Početna Sadržaj Reagovanja Idolopoklonici

Idolopoklonici

869
0
SHARE

Piše: Branko Dragaš

Nekom čudnom igrom istorijskog vremena dogodilo se to da su dva,javno suprostavljenja politička antipoda, nastradala u dva dana,koja danas ritualno obeleževaju njihovi idolopoklonici,da su stradali  jedan za drugim,povezani i u smrti,kao i u samom vremenu obeležavanja njihovih tragičnih sudbina.Tako  sledbenici Slobodana Miloševića,koji je ubijen nebrigom lekara u haškim tamnicama, dana 11 marta evociraju uspomene na svog voljenog nacionalnog vođu, koji se suprostavio novom svetskom poretku i zaveri svetskih moćnika protiv  nebeskog ,srpskog , nezaklanog naroda ,dok dan kasnije ,12.marta,  sledbenici Zorana Đinđića,koji je izveden na streljanje na štakam i bestidno ubijen pred zaključanim vratima zgrade vlade,obeležavaju dan kada je stradao največi srpski demokrata,reformator, političar,kako kažu njegovi fanovi,koji je dinamizmom rešavao sve vekovne probleme zaostale Srbije i koji je stradao,prema njihovom tumačenju, upravo zbog te zatucanosti,primitivizma i lenjosti našeg nacionalnog bića.

Osobina i jednih i drugih sledbenika je – ostrašćenost.I jedni i drugi govore – isto. Negiraju sa istom isključivošču  jedni druge.Idolopoklonici smatraju da je njihova ikona jedina pred koju treba da se mole.

I jedni i drugi nisu u pravu.Greše.Izvrću istorijske činjenice. I spinuju javnost.Ne zbog idola, koji su postali istorijske ličnosti,nego zbog svojih karijera,funkcija,sinekura i stečenog imetka.Zbog svog parazitizma.,pohlepe,sujete i samoživosti.U senci veličanja svojih nastradalih idola,ti nikogovići,skorojevići i diletanti  bezbrižno planduju na stečenim privilegijama,preživaju sopstvenu verziju istorije, ne shvatajući svu tragičnu sudbinu  vremena u kome su se našli,vremena u kome su uspeli,gazeći preko mrtvih, da se domognu svega onoga što nikada nisu mogli  ni da sanjaju da će da imaju.

Miloševićeve pristalice tvrde da je njihov vođa stao u odbranu nacionalnih interesa,da je sprečio sve ono što su posle njega uradili politički pigmeji i sluge novog svetskog poretka,da nije dozvolio rasprodaju državnih resursa,da je tajkune držao pod kontrolom, da su kriminalci bili na uzici u dvorištu i da danas,kada je sve obesmišljeno,država uništena i nacija gurnuta u beznađe,jasno možemo videti njegovu istorijsku ulogu.Objavljuju se njegove poslednje poruke svome narodu,evociraju se uspomene i prikazuje se vođa kao čovek vizije i nacionalnog dostojanstva,koji je stradao na poslednjim linijama  odbrane države i nacije.

Đinđićeve pristalice,pak, sve najgore misle o Miloševiću i njegovom dobu,napadaju Tadića što je napravio pakleni savez sa Miloševičevim socijalistima i žale za tragičnom sudbinom prvog demokratskog premijera,reformatora,modernizatora,političara novog doba koji je stradao zbog želje da menja Srbiju,koji je bio sa druge planete,koga uopšte niko,osim idolopoklonika, nije razumeo u Stradiji,koga su mrzeli i koji je ubijen naručenim ubistvom mračnih,nazadnih, zaostalih političkih snaga koje je predvodio Koštunica.Nakon Đinđićevog političkog ubistva,smatraju njegovi sledbenici, sve u Srbiji je stalo,došlo je do napuštanja reformi i Srbija je beznadežno propala i uništena samo zbog toga što su njegovi naslednici izdali reformatorske ideje svoga lidera, a da je Đinđić ostao sve bi bilo potpuno drugačije, Srbija bi bila šampion reformi,ušli bismo davno u EU i uživali bismo u svim dobrobitima koje bi nam donela jedna mudra politika upravljanja državom.Snimaju se specijalne emisije o Đinđiću,mladi ljudi  se takmiče u besedništvu,analiziraju se njegove misli,citiraju se rečenice,političari japijevci špekulišu sa njegovim političkim delom,Čeda Jovanović izvodi u šetnju hiljade ljudi  samo da bi pokazali ko baštini tekovine Đinđićeve zaostavštine i ko zaista žali za najvećim vizionarom i pokretačom Srbije,koji je stradao u montiranom političkom ubistvu da bi profitirali,kako optužuju, oni koji su ga se plašili,koji ga nisu voleli i oni koje je on hteo da smesti na đubrište istorije.Njegovi sledbenici ističu da su ga ubili upravo ti koji su imali najveće političke interese da ga uklone,ti koji su najviše profitirali na tom političkom ubistvu i tako iznose jednu za sebe krajnje opasnu tvrdnju,koja ne može samo da bude lapsus lingve, nego teška optužnica i  za njih same, pošto su oni,kao  politički naslednici,kako se prikazuju,kada se bolje sve sagleda, direktno profitirali na tom izrežiranom streljanju.

Gde je istina?

Mišljenja sam da se u sukobu profitera nacionalne kapitulacije i profitera bankrotiranih reformi ne može pronaći istorijska istina..Ne zanimaju njih nikakve istorijske istine o njihovim vođama i liderima,nego monopolisanje političkog tržišta na kome će oni da nastave dalje da parazitiraju na odbrani lika i dela svojih političkih zaštitnika..I jedni i drugi su pravi lešinari koji se hrane politikom stradalih,verujući da će tako zadržati totalitarni režim u kome se ništa neće promeniti i gde će lešinarstvo i parazitizam da budu stalno stanje njihovog javnog delanja.

O Miloševiću sam sve napisao od 1987 do dana kada nije skinut sa vlasti.Kada su ga isporučili Hagu i kada je tamo ubijen nisam više ništa u javnosti pisao o njemu,smatrao sam da je to istorijsko poglavlje završeno,da sam učinio sve ono što sam trebao da uradim,opominjući moj narod kakva se tragedija sprema, i da više ne treba hrabrost pokazivati čerečeći umrli režim,nego sam svoju intelektualnu oštricu usmerio na njegove političke naslednike,koji su došli na vlast direktno sa ulice,koji su došli na vlast uz pomoć i logistiku stranih obaveštajnih službi,koji su obmanuli i izdali svoje građane,jer nisu promenili totalitarni politički sistem, nego su  zadržali totalitarizam i represiju despotskog režima,šminkajući ga jeftinom kozmetikom sa buvljaka neoliberalnih,uvezenih i nametnutih ideja o ljudskim pravima i građanskim slobodama.

Smatrao sam da mi je građanska obaveza i intelektualna dužnost da se suprotstavim toj novoj prevari koja se spremala,da mi moralni kodeks nalaže da opomenem građane da je pogrešan koncept usvojen i da su  se pogrešni ljudi našli u tom konceptu, te da će se sve te šok terapije i operacije bez anestezije završiti potpunim uništavanjem države i nacije i potpunim bankrotom domaće privrede.Kako sam među prvima imao sukob sa Miloševićem i kako sam učestvovao u formiranju i finansiranju opozicije,kako je moj politički projekat bio upravo Zoran Đinđić,jer tih godina na političkom tržištu nije bilo bolje ponude,osećao sam se odgovornim za sve što su počeli da rade predstavnici nove vlasti,pa sam izašao sa otvorenom kritikom novog režima i čoveka koji je bio najodgovorniji i najuticajniji za sprovođenje pogrešnih reformi i izbor loših ljudi koji će mu, na kraju, doći same glave.

Tako je otpočeo moj javni sukob sa lažnim reformatorima i tržišnim fundamentalistima,odnosno počeo je moj sukob sa ideologom vulgarnog pragmatizma Zoranom Đinđićem.Suprostavio sam se Đinđiću jer sam smatrao da je izdao naš prvi dogovor iz dana kada smo osnivali opoziciju i da sve što se dešava pod njegovom vlašću je potpuno suprotno od onoga što smo zajedno više od deceniju sanjali da ostvarimo.To nije bio lični sukob.To je bio sukob dve različite životne koncepcije i dva različita pogleda na svet.
Kada niko nije smeo da napiše nijedno slovo protiv novih gospodara Srbije, osmelio sam se da već 09.oktobra 2000, svega četri dana od izbijanja kontrarevolucije, napišem nekoliko članaka o upadu naoružanih revolucionara u Narodnu banku,o sumnjivim tipovima koji su u njihovom okruženju i o preletačima koji plaćaju velike novce da dobiju zaštitu od jednog Despotovog političara koji je na vreme promenio stranu.
To pisanje je tada bila prava jeres.
I tako sam se,posle sto dana, februara 2011 konačno razišao sa Đinđićem.
Nisam mogao da učestvujem toj novoj pljački i novoj prevari građana.

Mislim da je potrebno o svim tim događajima da napišem knjigu,kako bi budući istoričari,radi sagledavanja istine,jer uvek pobednici pišu istoriju, dobili još jedno svedočanstvo o tim vremenima i kako bi se srušio taj lažni mit o Đinđiću kao vizionaru,reformatoru i dinamičnom pokretaču istorije.
Jednostavno, to ništa nije bilo tačno.

Danas kada slušam Đinđićeve satrape kako ga brane, kada gledam kako lešinare nad njegovom političkom ostavštinom,ne preostaje mi ništa drugi nego da iznesem svoj sud o svemu tome, pa neka budući hroničari slažu slike i otkrivaju istine o  prvom demokratskom premijeru, kao da Milošević nije održavao izbore i na njima nije ubedljivo pobeđivao, velikom reformatoru i mudrom vizionaru koji je stradao jer su ga njegovi najbliži saradnici izdali i napustili,ostavili na cedillu i poslali da ga zlikovci streljaju pred zaključanim vratima.

I Milošević i Đinđić su istorijske ličnosti.
Ostali nisu.Ostali su samo dekorativne kulise u putujućem pozorištu.
I Miloševi i Đinđić moraju, kao istorijske ličnosti, da prođu kritički sud vremena i javnosti.
To je nužno. To ih sleduje,jer su istorijske ličnosti.

Dakle, sve što pišem o njima, pišem kao istorijskim ličnostima .
Milošević je bio moj savremenik, a Đinđić moj opozicioni drug i politički igrač na koga sam igrao.
Đinđić mi je bio bliži,mada smo bili dva potpuno različita karaktera.

Šta je zajedničko Miloševiću i Đinđiću?
Šta ih spaja,uprkos mržni i isključivosti njihovih idolopoklonika?

I Milošević i Đinđić su imali veliku istorijsku priliku da spase Srbiju i Srbe od propasti.
Đinđićeva prilika je bila još veća nego Miloševića,jer mu je u leđa duvala međunarodna zajednica.Milošević, iskreni da budemo, toga nije imao.Naprotiv,nalazio se u stalnom sukobu sa  moćnim upravljačima sveta.
I Milošević i Đinđić nisu iskoristili tu istorijsku priliku koja im se pružila.
I Milošević i Đinđić nisu razumeli istorijske procese i istorijski talas koji ih je uzdigao i doveo u priliku da odlučuju o daljoj sudbini države i nacije.
I Milošević i Đinđić su upropastili tu veliku istorijsku priliku.
I Milošević i Đinđić su bili politički diletanti.
I Milošević i Đinđić su uništili sami sebe.
I Milošević i Đinđić su prokockali sve što su imali i tragično stradali.
I Milošević i Đinđić nisu bili državnici.
I Milošević i Đinđić su bili tragičari.

Srbiji ne trebaju više takvi egocentrični političari bez državničke mudrosti..
Srbiji ne trebaju njihovi epigoni.
Srbiji ne trebaju idolopoklonici.
Koji će da nas vrate dve decenije unazad.
Nama to danas ne treba. To je sve prokockana i upropašćena prošlost.
Nama treba državotvorna i nacionalna vizija za spas Srbije.
Trebaju nam moderni političari koji znaju da mudro misle,pošteno zbore,vredno rade i
domaćinki štede da bismo u što kraćem vremenu,naporom čitave matice i dijaspre,naporom čitave jedne generacije, uspeli nekako da postignemo sve ono što smo izgubili u ovih dve decenije kolektivnog propadanja.
Ne trebaju nam iolopoklonici.
Niti demagozi.
Srbiji treba nova politička elita.

Beograd,14.03.2011

SHARE