Opet neprijatelji“ među nama. Koliko će hrabra i istrajna Nataša Kandić biti meta bahatih, silnih i neodgovornih. Ona treba da bude heroina a ne meta. Ona je samo pokazala razumevanje za bol i patnje i onih sa druge strane. (Nadežda Radović)
Veoma je dobro i pou;no što je NIN objavio razgovor sa istaknutom borkinjom za ljudska prava Natašom Kandić. Iz njenih reči se jasno može videti kako izgleda pravo naličje političke korektnosti, to selektivno zalaganje za odbranu ljudskih prava i suočavanje sa prošlošču, koje ne uključuje i odbranu ljudskih prava srpskog naroda jer on nije još uvek dorastao da bude uključen u zastupanje uzvišenih liberalnih i građanskih vrednosti. Njihova odbrana je glavna i često jedina preokupacija inače veoma agilnih boraca i borkinja na polju uterivanja političke korektnosti i odbrane ljudskih prava. Oni se sada javljaju kao neka posebno zaštičena vrsta, jer svaka kritički intonirana reč upućena ovoj svojevrsnoj političkoj sekti tumači se kao napad na temeljne demokratske vrednosti. Oni sebe proglašavaju za nedodirljive i neupitne tumače naše istorije, politike i društva. Kako to izgleda u ne baš previše originalnoj izvedbi Nataše Kandić najbolje će posvedočiti upravo njeni stavovi izneti u ovom razgovoru.
Ona pre svega kaže da joj se čini ili pričinjava da zastupa mišljenje koje deli sa normalnim ljudima da je Kosovo postalo nezavisno od Srbije u junu 1999 godine a ovo formalno priznanje je za nju bila jedna svečanost a njeno prisustvo samo je u skladu sa stavom koji dele po njenom tumačenju pre sevga normalni ljudi. Ovo je verovatno ta toliko uzdizana i veličana politička korektnost koju nam ovom prilikom demonstrira Nataša Kandić Po njenom mišljenju svi oni koji misle da je nezavisno Kosovo izraz flagrantnog kršenja međunarodnog prava jednostavno nisu normalni. Ona nam tako pokazuje svojevrsnu ideološku i političku isključivost koja inače karakteriše ovu grupaciju političkih i ideoloških delatnika. Ko ne deli njihovo političko i ideološko viđenje političkih procesa i događaja taj za njih ne spada u normalne ljude, jer jedino oni poseduju neprikosnoveni monopol na normalnost i političku korektnost.
Govoreći o liderima Srba na Severu Kosova ona ih bez ikakvih argumenata i dokaza karakteriše kao ekstremiste koji imaju neviđeno iskustvo u bacanju bomb i u ubijanju ljudi. Za Hašima Tačija poznatog i priznatog borca za ljudska prava i toleranciju ne vrede ovako veoma politički korektno osmišljene ocene o srpskih ekstremista ,jer za Tačija nema dovoljno dostupnih i validnih dokaza pa ostajemo samo na nivou neproverene priče , jer se radi verovatno u tumačenju Nataše Kandić o ovom albanskom političkom lideru koji je oličenje pravedne borbe za nezavisnost Kosova. . Na konstataciju da su neki svedoci na suđenju Ramušu Haradinaju ubijeni dobijamo odgovor koji najbolje govori o svom licemerstvu i neobjektivnosti ove borkinje za ljudska prava i suočavanje sa prošlošću i počinjenim zločinima. “Da sada ne ulazimo u to da li su pobijeni ili ne, nego da se držimo onoga zašto je to suđenje takvo kakvo je. Zašto?Zato što Srbija nije dala nijedan odgovarajući dokaz „ pokušava da „objasni „ svoj stav Nataša Kandić . Međutim, očigledna je i nesporna činjenica da Suđenje R. Haradinaju dovedeno u pitanje jer tužilaštvo nije više u stanju da na suđenje dovede sa Kosova nijednog ozbiljnog i relevantog svedoka i to zbog likvidacija i pretnji kojima su mogući svedoci realno bili izloženi. Ali to ne zanima objektivnu Natašu Kandić jer ona neće da ulazi u to da li su neki svedoci ubijeni i surovo zastrašivani i to za nju ne predstavlja ozbiljan problem koji diskredituje ovo suđenje ali i sam Haški tibunal. Ona se drži samo njenog tumačenja i stava da Srbija nije dala nijedan odgovarajući dokaz. To je najprizemnija ideološka racionalizacija kojoj inače često pribegava Nataša Kandić.
Ona naravno priznaje nezavisno Kosovo i koristi pri tome političku i ideološku argumentaciju koju smo inače mogli čuti ovih dana u političkom i ideološkim obrazloženjima pre svega Sjedinjenih Američkih Država , da je Kosovo zaslužilo nezavisnost i da je ono prosto rezultat Miloševićeve zločinačke politike. To je inače ideološki aksiom u opravdavanju nezavisnosti Kosova, i ne čudi što je zdušno podržavaju upravo predstavnici političke i ideološke grupacije koja često služi samo kao fusnota upravo za stvaranje ideološke slike o Srbima kao narodu koji još uvek nije dovoljno kažnjen i stigmatizovan za zločine počinjene u vreme vladavine Slobodana Miloševića. Za Natašu Kandić odgovornost Beograda je neupitna i to bez obzira što je u Beogradu danas na vlasti vlada koja nema neposredu odgovornost za zločine počinjene na Kosovu. Na ovaj način Nataša Kandić uvodi pojam kolektivne političke i moralne odgovornosti srpskog naroda, što je još jedna odlika ideološke grupacije kojoj ona pripada i u okviru koje politički deluje. Ona ne misli da nema odgovornosti i Albanaca kada je reč o ratnim zločinima i kršenju ljudskih prava. Ali radi se po, njenom mišljenju o tome da se dogodila jedna teška odmazda posle juna 1999 godine a cenu su platili Srbi koji su ostali. Radi se o opravdanoj odmazdi jer činjenice o zločinima počinjenim protiv Srba pre juna 1999 godine ne spadaju po Nataši Kandić u kategoriju ratnih zločina ( nema ni reči da li su u pitanju uopšte zločini). Albanci naravno rade NEŠTO zbog čega oni moraju sami sa svojom prošlošću da se suoče, naročito posle juna 1999 godine. Za Natašu Kandić očigledno ne postoji istorija teškog stradanja Srba pre 1999 godine, o čemu postoji i te kako validna i ozbiljna dokumentacija, već za nju kao da istorija na Kosovu počinje 1999 godine a Albanci u njenom tumačenju rade NEŠTO, a to nešto nisu zločini već se radi o pravednoj i razumljivoj odmazdi , o opravdanom gnevu i njihovoj organizovanoj osveti.
Veoma utešno zvuče reći Nataše Kandić da su Albanci nekada voleli tu Jugoslaviju. To je zaista izuzetno otkriće. Međutim, postavlja se pitanje, da li su je voleli i onda kada su već sedamdesetih godina tražili Republiku ili učestvovali u velikim demonstarcijama upravljenih upravo protiv tada voljene Jugoslavije. Za nju nema dileme da je isključivo srpska zasluga što nije stvoren taj normalni i idilični život u voljenoj Jugoslaviji. Jer Srbi nisu sposobni da žive u zajednici u kojoj oni neće biti dominantni i u kojoj će se ostvarivati samo srpske imperijalne i porobljivačke težnje. To je još jedno od opštih mesta kojim se i ovom prilikom služi Nataša Kandić pokušavajući da opravda postojanje i delovanje albanskog secesionizma i nacionalizma. “Kada nekoga držite kao roblje, to roblje se u jednom trenutku pobuni i neće više da trpi. Mislim da se to dogodilo sa Albancima“. Opet se radi o opravdanom gnevu Albanaca , o njihovoj pravednoj borbi protiv ropskog položaja . Međutim upravo su Albanci u toj toliko voljenoj Jugoslaviji i Srbiji doživeli najveći politički,društveni i kulturni napredak, postali su glavni i odlučujući politički činilac na Kosovu, sprovodeći autonomiju koja je praktično odvojila Kosovo od Srbije kao federalne jedinice u socijalističkoj Jugoslaviji. Istina je veoma jednostavna, Albanci nikada nisu prihvatili Jugoslaviju a ni Srbiju i njihovi nacionalni cilhjevi bili su prilagođeni i posvečeni samo jednom cilju, nezavisnom Kosovu i otcepljenju od Srbije. To je sada više nego očigledno. Socijalistička Jugoslavija bila je i za njih samo tranzitna tvorevina od koje su uzeli sve ono što je bilo moguće za razvoj njihovog nacionalnog korpusa, a nisu ni imali nameru a ni iskrenu želju da budu integrisani u novu socijalističku zajednicu ravnopravnih naroda.
Na pitanje da li se Srbi sada plaše nakon nasilja od marta 2004 godine Nataša Kandić bez ikakvog obzira i stida tvrdi da se nova kosovska vlast trudi da popravi situaciju jer će biti pod jakom međunarodnom i evropskom kontrolom. A da nema tog nadzora ona se ne bi bavila tim politički korektnim poslom, zaštitom manjinskih i ljudskih prava po čemu je Kosovo poznato i nakon dolaska sanaga Ujedinjenih Nacija. O tom popravljanu stanja trebalo bi pitati preostali srpski narod u enklavama na Kosovu. O blagodetima zaštite manjinskih prava koju im je donela nova kosovska vlast i to pod paskom međunarodne zajednice. To je zaista neviđena farsa i tragičan nedostatak odgovornosti za izgovorene ocene i stavove. Jasno je da Albanci znaju da održavanje fasade poštovanja ljudskih i maninskimh prava ima za njnih odlučujući značaj. Očigledno je da su Albanci dobro savladali i naučili kako treba samo na rečima zastupati politički korektne stavove o zaštiti manjinskih prava a u praksi sprovoditi otvoreno etničko čišćenje. Kosovo je sada među etnički najčistijim teritorijama u Evropi i ova očigledna činjenica mnogo ne zabrinjava Natašu Kandić, već nju zanima kako će Srbija da pomogne novim kosovskim vlastima u poštovanju prava manjina. Prvo u naletu opravdane odmazde etnički očistiti Srbe sa Kosova a onda se zalagati za postojanje i poštovanje manjinskih prava, važno je pri tome samo da se ispunjava odgovarajući i opštevažeći ideološki šablon o zaštiti ljudskih i manjinskih prava , a da se pri tome Srbija i dalje označava kao jedini remetilački faktor tog obečanog a nikad dostignutog i na delu pokazanog poštovanja ljudskih prava srpskog naroda. Natašu Kandić ne uznemirava činjenica što Srbi u enklavama žive u najgorim i neljudskim uslovima kao u savremenim getoima, i to je verovatno deo pravedne odmazde.
Ipak način na koji je Nataša Kandić protumačila proces više-decenijskog iseljavanja i progona srpskog naroda svakako spada u vrhunsko licemerstvo i otvoreni bezobrazluk. “Uzmite knjige koje su radili demografi, pa ćete videti šta ti podaci kažu, gde su se iseljavali Srbi i kako je dolazilo do tih iseljavanja, pa ćete onda videti i da je večina Srba koja se iseljavala u to vreme dobijala fantastične kredite, da su ovde gradili kuće, da su onda prodavali stanove na Kosovu, prodavali svoju imovinu, da su ovde sticali jednu novu imovinu“. Očigledno je da u njenom jednostranom i neobjektivnom ideološkom pogledu jednostavno nema mesta za stradanja i ljudska prava srpskog naroda. Po njoj su Srbi sami sebe etnički očistili- a sada nastoje da nedužne i tolerantne Albance okrive za nasilje i pritiske kojima su dugo bili izloženi. Ove reči o samoiseljavanju Srba zaista predstavljau vrhunac bešćašća i izraz jedne ideološke konstrukcije koja nema nikakvog ozbiljnog utemeljenja u istoriji srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. I njen odgovor na pitanje zašto nema masovnijeg povratka Srba na Kosovo u potpunosti se uklapa u njen način gledanja na dešavanja na Kosovu. Srbi se u ovom tumačenju nisu vratili na Kosovo i u Hrvatsku zato što nema tog istorijskog iskustva-kada dođu ratovi- da ima masovnog povratka. Ona ipak nevoljno priznaje da se Srbi ne vračaju zato što je nesigurno Ali odmah zatim sledi zaista neverovatna ideološka simplifikacija koja svedoči do koje mere je ova borkinja za ljudska prva ostala tragični zarobljenik svojih ideoloških floskula. Na Kosovu je nesigurno, kaže Nataša Kandić, zato što su Srbi navikli da na Kosovu žive uz srpsku policiju i vojsku. Navikli su da Kosovom vlada srpska policija i vojska a nisu spremni da prihvate blagodeti međunarodne zajednice i novih kosovskih vlasti koju sada formiraju Albanci. Utešno je ipak što se ona nada , zato što nema više srpske dominacije, da onaj broj Srba koji bude ostao(bolje reći preostao) vremenom videti izglede i neke dobre stvari na Kosovu. Do koje mere ide ova zaista neverovatna ideološka zaslepljenost i ostraščenost može se videti u načinu kako nam Nataša Kandić tumači prebijanje starice od 86 godina (Jelica Arsić iz sela Gornji Livoč kod Gnjilana). Po njenom objektivnom tumačenju ispada da su neki lopovi ušli u njenu kuću i da su je pri tome samo odgurnuli, ali niti je pretučena, niti nešto drugo, niti se radi o etnički motivisanom nastupu. Ovde ova borkinja za ljudska prava samo deklamuje već unapred pripremljena šablonska saopštenja kosovske policije. Ovo je već poznati način kako se godinama „tumači“ a ustvari opravdava višedecenijsko nasilje nad Srbima na Kosovu. Nataša Kandić samo dosledno prati več poznatu matricu da su Srbi pre svega sami krivi što su iseljavani i proganjani sa Kosova. Ona čak opravdava i činjenicu da ni tzv. lojalni Srbi poslanici kosovskog parlamenta nisu bili u prilici da se obrate Skupštini jer procedura je bila neumoljiva, tako su Srbi još jednom efektno učutkani jer kako kaže Nataša Kandić apsolutno niko osim predviđenih kosovskih funkcionera nije imao pravo da govori. To je verovatno još jedan dprinos razvoju parlamentarne demokratije i poštovanju ljudskih prava i tolerancije na Kosovu.
Ona je u ovom razgovoru ispoljila i dozu velike iskrenosti jer ona ima problema da razume šta je to narod , ali su joj zato uvek bili važniji ljudi nego teritorija. Ona se nije izjasnila da li ima problema samo da razume šta je to srpski narod ili se to njeno razumevanje odnosi na sam pojam naroda. Sledeći njen način mišljenja biće da se radi samo o srpskom narodu. Postavlja se još jedna izuzetno važna nedoumica, a gde onda žive narodi i ljudi ako ne na određenoj svojoj istorijskoj teritoriji, i zašto je onda proglašavana nezavisnost Kosova ako teritorije nisu važne. Očigledno je da Albanci ne dele ovo plemenito liberalno-demokratsko političko stanovište, jer njima je teritorija i te kako značajna. Naravno da su važžni i ljudi i teritorije, ali još važnije je na kojim osnovama je uređen život ljudi na određenoj teritoriji. Nataša Kandić je i ovog puta ostala dosledna sebi i verna liberalno -demokratskoj političkoj gupaciji kojoj nesumnjivo pripada , jer nije propustila da i ovog puta optuži Srbe kao narod koji je vodio agresivne i osvajačke ratove. Zato ga je i sustigla zaslužena kazna i jedino ako se suoči sa ovom njenom neprikosnovenom istinom ima šanse da ga ovi pravedni žreci privedu civilizovanim evropskim narodima. Nataša Kandić predstavlja onu vrstu ostraščenih političkih aktivista koji upravo nemaju objektivan i uravnotežen pristup,razumevanje i saosećanje za stradanje i patnju srpskog naroda jer robuju svojim ideološkim projekcijama i konstrukcijama. Zato i nisu u stanju da pokrenu neophodni proces preispitivanja složenog kosovskog pitanja ali i proces razumevanja raspada socijalističke Jugoslavije. To je izuzetno značajan i zahtevan poduhvat da bi se njime bavili ljudi koji su zatočenici svojih predrasuda, ideoloških konstrukcija, naspremni da objektivno i odgovorno sagledavaju istorijske procese , ali su zato uvek pripravni da srpski narod predstave kao neizlečive ekstremiste , nacionaliste , klerofašiste, jednostavno kao remetilački faktor koji još uvek nije dovoljno kažnjen i obuzdan.
26 Februar 2008 godine
