ХЕРОЈ
Режија и сценарио: Асгхар ФАРХАДИ -2021.г.
Ирански режисер показује, умрлом српском и западном филмском стваралаштву, како се прави добар уметнички филм и како морална питања у заједници постају универзална, без обзира из које културе долазило филмско дело.Нису потребна ни велика финансијска средства, нити велика медијска пропаганда, да би се снимио једноставан, људски, поучан, уметнички вредан и паметан филм, који ће вас, у општем распаду западне фимске продукције, где нас продукције засипају свакаквим потрошачким смећем, вратити у свет праве филмске уметности.
Прича о обичном, малом човеку Рахиму, који због своје наивности, доброте, ведрине и поштења постаје жртва једног наметнутог потрошачког система Западне цивилизације, која меље и уништава људске односе, бацајући на сметлиште историје све оне који не могу да се прилагоде или неће да се прилагоде, попут јунака овог филма, помаже нам да схватимо оно што се дана изгубило, нестало, потиснуло и бацило на страну – смисао ЖРТВОВАЊА.
Који је смисао жртвовања у баналној потрошачкој цивилизацији, која све мери похлепним материјалним нагомилавањем и присвајањем?
Жртвовање је бесмислено.
Жртвовање није исплативо, док се сама жртва исмејава.
Ако се придржавате својих моралних начела, ако не прихватате тржишна, потрошашачка начела и отуђене односе материјалне цивилизације на умору, ако одлучно браните људске и етичке вредности у друштву, ако нећете да се мењате, нећете да се прилагођавате и нећете да профитирате на свом поштењу, онда сте осуђени на неуспех, морате да будете кажњени и постајете жртва, коју сви одбацују и избегавају.
Како човек да се постави у материјалној цивилизацији, која све људске вредности тржишно валоризује?
Како неко да се супростави да се људски односи не претворе у робно-новчане односе?
Зашто све што је поштено, отворено, искрено и чисто је данас под великом сумњом да је намештено?
Зашто никоме, ко се јавно појави и који је отворен и искрен, више не верујемо?
Зашто смо пристали да говоримо за поштеног човека да је глуп и да не зна да се снађе у корумпираном сдруштву?
Губитак духовних вредности у осветољубивој и окрутној материјалној цивилизације уништава сваког моралног човека, без обзира на његову расну, верску и националну припадност. Та припадност нема никакве везе са отуђеном робно-новчаном цивилизацијом која, како би филозофи рекли, људске односе претварају у робне односе.
Односно, човека претвара у робу.
Проблем настаје када поштен и моралан човек неће да прихвати те наметнуте стандардизоване норме коруптивне робно-новчане цивилизације?
Зашто неће?
Неће, јер не може да погази сам себе.
Не може сам себе да поједе, поништи и уништи.
Не може себе да сведе на робу и да пристане да га шпекуланти препродају на секундарном тржишту инсајдерских односа у друштву.
Тај обичан, мали, једноставан човек није побуњеник.
Није ни револуционар.
Није онај који хоће да промени свет око себе.
То је само човек са интегритетом, који брани своје моралне принципе.
Који је искрен, доследан, упоран, тврд, одлучан и непоколебљив.
Који хоће да остане свој.
Зато мора да постане – ЖРТВА.
Жртва једног корумпираног, муљавог, гњецавог, смрдљивог, згњеченог и распадајућег система материјалне цивилизације у расулу.
Али, главни јунак, који не може да се снађе у таквом једном отуђеном и манипулативном систему, упркос сцему, ипак, остаје доследан и не пристаје да се мења.
Односно, он добровољно пристаје да буде жртва и да буде жртвован.
На последњој деоници његове трагедије, када одбија да жртвује свога хендикепираног сина да буде комерцијализован у дехуманизованој потрошачкој цивилизацији, која медијски исисава и уништава сваког појединца, претварајући га у сензацију, вест-робу и скандал, главни јунак постаје библијски Јов, који се мири са судбином жртве и одлази да искаје све почињене грехе.
Када у последњој сцени обрије браду и главу, када се само са брковима, готово непрепознат, враћа у затвор, он свесно прихвата своје жртвовање и дубоко верује да то његово жртвовање има смисла.
Верује да ће га, после одслужене казне и свих недаћа и тортура кроз које ће морати да прође, сачекати на изласку верни син и вољена жена.
А, јавност?
Баш га брига за болесну јавност.
Е, то је данас херој.
Мали човек који се жртвовао.
Колико само таквих хероја пролазе сваки дан неприметно покрај нас?
Зар србски режисери нису способни да сниме филмове о тим херојима нашег доба?
Нису.
Србски режисери следе агенду пропалог неолибералног капитализма.
И надају се да ће да оживе мртваца.
И на крају нешто о глуми.
Амир Јадидиди је својом ведрином и осмехом победио све институационалне предрасуде, баналности и глупости бирократског тоталитарног система.
Зашто су србски глумци тако бахати, банални и глупи?
Београд, 7531.г. шумопад, дан други
