HIJENA

Svi su ga zvali Brale. Imao je uzrečicu, koju je nasledio od svog dede Rada, proslavljenog Solunca, da ljude ne zove po imenu, nego da im kaže – brale. To mu je bilo lakše. Nije želeo da pogreši neko ime, jer ga je najviše nerviralo da pamti imena ljudi. Bolje je pamtio njihova lica.

Rodio se kao treće od sedmoro dece i nije pokazivao nikakve znake posebnosti. Bio je prosečan. Srednjaš. Više neprimetan. Nije voleo da se ističe. Nije bio ni neki radnik. Uvek je gledao da čuvanje stoke, okopavanje, košenje ili skupljanje drva uvali sestrama i braći. Više je voleo sa ocem da ide obližnju varoš i da prodaje robu koju su iznosili na pijacu.Njegova porodica je bila jako siromašna. Više dana su gladovali, nego što su imali punu trpezu.

Deda Rade je otvoreno psovao kralja i vladu, jer mu je kasnila penzija i bila je iz godine u godinu sve manja. Uoči rata, Brale se sećao kao kroz neku maglu, žandari su došli u dedinu kuću, vezali ga i odveli u zatvor. Ta slika vezanog dede Rada, koga tri žandara sprovode kroz selo, ostala mu je urezana u pamćenju. Bio je uplašen. O zatvoru je čuo najgore stvari. Činilo mu se da je zatvor neka velika neman u čiju utrobu stavljaju kažnjenika. Kasnije je od babe Stane čuo da je neposlušni Jona, koji nije hteo da izvršava Božije naredbe, zatvoren u utrobi neke velike ribe. Užasnut je bio tom pričom. Kakava surova kazna? Noćima je skakao u snu i vrištao, pokušavajući da pobegne od otvorenih usta velike morske ribe, koju je video na ilustracije nekog starog verskog časopisa. Nije išao sa ostalom dečurijom na obližnju reku da lovi pastrmke, jer se plašio da ga morska neman može progutati. Nikada nije naučio da pliva. Strah od dubine vode je bio jači.

Deda Rade se posle nekoliko dana vratio kući i još gore je grdio kralja, dvor, vladu i sve koji su radili u srezu. Proklinjao ih je da su pokvareni i nesposobni i prizivao revoluciju. Sledeće godine je izbio rat i Nemci su ušli u varošicu. Nisu dolazili do njihovog sela,ali deda Rade je otvoreno pozivao da se ide u hajduke i da mora da se okupator istera iz zemlje. Brale više nije išao na pijacu u varošicu. Majka mu nije dala, jer se svašta pričalo o Švabama, pa je on te Švabe zamišljao kao neke divlje zveri koje ne gutaju decu, kao one morske nemani, nego ih rastrgnu.

Jednog jutra deda Rade više nije bilo u kući. Niko nije znao gde je nestao. Baba Stana je ćutala i stiskala je usne od srdžbe, mašući glavom. Otac je sam odlazio na pijacu i vraćao se sa vestima o velikom ratu koji je zahvatio svet. Posle nekoliko nedelja, neko je u selu doneo vest da je deda Rade negde u Bosni i da se bori sa komunistima za pravdu i slobodu. Deca su u šumi pravila drvene puške i igrala se rata. Brale nije voleo te surove igre. Više su ga zanimale bačene knjige starije braće i sestara. Zatvarao se u tor kod ovaca i čitao. Najviše mu se svidela matematika. Zbrajanje brojeva. Uverio se na pijaci u moć matematike. Počeo je da ulazi u tajne matematičkog računa.

Deda Rade se pojavio jednoga jutra u kući, posle četri godine ratovanja, kao da se ništa nije dogodilo, kao da je svakoga dana bio sa njima, na šajkači je nosio crvenu zvezdu i pevao je ruske pesme. Nikada nikome nije pričao o svom vojevanju. Dobio je dosta odlikovanja i veliku penziju.

Brale je znao da je rat završen, jer ga je otac pozvao da pođe sa njim na pijacu. Trebalo je da mu pomogne oko prodaje robe. Rade je bio četri godina stariji i sam je savladao matematiku i pismenost da je otac ostao zadivljen. Počeli su, pored svoje robe, da prodaju i robu svojih rođaka i komšija iz sela. Brale je pravio računice i svima dostavljao novac na ruke. Video je kako se ljudi promene kada dobiju novac na ruke. Video je kako im oči zasijaju prilikom isplate. Postao je svestan moći novca. Ljudi nisu mogli da sakriju svoju strast pred brojanjem novca. Brale je obožavao da broji novac i da isplaćuje ljude. To je bio najlepši trenutak u njegovom odrastanju. Onaj koji broji novac i onaj koji uzima taj izbrojani novac disali su jednim dahom. Sviđala mu se ta neobična prisnost, koju nigde na drugom mestu nije mogao da oseti.

Deda Rade ga je ismejavao. Rugao se njegovoj zadivljenosti novcem. Prezirao je novac i glasno je pevao o svetskoj revoluciji. Ustanku proletarijata i pobedi prezrenih na svetu, koje mori glad. Veličao je Ruse i zahvaljivao im što su ga spasili u Skadru, kada su čekali lađu za Krf. Pričao je o njihovom junaštvu i tome kako su slomili nacistima kičmu. Učio je svu decu u selu da pevaju ruske pesme.

Jedne noći, neki nepoznati ljudi u crnim mantilima su došli po deda Rada. Bili su grubi i surovi. Deda Rade ih je psovao, vređao i svašta im govorio. Nije birao reči. Kliktao je Staljinu i ruskoj napaćenoj duši. Odveli su ga i nikada Brale više nije video svoga deda Rada. Kasnije je saznao da je sproveden na Goli otok i da su ga streljali prilikom pokušaja bekstva. Tako je pisalo u zvaničnom saopštenju vlasti.

Brale je bio uplašen. Zakleo se da nikada neće ponoviti tragičnu sudbinu svoga deda Rada. Nikada neće doći u sukob sa vlastima i neće upasti u neprilike da ga zatvore. To iskustvo mu ne treba. Baba Stana je o svetskim revolucionarima govorila kao o vucibatinama i neradnicima. Odlučio je da ne bude svetski revolucionar.

Otac nikada ništa nije govorio o deda Radu. Bila je to zabranjena tema u njihovoj kući. Majka se samo krstila. Nju niko ništa nije pitao. A baba Stana je, posle tragične smrti deda Rada, naprasno zaćutala. Venula je i polako nestajala. Sahranili su je na starom groblju.

Došla su teška vremena obnove zemlje. Sve je teže bilo opstati u selu. Nova vlast se borila protiv kulaka i špekulanata. Narod je gladovao. Brale se zamomčio i odlučio je da ode od kuće. Primili su ga u varošici u dom za siromašnu decu. Učio je zanat za krojača. Tada se varošici otvarala fabrika za odela i košulje. Noću je pristao da radi kao čuvar fabrike, jer je bio bez novca. Od kuće nije mogao ništa da dobije i on se pomirio sa svojom sudbinom. Više nije bilo uslova za bilo kakvo vraćanje. Kuća na selu je bila sahranjena u njegovoj dečijoj duši. Nije na pogrebu ni suzu pustio. Niti je ta kuća njemu nešto dala, niti on ima neke osećaje za nju. Nije imao gde da se vrati. Kuća ga je gurnula od sebe i on je sam krenuo dalje. Morao je da gura dalje. Nije imao gde nazad.

Noću je čuvao fabriku, danju je učio školu. Tako je došao do prvog novca. Počeo je da štedi. Nikome nije pokazivao svoj novac. Niko nije znao gde ga drži. Ali, znao je dobro da ga sačuva. Nije ga trošio na gluposti. Bio je to njegov novac. Teško zarađen. Ponosan je bio na tu gomilicu koja je rasla iz meseca u mesec. Kući ništa nije slao, jer kuće više nije ni imao. Šta su oni njemu dali? Zašto bi on njima pomagao? Voleo je noćnu smenu, jer je mogao na miru da čita. Bila je i bolje plaćena. Učlanio se u biblioteku u varošici i sam se obrazovao. Zemlja je bila u izgradnji i nije bilo dovoljnio stručnih ljudi. Morao je da stekne znanje. Krao je znanje. Na svakom mestu. Sve ga je interesovalo i sve je zapitkivao. Odlučio je da sam sebe iškoluje.

Upoznao je i pripadnike poražene građanske klase. Bivše trgovce i kulake, kojima je oduzeta imovina.Bili su razočarani u novu vlast i mnogi su pili. Brale je to vešto koristio. Počeo je da im plaća pića u kafani. Investirao je u sticanje novog znanja, koga nije mogao da dobije u školi. Iskusni ljudi su mu otkrivali sve tajne vođenja poslova. Pričali mu svoje trgovačke dogodovštine. Bilo im je drago da imaju bar sa nekim da porazgovaraju. Pripadali su ostacima starog režima, pa su ih mnogi izbegavali.

Kada je završio zanat, Brale je odmah otišao u vojsku. Hteo je da tu obavezu skine sa vrata i da otpočne svoju karijeru. U vojsci je pokazao šta je naučio od starih trgovaca i majstora. Nošenje oružja i pucanje mu je bilo strano. Njega je više interesovala intendatura. Nema dobre vojske, bez dobro organizovane pozadine. Ne može gladan vojnik da se bori i da puca. Neko mora da obezbedi vojniku pun stomak i dobre čizme.

Brale je vrlo brzo uspeo da se nametne. Svoju ušteđevinu, koju je poneo sa sobom, dobro je investirao u oficirski kadar. Oni su mu bili klijenti. Shvatio je da mora da zadovoljava njihove prohteve. Kada je dobio mesto nabavke za čitav garnizon, pomažući jednom starom, umornom, lenjom i dosadnom zastavniku, shvatio je da može sa tog mesta dobro da zavrti poslove. Stari partizanski kadrovi nisu bili ekonomski obrazovani. Matematika im je bila slabija strana. Niko kalkulaciju nije radio. Sve se nešto podrazumevalo. Država je pokrivala sve vojne rashode. Nije štedela na vojsci. Takvo je vreme bilo. Vreme za preduzimljive ljude.

Brale je shvatio da je sve u životu ponuda i tražnja. Pijaca. Uvek neko hoće nešto da proda, a neko drugi hoće nešto da kupi. Onaj što prodaje traži najveću cenu. Onaj što kupuje traži najmanju cenu. Gde će se naći? Koja je to cena? Ko će to da organizuje? Njegova sposobnost je bila u tome da spoji kupca i prodavca. Preko njega da se spoje. To je odlično za njega. Tako se dobro zarađuje. Uvek razlika ostaje kod posrednika. Prodavac i kupac moraju negde da se nađu. Moraju negde da se susretnu. Bolje kod njega, nego kod nekoga drugog. Ako je već određeno da moraju da pregovaraju oko cene, zašto on ne bi bio posrednik u tim razgovorima? Na nabavci hrane za vojsku je pravio velike razlike u zaradi. Nije njegova zarada bila u novcu, nego u robama i uslugama, koje je on držao pod svojom kontrolom. Posle godinu dana rada, tada se vojska služila dve godine, on je posato tako moćan da je sve mogao da završi u garnizonu. Bio je siva eminencija garnizona. Radio je pod pokroviteljstvom zastavnika, koji se nije uključivao u svoj posao. Brale je uspeo da ga animira paketima hrane i retkim robama, koje se nisu mogle kupiti nigde. Zatavnik je proždirao najukusnije komade mesa, pristiglih iz svih delova države, a ono što nije mogao da pojede nosio je kući. Punih usta, divio se tom okretnom i sposobnom mladiću. Prosto je bilo neverovatno kako je on dolazio do razne robe. Vrlo brzo se pročulo o njegovim sposobnostima. Zadivio je sve pretpostavljene svojom umešnošću.

Tako je, recimo, mnogo pomogao pukovniku, komandatnu garnizona. Kćerka pukovnika je obožavala Bitlse. Želela je po svaku cenu da ima neku njihovu ploču, ali nesrećni otac nije znao kako da ispuni želju svoje razmažene kćerke. Ti čupavi momci iz kapitalističkog sistema su mu bili noćna mora. Požalio se jedno jutro okretnom momku u Komandi garnizona i on mu je posle tri dana doneo ploču. Kako? Pukovnik nikada nije saznao. Ploču je odneo kćerki i ona ga je, prvi i poslednji put u životu, iskreno zagrlila i poljubila. Taj poljubac i zagrljaj su mu vredeli više nego unapređenje. Narednog dana doneo je novac da plati ploču, ali je vojnik odbio da uzme novac. Pukovnik je ostao zaprepašćen. Nije mogao da veruje. Momak nije želeo da uzme novac. Samo ga je zamolio da mu sredi jednu prekomandu. Pukovniku to nije bilo teško.

Brale je iz vojske izašao sa razrađenim smislom za posredovanje. Shvatio je kakav talenat ima i rešio je da ga dobro unovči. Novac, koji je poneo u vojsku je potrošio, ali se vratio sa velikim iskustvom. Naučio je veliku lekciju za život. Ljudske potrebe su svuda iste i ne zavise od ideoloških opredeljenja. Najzadrtiji oficiri i komunisti su bili njegovi najbolji klijenti. Zastavnik mu je napisao preporuku, koju mu je on diktirao, za prijem u Savez komunista. To mu je trebalo za njegovo dalje napredovanje. U mesnom odboru komunista njegove varošice su bili zapanjeni njegovim vojnim preporukama. Više ga nisu gledali kao unuka staljiniste. Čak je i jedan general iz njihovog mesta, narodni heroj, koji je odlično pozavao njegovog deda Rada, pričalo se da mu je deda Rade spasio život na Sutjesci, kada je došao u posetu u bazu, u njihovu malu varoš, tražio da ga vidi i da porazgovara sa njim.On je taj susret iskoristio da stvori priču kako je baš on pulen toga generala. Tako se obezbedio da ga lokalni partijski đilkoši ne maltretiraju.Plašili su se njegovih odličnih veza u Beogradu.

Brale je došao do zaključka da je najunosniji posao da se radi sa državom, koja nije dobro organizovana, i da su državni resursi neiscrpni za pravljenje mnogobrojnih novčanih kombinacija. To saznanje je bilo presudno za njegov dalji razvoj. Odbio je da se zaposli u opštinski komitet komunističke stranke. Smatrao je to lošom odlukom. Bio je to činovnički i nekreativan posao za njega. Ograničavao ga je u kombinovanju. Oduzimao mu slobodu i lepotu kreacije. Plata je bila odlična, ali sebe nije video u tom aparatu. Bilo mu je tu suviše tesno. Nije imao svoju slobodu. Bilo mu je važno da ima njihovu podršku i da može da pokaže sav svoj talenat u privredi.

Na iznenađenje svih, zaposlio se u fabrici odela i košulja. Radio je direktno u proizvodnji. Seo je za mašinu i počeo da šije. Svi su se čudili. Nisu mogli da dokuče njegove prave namere. On je bio vrlo pragmatičan. Znao je šta radi. I nikome ništa nije ni govorio, jer prijatelja nije imao. Želeo je da mu u radnoj biografiji piše da je počeo kao radnik u proizvodnji. To je važno za dobru karijeru. Komunisti na to gledaju sa posebnom pažnjom. Preporuke iz vojske je već imao. Pa je hteo da se ogrne i proleterskom košuljom. Koju je privremeno nosio. To je bio njegov ulog za veliku igru koju namerava da dobije.

Ostao je u proizvodnji čitavu godinu. Sve je izdržao i pokazao da je dobar radnik. Vredan i odgovoran. Korektan prema kolegama za mašinom. Kada se završila godina, tražio je da ga prebace u portire. Noćna smena. To mu je odgovaralo. Niko nije razumeo ni ovaj njegov potez. On nikome nije želeo da objašnjava. Noćna smena mu je bila odlična za učenje. Učio je uz rad. Završio je tehničku školu i višu ekonomsku. Posle je tražio da pređe u komercijalu. Uz rad je završio i Ekonomski fakultet. Ostao mu je otvoren put za generalnog direktora socijalističke fabrike. Bio je najbolji kandidat i jednoglasno je prošao na konkursu. Komitet ga je široko podržao. Počeo je da upravlja fabrikom koja je zapošljvala nekoliko hiljada tekstilnih radnika.

Brale je znao da motiviše ljude da rade za njega. Postao je dobar sa svim ljudima koji su bili uticajni u njegovoj varoši. Presednik komiteta je voleo da nosi lepa odela i nove košulje. Svake godine Brale mu je slao poklone za rođendan. Načelnik policije je voleo more. Direktor škole, u koju su išla Braletova deca, bio je ljubitelj ručnih satova. Vladika je voleo da se vozi dobrim kolima. Direktor elektroprivrede je voleo vruću jagnjetinu. Direktor komunalnog preduzeća lepe žene. Doktorka u Domu zdravlja je skupljala parfeme. Predsednik suda je voleo da putuje po svetu. Komadant kasarne je sanjao premeštaj u Beograd.

Svako je imao neku svoju malu potrebu, muku ili strast. Brale je udovoljavao njihovim hirovima. Tiho i nenametljivo. Nije se sa ljudima družio. Nije odlazio u kafane i olajavao. Nije pio. Dolazio je i odlazio kao vetar. Svi su se obraćali njemu za uslugu. On je vešto spajao i trgovao uslugama, uzimajući sve veze za sebe. Zaduživao je ljude i tražio im protivusluge. Postao je moćan u svojoj varošici. Zaposlio je braću i sestre u državnim preduzećima i službama. To je bilo dosta od njega. U posao ih nije mešao. Sam je o svemu odlučivao. Nikome nije verovao. Smatrao je da u novčanim transkcijama nema prijateljstva. Svima je činio usluge na račun državnih troškova. Svoj novac nije trošio. Naučio je dobro da se svoj novac čuva, dok se državni troši.

Prevazišao je svoju varoš. Njemu nije bilo dovoljno da bude prvi u varoši. Nameravao je da osvoji Beograd. To je samo veća varoš. Isti principi važe i tamo. Strpljivo je radio na tome čitavu deceniju. Napravio je detaljan plan osvajanja Beograda. Svake nedelje je dva puta dolazio poslom u Beograd i polako počeo da gradi svoju mrežu prijatelja i saradnika. Ponašao se snishodljivo. Prijalo mu je da ga smatraju provincijalcem. Brzo je učio beograske fazone u poslovanju. Posle deset godina upornog rada, uspeo je da uđe u poslovne krugove. Ministri, predsednici komora i državni sekretari su ga pozivali na druženje. Plaćao je njihove provode. Ali se i dalje držao rezervisano. Napravio je svoju mrežu ljudi, koje je upregnuo da rade na njegovoj promocijiji.

Sve je išlo po njegovom planu i Brale je osećao da prava vremena tek dolaze. Socijalizam je bio na izdisaju. Jugoslavija je umirala. Država se zaduživala. Privreda je tapkala u mestu. Nešto se moralo dogoditi. Nešto što će tektonski promeniti odnose u truloj zajednici. Braća su bila posvađana i bilo je samo pitanje vremena kada će doći do krvavog raspleta.

A onda se pojavio Milošević. Čovek koji seče i ne razmišlja. Čovek koji ruši sve pred sobom. Takav čovek je mogao da razvali trule odnose i da uspostavi neki novi sistem. Brale je čekao baš takvog čoveka. Političara na koga je mogao da igra. Koga je mogao da iskoristi za svoju veliku igru. Uspeo je da mu se približi, da ga upozna i da mu se nametne. Bio je nešto stariji od Miloševića i imao je veliko privredno iskustvo. Nanjušio je da može da napravi velike pare. Spremao se za velike udarce.

Brale se fizički potpuno promenio. Bio je to pedesetogodišnji poslovni čovek sa velikim orlovskim nosem, ispalim, buljavim očima koje su bile nemirne i gutale sve pred sobom. Nos se nadvio nad halapljivim ustima, bez gornje usnice, sa isturenom donjom vilicom, tako jakom da je mešao sa njom dok je nerazumljivo govorio. Čitava njegova figura poprimila je nešto zverski pohlepno i proždrljivo. Nije mogao dugo da govori, gutao je reči, skraćivao misli, preskakao rečenice, kretao se kao divlja mačka u lovu, spremna svakog trenutka da zarije kandže u plen. Radio je i mislio brzo. Nije gubio vreme. Socijalistički direktori nisu mogli da ga prate. Privatnici mu nisu dorasli. Mnogi uopšte nisu razumeli o čemu on priča. Mnogo je znao. Veliko životno iskustvo je imao. Uspeo je i da doktorira na smanjivanju troškova u preduzeću. Strašno brzo je kombinovao u rešavanju državnih poslova. Pravio je neverovatne kombinacije. Bio je neponovljiv i nedostižan. Ušao je u legendu biznisa, jer su se prepričavale njegove smicalice.Niko u široj javnosti nije znao za njega. Odbio je sve visoke državne funkcije. Pristao je da bude samo direktor carine. To je bilo idelano mesto za njega. Mogao je da prati ko šta uvozi i izvozi. Imao je prvi sve informacije. Bio je državni činovnik koji je postajao kapitalista. U svim tim državnim poslovima, najviše on je zarađivao. Uvek samo on. Njegov interes je bio uvek ispred interesa države.

Poslovi su počeli sve više da mu pristižu. Državna funkcija mu je davala veliki prostor da manevriše. Ljudi su znali da je dobar sa Despotom. Koristili su ga da odrade neki posao. Zapravo, on je njih koristio. Bio je proračunat. Nemilosrdan. Nikome nije opraštao. Para je pristizala na paru. Počeo je da odlazi u svet. Usidrio se u Švajcarskoj. Tu mu se svidela tajnovitost švajcarskih banaka. Otvorio je račune u nekoliko banaka. Sprijateljio se sa ljudima iz borda direktora. Uverio se da oni ne mogu da ga prate u poslu. Suviše su spori. Slabo kapiraju. Metiljavi su. Razmaženi dobrim životom. On je za njih bio atrakcija. Nisu mogli da veruju da takav čovek postoji. Počeo je da im donosi novac u kešu. Milion maraka je držao po džepovima. To ga je uzbuđivalo. Taj osećaj moći gotovine u rukama. Video je kako bankari drhte od uzbuđenja kada počne da iznosi keš. Niko nije od tih banakara naučio da radi sa kešom. On je kešom sve rešavao. Bio je kralj keša.

Odnosi u jugoslovenskoj zajednici su bili sve gori. Svaka republika je radila za sebe. Savezni organi su se raspadali. Svako je grabio zaostavštinu preminule države. Brale je došao na originalnu ideju. Hteo je da nadmudri ostale republike. Predložio je Despotu da upadne u sivu emisiju. Ne u primarnu emisiju novca, nego u sivu emisiju. To je novac koji Narodna banka Srbije žiralno odobrava na račune povlašćenih državnih kompanija u Srbiji. Novac koji ne postoji. Novac koji se stvara iz vazduha. Klasičan upad u platni promet. Pljačka! Iznos 1,5 milijardi dolara u dinarskoj protivvrednosti. Upad je izvršen krajem godine. Dobar kolač je zahvatio Brale. Bio je ponosan na svoju originalnu ideju. Čitav svet je ostao zaprepašćen. Srbija je obrukana. Raspad državne zajednice je bio neminovan.

Brale se nije osvrtao na kritiku stručne javnosti. Niko njega nije napadao. Niko njega nije prozivao. On je bio u senci Despota. Niko nije znao da je on tvorac te organizovane pljačke. Uspeo je da se domogne keša i da deo primljenog novca pohrani na svoje račune u Švajcarskoj. Smejao se do suza, dok je sam ručao u jednom restoranu na Banhofštrase u Cirihu. Smejao se zarazno svojoj spretnostim i lukavstu.Smejao se prigušeno. Iz utrobe.

Tako je počelo njegovo neverovatno bogaćenje. Koje niko nije primećivao. To što je prešao da živi na Dedinje, što je kupio veliku kuću i što je bio bliže Despotu, nije bilo ništa neobično za ovog uspešnog čoveka. Pravdao je to državnim obavezama. Nikome nije stao na žulj. Bežao je od javnosti. Nije se bahato razmetao svojim bogatstvom. Nije ličio na tajkuna. Nije imao potrebu za pokazivanjem i mačenjem. Bio je jednostavan i neprimetan. Krio je svoj kapital. Despot nije ni slutio razmere bogatstva njegovog službenika.

Ništa ga nije više uzbuđivalo od uzimanja novca. To ga je potpuno obuzelo. Čitava figura mu se pretvorila u grabljivicu. Hijenu. Smeh mu je bio kao u hijene kada rastrže lešinu.Donji deo tela mu se podvio. Na leđima mu je iskočila dlakava grba. Hodao je tako povijeno. Isturene vilice, koja je škljocala kao zamka za životinje. Kada bi se ta vilica zatvorila, žrtva nije mogla da se oslobodi. Kada bi se on na nekoga okomio, tome nije bilo više pomoći. Svi poslovi su preuzimani. Ljudi su propadali. Propadale su im i porodice. On se nije osvrtao. Nije imao milosti. Novac je preusmeravao na svoje račune. Sve je sve kontrolisao. I što je više imao, želeo je da ima još više. Nije mogao da podnese da neko zarađuje više od njega. To ga je ubijalo u pojam. To mu je vređalo inteligenciju. Želeo je pohlepno sve za sebe. Nije bio važan iznos novca. Važna je bila kombinacija prevare. Važno je bilo smisliti neku novu prevaru. Nešto što nikome nije padalo na pamet. Nešto što je bilo nezamislivo. On je tu bio ingeniozan. Kralj malverzacije po zakonu. Nije mogao da zamisli da neko može da smisli bolju prevaru od njega. Postao je gospodar prevara. Sve kroz državu i propise. Sve na štetu države i privrednika. Nije kršio zakon, samo je zakone prilagođavao za sebe. Krojio je zakone prema sopstvenim potrebama.

Tako je jednom, uzimam taj primer, napisao odluku da se zabranjuje izvoz košulja broj 43 i to je uspeo da progura kroz parlament. Poslanicima ništa nije bilo sumnjivo. Poslanici ništa ni ne čitaju. Nikome nije bilo jasno zašto ne smeju da se izvoze košulje broj 43. Ali, zakon je bio donesen. Fabrike nisu mogle da izvoze najtraženiji broj za muškarce. On se pojavio i sve brojeve otkupio. Posle nekoliko meseci, kada su se fabrike pobunile, dozvolio je da se zakon promeni. Uspeo je na ovoj zakonskoj prevari da zaradi 12 miliona maraka.

Opet, jedne prilike, zbog visokog pritiska je morao da leži na VMA. U toku prepodneva je dobio informaciju svojih saradnika da fabrika KLUZ treba da sklopi ugovora sa jednom italijanskom kompanijom. Uspeo je brzo da se organizuje, izašao je iz bolnice, otišao na sastanak, preoteo im posao, potpisao ugovor na svoju firmu i vratio se u bolnicu na infuziju.

U vreme sankcija je radio prave vratolomnije u biznisu. Proslavio se po tome što je izvezao praznu kompoziciju u Segedin i vratio je za Beograd. To šetanje praznog voza donelo mu je šest miliona maraka zarade.

Visoki oficiri UMPROFOR-a bili su na njegovom platnom spisku. Tačno se znalo preko kojih punktova se uvozi nafta i naftini derivati. Kada je major kanadske čete promenio smenu, ne obavestivši ga na vreme, što je dovelo do zastoja konvoja od pedeset cisterni, poludeo je od besa. Pozvao je tog majora u restoran njegovog prijatelja u Sofiji i tako mu izvukao uši da je ovaj mirno stajao pred njim, izvinjavajući se neprestalno na propustu.

Birao je sa kime će da radi. Izbegavao je estradne političare i tajkune. Njima nije verovao. Njihov stil poslovanja i života su ga nervirali. Nije hteo da im smeta u poslu, ali sa njima nije ni radio. Dobro se čuvao da ga ne navuku u neku zamku. Najviše voleo da sam radi. Tako je postao najbogatiji čovek bivše države već u 1994 godini. Niko to nije znao. Ni Despot, ni njegova pohlepna žena. Samo nekoliko ljudi, koji su radili na tržištu i koji su znali obim njegovih kombinacija.

Opoziciona štampa je prozivala Despota, njegove ministre i njegove tajkune o velikom kapitalu koji su oteli od države i naroda. O njemu niko ništa nije pisao. Niko ništa nije ni slutio. Bio je običan državni službenik, koji je verno služio režim. Činio je usluge i poslovnim ljudima iz opozicije. Naravno, uzimajući proviziju iz posla.

Tako je sve trajalo do opštih demonstracija 1996, kada je nekoliko stotina hilljada ljudi demonstriralo na ulicama i lupalo u šerpe, tražeći da Despot ispoštuje izbornu volju naroda. Njemu je to bio signal da se nešto ružno sprema. Posle nekoliko meseci napustio je državnu funkciju. Tražio je da ga razreše zbog bolesti. Morao je da se leči. Otišao je u Ženevu i legao u bolnicu. Tako se sačuvao besa Despota i njegove žene. Sklanjao se sa pozornice i počeo da pravi odstupnicu za svoj kapital. Našao je poslovnog prijatelje koji je podržavao opoziciju. Verovao mu je, jer je znao da je odličan poslovni čovek i čovek sa moralom. U jednoj šetnji Kalemegdanom, ponudio je da velikim kešom pomogne opoziciji. Našao se sa vođom opozicije u Parisu na ručku. Sve su se dogovorili. Kupio je svoju buduću slobodu.

Njegovo zdravstveno stanje je iznenada počelo da se pogoršava. Imao je nesanice i velike glavobolje. Brzo se nervirao i nije mogao da podnese društvo većeg broja ljudi. Pritisak mu je bio sve veći. Osećao se kao da se sav zgrčio i nije mogao da se opusti. Znojio se neprestalno. Sam sebi je smrdeo na vonj. Noćima je sanjao da beži iz usta velike ribe. Nekada je sanjao da čopori hijena pokušavaju da mu otmu plen. Režao je i škrgutao zubima. Budio se sav u znoju. Bela pena mu je udarala na uglove usana. Osećao je neki čudan strah od budućnosti. Odlučio je da se leči.

Prijatelji su mu organizovali najbolje lekare u Ženevi. Prošao je sve medicinske pretrage i svi su trvdili da je zdraviji od lekara. Tako je završio kod čuvenog psihijatra. Koji mu je postavio dijagnozu. Problem je bio u tome da je bio u grču. Nije mogao da se opusti. Pohlepa je uništila njegov nervni sistem. Novac je porobio njegova osećanja. Organizam je patio, dok se on bogatio. Bio je prenapregnut. Razbojništvo po zakonu mu je uništilo zdravlje. Jedini recept je bio – smeh. Morao je da se smeje. Opusti. I uživa u običnim i malim, životnim stvarima. Psihijatar mu je savetovao da mora da uči da se smeje. On nije mogao. Samo se iz grla čulo krkljanje zlobne hijene.

Psihijatar mu je objasnio da mu je život ugrožen zbog stalnog stresa. Imao je takve pacijente jedino sa Vol Strita. Isti sindrom bolesti. Nazvao je tu bolest – sindrom hijena. Pacijentu je prepisao terapiju. Objasnio mu je da mora pije tablete za smeh. Odnosno, tablete koje opuštaju organizam od stalne napetosti i koje su zamena za zdrav smeh. Ali, pošto tog zdravog smeha nema, jer je sve podređeno otimanju novca, mora da se leži u bolnici i primaju doze lekova. Nisu mu preporučivali ni velike posete porodice, što je njemu prijalo, jer je bio sit svega.

Tako je u sanatorijumu ostao nekoliko nedelja. Izolovan od sveta. To mu je pomoglo da se vrati u život. Kada se oporavio, vratio se u Srbiju. Nekoliko nedelja se pridržavao saveta lekara, ali pohlepa ga je terala da nastavi dalje. Poslova je bilo sve više i on nije mogao da se zaustavi. Mislio je, samo da završi ovu transakciju, onda će se povući i smiriti, ali tu se nije zaustavljao. Dolazile su sve izazovnije stvari. Novac više nije bio važan. Radilo se o ličnom prestižu. Borio se sam sa sobom i svojom gramzivošću.

Promenu vlasti i dolazak novih ljudi na čelo države je dočekao potpuno spokojno. Na vreme se pripremio i pametno je investirao u svoju budućnost. Nova politička garnitura je usvojila neoliberalni koncept rasprodaje državnih resursa. Opšta privatizacija i rasprodaja su mu odgovarale. Njegovi poslovi su cveteli. Niko ga nije prozivao i tražio poreklo njegovog kapitala. Nastupao je samouvereno i sve otvorenije. Ali, postajo je sve sitničaviji. Starački sitničav. Nije dozvoljavao da mu ništa promakne. Ono što je zamislio, hteo je da ostvari po svaku cenu. Nije mogao da podnese da izgubi. Tako je ulazio u sve biznise. Svuda je hteo da zarađuje. Svuda da pobeđuje. Sve je hteo da proguta. Neka unutarnja groznica ga je terala da se bori oko plena. To ge je palilo. Snagu mu vraćalo. Posle uspešno završenog posla, danima je ležao iscrpljen. Bolestan od naprezanja.

Privatizovao je nekoliko preduzeća, izvukao kapital iz njih i sve rasprodao. Radnike otpustio. Počeo je da prazni zdravstvene fondove, penzione fondove, državne banke i da trguje lekovima. Nije više prezao. Nije se zaustavljao. Mislio je da mu je sve dozvoljeno. Opustio se i postao je neoprezan. Nesmotreno je ulazio u nove poslove. Više nije birao partnere. Zamerio se mnogim interesnim grupama. Posle nekoliko godina, nova vlast ga je uhapsila. Nisu mogli da ga zaštite. Optužen je za malverzacije sa zdravstvenim fondovima. Pušten je uz posredovanje visoke politike. Dobro je platio svoje oslobađanje. Nije se zaustavio, nije izvukao pouku i okrenuo drugi list. Ne! To je bilo neizvodljivo. Nastavio je da srlja dalje. Išao je iz afere u aferu. Ponovo je hapšen i ponovo je puštan. Uhapšen je za aferu sa citostaticima. Zarađivao je na ljudima koji su se borili za život.

Hteo je da se iskupi za sve grehe. Sagradio je u varošici crkvu.Bio je ktitor. Tražio je da crkvu odslikaju i da stave njegovu sliku. Odvraćali su ga sveštenici. On je bio uporan. Drešio je zavezanu kesu i plaćao. Sve je plaćao. Samo da se ovekoveči.

Kada se prvi put našao u zatvoru, smejao se svojim dečačkim strahovima. Zatvor mu je bio udoban. Kupovao je pažnju upravnika i čuvara. Vodio je poslove iz zatvora.

Policiji je izdavao ministre kojima je nosio novac u džakovima. Tako je na saslušanju izjavio. Mediji su razvlačili njegovo ime po svim aferama. Nije se snalazio sa medijima. Pravio je sve veće greške. Umesto da ućuti, on je sve više pričao. Otvarao se i pokazivao sve svoje slabosti. Mediji su ga čerečili. Uvukao je i porodicu u probleme. Zajedno sa njim hapšen je i njegov sin. Njegova poslovna imperija je propadala. Kako su mediji počeli da pišu o njegovim finansijskim malverzacijama, pranju para i pljačkanju državnih kompanija i banaka, tako se ubrzavao raspad njegove poslovne imperije. Niko više nije hteo da radi sa njim.

Sve je bilo u blokadama, stečaju i bankrotu. Brale je ležao u zatvorskoj bolnici. Državni tužilac je tražio da mu se sva imovina zapleni i da se kazni za sve pronevere teškom zatvorskom kaznom. Bio je teško bolestan. Tako je tvrdio medijima. Čitav njegov život je propao. Sve što je decenijama grabio, bilo je predmet istrage. Pokušao je da spasi što se spasiti može. Pokušao je da se ubije. Nije uspeo. Motrili su na njega i sprečili ga da sebi oduzme život.

Očajan je bio.

Depresivan.

Sam je pričao sa sobom.

Svađao se sa nekim.

Morao je da izazove samilost. Oprost. Velika riba je otvorila usta i sugurno će ga, napokon, progutati. Ostalo mu je malo vremena da se spasi. Počeo je da glumi ludilo. Potpuno je odlepio. Cerekao se i škrgutao zubima. Prosipao je hranu i vrištao. Ludio ga je sve više obuzimalo. Usta velike ribe se zatvaraju. Jedini način da se zaštiti je bilo da postane gorak zalogaj. Možda ga onda neće progutati. Možda će ga velika riba ostaviti na miru.

Našli su ga ujutru mrtvog.

Bio je namazan po čitavom telu svojim govnima. Kosa, lice, usta, ruke. Sve je bilo u govnima. Verovao je da će tako ostati čist i da ga velika riba neće hteti da proguta.

Beograd, 05.06.2015.