Početna Sadržaj Reagovanja IGRA

IGRA

842
0

 IGRA

piše . Branko Dragaš, 06.06.2013

Noć. U bloku gore reflektori. Osvetljavaju nove košarkaške i fudbalske terene. Koje su obnovile zelenaške banke za decu roditelja koji su u dužničkom ropstvu. Tereni su osvetljeni kao u sred letnjeg i sunčanog dana. Blješti svetlost u razarajućoj krizi. Na terenima nema nikoga. I svake večeri je tako. Ponekad neki momci odigraju nešto između košarke, žmurke i stajanja na ćošku. Uz pivo i cigare.

Svi su zadovoljni ovom igrom. Banke su pokazale svojim robovima da misle na njihovu decu i oprale su savest. Gradonačelnik je zadovoljan ovom igrom jer je obezbedio terene za decu i nije potrošio pare iz budžeta, pa je više ostalo novca za reklamiranje preko njegovih marketinških agencija. Elektrodistribucija je naplatila postavljanje reflektora i zarađuje na potrošnji struje. Struja se arči jer je jeftina. Neko mora da plati taj ceh.Prezaduženi roditelji su zadovoljni što su deca na igralištu i ne drogiraju se kompjuterima i narkoticima. Pivo se smatra hranom. Deca su zadovoljna jer su izašli iz priče o dugovima, krizi, političarima i krađama.  Ne slušaju svađe, prepirke i optužbe. Zadovoljna su jer se druže uz pivo i igraju se bez opterećenja. 

 

Nekada nije bilo tako. Bio je jedan košarkaški teren na kome smo igrali po ceo dan. Čekali smo da dođemo na red. Divi li se momcima koji su biIi mišićavi, muževni i koji su zakucavali sa dve ruke. Divili se svakoj novoj finti i kombinaciji. Desetine ekipa je čekalo na red. Igrali smo iz zadovoljstva i prestiža. Igrali smo da pokažemo da smo muškarci i pobednici. Igrali smo i po mraku. Duboko u noć. Bez svetla. Uz mesečinu. Esto i po kiši. Takmičili se i nadmetali.Oštro i surovo, sa dosta kontakta, ali fer i korektno. Devojke su dolazile da nas gledaju. Navijale su i mi smo se pravili važni. Nikada nijedna devojka nije igrala sa nama. To je bilo nezamislivo. Ni naši očevi nisu igrali sa nama. To bi bilo ponižavajuće. Izgubiti od nekoga matorca, gotovo dede, smatralo se nemogućom misijom. Nikada se to nije dogodilo.

Danas je sve drugačije. Devojke pobeđuju momke u basketu. Očevi sinove. Dede izgube na razliku.Naša deca se raduju kada ih pustimo da nas nekako pobede. Bolje da nas pobeđuju u igri, nego da bulje u igrice na kompjuteru. Naša deca nemaju motiva za igru. Nisu srčani i ne trude se mnogo. Trče kad moraju. Kada prime loptu odmah pucaju. Nisu naučili da dodaju. Ne znaju da kombinuju. Ne trče pod koš za loptom. Posle šuta stoje u mestu i čekaju. Ne izvode loptu ispod koša. Ne ubacuju je u igru. Čekaju da to neko drugi uradi za njih. Brzo se umaraju. Gube volju za igru. Gube snagu za napor. Hoće trojkama sve da reše. Šutiraju suludo i sumanuto. Ne znaju da se raduju pobedi. Ne tuguju u porazu. Potpuno su ravnodušni. Ubijeni u pojam.

Naša deca misle da je sasvim normalno da se svetlo rasipa noću, mada nikoga nema na terenu. Nikoga nije briga za trošak. Ko će platiti taj ceh? Neko,ipak, mora. Uvek ceh dolazi na naplatu. A kada dođe na naplatu, češaće se mnogi tamo gde ih i ne bude svrbelo. Veliki problem će biti što naša deca nisu naučili na trpljenje, odricanje i štednju. Život mora da se živi. Sad. Nema čekanja. Odmah treba progutati sve. Samo za sebe.

Uveli smo im reflektore kao da će reflektori da ih privuku na igru. Neće. Igra mora da ima  neki viši smisao da bi igrališta bila puna. Kada su igrališta puna, onda nije važno koliko košta struja. Za one koji preko leta ne mogu nigde da otputuju, noćno igranje basketa može biti dobar izlazak. Samo to treba na vreme shvatiti.Kada se shvati, onda bude prekasno za igru. Onda oni pišu kako se u njihovo vreme makar igralo, dok nove generacije ne znaju ni da se igraju. Ni u mraku.

Beograd, 06.06.2013