ХОМОЉСКИ МОТИВИ
Кучево.
Дошао сам у посету пријатељу који живи у Сен Галену, Швајцарска.
Родом је из села крај Кучева.
Са нама је и његов партнер, Србин из Брегенца, Аустрија.
Њих двојица су се удружила и праве кисели купус, кога извозе за Швајцарску.
Имају своје њиве и своју прераду.
Своје паковање и свој бренд.
Свој извоз и своје купце.
Нико им не треба.
Све су сами постигли.
Позвали су ме да видим њихову производњу.
Радујем се доказаној српској памети.
Њихов пример производње, прераде и извоза је модел за читаву нашу пољопривреду.
На томе радим три деценије.
Ваљда ћемо успети тако да променимо себе и Србију.
Домаћини инсистирају да ручамо.
У центу града је ресторан.
Великим словима пише ХОМОЉСКИ МОТИВИ.
Долази келнер.
Фин и симпатичан момак.
„Шта имате да нам понудите од ваших специјалитета?“ – питам.
„ Све са роштиља. Ћевапе, пљескавице, кобасице, ражњиће, бело месо, пилеће батаке и димљене вешалице“
„ То можемо да једемо свуда. Најбоље у Лесковцу и Нишу. Али шта имате од ваших специјалитета из овога краја?“
„ Па, имамо све са роштиља….“
„ Да ли имате јанију са месом и поврћем“
„ Немамо“.
„ Да ли имате хомољску кувану јагњетину у млеку?“
„ Немамо“
„ Да ли имате бар неко кувано јело? “
„ Немамо
„ Да ли имате печену јаретину?“
„ Немао“
„ А ваша чувена пастрмка?“
„ Не,не“
„ Да ли имате хомољски качамак са киселим млеком?“
„ Не.“
„ А проју?“
„ Немамо“
„ Да ли имате хомољске вргање и лисичарке?“
„ Немамо ни њих“
„ А суве чобанске пите?“
„ Немамо“.
„ Па, шта онда да једемо?“
Момак се озарено смешка.
„ Имамо одличан роштиљ“
Бескрајно је симпатичан.
Насмејан и природан.
Одустајем од одличног роштиља, узимам само салату.
Сви наручујемо салате, које су биле изврсне.
Није било ни домаћих погача.
Само неугрејан хлеб.
Зашто се овај ресторан зове ХОМОЉСКИ МОТИВИ?
Увек ми се намеће једно те исто питање – зашто се ми, Срби, стидимо сами себе?
То ми никада неће бити јасно.
Зашто се стидимо наше древне традиције и културе?
Зашто се стидимо наших старих јела?
Тачно пре двадесет година, после једне вечерње емисије у Пироту, домаћини су ме одвели у оближњи ресторан.
На моје питање – шта је специјалитет куће, келенер је одговорио – бечка шницла.
Нема нашег нацоналног препорода све док у Пироту нуде као специјалитет бечку шницлу, а на Хомољу роштиљ.
Кучево се налази у сазвежђу најстарије цивилизације на планети – Подунавске цивилизације.
Замислите колико би странаца дошло да посети најстарију цивилизацију на свету и да проба древна јела из наше националне кухиње.
Али, нису проблем странци, него ми.
Па, ми не знамо ништа о тој нашој древној цивилизацији.
Наш паланачки простаклук нас гура у загрљај Мек Доналдса и Бургер Кинга.
Није модерно, мисли наш искомплексирани паланчанин, да се наручује здрава сува чобанска пита.
Сувише то некако сељачки звучи за нашу малограђанштину.
Мој савет угоститељима, спремајте ваше локалне специјалитете.
Питајте ваше баке, стрине и тетке шта су они јели када су били млади.
Локални специјалитети данас постају хит у свету.
Будите модерни, пратите светске трендове.
Мој савет гостима, нарочујте домаће локалне специјалитете.
Не само да је здравија храна, него сте у тренду.
А то је већ нешто.
Научимо нешто и од мојих домаћина.
Живе у Европи, али зарађују на извозу киселог купуса.
И не стиде се тога.
То је њихов најбољи хомољски мотив.
Београд, 27.08.2016
