Početna Sadržaj Osvetljenja Ideologija monetarne politike

Ideologija monetarne politike

766
0
SHARE

Centralne banke danas poseduju ogromnu moć, iako su bez efektivnog demokratskog kredibiliteta i kontrole. Interesi i grupe koje centralne banke najčešće reprezentuju daleko su snažniji kontrolori vlasti no što su to parlament ili javnost

Tokom devedesetih godina prošlog veka postignut je visok stepen saglasnosti u vezi sa potrebom da centralne banke budu nezavisne u definisanju i vođenju monetarne politike. Ovo podrazumeva potpunu samostalnost centralne banke u monetarnoj sferi i isključuje mogućnost uticaja vlade, pre svega ministarstva finansija, na njen rad. S druge strane, poreska i budžetska politika ostaju čvrsto u ingerenciji vlade.

Nezavisnost centralnih banaka počiva na logici koja je (bar na prvi pogled) konzistentna. Osnovni zadatak centralne banke jeste očuvanje cenovne stabilnosti i taj cilj bi morao biti apolitičan. Guverner se ne bira na izborima, pa ne mora da podilazi javnom mnjenju, ne mora da obećava koješta ili da neodgovorno troši budžetska sredstva da bi povećao šanse da bude reizabran. Horizont posmatranja centralne banke nije od danas do sutra, niti od izbora do izbora. Centralna banka nema političke ciljeve, nema ideološke predrasude i nije partijski opredeljena. Ona je politički neutralna i stub je monetarne i ekonomske stabilnosti. Tako je bar u teoriji.

Praksa, međutim, može biti sasvim drugačija. U božićnom izdanju britanskog književnog nedeljnika TLS (Times Literary Supplement) Robert Rajh, profesor sa Berklija dovodi u sumnju tezu o neutralnosti centralne banke. Povod su nedavno objavljeni memoari Alena Grinspena, doskorašnjeg guvernera američke centralne banke (Fed), koji je na tom položaju bio devetnaest godina. Dajući prikaz Grinspenove knjige, Rajh otkriva diskretne mehanizme kreiranja američke ekonomske politike. Rajh bi morao biti pouzdan svedok budući da je u vladi Bila Klintona bio ministar za rad. On može biti subjektivan, ali svedoči iz prve ruke, što daje veliku vrednost njegovom iskazu.

Po Rajhu, Grinspen je čovek snažnih konzervativnih uverenja, lišen bilo kakvog sentimenta prema slabima i ugroženima i veliki je protivnik socijalne države. On tvrdi da je Grinspen uspevao da ukupnu ekonomsku politiku SAD kreira i usmerava u skladu sa svojim političkim uverenjima. Umesto apolitičnog viteza koji probada aždaju inflacije, Grinspen više liči na ideologa prerušenog u bankara.

Grinspen je, shodno svojim ideološkim uverenjima, podržavao ekonomsku politiku Reganove administracije koja se bazirala na niskim porezima i ogromnim vojnim izdacima. Takva politika fiskalne neodgovornosti rezultirala je monumentalnim budžetskim deficitom, koji je na kraju dočekao i Klintonovu administraciju.

Klintonove godine se poklapaju sa velikim privrednim rastom koji se iz sfere tehnoloških grana preneo i na ostatak privrede. Moćna ekonomija je porezima punila budžet, pa je Klinton imao dovoljno sredstava da ispuni dobar deo svojih predizbornih obećanja. Ovo se pogotovo odnosilo na reformu zdravstvenog sistema, kao i na najavljivane investicije u obrazovanje i infrastrukturu. Ako je verovati Rajhu, Grinspen, kome izdaci za socijalna davanja nisu bili po ukusu, prisilio je Klintona da odustane od obećane socijalne politike, prislonivši mu uz glavu „monetarni pištolj”. Pretnja je bila ozbiljna – ako Klinton poveća socijalne budžetske izdatke, Fed će podići kamate. Visoke kamatne stope bi ugrozile privredni rast i dovele do rasta nezaposlenosti. U takvom ekonomskom ambijentu, Klintonu bi bilo nemoguće da izbori i drugi mandat. Kako je volja za vlašću uvek jača od svakog principa, Klinton se priklonio diktatu, a Grinspen efektivno preuzeo kontrolu i nad budžetskom politikom.

Klintonova administracija je znatno smanjila državni dug i Bušu „mlađem” ostavila ekonomiju u odličnom stanju. Buš je, poput Regana, odlučio da pomogne bogate i smanji poreze, ali i da nastavi sa ogromnim vojnim trošenjem. Na ovakve izdatke Grinspen nije imao primedbe. Uz njegov blagoslov i nesebičnu pomoć, ponovo je napravljen veliki budžetski deficit kojim će naredna administracija morati da se bavi. Novoj administraciji će tako u startu biti vezane ruke i onemogućeno bilo kakvo socijalno trošenje, sve da to nova vlast i želi. Nevažno je da li će nova administracija biti demokratska ili republikanska, politika će verovatno biti ista.

Rajh potvrđuje da nema monetarne politike koja je lišena ideološke podloge. Ideološka dimenzija je u monetarnoj sferi samo bolje skrivena tobožnjom neutralnošću centralne banke, ali zato opasno pojačana njenom praktičnom nedodirljivošću.

Centralne banke danas poseduju ogromnu moć, iako su efektivno bez demokratskog kredibiliteta i kontrole. Interesi i grupe koje centralne banke najčešće reprezentuju, daleko su snažniji kontrolori vlasti no što su to parlament ili javnost. Ako je tačno ono što Rajh tvrdi, nije ugrožen samo mit o centralnoj banci kao nezavisnoj i neutralnoj instituciji – potencijalno je ugrožen i sam temelj na kome počivaju sve demokratske države – ne samo Amerika. Iz jedne krajnosti, u kojoj je centralna banka često imala ulogu servisa vlade, otišlo se u drugu. Na tom kraju, prostor za zloupotrebu moći je ogroman.

finansijski konsultant
Nebojša Katić
Politika12/03/2008.

SHARE