Početna Sadržaj Osvetljenja Ima li bolje ideje

Ima li bolje ideje

883
0
SHARE

Ne vidim bolje ideje od onih koje mi sprovodimo
Boris Tadić

Piše: Marinko M.  Vučinić

Negativizam se kao nova  politička i socijalna pošast širi Srbijom. Na ovu pogubnu pojavu već su ukazivali funkcioneri vladajućih partija a to je nedavno učinio i Predssednik Rešpublike Boris Tadić. On je obilazeći gradilišta,  što postaje njegova gotovo svakodnevna marketinška predstava , izrekao sledeće ocene o delovanju opozicije i njenim idejama o promenama u društvu. “Svaka politička ideja koja dolazi iz opozicije ili NVO je „dobroodošla“ ali u tim predlozima ne vidim bolje predloge od onih koje vlast već sprovodi. Moj posao je da tradim , a voleo bih da svi u Srbiji koji obavljaju i državne dužnosti, i oni u opoziciji takođe rade. Ništa: lakše nego sesti na stolicu i reći; Ovo bi trebalo da bude ovako ili onako. Ali ne vidim bolje predloge i ideje od onih koje mi sprovodimo“ . Da li je moguće da u našem društvu  ne postoji nijedna ideja i predlog koji dolaze van etabliranih državnih i paradržavnih krugova nema smisla i kapacitet da poboljša stanje u određenim oblastima društva. Ovim stavom  Predsednik Republike je iskazao i do sada često viđen politički autizam ali i svojevrsnu osionost.

Ovakav stav Predsednika Republike i vladajuće Demokratske Stranke ne izazivaju samo nevericu i osečaj da smo se ovakvih tirada o zloj, neradničkoj i nesposobnoj opoziciji naslušali u našoj političkoj istoriji, već otvaraju mnogo važnije pitanje o shvatanju smisla i dosega demokratije i ostvarivanja jednog od najvažnijih prirodnih ljudskih prva, prava na slobodno i kritičko mišljenje koje je u temelju demokratije u kome se pre svega ostvaruje politička  ravnoteža i što je još važnije efikasna i deklotvorna kontrola i podela vlasti. Zato i javnost u demokratiji ima toliko značajnu i stvaralačku važnost. Bez obzira što čitava koterija marketinških magova i  stručnjaka za odnose sa javnošću pokušava da ublaži i preoblikuje stavove Predsednika Republike ostaje gorak ukus  i sve očigledniji utisak da Prerdsdednik Republike iskazuje sve manju sposobnost za dijalog a da sve više voli da  sluša svoje vizije i predloge koje se unutyar njegovog posvečenog dvorskog i koterijskog kruga  ne dovode u pitanje. To je političko iskustvo koje smo već toliko puta pregrmeli samo se menja manje ili više uspešni glavni akter. Ali o tome svoje konačne  sudove doneće istorija i pokoljenja koja dolaze.
Kada predsednik Republike kaže da oni u opziciji ne rade ništa i da ne vidi bolje predloge od onih koje sprovodi vlast onda se svom silinom iznova otvara problem shvatanja uloge opozicije i kritičkog mišljenja u funkcionisanju i razvoja  svakog demokratskog društva. Shvatati opoziciju pre svega kao stranačko pitanje , a ne uzimati u obzir stotine aktivnih udruženja i organizacija , uglednih pojedinaca i stvaralaca kao deo  pulsirajućeg građanskog društva, je odavno prevaziđen način političkog razmišljanja. Na taj nači se klasična opzicija i dalje shvata i tretira    kao remetilački faktor i ljudi koji ne rade ništa i čiji predlozi se ne mogu uzimati u razmatranje. Kao da  se  nalazimo u nekoj vrsti političkog vremeplova jer takav odnos prema opoziciji  stvar je  daleke političke  prošlosti i delovanja  režima u kome se tek osvajala sloboda govora i mišljenja. Ako se danas u našoj javnosti na ovakav bahat i osion način negira i nipodaštva postojanje kritičkog mišljenja i otvoreno bagatelišu i dezavuišu ideje i predlozi koji dolaze iz okrilja udruženja građana, istaknutih pojedinaca, partija koji su van vlasti onda se može i mora govoriti o ozbiljnom deficitu u razvoju i funkcionisanju demokratije. Kada vlast apsolutizuje svoje ideje(ako ih uopšte ima u ozbiljnom i operativnom smislu) veoma je  kratak put do uvođenja sistema apsolutne vlasti koja je  u Srbiji već uveliko na delu. Očigledno je da sada Predsednik Republike već učestalo izlazi izvan okvira svojih ustavom određenih nadležnosti i da pokušava da svojim još uvek delotvornim  predsedničkim autoritetom, delujući sve češće kao  oprobani partijski aktivista, pokrije sve očitiju zjapeću prazninu i neefikasnost vladajuće politike a sve nastojeći da unese privid reda i organizacije u uveliko devastirani državni sistem. Međutim, sve češće se dešava da realna  životna situacija prevazilazi i samog Predsdednika Republike  tako da se on  javlja kao Alisa u zemlji političkih čuda dajući nesuvisle izjave o svemu i svačemu pokušavajući da demonstrira posebnu vrstu prerzidencijalnog populizma. Hiper aktivni Predsednik Republike Boris Tadić ne može da pokrije sve nedoslednosti i promašenosti u vladajućem sistemu za  šta je on preuzeo političku ogovornost. On na teren stiže kao naka vrsta političkog supermena ili  političkog demijurga  koji će smiriti situaciju na terenu, uliti toliko potrebni optimizama i suzbiti svaki pokušaj da se formuliše ozbiljnija politička alternativa. U politici se harizma teško stiče i održava ali se može i veoma lako  izraubovati. Očigledno je da je izborna harizma Predsednika Republike u velikoj meri istrošena i on sada pribegava već dobro poznatim političkim trikovima, takozvanim odlascima  u narod i  razgovorima  sa nezadovoljnim građanima. Potrošenost  predsedničke harizme  je sve očiglednija a to pokazuje i njegov odnos prema opoziciji i kritičkom mišljenju. . Kada Predsdednik Republike na ovako  otvoreno potcenjivački i diskvalifikatorski način govori o ulozi i značaju opozicije i  otvoreno nipodaštava drugačije ideje i mišljenja on time ne  demonstrira svoju političku snagu, naprotiv, u pitanju je očigledan izraz slabosti i nemoći da se u društvu otvori proces ozbiljnog i kvalitetnog dijaloga i prožimanja ideja i koncepcija kako bi se došlo do najboljih i najperspektivnijih rešenja. To bi bio jedan od glavnih zadataka Predsednika Republike kao političkog činioca koji ima izvorni a ne isključivo stranački legitimitet. Međutim, kako  je Predsdednik Republike Srbije Boris Tadić uveren u jedinu ispravnost sprovođenja ideja vladajućeg režima onda se  uveliko nalazimo u predvorju negiranja  ne samo snage i važnosti kritičkog mišljenja već i dovođenja u pitanje postojanja samog pojma i smisla opozicije. Setimo se samo na koji način je Slobodan Milošević u  njegovoj poslednjoj predsedničkoj kampanji govorio o opoziciji , domaćim izdajnicima i kolaborantima. Taj ton je i danas ostao veoma sličan u našoj aktuelnoj političkoj praaksi i naačinu govora o opoziciji. Sveprisutnost Predsednika Republike i njegova  hiperaktivnost ostaju i dalje deo medijske kampanje ali bez ozbiljnog suočavanja sa izuzetno teškim socijalnim i političkim problemima  u kojima se Srbija danas nalazi. Čak je nedavno u maniru starog opozicionara Predsednik Republike izjavio da je proces privatizacije u našoj ze privredi  veoma loše izveden, mada  Boris Tadić  kaže da ima i ima pozitivnih primera,i da nije doneo očekivane rezultate. Ali ta ogljena pljačkaška privatizacija i pranje prljavog tajkunsko-mafijaškog kapitala velikom delom je obavljena u vreme trajanja njegovog predsedničkog mandata i vladavine stranke kojoj je on na čelu već skoro celu jednu deceniju. Kome onda Predsednik Rdepublike upučuje svoju negativnu ocenu o katastrofalnim i poraznim rezultatima privatizacije i šta od te njegove „oštre i konstruktivne kritike“ imaju stotine hikljada radnika , najvećih žrtava tranzicije. Sada , kada je ovakav  razarajući tip pljačkaške privatizacije društvene privrede priveden kraju i kada su ostale samo poharane i opustošene  fabrike, lamentirati nad neuspelom privatizacijom samo je izraz preovlađujuće hipokrizije i licemerstva koji inače karakterišu vladajuću privredno-političku oligarhiju . Zato se i postavlja pitanje ?Da li je  Predsednik Republike samo glasogovornik stranačko-tajkunskih oligarhija ili je njegova politička i ustavna obaveza da kao funkcioner biran na opštim izborima stvori uslove sa oblikovanje i uvažavanje svih najvažnijih i najcelishodnijih ideja. Ne sećam se da se Predsednik Republike  konsultovao sa najvećim kritičarima ovako sprovedenog  koncepta  privatizacije, naravno da nije , jer su oni marginalizovani i deluju kao neka vrsta intelektualne gerile. A bilo je mnogo ozbiljnih upozorenja u kom pravcu ide i  kakve će katastrofalne posledice imati  na ovaj način vođen proces privatizacije. To su bili suviše uznemirujući glasovi koje niko nije hteo da čuje a zadirali su u samo središte  tajkunskih političko-ekonomskih interesa. Govoriti sada o nepristojno bogatim ljudima , uspostavljenim monopolima, neblagovremenom plačanju dobavljačima  kako to čini sada  Predsednmik Republike  liči na buđenje  iz političke hibernacije i ulazak u igru  da bi se odsvirao  kraj utakmice
Upravo bi Predsednik Republike morao biti realni politički garant procesa objedinjavanja i povezivanja svih najvrednijih ideja, koncepcija i programskih predloga u našem društvu i to bez obzira na političku  ili  strukovnu pripadnost. Taj proces je izostao i zato smo sada se našli na  političkoj vetrometini na kojoj još Predsednik Republike pokušava  uz pomoć svojih marketinških stručnjaka da lovi vetar  koji lako može da preraste u buru. Očigledno je da je izjavom o opoziciji kao baštiniku ogoljenog negativizma,nesposobnosti,  lenjosti i nihilizma  Predsdenik Republike reagovao  pre svega kao političar i zagriženi partijski aktivista a ne kao državnik koji će neprestano podsticati i obogaćivati dijalog i kvalitetnu razmenu ideja a ne zatvarati društvo u marketinški isprazne zatvorene krugove u kojima ne postoji realni život a ni  toliko neophodno suočavanje sa nadirućom socijalnom i ekonomskom krizom.

13 Avgust 2010   Beograd

Marinko M.  Vučinić

SHARE