Graðani su kaznili one koji su sprovodili neoliberalni koncept. Glasali su namerno iz inata. Na sledeæim izborima treba da glasaju za sebe. Životne nedaæe æe sve politièke aktere vrlo brzo uozbiljiti. Zamrzivaèi su nam se odavno otopili. Kapitulacija siromašnih i nezaposlenih je neminovna. Sami moramo da se izborimo za bolji život. Lažnim parolama i praznom retorikom ne može se stvoriti nova vrednost. Trebaju nam pravedna država i stabilne institucije. Domaæa pamet može pokrenuti privredu. Ne moramo baš u svemu da se složimo. Samo usaglašeni interesi spašavaju Srbiju.
