Početna Sadržaj Osvetljenja I posle Ðilasa – Ðilas

I posle Ðilasa – Ðilas

978
0
SHARE

Da biste sproveli političku demokratizaciju, treba vam odgovarajući instrument A to su- demokratske političke organizacije. Ako imate liderske, privatizovane, autoritarne stranke ne možete sprovesti demokratske promene.
Zoran Đinđić – Srbija novi početak

U najavama održavanja neposrednih izbora u gradskoj organizaciji Demokratske Stranke slavodobitno se navodi da je to prvi slučaj da će stranački izbori u glavnom gradu biti tako organizovani da o će članstvo DS imati priliku da neposredno bira funkcionere gradskog odbora, i pri tome se govori da će to biti veliki doprinos demokratizaciji našeg političkog života. Funkcioneri Demokratske Stranke imaju inače često običaj da govore o velikim dostignućima u razvoju unutar-stranačke demokratije u samoj Demokratskoj stranci.

Opšte je je mišljenje da je Demokratskea Stranka ostvarila veliki stepen demokratičnosti i to naročito u odnosu na ostale stranke na našoj političkoj sceni, što i nije bilo mnogo teško, jer su naše stranke ustrojene tako da u njima i nema mnogo prostora za ostvarivanje demokratskih principa. Kao osnovna argumentacija za ovu tvrdnju navode se obično izborne skupštine DS koje su donosile mogućnost izbora između većeg broja kandidata za predsednika stranke. Ali kada je određeni kandidat odneo izbornu pobedu, Skupštine su se pretvarale u manifestne skupove i svečane akademije.

Donošenje odluke o uvođenju statutarne mogućnosti da članstvo na neposrednim izborima određuje i bira stranačke organe i funkcionere tumačeno je kao još jedan dokaz o predstojećoj širokoj demokratizaciji unutar Demokratske Stranke. Na zvaničnoj internet prezentaciji stranke može se naići na tekst naslovljen kao Jedina stranka sa neposrednim izborima u postkomunističkoj Evropi. U njemu se može naći sledeća ocena: “Neposredni izbori, regulisani Pravilnikom o neposrednim izborima, razlikuju Demokratsku Stranku od najvećeg mogućeg broja političkih organizacija u Evropi i svetu. U svakom slučaju, oni su izuzetna novina u političkom životu Srbije, jer glasati određenog dana, na glasačkom mestu koje kontroliše birački odbor je procedura koja obezbeđuje stepen neposredne, unutarstranačke reperezentativne demokratije neviđen na ovim prostorima“.

Da li ima osnova za ovaj neodmereni trijumafalizam za neviđeni stepen demokratije i kako u realnom stranačkom životu izgleda sprovođenje ovog principa neposrednih izbora, jer se u ovom tekst govori o glasanju a ne o biranju, što je veoma značajna razlika. Analizirana su takođe i iskustva stranaka u razvijenim demokratijama koje imaju već uvedene neposredne izbore i njih karakteriše postojanje pre svega većeg broja kandidata i veliko učešće članstva na stranačkim izborima, penje se i do 70 posto u liberalno Demokratskoj starnci Engleske. U Italiji su organizovani neposredni izbori o nosiocu izborne liste a u SAD su presidential primares glavno sredstvo za izbor predsedničkih kandidata, dok je nedavno u Francuskoj na stranačke izbore u Socijalističkoj partiji izašlo 70 posto članstva opredeljeujući se između više kandidata za kandidata na predsedničkim izborima.

Upravo je Ferid Zakarija pokušao da u knjizi Budućnost Demokratije pruži objašnjenje zašto se u Americi došlo do ideje da se uvedu prethodni stranački izbori. Osnovni cilj po njemu je bila težnja da se prevaziđe zabrinjavajuća pasivnost stranačkog članstva i obuzda neograničena moć stranačkih oligarhija kojje imaju apsolutni monopl predlaganja kandidata i dominantnu ulogu u njihovoj promociji.

“Uzmimo za primer političkre partije, u kojima su kandidate i platforme birale čvrsto kontrolisane partijske hijerarhije. Partije su, naravno želele da se svide javnosti, tako da su svoje kandidate i platforme okupljale s tim na umu. Ali sam izbor kandidata obavljan je interno, pre nego što se obznani traženje podrške. Aktivno vođstvo stranke-izabrani zvaničnici, lokalni i regionalni stranački bosovi i organizatori-zadržalo je većinu glasova i moć. Prethodni izbori postojali su kao način da se testira prihvatljivost određenog kandidata kao glasača na nacionalnom nivou. Demokratska partija odlučila je da sebe učini demokratskijom, fundamentalno je promenila metod biranja kandidata“.

U tome je suštinski smisao prethodnih izbora, u fundamentalnoj izmeni metoda predlaganja i prihvatanja kandidata u stranačkom članstvu, toga nema u koncepciji neposrednih izbora u DS, jer nema testiranja prihvatljivosti kandidata u samom članstvu stranke. Neposredni izbori mogu imati veliki značaj i smisao ako obezbede pre svega korenitu demokratizaciju postupka u predlaganju kandidata, što je od presudne važnosti u radikalnijoj promeni njihovog biranja i nominovanja. Sada je čvrsto u rukama stranačke oligarhije pravo da pre svega one određuju stranačke kandidate a onda im naknadno u plebiscitarnom postupku pribavljaju demokratsku legitimaciju, organizujući tzv. neposredne izbore koji su samo deo uhodane političke parade bez stvarnog demokratskog smisla i značaja. Na taj način ne može se prevazići svojevrsna demoskleroza kao i hronična pasivnost članova stranke.

Da li se onda uvođenjem neposrednih izbora u Demokratskoj stranci desile zaista odlučujuće promene u demokratizaciji stranačkih izbora i da li je stranačka oligarhija izložena efektivnoj kontroli i konkurenciji. Odgovor na ovo pitanje može se dati najbolje ako analiziramo Stauta DS i Pravilnik o neposrednim izborima.

U Statutu DS ne postoji obavezujuća norma o neposrednim izborima u stranci već postoji samo statutarna mogućnost čija realizacija zavisi od odluke upravo stranačke oligarhije koja će sporadično odlučivati kada će pristupati neposrednim izborima, verovatno onda kada to njima najviše odgovara. To je dovoljan prostor za stranačku oligarhiju da može da proceni kada će biti celishodno da se organizuju neposredni izbori. U Pravilniku o neposrednim izborima izvršni organi stranke su neka vrsta nad-izborne komisije, a njihov stvarni zadatak je sadržan u tome da sam proces kandidovanja bude pod striktnom oligarhijskom kontrolom. U procesu kandidovanja pored tri posto članova opštinskog ogranka kandidata za predsednika i članove Opštinskog odbora predlaže sam Opštinski odbor.

Tako će se uvek naći odgovor stranačke oligarhije da i članovi DS imaju pravo da predlažu kandidate, ali to je samo slaba i varljiva uteha jer članstvo nema mogućnosti da se horizontalno povezuje a nisu obezbeđeni ni ravnopravni uslovi vođenja kampanje. I u numeričkom smislu očigledna je neravnomernost u pravu na predlaganje kandidata jer manji broj članova rukovodstav ima isto pravo predlaganja kao i određeni procenat članstva, radi se o svojevrsnim ponderisanim glasovima. Jasno je da je i dalje zadržan odlučujući uticaj stranačkih organa i funkcionera na postupak kandidovanja kao najvažnije faze u izbornim aktivnostima. Posebno je zanimljivo da vođenje kampanje ovim Pravilnikom nije dopušteno preko javnih glasila i smatra se grubom povredom izborne procedure. A kako se inače vodi izborna kampanja ako ona nije javna i ako se vodi samo putem uhodanih stranačkih kanala koje inače kontrolišu stranački organi. Ravnoprsavnost učesnika u celokupnom izbornom procesu je od primarne važnosti, a ona ovim Pravilnikom nije obezbeđena.

Da li se na osnovu analize uslova i mogućnosti za vođenje ravnopravne izborne kampanje i predlaganjea kandidata može govoriti o velikom demokratskom prodoru i neviđenom dmokratskom dostignuću. Teško da se sa puno argumenata može braniti argumentacija da nije ostvarena bitnija demokratizacija unutar – stranačkog odlučivanja. Neposredni izbori nisu sami sebi cilj, oni su pre svega osnovno demokratsko sredstvo za uključivanje članstva u izborni proces predlaganja i izbor kandidata za stranačke funkcije. Apsolutno je svejedno da li se članstvo DS izjašnjava za jedinog kandidata na delegatskim skupštinama, predloženog u uskom i posvećenom oligarhijskom krugu ili na neposrednim izborima, ako je monopol predlaganja pogodnih kandidata i mogućnost vođenja unutar stranačke kampanje ostane i dalje u rukama dobro organizovane i uhodane stranačke nomenklature koja je uvek pripravna i spremna da od neposrednih izbora pravi samo još jednu ispraznu i otužnu izbornu farsu.

Vodeći teroeričari i poznavaoci našeg stranačkog života Vladimir Goati i Srećko Mihajlović su sa uzdržanim oduševljenjem i dozom neverice prokomentarisali predlog o uvođenju neposrednih izbora u DS. Moram da priznam da sam dva puta pročitao tu vest ne verujući sam sebi. Dosad nismo imali izbore u strankama koji bi zaista bili kompetitivni, odnosno gde bi se zaista takmičili kandidati za funkcije, recimo predsednika, kaže Vladimir Goati, a Srećko Mihajlović iznosi svoj stav „Da nije najave DS o promeni načina izbora vođstva, teško bi se mogla naći pozitivna činjenica u funkcionisanju naših stranaka. Nadam se da će to biti početak jaza između prakse i onoga što se javno propoveda. Naime, javno se propoveda demokratija a unutar stranaka vladaju izuzetno nedemokrastki odnosi. Čak sam čuo od više stranačkih vođa da se ti nedemokratski odnosi unutar stranaka smatraju prirodnim poretkom“.

Za nevericu je svakako bilo mesta jer predstojeći izbori u gradskoj organizaciji DS upravo govore u prilog stavu da neoposredni izbori sami po sebi ne znače mnogo ako ih ne prati razvlašćivanje stranačkih oligarhija i stvarno demokratsko učešće članstva ne samo u činu neposrednog izbora već u ravnopravnom predlaganju kandidata i čitavoj izbornoj kampanji. Na neposrednim izborima u gradskoj organizaciji DS u Beogradu na listi će biti samo jedan kandidat za predsednika gradske organizacije i to mnogo govori o prirodi tih izbora. Evo kako taj jedini kandidat obrazlaže svoju jedinstvenu kandidaturu. “Pazite, po statutu DS-a ne možete sami da se kandidujete, već to mogu da urade opštinski odbori ili najmanje 2.500 članova stranke svojim potpisima. Mene su kandidovali 14 od 17 odbora i skoro pet hiljada članstva. Pošto je Izvršni odbor stranke prihvatio moj predlog da se na izborima prvi put u istoriji stranke u Beogradu predsednik bira neposredno, odnosno glasovima svojih članova, smatrao sam da je moja obaveza da prihvatim kandidaturu. Tako će ovi izbori biti i svojevrstan referendum među članstvom o tome da li je tim ljudi koje sam ja predvodio dobro radio prethodnih šest-sedam meseci. Moja ostavka koju sam podneo pre dva meseca nije imala nikakve veze sa marketingom nego sa odgovornošču i datim obećanjem. Nisam ja podneo ostavku zbog lošeg rezultata, jer smo mi u Beogradu dobili najviše glasova u istoriji stranke, već zato što sam čovek koji drži reč: Vidite, da sam ponudio ostavku gradskom Odboru , pa da je on to odbio, e to bi bilo licemerno. Ovako ja sam ostavku podneo, a mi sada amamo nove izbore, na njih treba da izađe više od 30 odsto članova stranke da bi oni uspeli i videćemo da li će se to desiti, odnosno da li ću biti izabran.“

Ove reći jedinog kandidata su najbolja i najrečitija ilustracija upravo onoga što sam tvrdio u ovom tekstu, da neposredni izbori u Demokratskoj stranci zavise od volje stranačkih funkcionera, jer sam Dragan Đilas kaže da je on predložio održavanje neposrednih izbora a da pri tome ni jednom rečju ne spominje statutarnu obavezu koja obavezuje sve organe stranke da budu birani na neposrednim izborima. Šta bi bilo da on nije želeo da se održe neposrednih izbori, njih verovatno ne bi ni bilo, a gradski odbor koji bi sigurno odbio njegovu ostavku, obezbedio bi i dalje nesmetani rad uspešnog tima Demokratske stranke u Beogradu Ovako je Dragan Đilas velikodušno odlučio da organizuje referendumsko izjašnjavanje i tako gradskom odboru uskrati još jednu priliku da pokaže svoju lojalnost i bezrezervnu podršku, koja se inače podrazumeva. Još jedan detalj je veoma indikativan i govori o tome kako stranački funkcioneri DS shvataju stranačke izbore. Dragan Đilas kaže da će ovi neposredni izbori biti svojevrsni referendum o politici koju je vodio gradski odbor u vreme kada ga je on bio predsednik gradskog odbora DS. Izbori se u našim strankama u stvari i shvataju kao referendumsko izjašnjavanje, kao svojevrsni stranački plebisciti na kojima će učestvovati stranačko članstvo kome je rukovodstvo velikodušno omogućilo da se referendumski izjašnjava. Izbori se ne shvataju kao neizvesna politička utakmica u kojoj se takmiče u ravnopravnim uslovima stranački kandidati. Posebno je pitanje, kako je moguće da u gradskoj organizaciji DS Beograda nema snage a ni volje da se obezbedi poštovanje osnovnog demokratskog prava svakih izbora, da bude više kandidata, i da se stvore uslovi za demokratsko i ravnopravno predlaganje kandidata. Gotovo dirljivo izgleda priznanje Dragana Đilasa da je ipak prihvatio kandidataturu jer to je bila volja opštinskih odbora i članstva koji su ga i predložili.

Ovakvih obrazloženja kandidatura smo se nagledali i naslušali u vreme jednopartijskog sistema kada su kandidati birani na stranačkim referendumima i plebiscitima . Ta praksa se sada ponavlja samo što je sada samo zaogrnuta plaštom demokratske principijelnosti. On sam nije hteo da se kandiduje ali je popustio pred pritiscima partijskih organa i članstva i rešio da i dalje daje doprinos demokratizaciji Demokratske Stranke i da nastavi da se žrtvuje za dobrobit članstva DS i građana Beograda. Ponovna kandidatura Dragana Đilasa i to bez protiv- kandidata je upravo izraz razornog i osionog licemerstva, jer u potpunosti poništsava čin ostavke koju je nedavno podneo ovaj istaknuti stranački funkcioner DS koji uvek drži reč.

Da li su se promenile okolnosti zbog kojih je Dragan Đilas podneo ostavku , nisu, jer je i dalje ostaje izborni rezultati parlamentarnih izbora na kojima su radikali odneli izbornu pobedu u Beogradu. Bez obzira što je Demokratska Stranka dobila u Beogradu najviše glasova u svojoj istoriji , kako to kaže Dragan Đilas, ostaje činjenica da su radikali imaju najveću podršku u glavnom gradu Srbije. I to je činjenica koja je dovoljna za veliku zabrinutost i ozbiljno prispitivanje , jer gde će to Demokratska Stranka imati vodeći uticaj i značaj ako to neće biti u Beogradu , prirodnom uporištu Demokratske Stranke. Ovde se radi o olakom poigravanju sa stranačkim članstvom i potcenjivačkom odnosu prema našoj demokratskoj javnosti, koja je inače pozdravila sam čin ostavke Dragana Đilasa kao dokaz da i politici mogu da se ostvare elementarna moralna načela. Ova i ovako obrazlagana kandidatura govori do koje mere su se stranačke oligarhije osilile u svojoj uverenosti da su one jedino pozvana da odlučuju, a stranački plebs samo služi kao demokratska dekoracija kojoj je namenjeno da odigra svoju ulogu u velikoj predstavi neposrednih stranačkih izbora.

Ponovno kandidovanje Dragana Đilasa za predsednika gradskog odbora DS posle njegove ostavke još jedno je svedočanstvo u kojoj meri je odsustvo načelnosti i moralne doslednosti prisutno i dominantno u našem političkom životu. Neposredni izbori u gradskoj organizaciji Demokratske Stranke Beograda treba da budu u stvari neka vrsta aklamatorne podrške stranačkom funkcioneru koji je ponovnim kandidovanjem pokazao da nema snage a ni uverenja da istraje u održanju principa da se u politici – u ovoj izuzetno značajnoj ljudskoj delatnosti pre svega – moraju braniti dostojanstvo reči i postojanost moralnih uverenja.

Sveopšta relativizacija, banalizacija i potiranje moralnih principa dovele su do duboke krize našeg političkog života a kao najteža posledica javlja se velika pasivizacija građana, gubljenje vere u ideale demokratije i republikanizma i narasta uverenje da je politika sfera opšte amoralnosti i besprincipijelnosti. Na takvoj političkoj osnovi ne može se graditi demokratsko društvo u kome će političari biti u službi opšteg interesa, izloženi stalnom sudu javnosti i zavisiti od podrške dobijene zahvaljujući svojoj principijelnosti i elementarnoj ljudskoj čestitosti. Neposredni izbori u Gradskoj organizaciji DS bili su još jedna prilka da se odlučnije krene u dublju demokratizaciju stranke ali i ukupnog stranačkog života u Srbiji. Međutim, očigledno je da stranačka oligarhija DS još uvek ima preovlađujući uticaj, i zato će ovi neposredni zbori proteći kao još jedna demonstracija stranačkog jedinstva ali i kao još jedna toliko puta viđena farsična izborna predstava.

14 Mart 2004 godine

SHARE