ХЕРМЕЛИН

ХЕРМЕЛИН

 

                                            I

 

5. априла 1794. године, предвече, док се над мутном Роном спуштала густа лионска магла и док је закаснели снег, изненада, у крупним пахуљама, лењо се окрећући, почињао да пада, на углу улица Пријатеља устава и Комитета спаса, испред гостионице „Човечност“, на којој је шкиљава светлост, треперећи као да се дави, жмиркала кроз прљаву лампу, стајале су упрегнуте поштанске кочије за Париз. Коњи су узнемирено рзали, ширећи меке црвене ноздрве, спуштених ушију, тресли су главом, задизали губице да су им велики зуби сабласно бљештали у мраку, гризли гриве и копитама ударали о земљу. Беху врло уплашени. Као да су нешто предосећали. Нешто што их је чинило немирним. Кочијаши су покушавали, у неколико наврата, док су чекали последњег путника за Париз, да их смире. Али, нажалост, како се чекање одужило, немир са коња пренео се и на њих двојицу, који су седели, огрнувши се заједничким великим вуненим покривачем, на кочијама и непрестано трљали бутине промрзле од хладноће. Скупљени на својим местима, пушили су, дувајући један другома у лице и тихо шапатом причали о данашњим догађајима, непрекидно се осврћући, да их неко недобронамеран, сакривен мраком и снежном мећавом, случајно не би чуо.

Упркос непредвиђеном поодмаклом закашњењу, које ће, ако се немарни путник ускоро не појави, њихов долазак у Париз померити, са пристојног послеподневног времена, за касне вечерње сате 8. априла, они, ипак, нису смели да крену. Морали су да чекају. Тако им је било наређено. Наиме, одозго, из врха поштанске управе, уочи данашњег редовног поласка, пренето им је да ће испред гостионице „Човечност“ морати да сачекају специјалног путника за Париз. Нису знали о ком се путнику ради, али, искрено говорећи, није их много ни интересовало, јер у Лиону, у последњих годину дана од када је срамно погубљен омиљени народни трибун и пријатељ народа, револуционар Шолије, није било упутно много запиткивати. Зато су они, покривени грубим вуненим покривачем, по коме су падале крупне пахуље снега, приљубљених колена, седели и стрпљиво чекали, причајући до детаља о данашњем изненадном гиљотинирању чувеног лионског крвника и његовог помоћника. Беше то велики догађај. Нико није могао ни наслутити, чак ни они који себе називају добро обавештенима, да ће двојица џелата, која су по налогу Реакције, први пут у Лиону, крајње невешто, употребила гиљотину, смакнувши револуционара и фанатика Шолијеа, да би касније, по налогу Револуције, немилосрдно гиљотинирали неколико стотина реакционара, доћи и сами, тако брзо, под удар ножа. Беше то, заиста, чудно.

– Пљунуше своју главу у кошару! – рече млађи кочијаш, бришући промрзлом руком слину која му је цурила из повеликог носа.

– Пљунуше! – рече старији тихо, окрећући се да види не слуша ли их неко.

– Зашто? – упита млађи, бришући руку о кожно седиште.

– Зашто, зашто? Не пита се данас зашто. Мртваци најбоље ћуте, – одговори старији, истежући врат.

Коњи стадоше јаче да ударају о земљу. Лампа испред гостионице поче, за тренутак, као да се премишља, да се гаси, да би, одмах затим, у наредном трену, наставила да гори поигравајући се сенкама.

Путника још увек није било. Снег је непрекидно падао. Време је пролазило. Нестрпљење се прошири и на остале путнике. Сви су ћутали. Није им било до приче. А и нису била времена за велику причу. Напетост се осећала због почетног кашњења.

– А кад ћемо да кренемо? – рече деветогодишња љупка девојчица Тулија и нестрпљиво погледа у мајку.

– Не знам, – суво одговори госпођа де Ронфал, мршава жена средњих година са великим подочњацима.

– Не волим у поласку да касним, – рече париски банкар, дебели проседи господин Варил, који је мирисао на свеже колаче, погледавши на свој џепни сат, – Време је, госпођо, новац. Чека нас велики пут и морали бисмо што пре кренути, зар не?

– Апсолутно. Слажем се са вама. Плаши ме снег, – рече трговац свилом, господин Латал, који је седео између дебелог париског банкара и ситног, скупљеног доктора Гулена.

Место до госпођице Тулије, до самих врата, беше празно. Чекали су онога који је морао доћи. Такви увек долазе.

Изненада, док је млађи кочијаш објашњавао старијем колеги како је, због крвникове неспретности, три пута тупа секира ударала о осуђеников врат, не успевши да пререже вратне пршљенове, тако да се свезано, крвљу обливено Шолијеово тело самртнички трзало, док, на крају, крвник Реакције, ослобађајући осуђеника мука, једним ударцем сабљом није одсекао несретникову главу, дакле, док је млађи кочијаш широко замахивао рукама, да би показао како се оштра сабља кретала, изненада, из мрака, тик уз кочију, изрони црна силуета.

Беше то последњи путник за Париз.

Кочијаши се, затечени, збунише, нешто их оштро пресече, као она бритка џелатова сабља, коњи се умирише, укопаше, укрутише, док су им слабине, у страху, неприметно дрхтале, а мусава лампа на гостионици „Човечност“ се нагло угаси.

Мршави, кошчати човек, завијен у црни, огромни капут, умотан црним дугим шалом, са црном кожном торбом у руци, у црном високом шеширу, увучене главе и подигнутих рамена, не поздравивши никога, одсечна корака, приђе кочији. Пре него што ће ући у кочију, застаде, подиже главу и, као да њушка ваздух, окрете се око себе.

Кочија, напокон, пође.

И било је крајње време.

Снег  је све више падао.

Разговор у кочији, који се беше, док се чекао полазак, необично живо развио, захваљујући заобљеном банкару г. Варилу, уласком странца у црном се нагло прекиде, као да је овај сувоњави дошљак у црном унео сву хладноћу априлске ноћи.

А тај непознати, тајанствени странац беше тридесетпетогодишњи Јозеф Фуше, будући војвода од Отранта, племић и богаташ, легендарни Наполеонов министар тајне полиције, творац најингениозније модерне шпијунске мреже, човек пред којим ће дрхтати читава Европа: цареви, војсковође, председници влада, министри, револуционари и реакционари. Сви ће они стрепети пред мршавим, сабласно сувим телом, уског кошчатог лица и ружне, неугледне појаве. Фуше је имао, према опису летописца, оштар нос, оштре и танке усне, готово увек чврсто стиснуте, очи хладне као у рибе, под тешким поспаним капцима, мачје сиве, стакласте, округле зенице. Очи му нису имале сјаја, покрети су му били без чулности, љигави, подли, а глас крештав, лепљив и труо, тако да је тај вечити сплеткаш и подлац, ако се тако може рећи, премало био испуњен животном материјом, јер је изгледао као под плинским светлом, прозирно и бледо. Коса му је била ретка и слепљена у праменове, обрве црвенкасте и једва видљиве, а образи упали, сивкасто бледи, тако да је тај жилави и неизмерно радни човек деловао некако уморно, као да је прележао дугу и тешку болест. Као да се опоравља, вративши се из света сенки где је видео судњи дан, хладан, без крви, без осећања, удаљен подједнако од људи и од ствари, непоколебљив, човек без страсти, који живи само у скривеним собама, међу списима и папирима, потпуно предан, посвећен својим пакленим комбинацијама.    Читав његов живот видео се на његовом зазиданом лицу. Окрутна ледена маска, која је, истренирана у десетогодишњем ревносном вежбању у ораторијском реду, савршено прикривала провалу страсти, величанствено сакривајући његову неприступачну унутрашњост, зацементирану мајсторском техником ћутања и нереаговања. Никада се на том бестидном лицу нису могли открити срџба, огорчење, сажаљење или било какво узбуђење. Никада се на том самодисциплинованом преобраћеном свештенику, прорачунатом школском надзорнику и префекту на катедри за математику и физику, посланику Конвента, жирондинцу па, потом, ултрарадикалном јакобинцу, заступнику револуционарног Париза, који је у Лион послат да би оживео ритам Револуције, опасан тробојним појасом, са шеширом украшеним црвеним пером и диктаторским овлашћењима, никада се, дакле, на бескарактерном лицу тог осветника и разоритеља, представника Одбора за јавну добробит, није појавио ни један живац. Титрај. Немир. Или недоумица. Летописац каже, за те његове оштре бескрвне уснице, да се свијају само у мали осмех, час уљудан, час подругљив, тако да се на тој, попут глине сивој, привидно млохавој масци, никада не запажа права напетост, а очи му, испод тешких црвено обрубљених , никад не одају намере или мисли.

Тако су о њему писале историјске књиге.   Људи који су га, пратећи велике историјске покрете, описали, како будуће генерације никада не би избрисале из сећања овог лионског крвника, сатрапа, чија је вечита жеља била да буде моћан, утицајан, богат и, пре свега, невидљив и неприступачан.

Али, како је задатак вашег приповедача да, на бази објављене историјске грађе, оживи овог човека рибље крви и да продре у његов скривени свет размишљања и потиснутих осећања, да би, у трагању за узвишеним, објаснио сву трагедију револуционарне епохе, то ће наша прича наставити да прати кретање поштанске кочије према престоничном граду Паризу.

Већ је речено да је разговор по уласку замаскираног и тајанственог Јозефа Фушеа, кога нико није познао, нагло престао, да би нешто касније, када су кочије увелико биле ван града, на разлоканом друму, поново започео.

Наравно, првенствено захваљујући крупном банкару, г. Варилу, који је фамилијарно изнео из торбе и пажљиво одмотао уредно сложену шарену платнену крпу, препуну свежих домаћих колача.

Понудио је све путнике.

Прво малу госпођицу Тулију, која се искрено обрадова савршено украшеним колачим, потом њену мајку, госпођу де Ронфал, па трговца свилом, г. Латала, скупљеног доктора Гулена и, на самом крају, тајанственог странца, замотаног, на вратима кочија, у мистериозну, непоколебљиву црнину.

Сви се послужише.

Осим путника у црном који, исправљених леђа, главе сагнуте у црни вунени шал, тако да му се лице није видело, одречно одмахну главом.

Беху га спопале силне мисли. Није могао да једе. А слатко није подносио. Презирао је колаче, као што је презирао и све људе.

– Зашто ме зову? И то хитно. Пред Трибунал, зашто? – мислио је Јозеф Фуше, укочен у свом неудобном положају.

Имао је времена да на миру за време пута, натенане, темељно размисли о свему.

Нос му је подрхтавао.

Да, ипак, није негде погрешио?

Мора прецизно да разврста све што се догађало од оног дана, када је по налогу Конвента, због реакционарне побуне индустријског Лиона против Народне скупштине, дошао у побуњени ројалистички град, после крвавог злочина над популарним револуционарним трибуном Шолијеом, да, заједно са Кол д’Ербоом, замени малодушног парализованог лисца Котона, њиховог претходника, који је вешто избегавао да казни и разори град.

– Шта је човек? Ништа. Трунка. Капљица. Која нестаје у речном току. Шта може да учини немоћна, усамљена капљица у набујалој, разливеној Рони? Ништа. Река тече свом својом снагом и капљица никада не може да утиче на њен смер. Можемо само да се предамо, препустимо том вечном речном току и да избегавамо брзаке и вирове, јер нас могу, ништавне и бедне, брзо потопити и уништити. Појединац ништа не покреће. Он само следи историјске токове. Важно је да схвати те токове. Да ухвати таласе и схвати своју животну улогу. Човек мора на време, пре свих, да ухвати нови талас. Мора да има меру. Не сме да дозволи да га догађаји опију, занесу, заскоче и да, изгубивши меру, потоне у безбројним подводним вртлозима. Или да га пролазни талас однесе до обале и тамо разбије. За све постоји време. И време је све. Ако хоћемо да опстанемо, да живимо, да пловимо, морамо на време да пређемо у нови талас. Таласи пролазе и нестају, а ми морамо наћи прави. Зато се не треба везати за талас. Вежемо се за ток. Смер. А живот је вечни ток. Само њега треба верно следити. –

Сети се да је као слабашни, високи, слабокрвни, нервозни и ружни дечак, нежног здравља, изневеривши јуначке претке, који беху чувени морепловци, бродски набављачи и капетани, морао да, одређујући своју будућност, крене у цркву да се зареди и да својом духовном ревношћу покуша да надокнади подлу издају свог тела. А издало га је тело подмукло. Као дечак је гледао своје рођаке, те стасите, снажне, брадате, мишићаве мушкарце што, ношени неком неисцрпном унутарњом енергијом, жудно одлазе на далека путовања, враћају се пуни разних узбудљивих догађаја и прича, остварени, потврђени, задовољни, вероватно срећни што је живот тао леп и једноставан. Љубоморно је гледао на те своје рођаке, на њихове далеке пустоловине и авантуре, сањајући да ће он, једног дана, кад порасте, као најбољи изданак своје лозе, поносно наставити традицију ових храбрих помораца и да ће постати славан и надалеко познат. Ноћима је себе замишљао као вођу, предводника, смелог освајача, који, пловећи ка далеким, неиспитаним, непознатим, егзотичним пределима и морима, доживљава бројне застрашујуће авантуре које ће његов биограф, пажљиво читајући његов дневник пловидбе, претворити у популарну литературу за децу и младеж. Већ је себе видео у бројним прештампаним издањима књига као омиљеног, вољеног јунака, кога деца, бежећи из окрутног света одраслих, призивају у својим сновима.

Али, нажалост, тело га је изневерило.

Издало.

Преварило.

Како је време пролазило, он је све више физички толико закржљао да је постао ругло чувене, одважне трговачко-поморске породице. На крају, родитељи, не знајући шта да раде са изродом у фамилији, одлучише, после детаљног испитивања звања и функција, да је најбоље да њихов ружни и неспособни син оде у цркву. Црква је својом ширином и величином, друштвеним значајем и историјском улогом омогућавала сваком даровитом човеку да развије или открије своје способности.

Јозеф Фуше беше даровит младић. Али не за смела путовања и авантуре, где се тражила физичка спретност и издржљивост мишића, већ за тајни, скривени, мистични, растрзани живот, који ће, развијајући најподлије, најбезочније и најпоквареније особине у сваком човеку, уздићи главног јунака ове приче до историјски универзалног типа покварењака и превртљивца.

– Тело ме је подло издало! – мислио је млади ораторијански редовник у сени самостанских ходника, док се удаљавао од остале сабраће, јер су му се гадили, – Уместо да наследим породичну лозу, ја сам постао изрод. Отпадак. Ругло. Бедник. Нико и ништа. Срамота. Да ли сам ја томе крив? Нисам. Ја бих, више од свих, хтео да успем. Хтео бих да ми се људи диве, уважавају ме, хвале и цене. Али, нажалост, тело ме је подло издало. Напустило. Спречило. Изолован сам и усамљен. Кажњен. Зашто? Ја желим да будем славан! Хоћу да будем велик и чувен! Али моје нежно тело се противи. Неће да ме подржи. Издан сам и преварен. Зашто? Шта да радим?

Јозеф Фуше наби главу дубље у топли вунени шал и, док је стезао и трљао палац о кажипрст, настави даље да размишља.

– Шта сам могао тада да урадим? Шта? Морао сам своју природно нагомилану енергију да усмерим и уобличим у нешто ново. Нешто што ће ме спасити самоубиства или доживотног понижења. Нешто што ће ме испунити и охрабрити да истрајем. Нисам смео да поклекнем. Нисам хтео да се предам. Нисам пристао да ми се живот претвори у пакао и самоуништење.

Железном вољом и спартанском самодисциплином гушио је животну жељу за насладама, раскоши и разметањем, самокажњавао се непрекидно, приморавајући издајничко тело да се понаша по његовим ограниченим замислима. Годинама живећи у самоћи, непрекидно вежбајући и челичећи вољу и дух, овај разочарани младић, пун презира према људима, као да су му они криви за његову изолованост и одбаченост, успео је да истренира своје живце да не реагују, те да потпуно потисне и сакрије свој приватни живот и лична осећања. Постао је фанатик. Посвећеник. Мисионар. Осветник.

Данима, недељама и месецима се самостално затварао у испосничке ћелије, самокажњавајући се дуготрајним постом, док су му глава и прсти били раскрвављени од болног ударања и копања по зидовима ћелије.

Беше спреман на све. Лудило или смрт.

Али живот као испљувак, као трулеж на здравом породичном стаблу није више могао да поднесе. Морао је сву своју сакупљену енергију да негде испразни. Морао је наћи неки смисао. Било какав, али, ипак, смисао. Који ће га покренути. Који ће га спасити од сигурне пропасти и убрзане смрти. Понижено труљење није мога више да издржи. Живот му је постао пречи од свега. Живот, било какав, само испуњен и осмишљен. Живот по било коју цену, макар душу продао ђаволу. Макар потписао вечни савез са најмрачнијим демонима. Живот и трајање је важније од идеала, морала и правде.

– Шта је правда? Ништа. Правде нема. Добра нема. Да постоји, зар би се ја, потомак чувене трговачке и поморске породице, уместо по егзотичним земљама и морима, данас вукао по самостанским ходницима, разбијајући узаврелу главу о испосничке зидове? Издан сам од свих. Породице, пријатеља и свог рођеног несавршеног тела. Издан сам и од самог Бога. Где је тај Бог? Где? Има ли га? Зашто се сакрио? Ако постоји, зашто ми не помогне? Зашто сам кажњен? Шта сам ја згрешио? Па ја сам тако млад! Ја нисам крив! Невин сам! Жртва неспоразума! Зашто морам да испаштам? Чије грехе ја носим?

Покушавао је кроз литературу да нађе утеху својим болним мислима. Али, проучавајући у библиотеци самостана повест човечанства, схватио је да светом владају само подлост, превара, крађе, злочини и убиства. Покушаји појединаца да се морално уздигну изнад те прљаве каљуге беху бесмислени, јер су сви били упрљани проклетим Каиновим злочином.

– Ми смо сви убице и злочинци. Потичемо од проклетог убице Каина, који, подло наговорен од Бога, срамно убија, у наступу љубоморе, свог брата. И уместо да Бог примерно казни братоубицу, он га пушта да изроди потомство и тако, крвним наследством, злочин прошири на далеке потомке. Све до нас, данас. Зашто се онда чудимо кад нам људска крв највише прија? Кад највише волимо да једемо из празне људске лобање? Кад нас убиство опија и храбри да истрајемо у свом злочиначком битисању. Зашто је Бог пустио Каина да живи? Зашто га није одмах казнио? Зашто му је дозволио да оснује пород. Зашто је послат потоп? И који је смисао таквог потопа, кад од сваке врсте остане по један представник и Ноје их укрца у лађу спасења? Зашто од сваке врсте? Да ли су се укрцали и добри и зли? Који је онда смисао потопа? Зашто је Бог лицемер? Зашто није уништио злочинца и његово злочиначко потомство? Или је, можда, све ово варка? Игра? Порука? Знак? Да Бога нема и да су дозвољени сви злочини. На крају, судњег дана, сви ћемо бити, опет, спашени. Од сваке врсте. И злочинци и узвишени духом.

Банкар Варил је страсно лизао меснате прсте, док су му се округли, надувани образи и велики бабурасти нос, црвен на самом врху, померали у усаглашеном, једноличном ритму, претећи да потпуно затворе ситне, упале очи. Госпођица Тулија је полако жвакала укусни домаћи колач, гледала у правцу банкара Варила и чинило јој се да тај миришљави крупни господин, са својим огромним, спуштеним стомаком, личи на свеже испечено, нарасло, набубрело пециво, испуњено пекмезом од шљива и посуто, на самом врху, као планинских врх под снегом, ситно млевеним шећером.

– Волим да једем колаче, – рече банкар Варил, бришући прсте о чипкасту белу марамицу, која је у једном ћошку имала извезено слово “В“.

– Уопште, драга моја госпођице… госпођице…

– Тулија, – рече девојчица.

– Ах, да. Госпођице Тулија, дакле, извините, бројке добро памтим, али имена, нажалост, врло, врло слабо. Дакле, рекох, необично волим да једем колаче. Све. Право да Вам кажем, не бирам. Злочин је бирати. Лоших колача нема. Постоје само лоши људи.

– Слажем се, – рече трговац свилом, г. Латал, – Људи су највеће зло. Данас више нема правих људи. Све се тако брзо променило.

– Видите, госпођице, – рече банкар Варил, – Људи нас увек могу преварити, издати, разочарати или, далеко било, гурнути у невољу. Људи су непоуздани и склони, кад су срећни, претеривању, или, ако им лоше иде, непотребној паници и хистерији. Један домаћи колач, био велик или мали, украшен или обичан, послужен на златном тањиру или овако, из шарене крпе, увек је поуздано сладак и укусан.

– Занимљиво, – рече г-ђица Тулија, – Никад нисам о томе размишљала.

– Наравно, – узвикну банкар Варил и наже се напред према девојчици, – Мале ствари нико не види. У томе је наша велика грешка. Боримо се за велике, далеке и узвишене идеале, а обичне, једноставне ствари, из којих сазнајемо суштину живота и због којих, право да кажем, једино вреди живети, пролазе непримећене и остају вечито запостављене. Велике историјске догађаје, о којима учите из школских књига, покрећу мали, наизглед безначајни, ситни људски прохтеви.

– Не разумем вас, господине. Како могу ситни људски прохтеви да покрећу историјске догађаје? – упита Тулија, прекрстивши руке на грудима.

– Могу, госпођице Тулија, могу, – задовољно одговори банкар Варил и поче да излаже своје мишљење, – Када, дакле, читате, биографије великих историјских личности, видите их, дакле, потпуно огољене и так тада схватате да они, уствари, нису никакве велике личности.

– Како нису?

– Нису. Они су обични, мали несретни људи, које, дакле, гони унутарња несрећа и патња да нешто велико ураде.

– Имате ли Ви, господине Варил, пример за то што говорите? – запита га трговац свилом Латал.

– Примера, господине Латал, имате безброј. Кроз целу историју. Од Библије до данашњег дана. Каин је, дакле, из љубоморе, убио свог брата Авеља. И одредио смер кретања цивилизације. Аврам је, дакле, био бољи трговац од вас. Шпекулисао је, лагао, муљао, петљао, само да стекне богатство и очува племе. Јаков је, из љубави према својој сестри Рахели, служио код ујака, правио лоше трговачке погодбе, да би, на крају, своју страст задовољио. Јосиф, бачен у зденац, осветио се браћи поставши египатски великодостојник, први до фараона, и све богатство створио у седам гладних година, док је шпекулисао житом. И тако редом. Тројански рат је избио због љубоморног рогоње. А Рим је најбољи пример за моју теорију. Прочитајте, дакле, Гибонов „Успон и пад римског царства“ и наћићете многе примере који потврђују ово што говорим.

– Значи, по Вашем мишљењу, историјски догађаји траже одговарајуће особине људи који у њима учествују? – запита г. Латал.

– Тако је. Историјски догађаји, дакле, похлепно траже људе који ће их носити. Ти људи, касније, постају историјске личности. Они не јуре велике догађаје, већ траже спас свом унутарњем немиру. Они не бирају, они су изабрани. Они нису господари, већ понижено робље. Они морају то да раде да би живели.

– Ја вас, господине Варил, нажалост, уопште не разумем, – рече  искрено г-ђица Тулија и љупко трепну дугим трепавицама.

– Драга моја, прелепа госпођице, ни ја, овако матор, дуго то нисам, дакле, разумео. Али данас ми је, напокон, све јасно. Гледајте, објаснићу вам кроз један сасвим, дакле, једноставан пример. Јел’ може? Слушате ме?

– Да, изволите, слушам вас врло пажљиво.

– Дакле, замислимо битку код Валмија. Сећате се наше чувене битке у којој је народна револуционарна војска, састављена од добровољаца, предвођена мудрим и тактичним Димуњеом, поразила професионалну пруску војску, која се од доба Фридриха Великог сматра најбољом војском у Европи?

– Да, знам, Гете је учествовао у тој бици.

– Тако је. Браво! Ви сте једна врло симпатична саговорница. Дакле, шта ту имамо? – упита банкар Варил, задовољно ушмркујући дуван из мале златне бурмутице у облику меденог колача, – Пруси су отворили јаку топовску ватру, али због магле нису предузимали пешачки напад. Валми беше један мали плато, који је држао Келерман са својом главнином. Пруси су, дакле, хтели жестоком артиљеријском ватром, за коју сам Гете каже да ју је немогуће описати, да отерају Французе са тог виса. Али, наша војска је дисциплиновано остала непомична. Беше то наша велика морална победа.

– Било је то, ипак, много ризично, – рече трговац Латал, – Пруси су имали отворен Шалонски друм и сваког јутра се очекивало да пруски краљ осване у Паризу на доручку.

– Али, ипак, није, – одговори банкар Варил, – Земља је спасена. Морало се, дакле, ризиковати. Јер у животу, господине Латал, као и у сваком послу, све је ризично. Па, дакле, и сам живот. Он је, дакле, најризичнији.

Снажно два пута ушмркну дуван, затвори бурмутицу, стави је у мали, унутрашњи џеп капута и смирено настави:

– Дакле, господо, ако искључимо Гетеа, који се тог дана, када се, поред артиљеријске канонаде, спустио и грдан пљусак, чудно понашао – кажу да је испитивао звук топовског метка, посматрао војнике у борби и да су му се сви предмети чинили обојени мрко-црвено – дакле, ако искључимо тог филозофа, шта бисте ви, драга госпођице Тулија, рекли за неког пруског војника који би, упркос артиљеријској ватри, одлучно сабљом јуришао да освоји врх?

– То мора да је изузетно храбар човек, – одговори г-ђица Тулија.

– То је обична будала, – нервозно упаде трговац Латал и почеша се длакавим здепастим прстима по бујној неуредној коси.

– О-ла-ла! Дакле ту смо, – рече банкар Варил, – Имамо, дакле, супротна мишљења. Лепо. Да ли је тај човек храбар или луд, питање је, дакле, сад? Шта, господо, мислите?

– То је храбар човек, јунак и херој, – понови г-ђица Тулија, погледавши у мајку.

– То је неописана будала која, не знајући да паметно процени ситуацију, блесаво срља док не изгуби своју луду главу, – рече трговац свилом.

– Можда је родољуб, – тихо и одмерено рече г-ђа де Ронфал, приморана кћеркиним погледом да се укључи у ову, за њу, сувишну расправу.

– Можда револуционар, – рече г. др Гулен и закашља се нагло.

Странац у црном је ћутао.

Г-ђа де Ронфал осети језу.

Кола, наишавши на камен, поскочише.

Млађи кочијаш сочно опсова.

Снег је лењо падао.

Зима се ове године продужила.

И клима се мењала.

Постајала је све револуционарнија.

Слободнија.

И, самим тим, неодговорнија.

Крупни париски банкар Варил мирно се играо својим дијамантским прстеном.

– Дакле, господо, мотиви могу бити различити. Зависи како на ствари гледамо. Што би рекао стари Хелвецијус у расправи „О духу“, свако види оно што жели да види. Историја, дакле, има и друго лице. Оно које није записано у историјским књигама.

– А шта ви мислите, господине Варил? – заинтересовано упита г-ђица Тулија.

– Дакле, шта ја мислим? Ја, господо, не знам шта да мислим. Можда је онај несретник, остављен од вољене особе, решио да се у очајању убије…

– Сјајно! Дивно! Красно! – повика г-ђица Тулија, непрестано тапшући рукама и поскакујући са меканог седишта.

– Будала! – промрмља трговац свилом.

– Витешки, – тихо прошапута г-ђа де Ронфал, видевши да јој је кћерка задовољна.

-… а можда је имао проблема са стомаком. Јер тих дана, због француске стратешке блокаде, хране није било, па…

– Фуј! Одвратно! – разочарано промрља девојчица.

– Тулија, молим те, какво је то понашање! – љутито рече г-ђа де Ронфал, вукући кћерку за рукав.

– Сјајно! То је много боље, – рече трговац свилом.

– Није немогуће, – рече др Гулен, – Дифтерија је честа на фронту.

– Фуј! Одвратно! Престаните! – повика г-ђица Тулија, – Имате ли неки бољи мотив?

– Мотива, драга пријатељице, има онолико, дакле, колико има људи. Неко постаје државник да би се лепо облачио и правио балове. Неко, опет, да би доказао оцу да није глуп. Неко, дакле, воли паре да скупља, а неко воли да се огледа у очима уплашеног народа.

– А зашто сте ви, господине Варил, постали банкар? – упита девојчица.

– Тулија! – подиже глас г-ђа де Ронфал.

– Госпођо, молим вас, пустите дете, – одговори банкар Варил, – Ви сте, драго дете, поставили право питање. Свако, дакле, има неки мотив. Ја сам, дакле, постао банкар, зато што волим да једем домаће колаче!

Тих десет усамљених година, проведених у једноличном самостанском животу, без прохтева и узбуђења, изван времена и простора, укрутила су га и очврснула у карактеру. Не, није он, газећи своје осећаје, постајао доследан у уздизању. Не. Он је, тако да кажемо, развијајући бескрајно стрпљење, овладавши техником ћутања, мајсторски сецирајући душу људи, постао доследан у недоследности. Наиме, издан од свог тела, он је себе убедио, частохлепан, непоколебљиво хладнокрван, бестидан, пун презира према људима, да је издаја врлина и да никада неће, из принципа, да се веже ни за кога. У сваком тренутку морао је да има неко резервно решење. У сваком положају, остављао је отворене могућности, да се измени и да, вођен својим личним интересима, без таштине, промени смер кретања. Бескарактеран и без икаквог узвишеног уверења, осим страсне, похлепне жеље за влашћу, Фуше, човек без осећаја за друге, никада није служио искрено ни цркви, ни револуцији, ни директоријуму, ни конзулату, ни царству или краљевству. Никад није служио ни Богу, а поготову не једном човеку. Веран и доследан, остао је само себи и историјском победнику. Јачем. Ономе који је у већини.

Временом је развио савршено савитљив и несталан дух који, у тренуцима животних пораза, нањушивши новог победника, нагло прелази на његову страну, страну јачег, јер га губитници никада нису занимали.

Презирао је губитнике.

– Као што капљица, ако хоће да опстане у речном току, мора да пређе на нови талас, који ће је однети далеко од смрти на обали, тако опрезан и мудар човек прелази на страну победника. Ја не одређујем победнике. Нити одређујем историјске догађаје. Нити их усмеравам или водим. Ја само јашем на таласу историје и пажљиво пратим његово кретање, њушкам ветрове, као искусни морепловац, да бих на време уочио долазак непогоде. Да бих на време уочио нови историјски талас и у правом тренутку га зајашио, док други ништа не схватају. Мене не интересује куда река плови. Нити испразно филозофирање зашто река плови. Или, још глупље, како би требало река да плови?  То мене уопште не занима. Ја знам да река вечно тече и да мора некуда да тече. И то ће увек тако да буде. Мене само интересује како ја, капљица, да будем на врху таласа и да, заједно са реком, мењајући таласе, непрестано пловим. Замерају ми зашто мењам таласе. Глупост! Као да ја правим таласе. И мени би било много лакше да, кад зајашим победнички талас, то потраје. Овако, човек увек мора бити опрезан. Не сме никад да се опусти. Мора стално да њушка ваздух, очекујући нове ветрове.

И, стварно, код Јозефа Фушеа се временом, као код прогоњене звери,  јавила посебна особина. Стајао или седео, кретао се или, по потреби, трчао, или, чак, лежао, с времена на време, он би нагло подигао свој шиљати нос и њушкао ваздух, како би осетио опасност. И никада га тај његов нос није преварио. Било је то заиста за дивљење.

Када је једне вечери изашао да прошета, размишљајући о свом даљем животу, укопао се насред самостанског дворишта, забацио главу и дуго, дуго шиљатим носем њушкао ветрове који су се над Француском надвили. Шпицасти нос је те вечери осетио да се над његовом земљом надвила тешка социјална олуја и да светом влада политика.

– Морам ући у политику!

Тамо му је било место. Нови талас је долазио. И он је, без икаквих осећања, једним трзајем, скинуо сутану, пустио косу и почео, уместо самостанским дечацима, да грађанима Нанта држи политичка предавања. Наравно, морао је да, мислећи на блиску будућност, учврсти свој политички положај у грађанским круговима, те се убрзо оженио кћерком некаквог богатог трговца. Његова жена беше врло ружна, али зато врло имућна, тако да је његова брза одлука о женидби, пошто је 1792. године изабран за посланика у Конвенту, била правовремена и ваљана.

– На крају крајева, нисам ни ја неки лепотан!

Шиљати нос му је, у међувремену, како се то њему чинило, преко ноћи, на његово велико задовољство, порастао.

А када је у грађанском оделу, посланик Нанта, украшен, преко прсију, тробојном траком народног посланика, ушао, заједно са седамстопедесет изабраних народних представника, у дворану свргнутог краља, о чијој се судбини тек требало одлучивати, да преузму управљање земљом, зачудио се да је Француска револуција избацила на површину многе људе са дна.

– Каквих све овде лупежа има! – мислио је Јозеф Фуше, забацујући главу и усмеравајући свој шиљати нос да оњуши ваздух и покаже му где треба да седне.

Жирондинци, умерењаци, седели су доле, у Равници, а горе, на Брду, беху радикални револуционарни јакобинци. Међу њима је седео и Робеспјер.

Али он, Јозеф Фуше, вођен својим шиљатим носем, оњуши да је корисније да приђе тренутно јачим жирондинцима, људима који држе министарства, који деле сва именовања и положаје.

Док је седео у Равници, или, прецизније речено, док је чучао на самом крају тврде столице, која га је непрекидно жуљала, осећао је на леђима како га пеку ужарене очи пуританца. Врпољио се узнемирен, не због тог строгог испитивачког погледа, већ због свог носа који га је, подрхтавајући у корену, опомињао да је жирондински талас прилично несигуран и да може сваког тренутка да стропошта и да га, попут Мирабоа или Лафајета, потопи и однесе.

Зато мора бити врло опрезан. Смирен. Ћутљив. Стрпљив. Није журио. Научио се у самостану ћутљивости и стрпљењу. Чекао је своју приликус.

Док су се ослобођени представници народа отимали о говорницу, оптужујући и нападајући све, он никада није изашао за говорницу. Ћутао је и гледао. Имао је шта и да види.

– Нека се свађају. Уједају. Бедници! Хоће одмах сву власт. Бесни су. Поклаће се између себе. Грабе похлепно, као да, после њих, више нема живота. Стока! Сами ће све уништити. Тако треба. Револуција не припада оном првом који је започиње. Он је пролазан. Као лош глумац који игра у доброј драми. Писцу је важан текст, а глумци се мењају. Треба бити стрпљив. Последњи завршава и узима све. Ја сам тај последњи!

Волео је, као сада, у кочији, да се повуче у таму, иза пуне завесе, да остане невидљив, неприметан, далеко од знатижеље јавности, неприступачан, неинтересантан, увек иза оног првог кога ће, чим се нешто ново појави, нешто што је јаче и веће, издати и напустити. Одмах. Чим његов шиљати нос оњуши промену. Нови ветар. Нови талас. Одрећиће се свега старог, дотадашњег, и једноставно, без размишљања, као да је то потпуно нормално, прећи ће на супротну страну. Ону која је у већини. И, самим тим, јачу. А он ће увек остати веран првом. Јер та нова страна мора имати неког првог. А првом стално треба други. И он је, онда, ту. Вечити други. А ко ће бити први, то њега, сакривеног, невидљивог и стрпљивог, није никад интересовало.

Ингениозни сплеткарош није волео да своје ружно, подло и лицемерно лице излаже светлости. Он је био човек мрака и таме. Позадине. Човек тајних пролаза и скривених ходника, катакомби. Ухода. Сенка. Бескарактерни бирократа који, затворен у таму радне собе, надвијен над тајним документима и полицијским извештајима, злокобно плете своју шпијунску мрежу препуну превара, крађа, подметања, лажних пријава и подлих оговарања. Избегавао је јавне наступе, јер је његов слабашни и крхки глас био бескрајно комичан. Више је волео да нечујно шапуће. Тихо, кроз стиснуте зубе, безбојним, равномерним, сувопарним и беживотним гласом говорио је, подједнако добро, велике истине и велике лажи.

Није волео ни јавне сукобе са људима. Сматрао је да човек, док је на светлости позорнице, пред публиком, добија лажну снагу да истраје, али кад се представа заврши, кад се шминка и костими скину, огољен остаје у свој својој маленкости и беди.

– Мало је људи који могу да буду узвишени духом. У вертикали. Оних који су спремни да се посвете како би, вечито будни, схвативши целокупност живота, могли да успоставе хармонично, нормално стање. Таквих људи готово да нема. Човек је беспомоћан и сапет. Ништаван. Кукаван. Уплашен. Он не може да стоји у вертикали, зато што га земља привлачи. Па се љуља, као онај несретник што се попне на дрво, а не подноси висину. И падне. Човек не воли висине. И зато пада. Јер природно стање његово није чистота и узвишеност, ни принципијелна доследност и усамљеност. Не, човек о томе говори само у заносу, на позорници. Док има публику. Човеково природно стање је хоризонтално. Ту је сигурност и топлина. Заштићен, не мора да мисли. А кад не мисли, он је срећан. Није усамљен. Јер самоћа га само плаши. Зато прави збрку, неред, буку, таму, утапа се у безличну гомилу, како би побегао пред својом одговорношћу и неспособношћу. Јадан је човек. Збуњен, глуп, корумпиран и лењ. Бежи од самог себе, своје унутарње празнине и прави велику грешку. Уморан је од живота. Откако је сишао са дрвета и усправио се на задње ноге, стално је у накаквој јурњави. А не зна ни куда, ни зашто јури. Све му се смучило и досадило му. Он више воли да спава после ручка, него да преиспита своје унутарње тешкоће. Овај дебели банкар је у праву, домаћи колачи су важнији него схоластичко расправљање о смислу живота. Револуције долазе и пролазе, али колачи увек остају.

Није му се свиђао овај изненадни позив. Наредбодаван. Без одступнице. Знао је да Трибунал слуша само – њега. Плашио се замке. Лов је одавно почео.

Шарлота је много личила на свог брата. Не толико физички, колико духовно. Можда би се њихово дружење завршило и веридбом, да он, напустивши ораторијанце, засићен духовним канонима, који су величали догму и осуђивали свако супротно мишљење, није у бледом адвокату уских усана, док је овај читао своје стихове, препознао оно чега се највише плашио. Крутост и искључивост. Мада се, неким чудним животним стицајем околности, спријатељио са нервозним, необузданим, частохлепним адвокатом, који је имао снежно беле, мајушне, необично чисте и уредне, танке прстиће, као да је сваког дана сате и сате проводио у топлим купкама, шпицасти нос му је, у присуству новог пријатеља и његове сестре, непрекидно немирно подрхтавао у корену, да му се чинило као да га је неко ударио. И тако је он, Јозеф Фуше, морао, ипак, да саопшти лошу вест несуђеној вереници. Није могао да живи са женом која обожава другог мушкарца, па био јој то и брат. Шарлота је од свог брата начинила малог бога. Није желео да има таквог супарника. Желео је жену за себе. Да се диви његовим делима и да га верно прати у сваком покрету.

Шарлота то није могла. Она је имала исту искључивост и крутост, недоличну препотентност и посвећеност вишој идеји, као и њен брат. Била је спремна да страда за своје гвоздене принципе и узвишена убеђења.

Он то није могао да прихвати. Његов савитљиви и прилагодљиви дух, бескарактеран и безобличан, није могао да ратује са непоткупљивом доследношћу, перфекционизмом умишљеног револуционара и државника.

Наравно, Шарлоти то није могао тако отворено и неувијено да саопшти. Плашио се братовљеве таштине и сурове освете. Али је врло мудро, тактично и дипломатски, не желећи да је повреди и да навуче братову мржњу, окривио неизвесну и далеку будућност.

– Знаш, Шарлота, осећам да су пред нама велики историјски догађаји и мислим да је боље да све оставимо за касније.

И ништа више.

Оно све је, у свом шапутању, тихо нагласио, тако да је уцвељена девојка, схвативши поруку овог препреденог лисца и покварењака, пожурила брату да му све то исприча. Хтела је да нађе утеху за свој неочекивани бол. Брука беше велика. Сви су јој се смејали иза леђа. Била је преварена. Веровала је да је овог, не баш лепог, али врло пристојног и ћутљивог младића, коначно опчинила и савладала, те да ће он, сретан што се ослободио самостана, моћи верно да служи њеном брату и њој. И сад, одједном, као гром из ведрог неба, тај смутљивац и подлац показао је своје право покварено лице. Шарлота беше очајна. Њена несрећа, праћена крицима, хистеричним плачем, ломљењем прстију и чупањем косе, толико је погодила њеног сујетног брата, да је пожелео да одмах том ниткову и превртљивцу врати неколико златника које је узео, позајмио, како би, уплативши путовање и сашивши одело, могао да оде у Версај на заседање Генералних сталежа, који су морали да напишу нови француски устав. Али, на његову срећу, за све већ беше касно.

Шта би се десило да је, неким случајем, Јозеф Фуше неколико дана раније насртљивој Шарлоти саопштио своју коначну одлуку? Њен брат би, принципијелан и доследан, вратио позајмљене златнике и Француска револуција би, вероватно, добила други смер.

Значи, наш јунак је несвесно постао велики играч у историјском догађању. Његова тајна мисија је започела.

Но, било како било, адвокат је карту већ купио, а ново одело, које је поносно обукао и у коме се самозадовољно шепурио пред огледалом, лепо му је стајало. Беше љубак и привлачан. Срећан. Париз му се смешио. И светла будућност. Сатима је стајао пред огледалом, шепурио се као сеоски ћуран, махао рукама, отварао уста, показивао зубе, стављао пудер и перику и дуго, дуго говорио. Вежбао свој наступ. Чуо је аплаузе одобравања и дивљења.

А онда је упала Шарлота и својим хистеричним плачем га потпуно излудела.

Међутим, назад више није могао. А, ако ћемо искрено, није ни хтео. На пут је морао да пође. Историја није трпела одлагање.

Кривца ће казнити касније. Сада је важнији Париз.

Шарлота је остала разочарана и несретна.

А он беше пун мржње према Јозефу Фушеу.

Осветиће се он већ том смутљивцу и преваранту.

Време је пред њима.

Борба на живот и смрт је почела.

Јозеф Фуше је знао да је дивљач и да ће га немилосрдни, педантни и окрутни ловац на славу гонити до судњег дана.

Спас је за њега било – бекство.

Мора бежати и провлачити се свуда, без разлике, кроз бару и кроз блато, служећи се свим средствима, спреман на све да би одбранио свој живот и своју историјску улогу.

Улогу негативца.

Црне рупе.

У овој борби је све дозвољено.

Правила нема.

Витештва нема.

Само лаж и превара.

Противник је опасан и лукав. Али ни он није за потцењивање. Лов ће бити интересантан. За неке будуће истраживаче. За обојицу.

Ловац верује да је интелигентнији и да ће успети грабљиву животињу, упркос њеној бестидности и безосећајности, да ухвати и, враћајући дуг, тој моралној накази ће да одсече главу.

Дивљач је веровала у себе. И у свој шиљати нос.

И у своју бескрајну савитљивост и гипкост. Прилагодљивост. Претварао се у камелеона. Брзо и вешто.

Лов је могао да почне.

Али, могу у лову  да се десе несретни случајеви. Треба их само режирати. Наравно, ако не одржи добру форму, ловац ће сам упасти у замку. Бегунац је припремао кулисе за одбрану. Ловац ће замку сам направити. Он ће га само вешто приморати да упадне у сопствену замку.

Не требају њему јавна хвалисања и лажни аплаузи бедне публике, коју из дна душе презире, њему треба само смрт ловца. Јер без те смрти не може да направи ништа. Зато што ловац о њему све зна. И што ће га, пре или касније, не само ометати, него спречити да постане оно о чему толико сања – тајни господар света!

Сакривен од очију јавности, непознат, невидљив, тајновит, недокучив, неприступачан и мистичан, управљаће људима и догађајима из своје радне собе, правећи политичке представе и историјске игре, где ће о глумцима, који играју његов текст, све поуздано знати. О сваком човеку ће, кад затреба, све сазнати. Све што му треба да управља човеком. Да буде његов господар.

Тако може, служећи се његовим страхом, да безгранично комбинује и самостално одлучује. Да буде апсолутни господар, који ће вредно скупљати податке о свима, и, после детаљне анализе, доносити прецизне одлуке. Од тих одлука ће сви зависити. И сви ће их, са страхом и зебњом, слушати.

– Не требају мени царске круне, краљевска одличја, ловорови венци, клицања и аплаузи. Мене то не интересује. Нека дворске луде забављају публику. Мене не интересује сјај и раскош. Ја сам врло скроман, штедљив и рационалан човек. Ја на себе мало трошим. Уосталом, ја не волим уопште да трошим. Волео бих да немам никаквих трошкова. Да будем – сенка! И да будем упућен у све. Мене не интересују идеје, принципи, морал, закон или воља. Мене интересује оно мрачно, тајно, скривено, неизговорено, несвесно у свим људима. Уз помоћ те тајне се влада. Желим да сазнам највеће тајне људи. Да завирим тамо где нико нема приступа. Откривши ту тајну, ја ћу моћи да управљам светом. Моћи ћу да покорим све људе и држим их на позорници, у зависности од тога какву представу желим да направим. Зато мени не треба овај дебели банкар који је преживео Терор и Револуцију, мени требају његови миришљави домаћи колачи.

Јозеф још дубље заби главу у црни вунени шал.

Ноћ је била хладна.

Али је око његовог суровог срца било још хладније.

Кочије су се равномерно тресле.

Као да дрхте.

Као његов нос кад осети опасност.

Путници су, опуштени, причали.

Банкар Варил је непрекидно млео.

Као справа за млевење ораха.

Госпођица Тулија се весело смејала.

Откад није чуо смех…

Људи су престали да се смеју.

Или се то њему само чинило.

Тамо куда је он пролазио, није било смеха.

Остајала је само туга и очај.

Али, он за то није био крив.

Таква су била времена.

Он је био само капљица која прати историјски талас.

Народ је тај талас подигао.

Он га је само следио.

Да га не потопи у самостану.

Тулијина мајка је ћутала.

Само она и он.

Удубио се у своје замршене мисли.

Почео је да анализира постојећу ситуацију.

Ловац му се опасно приближио.

Позвао га је да дође.

Ишао је право на нишан.

Шта да ради?

Мисли му се ускомешаше.

Да ли је негде до сада погрешио?

Није.

Увек је био на страни већине.

У последњем тренутку, у клубу жирондинаца, гласао је за краљеву смрт.

Мада је претходног дана свим средствима бранио краља.

Постао је краљев убица.

То му је помогло да се попне на Брдо.

У неколико корака.

Постао је јакобинац.

Ултрареволуционаран.

Терориста.

Односно, спроводио је Терор.

Не, никада он није окрвавио руке.

Нити је некога убио.

Чак ни оног угледног грофа у Нанту.

Када су револуционарне снаге, пљачкајући за потrебе младе, угрожене Републике, отимале од племства и свештенства, да би попунили празну касу Конвента.

Гроф се побунио.

Успротивио.

Његови људи се збунише.

Беху изненађени грофовом смелошћу и дрскошћу.

Одважношћу.

Беше сам против свих њих.

Свестан да је изнад њих.

Далек. Недокучив.

Изненади га такав надмен став грофа. За тренутак је застао.

Непријатно изненађен. Осети се понижено. Згажено.

А онда, бесан, нареди да сабљама исеку реакционара.

Људи су непомично стајали.

Дивили су се храбрости грофа.

А онда, један пијанац замахну сабљом.

Глава је пала пред његове ноге.

Шутнуо ју је да се откотрљала до улазних врата.

Револуција је била спасена.

Колебања нема.

Морао је то убиство да нареди.

У супротном, револуционарни слабићи би се разбежали пред одважним и часним грофом.

Зато је гроф ликвидиран.

Револуција у Нанту је спасена.

Конвент је добио редовну новчану испоруку.

Рачунао је колико је као проконзул донео он сам Конвенту.

Сума беше велика: десет хиљада регрута, сто хиљада златника, хиљаду двест фунти чистог злата, хиљаду шипки сребра и много друге вредне робе.

Пљачкали су и цркве и односили свећњаке, распела, крстове и украшене слике.

Био је поносан.

Републици је требало новца.

Први је почео да шаље и највише је металних сандука он послао за Париз.

Хтео је да пробуди дивљење посланика Конвента.

Знао је да од патриотских фраза нема живота.

Асигнатима је одавно пала вредност.

Али, роби коју је он отимао по кућама племства и свештенства никада неће пасти вредност.

Пали су њени власници.

И не могу више да се подигну.

Конвент је био запањен његовим преданим радом.

Наградио га је пљескањем и клицањем.

Постао је познат.

Гвоздени човек.

Најсилнији републиканац.

Дивили су му се.

Сви.

Ловац је привремено устукнуо.

Чекао је грешку.

Али он није грешио.

Био је на страни већине.

Докрајчио је аристократију за потребе Републике.

Напао је оно што ни Дантон ни Робеспјер нису смели.

Напао је приватну својину и цркву.

Република је имала право све да узме.

Због једнакости.

Братство и слобода су се будили.

Републиканци нису имали ништа.

Осим гвоздене воље.

Старо се више није могло вратити.

Увео је општу једнакост.

За све.

Пекао је једнак хлеб.

Забранио је бело луксузно пециво.

Рушио је високе куће.

Све су морале бити једнаке.

Људе су скраћивали за главу.

Да се изједначе.

Тако је светина тражила.

А он је само извршавао вољу већине.

С чекићем у руци је разбијао сва распећа, крстове и светачке слике.

Револуција је изнад цркве.

Бога нема.

Свештенике је натерао да се жене.

Одмах.

Увео је грађанско крштење.

Прво је крстио своју кћер.

Сва религиозна знамења је палио.

Док пламенови лижу, народ одушевљено тапше.

Један надбискуп и тридесет свештеника су прешли у републиканце.

Конвент му се дивио.

Био је прави војник Револуције.

Зато су га и послали у побуњени Лион.

Да освети Шолијеа.

Да спаси Револуцију.

Сви су га величали и хвалили.

И од њега очекивали брзе резултате.

У Паризу су гиљотине непрекидно радиле.

Он још никад није употребио гиљотину.

У почетку ни у Лиону.

Који је спасао.

Јер је Париз донео одлуку да се Лион разори.

Уништи.

За пример.

Име Лиона се брише из пописа градова Републике.

Скуп сиромашних кућа које остану, јер Револуција не једе своју децу, зваће се – Ослобођени град.

На рушевинама Лиона подићиће се стуб на коме ће писати: “Лион је водио рат против слободе – Лион више не постоји.“

Побуњеници се морају казнити.

Сви.

Брзо.

Да се Револуција одбрани.

Народ је тражио казну.

Вође Револуције су стално говориле о издаји.

И спомињале – крв.

Крв је у говорима непрекидно текла.

Такмичило се у крвавим речима.

Народ је тражио дела.

Конкретна.

Смела.

Гиљотина је немилосрдно прорадила.

Издајица је било свуда.

Све више.

Хиљаде људи су страдали.

Због глупости.

Свекрва није волела снају.

Оптужила ју је за издају.

Зато што је рекла да Робеспјер има танке усне.

Беше то напад на Револуцију.

Њене тековине.

Снају су гиљотинирали.

За пример.

Јеванђеље су везали за магарећи реп.

Вукли су га по блату и, на крају, на опште одушевљење народа, поцепали га.

Шолијеово попрсје ставили су у цркву уместо Христове слике.

Имали су свог мученика.

Конвент је тражио хитну казну.

Није могао да гиљотинира.

Није имао времена.

Споро се казна извршавала.

Тражили су да се брже ради.

Дуго је размишљао.

А онда се сетио.

Слушао је глас народа.

Глас већине.

Демократски глас.

Измислио је бржу казну од гиљотине.

По први пут, шездесет младих људи изводе на равницу, са друге стране Роне, међусобно их вежу и онда, са десетак корака, пуцају у гомилу из – топа!

Потом иде коњица са сабљама.

Лешеве бацају у јарак.

Гиљотина је преспора.

Истог дана, нешто касније, доводе двеста десет људи.

Топови брже кажњавају.

Опљачкане лешеве, који се још трзају, голе бацају у Рону.

Цвеће зла плови према Тулону.

Хтео је кукавним и окрутним Енглезима да јасно покаже народну свемоћ.

Кад је Тулон заузет, истог дана је победа прослављена тако што је наредио да се одмах стреља двеста бунтовника.

Није могао да чека гиљотину.

Две упорне жене су молиле за мужеве.

Нису били бунтовници.

Случајно су се затекли у Тулону.

Наредио је да их гиљотинирају.

Да нож не отупи.

Светина је била одушевљена.

Револуција је Терором бранила Републику.

Са свих страна су стизале похвале.

Конвент беше презадовољан.

Већина је и даље подржавала Терор.

Он је поштовао вољу већине.

Увек је био на страни већине.

Већина никада не греши.

Хвалио се својим изумом.

Био је осећајан.

Хуман.

Гиљотина је била окрутна.

Зашто?

Замислите двадесет кажњеника како чекају на гиљотину.

Ред смрти.

Онај мученик, последњи, двадесети, чекајући свој ред, мора да умре двадесет пута.

То није хумано.

Човек доживљава психички стрес.

Пушке су много боље.

За гомилу – топ.

Међутим, нажалост, и топ има ману.

Али, то ће временом да се усаврши.

Био је једини и неограничени господар.

Човек Револуције.

Извршилац Терора.

Воље већине.

Шолије је у Паризу проглашен за – свеца.

Он и Кол д’Ербо су извршавали праведну освету.

За Револуцију.

Међутим, једног дана, док је присуствовао ликвидацији педест противника Револуције, изненада, док је надгледао погубљења, без икаквог разлога, неочекивано, поче нос из корена да му дрхти.

Шта је то?

Откуд сад то?

Какав је то талас?

Подиже главу и поче да њушка.

Ветар се мењао.

Први осети.

Из Париза су долазили нови мириси.

Дантон и Робеспјер су се сукобили.

Умереност и терор.

Морао је пронаћи излаз.

Њушкао је страствено.

Не сме да направи грешку.

Ловац чека.

Новог таласа није било.

Беше још рано.

Али га је, ипак, осетио.

Пусти да Кол д’Ербо ради сам.

За сваки случај.

Морао је направити одступницу.

Резервно решење.

Нос се непрестано тресао.

И порастао је.

Успорио је доста са радом.

Секао је само две-три главе дневно.

Ништа, такорећи.

Кол је убрзано настављао.

Све више и више.

Заплашени силним убиствима, становници Лиона почеше да гледају у њему спаситеља.

Он их једини може заштити.

Револуционари из Лиона га нападоше.

У правом тренутку.

Осуђивали су га због млакости, издаје и непоштовања патриота.

Требао му је овакав напад.

Једни су га бранили, а други нападали.

Сјајно.

Играо је на обе карте.

Ко победи, он ће му се прикључити.

Он само спроводи вољу већине.

Утом дође позив из Трибунала.

Ловац га је звао.

Дивљач је кренула сама на пушку.

Каква је његова позиција?

Солидна.

Обе карте су у игри.

Ако победи Робеспјер, показаће рачуницу да је за три месеца побио две хиљаде људи.

Ако победе умерењаци и Дантон, кривица ће пасти на колегу Кол д’Ербоа.

Он није знао да се заустави.

Њега ће гиљотинирати због Терора.

Као што је наредио да се гиљотинирају два џелата.

Сведоци нису потребни.

Неизмерно је задовољан.

Револуционарни јакобинци га оптужују – због превелике човечности!

Изванредно.

Ни сам се није томе надао.

Усне му се искривише.

Као да се то глинено лице насмешило.

Или се тако само у мраку учинило.

Замка је постављена.

Можда ће ловац погрешити.

Треба само чекати.

Ловац је на потезу.

Кочије су подрхтавале.

Као његов нос.

Нешто се данас у Паризу десило.

Нешто врло важно.

Али није знао шта.

Снег је лагано падао.

Чуло се како стари кочијаш тешко кашље.

Путници су причали.

Ослободили су се.

Долазило је неко ново време.

Доба Терора је прошло.

Само Кол д’Ербо то још није знао.

Али, сазнаће већ ускоро.

Тулијина мајка је ћутала.

Осећала је неку чудну језу.

Човек у црном до врата ју је плашио.

Осећала је присуство смрти.

Као да је ту тамну, мршаву фигуру видела у сну.

Банкар Варил је занесено причао.

Девојчица је по први пут, после свега, била весела.

Свиђао јој се овај намирисани дебељко.

– Шта кажете, дакле, госпођице Тулија, кад по вашем мишљењу стижемо у Париз? – весело упита банкар Варил.

– Осмог априла увече, господине, – одговори Тулија.

– Браво! Дакле, имаћу част да будем у вашем друштву пуна три дана.

– Тако је, – насмеја се девојчица.

– Дивно! А могу ли вас нешто замолити? –

– Изволите, господине Варил.

– Када дођемо у Париз, да увече будете моји гости на вечери. Дакле, моја госпођа прави сјајне домаће колаче.

– О-о, господине Варил, велико хвала, али ми морамо одмах даље.

– Молим?! Како?! – силно се изненади банкар Варил, да му се цело тело затресе, – Зар ви не остајете, дакле, у Паризу?

– Не, господине, морамо одмах даље, – одговори госпођица Тулија.

– А куда, дакле, даље, млада дамо?

– Идемо за Нант.

Странац у ћошку се трже.

Полако поче да подиже главу.

Банкару Варилу се учини да је странац у црном нешто рекао:

– Господине, изволите, ви сте, дакле, нешто рекли?

Странац је ћутао.

Само му се глава усправљала.

Госпођа де Ронфал загрли Тулију.

Приљуби је уз себе.

– А ви сте, госпођице, из Нанта? – упита трговац свилом.

– Да, – одговори Тулија мазећи се уз мајку.

– Извините, нисам чуо, како је ваше пуно име? – упита поново трговац свилом, господин Латал.

– Тулија де Ронфал.

– Сто му громова! Да ли је могуће! – скочи нагло банкар Варил, као да га опекоше врели колачићи за језик, а цела се кочија опасно заљуља, – Шта ја то чујем? Па, дакле, извините, драга моја, али реците ми, дакле, молим вас, неопозиво и одмах, дакле, шта је вама, дакле, извесни господин, дакле, покојни гроф Оноре де Ронфал?

– То ми је отац, – рече Тулија и сагнувши главу поче да плаче.

Госпођа де Ронфал је љубила кћер у косу.

Странац се окрете.

Погледа у мајку и ћерку, загрљене.

– Невероватно! Сто му печених колача! Како је свет мали! – рече банкар Варил, прилично узбуђен, – Господин гроф је био мој клијент. До оне несреће. О, Боже, какав чудан сусрет!

Странац подиже руку.

Госпођа де Ронфал осети дах смрти.

Најежи се.

Странац спусти мршаву, суву руку на Тулијину дугачку косу.

Тулија се трже.

Окрете се.

Сретоше је хладне очи, као у рибе, под тешким црвеним капцима, и напукли, самртни шапат:

– Ваш отац је био диван човек!

 

II

 

5. априла 1794. године, увече, док је поштанска кочија из Лиона, препуна угодних мириса домаћих колача, јурила кроз снежну мећаву према револуционарној престоници и скривала, у својој топлој утроби, џелата Револуције, Максимилијан Робеспјер, апостол Револуције, тиранин, доследни поборник Терора, Неподмитљиви, смртни непријатељ лионског крвника, наизглед мирно је седео пред мајушним тоалетним сточићем са округлим огледалом и лагано се пудерисао.

У његовој скромној изнајмљеној соби у старој кући Дрводеље Диплеја, у улици Руе Ст. Хонорé, беше, поред тоалетног сточића још само: сто, четири плетене столице, полица за књиге и постеља од ораховине с небом у цветовима. И ништа више. За разлику од других вођа Револуције, који су раскалашно и надмено наплаћивали своје учешће у револуционарној борби, многи већ беху купили имање и куће племства, Робеспјер беше надалеко чувен по својој аскетској скромности. Није поседовао ништа. И није присвајао ништа. Беше сав посвећен револуционарној борби. Народ га је због тога обожавао. Свог апостола који, над просечним и обичним, материјалним, живи за русоовске идеале. Управљао је историјским догађајима из ове мале, изнајмљене, једноставне собице у коју, осим госпође Диплеј, мама Диплеј како су је звали, нико није смео да улази. Јер он беше посвећени усамљеник. Врло педантан и одговоран. Чистунац. Пророк. Месија. Божанско биће чије слике су преплавиле париске домове. А жене су га као свеца носиле у медаљонима на грудима.

Ношен на таласу народног буђења, овај скромни, тихи, повучени и одмерени господин постао је идол, вера, проповедник и нада понижених и обесправљених.

Док је разузданост, похлепа, неумереност, бахатост и простота бивала уобичајена, свакодневна појава код његових јакобинских сабораца, који напокон беху савладали жирондинце у супарничкој, подлој политичкој борби за освајање власти, овај углађени, напудерисани, фини, ћутљиви и налицкани малограђанин из Араса беше аскетски доследан и принципијелан. Крут. Несаломљив. Непоткупљив. Усправан и ташт. То се видело из нејгове фигуре. Ситан и узак, мали растом, високо забачене главе, истурене браде, необично правих леђа, гиздав, гледао је својим кратковидим очима у висине, као да тамо тражи спас и разумевање.

Волео је увече, после напорног дана, док су га укућани стрпљиво чекали на заједничкој вечери, да седне за свој омиљени тоалетни сточић са огледалом и да, размишљајући о протеклом дану, мирно поправља шминку. Беше тада испуњен и задовољан. Уживао је док се посматрао у огледалу. И где год је могао, кришом се огледао. Могао је сатима да седи испред округлог огледалца и да са уживањем посматра своје бледо испосничко лице, мршаво и испијено, танке, стиснуте уснице, могао је да упорно понавља, као вежбу, сваку гримасу. Одабирао би само оне позе које су га, по његовом мишљењу, чиниле љупким и дражесним. Њих је онда стрпљиво увежбавао до савршенства.

– Човек може вежбом да створи све. Само мора да има воље. Треба да буде упоран и стрпљив. Ни у чему не сме да жури и резултати ће, после тешког рада, сигурно доћи. Као што атлете вежбају своје тело, тако човек духа, сталним усавршавањем, може себе да узвиси до неслућене величине. Сократ је био у праву, нема опуштања, човек треба стално да, одрицањем и напрезањем, челичи и вежба дух.

А када би, после написаних говора или након читања, обично историјских књига, одлазио да спава, тајанствено би закључавао врата, пазећи да укућани не чују издајничко окретање кључа и извлачио би, пажљиво, слику сакривену испод кревета. Слика беше његове величине, уоквирена дебелим дрвеним рамом. Онда би ту велику слику, која беше лоша копија Рубенсове слике “Христ између двојице разбојника“, на прстима односио до закључаних врата, наслонио би је на врата и тада, тихо се смејуљећи, као да прави неки дечачки несташлук, страствено би скидао горњи рам, док је сав треперио од узбуђења, да би испод слике остало – огледало.

Тада је почињала његова вежба. Игра. Представа. Удаљен од људских погледа, ослобођен свих стега, сам, уображено се шепурио пред огледалом, ходао, махао рукама, говорио без гласа, смејао се, мрштио, љутио и на крају, уморивши се добро, приносио би плетену столицу огледалу, седао и глумио краљевско достојанство, умотан у шарени прекривач са постеље. Сваке вечери је он стрпљиво вежбао пред великим огледалом. Некад краће, некад дуже. Некад би, кад је био расположен, подражавао животиње и смејао се до суза својим успелим имитацијама. Али, када је био нерасположен, непомично је стајао пред огледалом и посматрао само своје очи. Смиривале су га те ситне, хладне очи. Никоме више није веровао, само тим продорним, укоченим очима у огледалу, осветљеним лампом која је жмиркала са стола. Беху то његови једини искрени пријатељи. Сви остали су га издали. Охрабрен тим трезвеним погледом пуним љубави и разумевања, задовољно би паковао слику-огледало у њено скровиште испод кревета и ускакао пресрећан у кревет, жудно очекујући сутрашњи дан. Изгледа да је овај напудерисани пуританац, који је водио рачуна о свакој и најмањој ситници на себи, имао две страсти – служење државним интересима и вежбање пред огледалом. Јер, за њега, огледало, поред Револуције, беше све. Огледало га је створило. Научило. Ослободило. Сваки његов покрет, гримаса или положај тела беху стрпљиво и дуго увежбавани у тешким, изолованим ноћним сатима.

Огледало му је уливало сигурност и отклањало страх пред бурном, неизвесном будућношћу. Од оног дана кад се уселио у ову стару кућу, сваке вечери је упорно вежбао свој наступ. Сваке. А овамо је дошао изненада, сасвим случајно.

Од оног јулског дана, када је Народна гарда, после краљевог неуспешног бекства, пуцала по народу, окупљеном на Марсовом пољу да положи заклетву отаџбини, када су се посланици Конвента, уплашени крвавим догађајем, разбежали у страху, а народ, узбуђен и раздражен, почео у заносу да кличе адвокату угњетених и обесправљених, он је, у покушају да избегне опасно обожавање гомиле која га је опкљавала, био увучен у кућу дрводеље Диплеја. И спасен. У знак захвалности према својим спасиоцима, остао је да живи у изнајмљеној собици на спрату. Постао је члан породице и уживао је сву пажњу и љубав. Искрено речено, породица дрводеље Диплеја, која се, поред брачног пара, састојала од младог сина Мориса и три кћери: Елеоноре, Викторије и Елизабете, обожавала је свог славног станара, поносно што је највише биће усрећило њихов скромни дом.

Њему је толика пажња необично пријала. Годила му је. Зато је и вечерас намерно остављао да га чекају, јер он, по њиховом малограђанском схватању, никада није имао слободног времена. За Слободу је тек требало да се изборе, јер су непријатељи народа свуда откривани. Чак и међу његовим најближим саборцима.

Робеспјер је лагано поправљао јутрошњу шминку. Беше навикао да му свако јутро стари грађанин Руњо пажљиво увије косу, очисти нокте, добро га избрије и потом му пажљиво напудерише уско лице. Никада се није хтео одрећи тог јутарњег ритуала. Зато што је био принципијелан и педантан. Зато што је волео, као сада пред вечеру, кад га сви нестрпљиво очекују, дивећи му се, да наступи у пуном сјају. А сваки наступ за њега беше важан. Изузетан. Пресудан. Одлучујући. Јер је свуда хтео да доминира. Да победи и да га славе.

Излазећи из своје скромне собице, где се, као иза позоришних кулиса, тихо припремао за свој наступ, он је жудео за аплаузом и признањем. Жељан беше погледа пуних страхопоштовања и дивљења. Светлост позорнице га је страствено мамила и опијала, а он, умишљен у својој изузетности и надмоћи, у својој историјској улози, потпуно се посветио трагичној мисији. А био је свестан, иако је ту мисао потискивао дубоко у себе, да је трагедија на помолу. Толике жртве и страдања, прогони и убиства, казне, а непријатеља народа је било све више. Чак су ојачали и почели да се, пред његовим очима, немилосрдно богате. Знао је да је то почетак краја, али постајао је још жешћи. Немилосрднији. Оштрији. Суровији. Зато што су га слава и успех понели и он, отргнут и удаљен од животне стварности, затворен у своју монашку собицу као у ћелију, потпуно се посветио улози коју му је Историја наметнула.

Ово беше његов тренутак. Последњи покушај да постане славна историјска личност и да побегне од пролазности и заборава. Убеђен у своју изузетност и узвишеност своје мисије, пазио је на сваки свој наступ. Због тога је толико силно и упорно вежбао пред огледалом.

Волео је у ретким тренуцима предаха, када би преиспитивао своју улогу и значај, да оде у позориште и погледа неку од омиљених античких трагедија. Правећи историјске паралеле, покушавао је да осмисли савремене догађаје и да још више узвиси своју улогу у њима. И није се плашио ничега. Не зато што је он био храбар и што је презирао смрт. Не. Већ зато што је то, историјски гледано, што он ради, по његовом мишљењу, неко морао да уради. Морао, јер су се епохе смењивале. А како га је помамно вукла страствена жеља за истицањем и непресушна жеђ за признавањем и обожавањем, заборављао је на све страхове и, бежећи од своје проклете унутрашње празнине и слабости, приграбио је сву власт. Ако је неко морао да обележи епоху, онда је то био само – он! И нико други. И све ће предузети да то што мора да се уради буде његово. Само његово. И ничије више.

У сваком свом наступу се непрестано доказивао. Потврђивао. У сваком тренутку. Ма колико баналан био. За њега, изузетног и изабраног, све беше необично важно.

Често би се заносио и заборављао ко је и шта је он, па би у некој потпуно неважној ситуацији, као да се ради о борби на живот и смрт, грозничаво истрајавао у доказивању своје величине и особености. Људи су све више избегавали сукобе с њим, јер је постајао све искључивији. Све суровији и све нетолерантнији. Заправо, можемо то поуздано рећи, он већ није бранио принципе за које се некада залагао, него све више себе и свој положај у одређеној расправи. Тежио је да, у свакој расправи, упркос свом пискавом гласу, доминира и да противника, сваког оног који је мислио супротно од њега, не бирајући средства порази. Било да се ради о важном државном питању или процедуралним питањима организованости нове власти, Робеспјер је у свим расправама заузимао надмен и укочен положај, као највиши крајњи судија, водећи притом рачуна шта ће рећи и како ће то извести.

Водио је рачуна о свему. Где ће сести, да ли ће сви моћи да га виде, како ће прекрстити ноге, шта ће са рукама да уради и како ће започети говор. Бирао је моменат за наступ. Узео би реч изненада, кад су се сви најмање надали, на тренутак би погледао све присутне, забацио би главу, да му је мала брада пркосно штрчала, и онда би почео свој китњасти говор. Што је био познатији и славнији, то су његове припреме за наступ бивале све дуже и компликованије. Када је коначно придобио поверење и љубав народа, сваки његов покрет и реч су се пажљиво пратили. И он је уживао. То је одувек желео. Сањао о томе. Живео за то.

Знао је јако добро, удишући дубоко на почетку говора и правећи, намерно, станку, да су сви били у великом страху. Плашили су се његове божанске чистоте и поштења, којима је осуђивао сваку подлост и прљавштину.

– Дрхте пред мојим погледом, зато што нису чисти. Упрљани су и лажљиви. Не могу да се уздрже у својим животињским насладама. Кукавни су и бедни, похлепни, бестидни, неиживљени и жељни живота. Сваког од њих, познавао га или не, могу да прозовем и упрем прстом у њега. Нико од њих није невин. Сви су криви, само се та кривица још не види. Ја сам позван да означим кривце. Ја сам дужан да одлучим ко је крив, а ко није. Ја ћу показати пут избављење! Само ја могу спасити човечанство!

Људи су се плашили овог ситног човека гвоздене воље, који би, наљутивши се жестоко, оштро севао мачјим очима и чврсто стискао танке уснице. Тако је једном приликом, када је Конвент тек почео са редовним заседањима, некој огромној људескари, јакобинцу, обалском раднику, који је горе, на “Брду“, случајно сео на његово посланичко место, нагло пришао и кроз стиснуте зубе прошиштао:

– Одмах да си устао, ту ја седим!

Несретни радник, уплашивши се змијског сиктања, као у магновењу, не размишљајући, као да је хипнотисан, подигао се одмах и прешао у други ред.

Касније, кад је Неподмитљиви, елиминишући све опасније конкуренте за власт, постао славан, онај крупни радник је причао у кафани на обали, опијајући се до бесвести из вечери у вечер, разочаран развојем Револуције, која му ништа није донела, верно глумећи вођу, како је имао осећај да стоји пред разгоропађеном хијеном која жели да га растргне и да види крв.

Устајао би тада од стола, љуљао се, режао, колутао очима, сиктао, и на крају, пудеришући се прахом од ратлука, док су се гости кафане ваљали од смеха, пискавим гласом викао:

– Одмах да си устао, ту ја седим!

Гости кафане су се силно забављали овим догађајем, све док једне вечери, усред представе, приликом пудерисања, онај радник, пијан и зацењен од смеха, није одведен и осуђен као непријатељ народа.

Његови пријатељи из кафане су причали, пијући за покој несретникове душе, да се он силно смејао и на гиљотини, непрестано довикујући џелату:

– Пожури, док онај није дошао да ме замени!

Грофа де Провенце оптужио је, на основу претпоствки, да је знао за краљево неуспешно бекство и помагао га. Али када су га посланици запитали за доказе, онај који је био противник смртне казне и који је, годину дана раније, рекао да нико не сме бити оптужен без доказа, одмах је одговорио, плашећи се да не наруши свој надмени наступ, праћен гунђањем посланика:

– Кад бих имао доказа, овај случај не би ни требало претресати.

Ташт и сујетан, жељан тријумфа и славе, опијен дотадашњим успехом Револуције, захтевао је народно гласање о краљевој судбини, радикализујући захтеве и убрзавајући и усмеравајући коначну одлуку. Коју је сам, већ унапред, смислио и донео. Народ је требало само да потврди оно што је он сам одлучио. Оно што је, по његовом мишљењу, било нужност. Повратка више није било. Морао је принципијелно и доследно да истраје у својој намери. Половична решења нису била могућа. Сад или никад. Одступања нема. Ломиле су се епохе и Револуција је морала до краја да се изведе. Његова историјска мисија је била да усмерава и води Револуцију. У његовој уредној, чистој, маленој руци налазила се судбина човечанства. Могла је сваког тренутка да му се измигољи и испадне. Зато је морао грчевито да стеже песнице. Да му предодређена слава не би испала. Стога је одлучио, жељан признања и обожавања, видећи себе између обожаваних Волтера и Русоа, да гвозденом самодисциплином ојача своју вољу, да напрегне сву снагу, да стисне песнице и уради оно што Историја од њега тражи.

Ако то он не уради, најзаслужнији за догађање народа, урадиће, свакако, неко други, одлучнији и спремнији, који ће му, тим подвигом, преузети славу и вечност.

– Морам то да урадим! Не смем више оклевати. Ако хоћу да будем славан, то морам изговорити. То се од мене тражи. Ако то ја не урадим, урадиће други. И постаће славан. А ја? Шта је са мном? Бићу заборављен!

Стресе се од језе. Највише се плашио – заборава.

– А шта бих ја друго радио? Како би изгледао мој живот да није избила Револуција? Никад не бих дошао у Париз и постао господар Француске. Никад! Био бих мали адвокат у Арасу, који би, безбојним пискавим гласом, бранио трећи сталеж од бахатости племства. Животарио бих и једва састављао крај с крајем. Увенуо бих у свом скромном уреду. Оматорио бих, постао ситничав, можда и циција, чангризав, који би се вечито свађало са џандрљивом газдарицом, док једног дана, неприметно, не бих умро. И нико се не би узбудио. Нико не би заплакао. Нико се не би потресао. Уредно и педантно, онако како сам живео, скромно, сахранили би ме суграђани из трећег сталежа, а некакав чиновник би невољно одржао баналан говор. Не би имао шта да каже. Читав мој живот био је баналан и погрешан. Покопавши ме, сви би ме, пошавши кући, одмах заборавили. Нико ме се више никада не би сетио. Остао бих заувек – заборављен!

Та мисао га је излуђивала. Ноћима би скакао сав у зноју. Сањао би своју сахрану. Досадну кишу која је уоквиривала ту бесмислену церемонију. Чиновника општинске администрације, коме је припала незахвална дужности, коју нико није хтео, да се опрости од онога који није ни требало да се роди. Бар не би морали да кисну. И општинско кљусе, које је вукло мртвачки сандук, на силу је изашло на ту монотону кишу. Гробари би журно убацили сандук у раку и онда, на брзину, бацали блатњаву земљу која се непрекидно лепила за лопате. Сви би проклињали његову смрт. Жељни да се врате нормалном животу. А он би, бачен као шугаво псето у расквашену земљу, остао потпуно заборављен. Људи би се само сећали проклете, непријатне кише. А он би отишао у – заборав.

– Е, неће тако бити, макар ме одмах убили! – рекао је, укључивши се у револуционарну побуну трећег сталежа.

У Револуцији је видео своју животну шансу.

И добио  је приликусс.

Зато сада више нема оклевања.

Одлука мора да се донесе одмах.

Нема више чекања.

Револуција се мора наставити.

Инсистирао је да се јавно гласа о судбини краља. Његовог противника.

Завршавајући један од многобројних ватрених говора, видећи да се посланици, у страху од наглих промена, још увек плаше, устао је и одлучно рекао:

– С обзиром на ужасе које предвиђам као неизбежне, смрт би ми била ослобођење, јер онда не бих морао да будем сведок догађаја који ће наступити.

Тада, изненада, устаде Камило Демулен, његов друг с колеџа, и смело узвикну:

– Сви смо спремни с тобом да умремо!

Изненађени овим позивом, сви посланици Народне скупштине, немајући куд, заклеше се да ће следити Робеспјера. Одушевљени Демулен, тресући се од узбуђења, загрли га и повика:

– Где је Робеспјер, тамо је и Народна скупштина!

Тиме је смртна пресуда краљу била потврђена. Револуција је била одбрањена.

Робеспјер је постао славан.

Краљеубица.

Одложи полако плаве наочари на тоалетни сточић, покрај гомиле нераспакованих писама која су му, из дана у дан, пристизала у све већем броју. Није више знао где да слаже толика писма. Али ниједно није бацао. Чувао је чак и мале, згужване цедуљице које су му, у пролазу, дотурали грађани. Беше поносан на њих. Брижљиво је све слагао у стари, дрвени ковчег испод кревета, где их је разврставао тако да је она најбоља, која су га највише уздизала и хвалила, могао увек брзо да пронађе и поново, по ко зна који пут,  да прочита.

Углавном је волео да их чита, као сад, пред вечеру, док се пудерисао и непрестано огледао у малом тоалетном огледалцу, уоквиреном изрезбареним китњастим ловоровим венцем и пољским цвећем.

Погледавши се у огледалце, примети дубоко урезану бору која се спуштала од корена носа до самог врха мале браде. Бринула га је та бора. Што је више имао проблема, бивала је све дубља.

Поче полако, целом дужином боре, белом памучном крпицом да наноси пудер и, потом, читаво лице засу белим прахом.

Осећао се као глумац који, спреман за представу, врши последње припреме, пазећи да на њему све буде љупко и дражесно.

Вечерас је баш хтео да изгледа савршено. Као да се данас ништа није догодило.

Да буде изазован и шармантан. Допадљив.

Зато је лагано читао наглас:

“… Ви заслужујете највећи тријумф, венац части и обоје ће вам припасти, док ће се грађански тамјан дизати над олтарима које ћемо вам подићи и пред којима ће се потомци молити докле год људи буду знали да цене слободу.“

Устаде.

То је то.

За то се вредело борити.

Никад неће бити заборављен.

Општински чиновник и његово кљусе су прошлост.

Кише нема.

Свуда сија сунце.

Будућност је славна пред њим.

Тек је на почетку пута.

А толико успешан.

Обожаван.

Једини.

Поче да шета по собици.

Онда узе друго писмо и њега наглас, шетајући, прочита:

– “… Високо поштовање што сећам према теби од оне Народне скупштине, када си тражио смрт краља, навело ме је да твоју слику поставим на небо, до слике Сина Божјег.“

Пажљиво остави писмо.

Да га не повреди.

Беше то реликвија.

Његова Библија.

Испуни га осећај страсног задовољства.

Топлина му се разли целим телом.

Обузе га нагло врелина.

Приђе прозору и отвори га.

Снег је почињао да пада.

Хладноћа уђе у собицу.

Али он није ништа осећао.

Мисли му се усијаше.

Баци се на кревет, склупча и поче сумануто да се окреће час на леву, час на десну страну.

Непрестано је завијао и урлао.

Мумлао.

У трбуху осети пријатан притисак.

Разливао се доле и нестајао у неком непознатом осећају.

Згрчи ноге, загризе колена и поче да се трза.

Заплака.

Тресао се од страсног узбуђења.

Нагло скочи, забаци главу и, уздигнуте браде, поче укочено да хода.

Узе ново писмо.

Два санкилота су живом споменику међу звездама изражавала своје обожавање овако:

“Робеспјер, стуб Републике,

Заштитнике родољуба,

Неподмитљиви геније,

Просвећени присталица ’Брега’

Који све гледа, све види, све осујећује,

И кога нико не може ни преварити ни подмитити.“

Окрете се и приђе прозору.

Није примећивао да је хладноћа била све оштрија. Ветар је дувао наносећи пахуљице снега у собицу. Стаде уз сами прозор, рашири ноге и подижући мајушне, стиснуте песнице, запрети неком у далеком мраку:

– Показаћу ја вама! Ја сам божји изасланик!

Затвори прозор.

Врати се до тоалетног сточића, поче да поправља разбарушену косу.

Осећао је унутарњи немир.

Никада није могао да се ослободи тог вечитог, непријатног немира. Беше то проклета трема која га је злокобно пратила и ометала, од оног дана када је у колеџу Луј-ле-Гранд, у част крунисања новог краља Луја XVI, свечаним говором на латинском, као најбољи питомац, поздравио најдражег госта, па све до, ево, вечерас, када је, после оваквог дана, морао да сиђе доле и да вечера заједно са продицом Диплеј и својом сестром Шарлотом, која се, на опште изненађење, изгледа одљутила и поново вратила.

Стискао је своје танке уснице, грчевито стезао песницу и гледао своје ситно, искривљено, уплашено лице у малом огледалцу. Није више могао прикрити страшну трему. Почео је да дрхти. Као да му је хладноћа донела грозницу.

Вилица му се затресе.

Обузе га несигурност.

Не због данашњег догађаја, на кога беше потпуно заборавио, јер се све, срећом, добро и брзо завршило, колико због ове нагле Шарлотине посете.

Није му се свиђао тај брзи повратак.

То не може добро да се заврши.

Њих две су се органски мрзеле и то више нису ни криле.

У кући је, због њих, беснео рат.

Гори него у Конвенту.

Сада се Шарлота, ненајављено, вратила.

Нови сукоб је на помолу.

Сигурно.

Он то више не може да издржи.

Полудеће.

Али, нема снаге да се супротстави.

Нема.

Покушаће да побегне.

Некуда.

Само то да не слуша.

То проклето женско ривалство.

Поче својим чистим и нежним рукама да трља уморне очи. Руке му беху самртнички хладне, бескрвне, као да је из овог ситног претерано налицканог и гордог малограђанина, коме се свет дивио, живот одавно ишчилео. Угасио се и ишчезао.

Уредни мали нокти беху при врху зашиљени, тако да је изгледало да могу, сваког тренутка, за случај преке потребе, да одбране овог славног човека, обученог у светле панталоне, беле чарапе, бели жабо и љубичастоплави капут.

Данас се обукао свечано, јер беше велики дан за Револуцију. Држава се немилосрдно ослобађала свих непријатеља народа.

И ту више милости није било.

Људи више нису били важни, важни су били идеали које је он морао да оствари.

Морао.

Зато је пред свима данас показао своју непоколебљиву доследност и принципијелност.

То беше његова света дужност.

Све очи су упрте у њега.

Сви чекају његову реч.

Милост.

Али он остаје тврд.

Одлучан.

Непоткупљив.

Ништа није хтео да предузме.

Револуција је била важнија.

Она је изнад свих њих.

Па онда – он!

Који је спроводи.

Који јој служи.

За будућност.

За ново доба.

Које почиње.

Од њега.

– Шта ја могу? Шта? Ништа! Људи се заморе, опусте и жељни уживања издају почетне идеале. Не крећу се, стоје и труле. Могу да заразе све здраве. Шта да радим са тим трулим људима? Шта? Да ли сам, можда, ја крив за њихову недоследност и слабост? Нисам! Да ли сам их ја гурнуо на тај промашени пут? Не. Нисам. Мој задатак је да одбраним здравље човечанства. Да сачувам Револуцију! У интересу свих!

Кришом баци мачји поглед, испод ока, као да га неко посматра, стисну песнице, затресоше му се рамена, кратковиде очи бесно почеше да севају пуне мржње и презира. Глава поче грчевито да му се тресе. Све га је нервирало. Све мање је могао да разуме људе.

Нису више могли да га следе ни најоданији.

Издавали су га најближи.

Морао је да се упусти у обрачуне у сопственим редовима.

Револуција није трпела малодушне и неодлучне.

Погледа се поново у огледалце и виде, поред све дубље урезаних бора, у крајевима усана, белу пену.

Трже се и гласно рече:

– Шта му ја могу?! Није ме слушао! Сам је пресудио!

Узе уредно сложену чипкану марамицу и обриса крајеве усана.

Устаде.

Мора се смирити.

У последње време, због све већег броја непријатеља народа, које је на сваком месту откривао, примећивао је да му се, у наступу беса, у угловима усана појављивала пена.

Бивао је све нервознији.

Напетији.

Нарочито кад је остајао сам.

Морао је нешто предузети.

Овако се више није могло.

Све је пало на њега.

Остао је – сам.

Непријатељи народа не мирују.

Они прижељкују његову смрт.

Он им је сметња.

Љубоморни су што је миљеник народа и што народ само њему верује.

Покушаће да га убију.

Као што су Мараа убили.

У кади.

Док се купао.

Морао је да се пази.

И да истраје.

Јер то народ тражи.

Народ је уз њега.

Зато што је он остао – непоткупљив!

– Ја им сметам. Осећам то све више. Мисле да је Револуција завршена. Заузели су позиције и мисле да ће тако остати. Е, неће! Ја нећу дозволити да Револуција пропадне. Да се извитопери и да богаташи постану ново племство. Неће то никад доживети! Никад! Ја представљам народну вољу. Зато хоће да ме униште.Не могу да ме купе. Ја сам – непоткупљив! Ја ћу бранити слободу, братство и једнакост народа! Неће они народ свезати у нове окове. Не. Никако. Где сам ја, ту је једнакост! Нисмо се борили да остану сиромаси. Нисмо зато краља убили. Да би данас нови богаташи владали. Простаци! Који би пили крв народа. Е, то, грађани, неће моћи! Док сам ја ту, они неће владати! Спроводиће се народна воља, макар морао све непријатеље народа да одстраним! То је моја историјска мисија. Ко упрља народну правду, биће строго кажњен! Мање је зло претеривати са строгошћу него са благошћу!

Поче поново да отвара писма. Прочитаће још нека, да се смири, а онда ће поћи доле. Невољно, али, шта да ради, кад мора.

Мора сад да се смири. Сувише је усплахирен.

Потребно му је охрабрење. Подршка.

Највише писама је добијао од жена. Обожавале су га. И старе и младе. И богате и сиромашне. Нудиле су му љубав, брак, верност, нежност, богатство, само да буду са њим.

Уз њега – невиног и чистог.

Недодирљивог.

Свеца.

Његова чедност је магнетски привлачила жене. Ћутљив, затворен, тајанствен, неприступачан, мистичан, неосвојив, неподмитљив, принципијелан и доследан, чист, уредан и налицкан, привлачио је и мамио све жене.

Хтеле су да га освоје, приграбе, присвоје и открију ту закључану тајну. Шта се иза тога крије?

Међутим, како су године пролазиле, ниједна жена није могла да освоји ту пуританску доследност и принципијелност Он је себе сматрао чистом врлином. Идеалом. Просветитељем. Новим човеком.

Будућност је почињала од њега.

Ново доба.

У коме неће бити потлачених.

Ни неправде.

У коме ће људи природно бити – добри.

И такви ће и остати.

Друштво  ће да буде – праведно!

Неће кварити природно добре људе.

И људи ће, напокон, бити – срећни.

Задовољни.

Испуњени.

За такву будућност се вреди жртвовати.

И он ће ту мисију испунити.

Зато што је он изабран.

Предодређен.

Обележен.

И ништа га не може спречити у тој светој мисији.

Покољења ће године да броје од њега.

Зато треба нови календар.

Нови називи месеци.

Исус Христос је – мртав!

Сада је он на реду.

Божји изасланик.

Послат да влада.

Без обзира на жртве.

Светла будућност оправдава све жртве.

Он показује пут избављења.

И други морају да га следе.

Одрекао се свега.

Одрекао се и љубави према женама, да би сачувао чистоту духа и истрајао у борби за остваренеј вековног сна.

Тријумфовао је над свим политичким противницима, јер је био истрајан и доследан, знао је шта хоће и чему стреми. Можда је понекад био суров и искључив, зато што је то Револуција тражила, зато што је бранио народни интерес, али никад није био неправедан. Правда је била његова светла водиља.

Не би могао да живи у лажима.

Принципи су све.

Зато и живи – за принципе!

Људи морају да се уклапају у те принципе.

Да би стигли у сретнију будућност.

Увек је био поштен.

Према себи и другим људима.

И превише осетљив кад је он био у питању.

Презирао је оне који су га критиковали.

Није дао да трунка падне на њега.

Одувек је бранио изузетност своје личности.

А данас, поготово.

Народ је њему указао поверење.

Њему је дао да га води у светлу будућност.

Њему и никоме другом.

Зато је данас морао да остане сам.

Напокон сам.

Потпуни господар.

Првосвештеник.

Божји изасланик.

Посвећеник.

Светац.

Нека енглеска милионерка, госпођа Шевен, коју је одбио када му је нудила велике и скупоцене поклоне, поново му је сва очајна писала:

“Хоћу да задовољим своје очи и своје лице гледајући твоје лице, а моја душа, одушевљена твојим врлинама, тражи да се споји са тобом, ти пробуђена надо и утехо…“

Помириса писмо.

Испунише га нежна осећања.

Нико га не може скренути с његовог пута.

Правог пута.

Јединог.

– Ја сам врлина! Народ ми верује, јер не желим ништа за себе. Ја живим само за народ. Свега сам се материјалног одрекао. Само да испуним своју мисију. Ја сам човек принципа и идеала. Највећа срећа је народно благостање. Ја сам одабран да успоставим народну сувереност. Моја мисија мора бити испуњена. Сви који нападају мене, нападају народну вољу. Врлину. Опште добро. Све су то непријатељи народа. И са њима нема милости.

Дрхтао је од треме.

Није му се јело.

Осети мучнину у стомаку.

Најрађе би легао.

Вртело му се у глави.

Беше силно узбуђен.

Овакав није могао доле.

Плашио се новог сукоба.

То неће моћи да издржи.

Обриса врховима прстију ознојено чело.

Мораће поново да поправља маску.

Узе пудер.

Нежне, сићушне шаке су му дрхтале.

Овакву трему није имао од колеџа.

Сети се како је тог дана дрхтао.

Беше изабран.

Нико од отмених, богатих и надмених неће поздравити краља, већ он, сироче,  које се стиди своје немаштине. Стидео се и свог оца који је побегао у туђину, после смрти његове мајке, јер није могао да преболи смрт жене коју је страствено љубио. Оставио је четворо сирочади. Максимилијан беше најстарији. Имао је само седам година. Није могао да разуме оца. Беше повређен. Увређен. Напуштен. И разочаран. Морао се бринути за млађег брата и две сестре. А беше тако млад и нежан. Сићушан. Жељан игре и љубави. Волео је животиње. Волео је да брижљиво гаји и негује своје голубове. Онда је морао све то да остави, заборави и да, због будућности породице, крене у колеџ. Постаде још затворенији, тиши и блеђи. Клонио се својих другова и њихових несташних безбрижних дечјих игара. Он није имао времена за то. Морао је брзо да одрасте. Беше одговоран за своју породицу. Као што је данас био одговоран за судбину народа. Не само француског, већ читавог народа. Целог човечанства.

Терет животних тешкоћа још више је ојачао његову необично развијену таштину. Беше обдарен и вредан. Зато су га и изабрали да свечаним говором на латинском поздрави краља.

Тог, за све, великог дана у колеџу, устао је рано из кревета, јер читаву ноћ није могао да спава. Тресао се од узбуђења. Највећа част је припала њему. Он је најбољи. Он ће поздравити краља Сунце, обожавано биће, божјег изабраника који је послат да води и усрећи народ. Питомац ће се осмелити да погледа у то свето лице и да Га поздрави у име свих. Да Му искаже захвалност. Он ће бити близу Њега. Моћи ће, ако му Његово краљевско височанство дозволи, да пољуби свете краљевске скуте. Има ли већег и значајнијег догађаја за седамнаестогодишњег младића од овог данашњег сусрета? Сви његови преци били би поносни на њега. Отац и деда, адвокати, прадеда бележник, храбрили су га да истраје.

Само да га његов непријатан, пискав глас и рђав паланачки нагласак не издају. Вежбао је дуго. Непрекидно. Фанатично. Хтео је да успе.

Морао је да успе.

Данас улази у историју своје породице.

Он и краљ Сунце један наспрам другог.

Он и краљ нације.

Лицем у лице.

Сами.

Четкао је свој скромни капутић, своју косу дотеривао и зачешљавао, стално се загледајући у огледало у спаваоници. Видео је образе осуте црвеним печатима од узбуђења.

– Није то ништа, проћи ће, само да почнем, – помисли, удешавајући се за наступ.

И онда је дошао и тај тренутак.

После дугог ишчекивања.

Величанство се напокон појавило.

Помпезно су најавили његов свечани улазак.

Срце поче да му бије.

Хтеде да искочи.

Чврсто стеже малу песницу.

Стисну танке уснице.

Краљ Сунце ушао је у свечану дворану и пошао према њему.

Изгуби дах.

– Шта је ово? – помисли, гледајући са неверицом.

Пред њим је, лицем у лице, стајао младић тек неку годину старији од њега.

Није могао да верује.

Збуни се.

Зар је могуће да је ово краљ Сунце?

Обожавано биће?

Краљ Сунце?

Невероватно.

Али, шта је ту је.

Нагло се трже и поче да говори без грешке.

Течно и дуго.

Страсно.

Гледао је укочено у само једну тачку.

У корен великог, савијеног краљевског носа.

Латински стихови, пуни полета, зашумели су изнад овог незграпног младића, намрштеног лица, неспретног и збуњеног понашања, који беше, видело се то одмах, необично поштен и честит.

Беше то добродушан, наиван младић помало тупог изгледа, коме краљевско достојанство није пристајало и који се силно чудио како овај сићушни младић танких усана може тако дуго и тачно, без замуцкивања, да говори на латинском језику, који је он искрено презирао. И није могао да га учи.

Стајао је Луј XVI тако, дакле, на почетку своје кратке трагичне владавине, пред овим надареним питомцем, с досадом трептао, уморан од живота, невољно ожењен, слаб и неодлучан, свестан своје осредњости, без достојанства и аристократске љупкости, удаљен од раскалашног живота свог оца исто колико и од овог утегнутог, укрућеног латинског говорника. Чекао је да говорник погреши. Да се све те китњасте, бескрајне речи, поређане и постројене, нагло отргну и одлете. Али, узалуд се надао.

Овај ситни младић испред њега, чврсто је командовао речима и одлучно, без застајкивања, одржао савршени говор.

Робеспјер је приметио, негде при самом крају свечаног поздрава, да се доња усна младића опустила, у знак чуђења и дивљења, и да је он, нехотице, отворио и уста.

Знао је да је успео.

Кад је завршио, сви почеше да тапшу.

И младић насупрот њега, искрено задивљен, награди га незграпним аплаузом.

Максимилијан Робеспјер беше усхићен.

Не краљем.

Већ собом.

Питомац је победио краља.

Краљ Сунце, за њега, више није постојао.

Осетио је сажаљење.

Видело се да је младић био уморан и незадовољан.

Касније је чуо да је млади краљ искрено рекао:

– Тако се осећам, као да цео свет почива на мени!

Увече, савладан узбуђењем, радостан и задовољан, легао је у своју постељу и дуго, дуго, док су његови другови спавали, размишљао.

Могао је на миру да среди своја осећања.

Али, једна мисао му није дала мира.

Прогањала га је све више.

Није могао да је се ослободи.

Беше провокативна и смела.

Храбра.

Сулуда.

Немогућа.

Мисао која га узнемири и коју није смео да заврши:

– Кад бих ја био на његовом месту…

Усправи се и седе.

Сави ноге и обухвати их рукама.

Спусти главу у крило.

Онда је подиже и погледа у мрак:

– А зашто да не?! Ја бар знам латински!

Дубоко је дисао.

Осети како му срце куца.

Бубњало му је у ушима.

Опише га слатке мисли.

Питомци су безбрижно спавали.

Беше глуво доба ноћи.

Само је свечани говорник био будан.

Чекао је зору.

Која је свитала над Француском.

Сети се незграпног, уморног младића.

То није његов краљ.

Не.

– Тако се осећам, као да цео свет могу да променим!

 

Седе поново пред тоалетни сточић.

Морао је да сиђе.

Није више смео да остане.

Читаво лице поново засу пудером.

Онда се наже над округло огледалце, које беше уоквирено изрезбареним ловоровим венцем и пољском цвећем, погледа у своје бледо, згрчено лице и, страсно цокнувши језиком, рече:

– Анђео!

Устаде и сиђе доле.

Међу народ.

Кад је ушао, сви устадоше.

Вечера беше одавно припремљена.

– Извините, морао сам да средим неке списе, – тихо промуца Робеспјер, гледајући испред себе и неодлучно стаде насред салона.

– А-ја-јај, драги мој, мили господине, ваше бледило ће вас упропастити, – рече мама Диплеј, крупна жена са заврнутим рукавима, – Да ли сте ви данас уопште нешто јели?

– Не, – суво одговори станар, збунивши се као ђаче.

– Не?! То више нећу да чујем! – рече мама Диплеј и стаде љутито да маше главом, – Живот, мили мој, улази на уста. И ви сте…

– А како излази? – безобразно упита Шарлота, приђе брату и поче страсно да га љуби, – Милен, мој мили! Душица моја драга! Сека дошла да буде уз свог драгог бату.

– Можете да будете, госпођице, али више не можете нигде да га водите, рече мама Диплеј.

– Како то мислите, госпођо? – љутито се окрете Шарлота и скиде руке са брата.

– Лепо. Он више неће напустити ову кућу! – срдито рече мама Диплеј, одбијајући да погледа у мужа који јој је давао сигнале да не почиње свађу.

– А ко ће ми то забранити? – цинично упита Шарлота.

– Ја, – одговори мама Диплеј и стави руке на бокове.

– Ви?! Ха-ха! Свашта! Какве су то, молићу вас лепо, глупости?!

– Нису глупости, госпођице, то је моја коначна одлука после свега што се десило.

– А ко сте ви да доносите коначне одлуке?

– Ја на то имам морално право, јер…

– Ха-ха! Има право! Ха-ха! Свашта! – прекиде је Шарлота, гледајући у брата, који је укочено стајао на средини салона, сагнуте главе, – Чујеш ли ти, бато, ово?

– Немојте се, госпођице, смејати. Ништа није смешно. После оне ваше глупости, госп…

– Какве глупости?! Шта ви, побогу, причате? – повика Шарлота и пође према мама-Диплеј.

– Молим вас, госпође, грађанке, драге моје, смирите се… – покуша отац Диплеј да смири ситуацију.

– Нећу да се смирим! – узвикну мама Диплеј – Доста ми је њених глупости. Умало га није убила…

– Молим?! Шта си рекла?! Ја, ја да убијем свог рођеног брата?! Лажљивице, кучко, платићеш ми за ово… – урликну Шарлота и пође према мама-Диплеј.

– Шарлота, молим те, смири се, – рече млади Морис и у последњем тренутку нежно ухвати Шарлоту за мишицу.

– Пусти ме, молим те, Морисе, да тој лажљивици разбијем нос! Чујеш ли ти, човече, шта она лаје?

– Ја, лажљивица?! Ја?! Срам вас било, госпођице! Срам! Зар господина нисмо вратили мртвог болесног?

– Ма ко га је вратио, клепетушо?!

– Ја сам га вратила! Ја! Да је остао са вама у оном изнајмљеном стану у Руе Ст. Флорентин, тврдим вам да би тамо умро и…

– Лажеш, проклетнице! Лажеш! – повика Шарлота, избезумљена у лицу.

– Смири се, Шарлота, смири се, – тихо рече Морис и сам већ прилично узнемирен.

– Мама, побогу, смири се и ти! Шта ти је? – плачно рече Елеонора и нежно загрли мајку.

– Шарлота, пусти маму! Смири се! – рекоше углас Викторија и Елизабета, пришавши разбеснелој другарици.

– Нећу да ћутим! Доста сам трпела њен простаклук! Да ја нисам за руку узела господина и вратила га овамо да га излечим, умро би од њене неге, – одлучно рече мама Диплеј.

– Одгришћу ти језик, змијо! – просикта кроз зубе Шарлота, закрвављених очију, – Лажеш!

– Не лажем! Сви знамо да је то истина! Једва сам успела да га повратим у живот!

– Ти?! Ха-ха! Глупост! Он је мој брат и ја одлучујем шта ће бити с њим.

– Господине, извините, али, молим вас, реците вашој сестри да ли ја лажем? – упита мама Диплеј скупљеног Робеспјера, који је непомично стајао на средини салона.

– ’Ајде, бато, ’ајде, реци јој праву истину!

– Реците, господине, нека госпођица чује!

– ’Ајде, бато, реци, шта си се укипио! – продра се Шарлота нервозно.

– Па… ја… овај… ја, – замуца Робеспјер и закашља се од узбуђења.

– Шта си се уплашио?! Реци истину! Нека чује да ти је само било мало мука! Реци, човече! – повика Шарлота и поче брата да вуче и цима за рукав.

– Па… ја… овај… да… ја… не… овај, – настави да муца Робеспјер и умало не паде на под, изгубивши равнотежу од силног сестриног цимања.

– Пустите, госпођице, господина! Шта га цимате! – повика мама Диплеј, приђе свом станару и повуче га на другу страну.

– Остави га, сељанчуро! – цикну Шарлота и из све снаге повуче брата ка себи, – Он је мој брат и ја бринем о њему!

– Видела сам ја како ви бринете! Не дам! Не дам! – урликну мама Диплеј и истрже станара из Шарлотиних руку.

– Жено! Мама! Мама! Шарлота! – повикаше сви укућани, раздвајајући две завађене жене.

Робеспјер је ћутао.

Имао је велику трему.

Није могао да се свађа.

Није умео.

Није ни волео свађу.

Колена су му клецала.

Није осећао глад.

Био је сав у грчу.

Није могао да се помери.

– Побогу, женске главе, шта вам је?! ’Ајмо да вечерамо! Изволите, господине, ви сте сигурно већ увелико гладни?! – рече дрводеља Диплеј и поведе славног станара у трпезарију.

– Па… да… овај… да… хвала – рече Робеспјер и пође са њим.

– Баш си блесава, – рече Морис Шарлоти, смејући се, – Знаш како је тврдоглава и колико га обожава. Умрла би за њега.

– Па шта?! И ја бих умрла за њега! Али, он је мој! Није њен. То она нека утуви у главу. Мој! Само мој! – рече Шарлота, ударајући се у груди.

– Добро, добро. Шта си толико запела. Па, сви га ми волимо. Неће ти га нико преотети, – насмеја се Морис и поведе Шарлоту у трпезарију.

– Лудача, опет ће направити скандал. Чувај се, хоће да те повреди, – шапну Викторија својој не баш лепој, мушкобањастој сестри Елеонори, која беше смртно заљубљена у нагизданог малограђанина с красно увијеном косом и снежнобелим жабоом.

– Неваспитано дерле! Издеветала бих ја њу да се пуши! – промрмља мама Диплеј и поче да поставља вечеру.

Мама Диплеј је красно кувала. Обилно припремљена вечера требало је да смири узбуркане духове. Међутим, Робеспјер је врло слабо јео. Није могао. Непрестано је ћутао и огледао се у металну чинију испред себе. Узимао је храну на врх кашике и онда ситно грицкао, непрестано се бришући чипканом марамицом. Хлеб би откидао својим танким прстићима, заправо комадиће, готово мрвице, и брзим, кратким покретима их стављао у мала уста. Жвакао је предњим зубима, жустро, да му је вилица подрхтавала и затим иситњену храну дуго држао у устима. Кад год би прогутао залогај, отпио би, својим танким усницама, гутљај чисте воде и одмах се обрисао, бацајући кришом погледе око себе. Беху то кратки, брзи, похлепни, несигурни и љубоморни погледи човека који се осећа угрожено и уплашено. Мушкарца који хоће да се допадне. Да буде љубак и дражестан.

Међутим, Елеонора, која ће, због ове неузвраћене љубави, остати неудата до краја свог дугог живота, обожавала је те танке уснице, мршаво тело, брзе и кратке покрете, мале, дечје руке. Осећала је да се иза тих ситних, несигурних покрета невиног дечака, крије вучја ћуд. Која је спремна да за одбрану својих узвишених принципа уради све, без размишљања. Тада би се овај несигурни ђачић преображавао у хладног, лукавог и одлучног инквизитора, који кажњава побуђен вишим идеалима. Зато су, по њеном мишљењу, многе жене обожавале овог нестварног, затвореног и тајанственог човека.

Зато је и она изгубила главу и непрестано гледала у обожавано биће.

Гутала је сваки његов покрет.

А Робеспјер је, осећајући узаврели поглед ове мушкараче, којој су изнад меснатих усана избијале ситне тамне длачице, постајао све спетљанији и несигурнији.

– Па, како је прошао данашњи дан? – упита после дуже станке дрводеља Диплеј, гледајући у Робеспјера.

Овај лагано подиже поглед и кад виде да се питање односи на њега, стави марамицу на уста, накашља се и тихо прошапута:

– Добро.

– Људи кажу да се храбро држао, – рече смело Викторија, гледајући у Елеонору.

– Не знам, – одговори Елеонора сањалачки.

– Засмејавао је публику заједљивим шалама, – рече Морис.

– Откуд ти знаш? – изненађено упита Елизабета брата.

– Знам. Био сам тамо, – тихо промрмља Морис.

Робеспјер се неприметно стресе.

– Био си тамо? – узвикну Викторија, – Па што не причаш? Како је било?

– Па… непријатно ми је… како… – рече Морис и погледа у правцу Робеспјера.

– Причај нам, Максимилијан се неће љутити. Је ли тако, господине? – упита Елеонора мазно.

– Немој да се пренемажеш! – љутито рече Шарлота и оштро погледа Елеонору да ова поцрвене.

– Оставите девојку на миру, – рече мама Диплеј, – она је само учтиво замолила господина за дозволу.

– То није молба, то је покварено женско лукавство.

– Госпођице! – повика мама Диплеј.

– Шарлота! Баш си безобразна! – рече Викторија, помажући заљубљеној сестри.

– ’Ајде, ’ајде. Немојте да се правите наивни. Све ја видим. И све знам, – одговори Шарлота и насу чашу црног вина. – Ако вас интересује како је кучикин син гиљотиниран, ја ћу вам рећи.

– Ви?! – узвикну дрводеља Диплеј, – Красно! Зар сте Ви били тамо?

– Наравно! Ту представу нисам хтела да пропустим, – одговори Шарлота, – Гледати како се та свињска глава, са расеченим носом и уснама ваља под ногама џелата, то је, господо, право уживање!

– Ух! Ужас! Зар си могла то да гледаш? – упита Елизабета.

– Наравно, дете. Па нисам ја твоја блесава мама која изиграва велику паметну госпођу, а…

– Ви сте једна, да ме извини господин, неваспитана девојчура, којој уши треба ишчупати, – срдито рече мама Диплеј.

– Ха-ха! Дођи ти, малограђанко, да ми ишчупаш уши! Ха-ха! Па онај вепар коме су данас пљунули главу у кошару, рекао је… како оно беше… бато, како је рекао? Где ти живиш? Са ким?!

– Да… овај… не… овај… – замуца Робеспјер.

– ’Ајде, реци слободно. Знаш да си се толико наљутио да ти је пена на уста избила и…

– Госпођице! – прекиде је мама Диплеј, – Будите учтиви!

– Ха-ха! Учтива?! Ха-ха! Ко ми каже?! Ха-ха! Како је оно, бато, рекао онај поткупљиви енглески шпијун?! Ха-ха! Да ти живиш међу идиотима и преклапалима! Ха-ха!

Робеспјер грчевито поче да кашље.

Рамена су му се трзала.

Поче снажно да стиска песнице.

Приђе му мама Диплеј и нежно стави руку на његово раме.

– Господине, хоћете ли кашичицу шећера?

– Не… не… у реду је… све је у реду.

– Ха-ха! Живи међу идиотима и преклапалима! Ха-ха! – настави да се смеје Шарлота.

– Шарлота, престани, шта ти је вечерас? – рече Викторија.

– Она је увек таква, – рече мама Диплеј.

– Ха-ха! Идиотима! Преклапалима! Ха-ха! То се односило на тебе, простакушо. Цео Париз се смеје мом брату због тебе.

– Није истина! Није истина! – повика мама Диплеј, увређена.

– Ха-ха! Истина је, истина! Идиоти и преклапала! Ха-ха! То си ти, преклапушо! На тебе је он мислио. И на твоју језичину. Морала сам, због те бруке, брата да одведем. Да му се људи више не смеју.

– Није истина! Није истина! Ми њега обожавамо! Он је наш бог! – плачно зајеца мама Диплеј, – Ви сте једна мала лажљивица, проклети да сте!

– Проклета си ти, идиоткињо! Мислиш да ми отмеш брата?! Е, неће моћи! Не, не и не! – хистерично узвикну Шарлота, – Неће се мом брату људи смејати због тебе, глупачо!

Елеонора више није могла да издржи.

Поче хистерично да плаче.

Јецала је као увређена девојчица.

Елизабета је загрли и поче да је теши.

– Секо, секо, смири се, биће све у реду.

– Шта ти плачеш, цмиздро? Боље да нађеш неког младожењу, него што заводиш онога који никада неће бити твој. Никад! Запамти, никад! – продра се Шарлота.

– Ха-ха! Женске лудорије! Ха-ха! Шта вам је вечерас, слатке моје лепотице? – засмеја се отац Диплеј пуних уста, вечера му је необично пријала.

– Па ти се смејеш?! Зар не видиш шта нам ова ради? – упита мама Диплеј.

– Ха-ха! Па шта да радим? Ха-ха! Тако сте смешне! Ха-ха! Богами, господине, да се толике жене отимају о мене… Ха-ха!

– Престани, оче! – љутито рече Елеонора.

– Зашто?! Заиста је забавно! Свађате се као да никаквих других проблема немате. Па добро, Шарлота, реците нам како је, дакле, било на тргу?

– Сјајно! Народ је пљескао и викао: “Живела Република!“, “Живео Робеспјер!“, “Живео Непоткупљиви!“

– А он? – упита отац.

– Он?! Он се само смеје. Псује и виче.

– Шта виче?

– Виче: “У револуцији побеђује онај који је већи лупеж!“ И још виче: “Боље бити убоги рибар, него управљати људима!“ А на крају, пре него што су га гиљотинирали, довикнуо је: “Дајем својим непријатељима рок од три месеца. Моја крвава сенка ће их прогонити. Узалуд ће они чезнути за гиљотином, кад народ буде вукао њихово разбуцано тело низ улице.“

Робеспјер се стресе.

Поче да трепће очима.

Убрзано.

– Страшно! А народ?

– Народ се смеје и забавља.

Робепјер поче још јаче да се тресе.

– Престаните више са тим глупим причама! Зар не видите да је господину лоше?! – рече мама Диплеј намрштено гледајући у Шарлоту и мужа.

– Мука је њему од тебе и твог простаклука, преклапачо. На тебе је онај крмак мислио кад нас је онако свирепо увредио, – рече Шарлота.

– На мене?! Шта причате?! – зајапури се мама Диплеј.

– Истину! И само истину! Увредио је мог брата због твоје језичине, идиоткињо! Али нека, зато је и платио главом! Тако му и треба! Бато, дозволи ми, молим те, да одсечем оном лајавцу и језик. За успомену. Да имам тај подли језик!

– Фуј! Шарлота! Како можеш тако гнусно да причаш? – рече Морис с гађењем.

– Зашто?! Па, рекли смо, да непријатеље народа не треба штедети? Је ли тако, бато?! – упита Шарлота.

– Да… овај… ја… – збуњено одговори Робеспјер.

– Морамо се обрачунати са свима који нападну мог брата. Макар то био и велики Дантон. Није он већи од мог бате! Револуција је немилосрдна. Она не трпи колебање, – одлучно рече Шарлота.

– Тако је! Сад си она права! – одушевљено рече Морис.

– То реци својој блентавој мајци, која, уместо да ме слуша, упропаштава мог брата као…

– Ја… ја… ја да упроп… Боже… О, Боже, каква подлост! Ви… ви… ви сте једна… једна… зла жена!… – узбуђено прекиде мама Диплеј Шарлоту.

– Ја?! Ја – зла жена?! Показаћу ти ја, идиоткињо! И теби ћу ишчупати тај лајави језик!

– Шарлота! – узвикну Викторија.

– Уместо да помогнеш мом брату у историјској мисији, ти га исмеваш. Учиш га глупостима, да му се сви смеју.

– Ја?!

– Да, ти! Досадна малограђанко! Празна врећо! Затупљујеш га глупостима! Намерно тупиш револуционарну оштрицу!

– Ја?! А шта ја то, по Вама, радим?

– Све што радиш је наопако и погрешно! Све! Исмеваш мог…

– Не… не… не… – завапи мама Диплеј, – Ја бих за њега умрла! Ја га обожавам!

– Лажеш! Ти се намерно исмеваш над њим! Цео Париз бруји о тој проклетој поморанџи…

– Каквој поморанџи? – упита дрводеља Диплеј у чуду.

– Каквој? Зар ви не знате? Е, сад ћете сви да видите. Док ти у радњи обрађујеш дрво, погледај шта ова торокуша ради, – рече Шарлота, устаде, приђе чинији за воће, узе једну поморанџу и стави је на сто пред брата.

– ’Ајде, покажи свима шта знаш! – рече Шарлота и стаде насупрот брату, с друге стране стола.

Робеспјер је погледа чудно.

Зашто га проверава?

Онда кришом погледа у мам-Диплеј.

Потом поново у Шарлоту.

– ’Ајде, покажи шта знаш! – повиси глас Шарлота.

Робеспјер се збуни.

Тресао се као прут.

Погледа у мама-Диплеј.

– Шта гледаш у њу?! Покажи, кад ти кажем! – врисну избезумљено Шарлота.

Робеспјер узе поморанџу.

Једном руком.

У почетку мало трапаво, дрхтавом руком, а онда све боље и боље.

Док је целу не огули.

Шарлота поче да тапше.

– Браво! Браво! Прави пајац! Дворска луда! Али, извините, имао је трему! Дај да поновимо!

Скочи до чиније и донесе другу поморанџу.

– ’Ајде ову!

Робеспјер погледа у поморанџу.

Мамила га је.

Волео је ову своју вештину.

Узбуђивала га је.

И одмарала.

Сад ће поново.

Узе.

У неколико покрета, једном руком, не користећи другу, брзо огули поморанџу.

Шарлота бесно запљеска.

– Браво! Браво! То Парижани воле! Могли бисмо то на тргу да изведемо! Да се сви смеју! Ха! Зар не, дивљакушо?! То је твоје подло масло!

– Госпођице… водите рачуна… – уплакано поче да виче мама Диплеј, обрукана пред свима.

– Ја да водим рачуна, пракљачо?! Ти да мени претиш?! Платићеш ми то! – повика избезумљено Шарлота и поче, гурајући сто према мамa-Диплеј, неконтролисано да маше рукама.

– А-а-ах! – крикну мама Диплеј и ухвати се за нос.

Мама-Диплеј, закаченој по носу сулудим Шарлотиним млатарањем рукама, потече крв.

– Крв! – пискавим гласом врисну Робеспјер, видећи како ситне капи крви падоше на његову белу чипкану марамицу и  паде у несвест.

Кад се освестио, седео је и даље на столици.

Сви беху око њега.

Елеонора је, уплакана, ридала.

Није могла да издржи оволика узбуђења.

Робеспјер нагло устаде са столице.

Поправи жабо.

Исправи се.

Укрути.

И без поздрава, изађе у ноћ.

Сви су пренеражено ћутали.

Мећава се појачавала.

Он је корачао као у магновењу.

Није осећао хладноћу.

Није осећао ништа.

Мисли му беху узавреле.

Још једну овакву свађу неће преживети.

То више нико не може да издржи.

Крв га је плашила.

Одувек.

Није волео да види крв.

Зашто баш данас?

Кад је оног подлаца ликвидирао.

Какав је то знак?

Морао је да провери.

Данас је био његов дан.

Остао је сам.

Напокон.

Једини.

Исправни.

Вечни.

Сва слава ће припасти само њему.

И никоме више.

Он ће да створи ново доба.

Јер он је нови човек.

Русоов човек.

Сети се свог тајног пута.

Чезнуо је годинама да га упозна.

Свог идола.

Дрхтао је од страхопоштовања.

Пољубио му је руку.

Руку која је написала “Емила“.

И сад осећао мирис те руке.

Слушао је учитеља.

Упијао.

Сваку реч.

О доброти човека.

О природном стању.

О изопачености друштва.

Коју су поставили непријатељи народа.

Учитељ је потврдио његову намеру.

Револуција је могла да почне.

Одмах.

Открио је нови свет.

Свет потлачених и угњетених.

Она рука, коју је пољубио је рука – свеца!

Та рука је убила и самог учитеља.

Вољено биће.

Узор.

Плакао је неутешно.

Плакао је за прошлим временима.

Кад су живели прави људи.

Данас више није имао куд.

Испред њега је ново доба.

Коме верно служи.

Осети нечију руку на рамену.

Трже се.

Елеонора му се смешкала.

Шта она хоће у овој мећави?

Њихова љубав је забрањена.

Немогућа.

Грешна.

Јер њега чека – мисија!

Осети како му ставља капут.

Бринула је за њега.

Волела га.

Свим својим бићем.

Али он је морао да воли само себе.

И своју узвишену мисију.

Стеже јој руку.

И пође даље.

Морао је њу вечерас да види.

Старицу Катарину Теоф.

Попе се на трећи спрат неугледне куће.

Скромна собица претворена у храм.

Олтар окићен пољским цвећем.

Свуда горе свеће.

И његове слике окачене.

Бела одећа обавијала је крхко старичино тело.

Глава јој беше скоро прозирна.

Због мртвачког бледила.

Седа коса масна и распуштена.

Изгледала је попут авети.

У собици је воњало.

Поред старице је стајала просветитељка.

Млада, лепа девојка, завијена у беле велове.

Сеанса беше у току.

Старица је тврдила да је она имала да роди малог Христа.

Кога би носио један анђео.

Анђео би дошао на земљу да донесе мир.

И да усрећи све народе.

Ученици су клечали пред старицом.

Свечани обред.

Примање у секту.

Старица је звала анђела.

Врата се нагло отворише.

И уђе – он.

Робеспјер.

Следбеници занемеше.

Богомољка се прекрсти.

Седам пута.

Пророк је дошао.

Изненада.

Непозван.

Старица се у обреду претварала у девојку.

Али вечерас одустаде од представе.

Његова појава је била довољна.

Он лично је био ту.

Ретко је навраћао.

А вечерас га је сам Бог послао.

Ученици су били у трансу.

Примали су седам обредних пољубаца.

У оба ока.

У оба образа.

У уста.

У чело.

И у лево ухо.

Јер је било изнад срца.

Ученици се захвалише једним пољупцем у старичину браду.

Робеспјер осети топлину.

Свуда његове слике.

Људи клече пред свецем.

Моле се.

Старица је на грудима имала медаљон.

Са његовом сликом.

Обузе га вртоглавица.

Као омамљујуће пијанство.

Ходао је као у сну.

Руке му беху чисте.

Потпуно чисте.

Пречисте.

Он је месија.

Провиђење.

Највише биће.

Бесмртник.

Првосвештеник.

Приђе старици.

Клече.

Гледао је у њу.

Чуо је далеку звоњаву.

Звоно без језика-клатна је звонило.

Немо.

Звало га.

Звоно је славило нови дан.

Рођење.

Поновно.

Виде бакрорез.

Божје око и слика Христова.

Изнад, у облацима, лебдео је пеликан.

Имао је раскрвављене груди.

Својим кљуном делио је крв на дар.

Загрли старицу око струка.

“Ти си божји изабраник!“

Ученици се поклонише.

Главом ударише о под.

Пеликан полете.

Око трепну.

Као да намигну.

Шеретски.

Из раскрвављеног кљуна крв поче да капље.

Старица га пригрли.

Виде на девојачком велу крв.

Заљуља се.

Изгубила је невиност.

И паде у несвест.

Старица га лагано спусти на под.

А просветитељка му обриса белу пену на уснама.

И онда га страствено пољуби.

У уста.

Била је прва.

И последња.

 

III

 

9. априла 1794. године, увече, док је мама Диплеј лагано постављала сто за вечеру, ушуњао се у кућу неприметно, као да зна пут, Јозеф Фуше и кренуо, вођен својим непогрешивим њухом, на спрат. Није имао другог избора. Морао је да оде до Њега. Видевши да је његов пријатељ Дантон гиљотиниран и да је апсолутни господар, највише биће Републике постао његов несуђени шурак, Максимилијан Робеспјер, Фуше је решио, оњушивши устрептали париски ваздух, да без одлагања посети ловца.

– Морам да видим шта смера, – помисли Фуше, схвативши да му прети смртна опасност.

Времена за отезање није било.  Ловац, захваћен победничким заносом, може, видећи да још има преживелих, да нареди убрзани одстрел. Без трагова. Немилосрдно. Као што је до сада све испланирано урадио. Зато га мора изненадити. Предухитрити.

– Посетићу га у његовој собици! – одлучи лионски крвник, свестан да се излаже непосредној опасности. Али, није имао куд. Морао је да крене у сусрет проблему. Да захвати проблем у корену, да га сагледа са свих страна и да, успут, припреми адекватну одбрану.

Ситуација је била крање напета. После ликвидације најближег саборца Дантона, који је гиљотиниран јавно пред раздраганом руљом, као и елиминисања свих старих, прекаљених револуционара, Робеспјер ће, видевши да је он још увек у животу, наредити да га уклоне. Наравно, то ће урадити с посебним задовољством, да би се осветио за сестру Шарлоту. То је било ван сваке сумње. Његова таштина и сујета никада нису могле да забораве нанесену увреду. Сад ће искористити прилику да се освети. Званичне разлоге није требало да тражи. Трибунал је само спроводио његове наредбе. А незадовољној руљи је непрекидно требало забаве. Криваца који ће бити осуђени као народни непријатељи.

– Морам га предухитрити! Само да добијем у времену!

Пењући се крадом уз степенице, знао је да нема шта да изгуби. Игра на само једну карту. Победничку. Ако погреши… Смртна казна би га и овако стигла. Опроштаја нема. Зато мора бити концентрисан. Пажљив. Ни храбар, ни подао. Како би ловца увукао у игру. Неосетно. У мрежу коју је почео да му плете. Треба му само времена да је заврши. Без обзира на све, постојала је,ипак, нада. Увидео је још оне ноћи кад је приспео у Париз, а нарочито током протеклог дана. Разговарао је са многим посланицима Конвента и осетио њихов огроман страх. Сви су живели у неизвесности. Многи нису ноћивали код куће. Породице су им биле у паници. Више нико није био сигуран у властити живот. Ако је Дантон смакнут, остали се нису могли надати ничему добром. Фуше је схватио, затечен погибијом свог пријатеља и заштитника, запрепашћен, да је неизмерни страх посланика могуће решење проблема његове одбране. Потребно је само тај страх увећати. А то бар њему неће бити тешко да уради. Паника ће захватити све посланике, а онда, кад буду тако сужене свести, моћи ће да их придобије. Они су жељни живота, презиру аскетску искључивост и посвећеност. Схватају да је Робеспјер препрека која се мора да уклони. Мора. Ту више није било никакве дилеме. Што пре, то бољес за све.

Кришом се шуњао уз степенице, погнуте главе, погрбљен, окрећући се и бацајући поглед у страну, пазећи да га неко не види, као јутрос, када је у џепове посланика неприметно спуштао цедуљице на којима је писало: „Ти си следећи!“

Дође до самих врата и тихо покуца. Сачека тренутак и онда, пошто се из собице ништа није чуло, накашља се и нагло уђе.

Робеспјер је седео за тоалетним сточићем и поправљао јутрошњу шминку, правећи невероватне гримасе. Фуше се изненади. Али се још више изненади Робеспјер. Запањи га толика дрскост. Све је очекивао, само не оваквог госта.

– Зар је овај љигави подлац још увек жив? – забринуто се упита Робеспјер, погледавши с презиром у незваног уљеза.

Фуше осети тај презир. Скупи се још више. Брзо се окрете, затвори врата, преврте очима, помоли се и дубоко уздахну. Онда се полако окрену и смејуљећи се, док је непрестано трљао руке, тихо рече:

– Драги мој, мили Максимилијане, спаситељу наш, дозволи ми да узмем ту слободу да ти се обратим. Ја сам дошао…

– Да, видим да си дошао. Шта хоћеш? – осорно упита Робеспјер, увређен што га је баш овај гад затекао у његовом најдражем тренутку.

– Ја сам дошао, – настави Фуше, кезећи се и ломећи се у струку, – да се посаветујем са тобом.

– Да се посаветујеш?!? – узвикну Робеспјер, не могавши да прикрије изненађење. Какве ли дрскости. Прекиде шминкање и нервозно поче да лупка ногом. – Како ја да те посаветујем?

– Заправо, не само да ме посаветујеш, већ и да ме заштитиш.

– Да те заштитим?!?  – узвикну Робеспјер, сав у чуду.

– Да. Замолио бих те, као мог великог пријатеља, да ме заштитиш, – мирно рече Фуше, задовољан што је ловца изненадио.

– Од кога да те заштитим? – презриво упита Робеспјер, правећи се да није чуо оно “великог пријатеља“.

– Од Трибунала, – одговори Фуше.

– Од Трибунала?! Не разумем! Како могу ја да те заштитим од Трибунала?

– Можеш, ако хоћеш, – рече Фуше и срамежљиво спусти поглед.

– Ако хоћу! Ако хоћу! – плану Робеспјер и љутито баци шминку. Гадио му се овај никоговић. Знао је да се пренемаже. Подлац. Није могао да верује да овако неморални људи постоје. – Шта то значи ако хоћу? Трибунал суди на основу доказа. Шта ја ту могу?

– Значи ја сам оптужен?

– Не знам. Откуд ти сад то?

– Па, рекао си да Трибунал суди…

– Рекао сам, човече, како ради Трибунал. А да ли си ти крив или не, ја то не знам.

– Али, рекао си да Трибунал суди…

– Суди, суди! – нервозно упаде Робеспјер. – Трибунал је основан да суди. То му је посао. О томе говорим.

– Трибунал је мене позвао.

– Па?

– Али ја не знам зашто ме је позвао.

– Не знам ни ја.

– Али ти кажеш да ће да ми суде.

– Ја?! Јеси ли ти луд?! – плану Робеспјер. – Зар ти не схваташ шта ти ја причам?

– Не, – одговори Фуше.

– Ниси ти баш толико глуп да не схваташ. Ја сам рекао да Трибунал, као револуционарно тело, мора да суди. Задружен је да брани правду, разумеш? О томе говорим. А нисам ни знао да су тебе позвали.

– Јесу.

– Нисам знао, човече! Сад то први пут чујем.

– Значи, ипак, ће да ми суде?

Робеспјер га погледа у чуду.

– Мислим, они су ме позвали, а ти ћеш да ме заштитиш? – исправи се Фуше.

– Како да те заштитим?

– Да ме заштитиш од лажних оптужби.

– Откуд ти сад то? Трибунал суди по правди…

– Знам. Зато сам и дошао. За сваки случај. Да ми помогнеш. Видим, свашта се догађа, па…

– Шта се догађа? – хладно упита Робеспјер и нетремице се загледа у лионског крвника.

– Па, како да кажем, видим да има много непријатеља народа…

– Има.

– Па, овај, видиш, бојим се, има подлих људи…

– Има, много.

– Да, овај, и, кажем, плаше ме ти подли људи…

– Плаше и мене. Много ме плаше.

– Овај, да, бојим се да ме неки подлац, љубоморан на моју оданост Револуцији, не оклевеће…

– Зашто би те оклеветао?

– Па, шта ја знам! Свакаквог света има. Револуција има много непријатеља народа.

– Има. Али ми ћемо их се решити.

– Знам. Зато ми је потребна твоја помоћ.

– Моја?! Зашто?! Шта ја ту могу?!

– Ти си најпопуларнији човек Револуције. Народ само тебе воли. Народ само теби верује. Ти си наш апостол. Оваплоћење морала. Чистунац. Без тебе би Револуција сигурно пропала…

– Знам.

– Револуција није завршена…

– Није.

– Многи хоће да приграбе њене тековине…

– Многи.

– И да зауставе револуционарна кретања…

– Неће моћи.

– Многима ти сметаш…

– Сметам.

– Ти си једини који народу можеш да донесеш светлу будућност.

– Једини.

– Многи би хтели да те виде на гиљотини, да би зауставили Револуцију…

– Знам.

– Али ти мораш да истрајеш…

– Морам.

– Не смеш да дозволиш да те сломе…

– Никад.

– Мораш издржати. Због народа. Због будућности.

– Морам, – стиснутих зуба рече Робеспјер.

– Људи су покварени. Зли. Само њуше крв…

– Људи се не рађају зли. Они су природно добри, али их друштво чини поквареним. Наш задатак је да променимо злочиначко окружење. Тада ће људи, свесни да их нико не угрожава, вечно остати у свом природном стању. То је задатак Револуције.

– Револуција то није променила…

– Није, наравно. Нисмо имали времена. Страни и домаћи непријатељи свих боја, противници народног суверенитета, удружили су се против Револуције. Не може Револуција, окружена толиком мржњом, преко ноћи да промени људе. Не може се људска природа, научена на ропска понижења и неправде, одједном ослободити. Потребно је неко време да народ схвати да је Револуција његово природно стање и да нема стајања.

– Људи су стока. Крдо. Никад то неће схватити…

– Хоће, хоће.

– Не знам, можда. Људи мисле само на свој стомак…

– Знам, али људи хоће да буду срећни.

– Хоће.

– Али не знају како да стигну до среће.

– Не знају.

– Е ту је задатак револуционарне мањине да води народ ка срећи. Зато морају бити кажњени сви они који се не придржавају револуционарног морала. Макар то био и ја!

– Ти?! Немогуће! Кад би ти био кажњен, сви ми остали би требало да извршимо самоубиство…

– А нећете? – цинично се смешећи упита Робеспјер.

– Па… не… овај… – збуни се Фуше, изненађен питањем, – Ти мораш да нас водиш. И да кажњаваш све оне који те не следе.

– Тако је! То је мој једини задатак. Историјски. И ја ћу га, упркос свему, извршити.

– Знам. Зато сам и дошао.

– Зашто?

– Да ти помогнем!

– Мени?! Ти мени да помогнеш?! Свашта! Зар ниси рекао да ја теби треба да помогнем? – упита Робеспјер зачуђено.

– Треба.

– Па?

– Па, ништа. Врло једноставно. Ти треба да помогнеш мени, да бих ја помогао теби.

– Ха-ха! Сјајно! Какав си ти подлац! Молим те, буди конкретан.

– Па, ево, – рече Фуше и направи малу станку.

Био је задовољан.

Приморао је ловца да прихвати игру.

Сада треба бити пажљив.

– Види, ти мене заштити пред Трибуналом…

– Опет он. Рекох ти да не могу. Трибунал доноси самостално одлуке и ја…

– Знам. – прекиде га Фуше. – Знам. Ти само прати да одлука буде праведна. А ја ћу тебе заштити од завере.

– Од завере?! Какве завере? – повишеним гласом упита Робеспјер.

– Завере. Праве завере.

– Какве, бедниче, завере?

– Ха, какве! Праве. Свима је дојадило овакво стање. Треба спречити…

– Еј, магарче, немој да врдаш! Имаш ли ти нешто конкретно?

– Имам.

– Шта?

– Постоји завера.

– Завера, па завера! Шта си навалио са завером. Знам да многи смишљају завере. Али, питам те отворено, имаш ли ти доказе?

– Имам.

– Имаш?! Браво! То је већ нешто! Слушам!

– Па, овај, знаш, морам… – поче Фуше да отеже.

– Немој да петљаш, љигавче! Реци шта имаш!

– Не могу.

– Зашто?

– Па, ја не знам, овај, мене је Трибунал позвао, ја, овај…

– Добро, добро! – прекиде Робеспјер овог мекушца. Стомак му се окренуо од тог превртљивог запомагања. Међутим, осећао је да овај нешто зна. – Видећу шта Трибунал хоће у твом случају. А сад реци. Слушам.

– Добро, – задовољно мљацну језиком Фуше.

Ловац се устремио на плен. Замке су постављене.

– Ти си им постао сметња. Они не могу да остваре своје интересе. Терор их је заплашио и хоће да те ликвидирају…

– Ко? – успаничено упита Робеспјер, снажно стежући усне.

– … Не могу више да живе у страху…

– Ко?

– … Они су се обогатили и хоће да те се реше…

– Ко, будало?! – завапи Робеспјер, изнервиран овим подлим, намерним отезањем.

– Они.

– Ко то они, гаде?!

– Буржоазија!

– Тако значи! – отежући рече Робеспјер. Потврдиле су се његове сумње. Овај подлац све зна. Нешто спремају. Не би овај нитков са својим шиљатим носем тако храбро ушао код њега. Нешто ту смрди. Мора бити обазрив. Пажљиво ће од овог љигавца све да извуче. А после ће наредити да га гиљотинирају. Нешто се кува. Само шта?

– Тако значи! Њима Револуција више не треба. Убили смо краља, срушили племство, опљачкали свештенство и они сада могу даље да се богате. Ја им сметам! Ха! Мисле мене да застраше! Ха! Варају се сви они! Сви! Не знају да сам ја спреман на све. На све!

Стисну мале руке, подиже се и поче да нервозно шета по собици.

Фуше је мирно стајао.

Мало погнут.

Беше неизмерно задовољан.

Ловац је загризао.

– Не дам власт! Не дам власт! Не дам!

Робеспјер беше ван себе.

Помисао да му неко може преузети власт избезумила га је.

Није хтео славу да дели.

Све је хтео сам.

– Зашто смо почињали Револуцију? Зашто смо толике непријатеље народа убили? Нисмо се ми борили да би се други богатили! Хоће народну власт да узму! Хоће народ поново да поробе! Хоће власт да ми узму! Шта је онда циљ наше борбе? Шта?!

Фуше је ћутао.

Гледао је у сточић за шминкање.

– Шта је циљ наше борбе? – упита поново Робеспјер.

– Циљ наше борбе је да победимо!

– Ко да победи?

– Револуција, – одговори Фуше, чудећи се и сам спремности одговора.

– Не лупетај глупости! Циљ наше борбе је ново друштво. Друштво у коме ће владати слобода, једнакост и братство. Због тога смо подигли народ. Наш задатак је да народ усрећимо. И ја то радим. Ја ћу донети нашем народу срећу. Ја сам гарант његове слободе.

– Народу не треба слобода. Народ хоће да једе. Да напуни стомак.

– Ако буде слободан, онда ће моћи да бира шта ће да једе.

– Ако буде слободан да бира, биће несрећан, – рече Фуше, – Народу треба одузети слободу избора.

– Народу ће просвећена мањина донети спокојство и миран живот. Ја сам заштитник немоћног човечанства! Ја ћу ослободити људе патњи! – узвикну Робеспјер.

– Људе ћеш ослободити патње, ако им одузмеш слободу.

– Није тачно! Народ тежи слободи, – рече Робеспјер.

– Не. Погрешно. Слободи тежи елита. Народ воли ропство. Народу не треба слобода. Треба му пун стомак.

– Ако буде слободан, моћи ће да ужива у јелу. Између слободе и ропства, народ увек бира слободу.

– Између Корнеја и масне печене кобасице, народ увек бира кобасицу. Корнеја, углавном, нико не чита, јер сви воле добро да поједу.

– Није тачно, – рече Робеспјер, – У ропству никаква храна не прија. Народ тежи једнакости у срећи и ситости. Братство је природно стање човечанства. Сви ће људи бити браћа. Свако ће се о сваком у заједници бринути. А ја ћу се бринути о заједници. О заједници братских народа. Светска Револуција је пред нама.

– Само су сви робови једнаки, – рече Фуше.

– Погрешно. Сваки човек се рађа слободан. И такав мора да остане. Зато се сваки народ бори за слободу. А ја, народни вођа, коме је народ своју вољу поверио, имам мисију да народ поведем у обећану земљу. Као што је Мојсије извео израиљски народ из египатског ропства.

– Али израиљски народ није верно следио Мојсија, – рече Фуше.

– Како није?

– Није. Народ је невољно пристао да прати Мојсија.

– То није тачно! – плану Робеспјер.

– То је сасвим тачно. И ти добро знаш да је тачно. Мојсије је морао да купује народну вољу.

– Како да купује?

– Чудима! Правио је чуда да би се додворио народу. Чак је морао у критичном тренутку, у пустињи, кад је народ разочаран хтео да се врати у египатско ропство, да га завара чудима.

– То су били тренуци народне слабости. То је нормално. И све је брзо прошло, – рече Робеспјер.

– Врага брзо. Да Мојсије није претворио пустињски камен у хлеб и њиме нахранио народ, он би се вратио у египатско ропство.

– Народ се никад не би вратио у египатско ропство.

– Би, би. Вратио би се. И то је, за мене, нормално. Између сигурне извесности у ропству и несигурности и неизвесности слободе, сваки народ бира сигурност и извесност. Дакле, ропство.

– Зашто?

– Зато што народ не воли да се мучи. Воли да ужива. Живот траје кратко, – одговори Фуше.

– Свашта! Глупости! Шта то причаш?!

– Истину.

– То није истина.

– Јесте. То је сурова истина. Народ више воли пун стомак него револуционарну борбу за слободу.

– А зашто је онда наш народ извршио Револуцију?! – упита Робеспјер севајући очима.

– Није народ извршио Револуцију.

– Него ко?

– Револуцију су извршили револуционари! – мирно одговори Фуше. Није волео велике мисли, али је вечерас баш био у форми.

– Ха! Свашта! Револуционари?! Зар народ није учествовао у Револуцији?

– Јесте, наравно. Али је радио оно што су револуционари хтели.

– А шта су то хтели револуционари?

– Револуционари су хтели – Револуцију!

– О! Генијална мисао! Не врдај! Говори отворено! Шта су хтели револуционари?

– Револуцију! – одговори  Фуше, намерно пркосећи, уверен да се игра добро развија.

– Зашто? – упита Робеспјер.

– Због себе.

– Због себе?! Не разумем! Зашто због себе?!

– Зато што свако тражи свој интерес.

– Интерес?! Ха! Интересантно! А који је, молићу лепо, интерес револуционара? Богатство?

– Не, не мора да буде интерес само материјални…

– Него?

– Па, видиш, могу интереси да буду и други…

– Који други?

– Други… неки… шта ја знам… – неодлучно одговори Фуше.

– На пример? – знатижељан је био Робеспјер.

– Па, не знам, рецимо, неко воли да се лепо облачи и да…

– Ха-ха! Ха-ха! – усиљено се насмеја Робеспјер. – Ха-ха! Красно! Неко постаје револуционар зато што воли лепо да се олбачи?! Ха-ха! Свашта! Знаш ли ти бедниче, шта причаш?

– Знам.

– Знаш?! И даље тврдиш да неко постаје револуционар да би се лепо облачио?

– Па, рецимо, између осталог.

– Ха-ха! Ти си стварно невероватан. Подлац! Ха-ха! А зашто се револуционари лепо не облаче и без Револуције?

– Зато што их онда нико не би видео, – мирно одговори Фуше.

– Зашто их нико не би видео?

– Зато што не би имали огледало у коме би се вечно огледали.

– Не разумем, – рече Робеспјер, поцрвеневши.

– Па, не би имали јавност. Не би имали моћ. А без моћи не би били нико и ништа. Ма како лепо били обучени, нико их не би примећивао. Остали би потпуно заборављени.

– И зато постају револуционари? – јетко упита Робеспјер, увређен и разљућен.

– Да. Зато.

– Због себе?

– Да. Због себе.

– А како то народ не види?

– Види, – одговори Фуше.

– Види?! Ха! Па зашто онда следе те скоројевиће који воле лепо да се облаче? – упита Робеспјер, цинично се насмеја и стеже танке усне.

– Зато што има интерес.

– Какав сад интерес?

– Народ има интерес да поново следи друге револуционаре од којих може имати још већи интерес.

– Ха-ха! Браво! Па ти си стварно немогућ, – рече Робеспјер.

– Могућ или немогућ, таква је историја.

– А шта ће ти други донети народу? Слободу?

– Не.

– Једнакост?

– Не.

– Братство?

– Не.

– Па, шта, човече, они доносе? – срдито упита Робеспјер.

– Интерес, – суво одговори Фуше.

– Какав интерес?

– Онај који народу нису успели да остваре они први.

– И зато долази до револуција?

– Да.

– Значи, народ остаје вечито у ропству?

– Да.

– Напретка нема?

– Нема.

– А шта се онда мења?

– Мењају се само револуционари.

– Како?

– Револуцијом. Једни смењују друге.

– И тако стално?

– Стално.

– И докле ће то да траје?

– Док цивилизација не пропадне.

– Зашто?

– Зато што револуционари воле само себе.

– И никог више?

– Никог.

– А народ?

– Народ је средство.

– Стварно имаш оригиналан поглед на историју, – рече Робеспјер и поче нервозно да стеже песницу. Није очекивао овакав разговор. Деловао је искрено, али је осећао да му овај нитков нешто спрема. – А можеш ли ми објаснити шта је за тебе народни интерес?

– Интерес народа је да има свакога дана да једе, – одговори Фуше.

– Печену кобасицу?

– Па, ако је могуће, печену кобасицу.

– Масну?

– Масну.

– И то је за тебе народни интерес?

– То, и још нешто, – рече Фуше.

– Шта?

– Да добије ту печену кобасицу.

– Мислиш да не мора да ради?

– Не, да не мора да се мучи. Зато је народ и следио Мојсија. Он их је чудима хранио. Ко то не може, не може управљати народом.

– А идеали? – упита Робеспјер.

– Не постоје.

– Ни код револуционара?

– Код њих уопште. Све што раде, чине из сопственог интереса.

– А зашто си ти онда пришао револуционарима? – упита Робеспјер и стаде испред Фушеа. Гледао га је директно у очи. – Који је твој интерес?

– Мој интерес је да будем на страни народног интереса! – одговори Фуше и скрете поглед.

– Љигавац си ти! Подлац! Окрећеш се како ветар дува. Повијаш се пред сваким јачим од тебе.

– Треба бити мудар.

– Мудар?! Шта је за тебе мудрост?

– Мудрост је не супротставити се јачем, – рече Фуше.

– Боље да те сломи јачи, него цео живот да будеш нико. Крпа. Човек мора да буде усправан. Горд. Мора да има неки виши смисао.

– Ја имам смисао.

– Који?

– Да увек будем на страни јачег.

– Браво! Искрен си. И не стидиш се?

– Не. Зашто бих се стидео?

– Није те срамота?

– Не.

– Не гризе те савест?

– Не.

– Можеш мирно да спаваш?

– Могу.

– Ти си онда срећник. Вечно ћеш живети. Други људи могу да ти завиде, али ја те презирем.

– Знам.

– И зато си дошао?

– Да.

– Зато што сам ја јачи? – упита Робеспјер и поче да се диже и спушта на прстима.

– Да.

– Браво! Бар си сад искрен.

– Ја сам увек искрен, – одговори Фуше.

– Увек?! Не лажи! Ти си проклети подлац који нешто покварено смишља. Увукао си се у наше редове до прве прилике. Сада њушиш неку нову прилику, је ли?

– Човек мора увек бити опрезан, – рече Фуше.

– Опрезан?! Ха! Био си са жирондинцима, док су били јаки, а онда си, видећи да они губе, пришао нама. Ти ћеш издати све, само да оствариш оно што си замислио. Имаш ли ти, подлаче, неки свој животни став?

– Имам.

– Који?

– Ја сам увек – прагматичан.

– Прагматичан?! Ха! Шта то треба да значи?

– Прагматичан човек се увек мења према ситуацији.

– Мења.

– Да, увек. Прати догађаје и паметно улаже.

– Улаже?! У шта си ти улагао? – упита Робеспјер љутито.

– У тебе.

– У мене?! У мене?! Шта причаш ти, бедниче?!

– Истину.

– Кад си ти уложио у мене? Кад?

– Да ти нисам дао оне златнике за пут и одело, данас не би…

– Ха-ха! Боже, какав си ти гад! Зар је могуће да си толики подлац? Шта хоћеш? Да ти вратим паре? Хоћеш и камату? Реци, љигавче! Зато си дошао?!

– Не. Нисам.

– Него? Зашто те паре спомињеш?

– Ти си ме питао.

– Ја?! Свашта! Шта сам те ја питао?

– Питао си ме о прагматизму.

– И?

– И ја сам рекао да човек мора бити мудар. Мора да прати догађаје и паметно улаже.

– А ја сам пример твог доброг улагања?

– Да.

– Ха-ха! – насмеја се грозничаво Робеспјер и поче да шири немоћно руке. – Ха-ха! Невероватно! И ти мени смеш то отворено да кажеш? Није те страх? Не плашиш се да разговараш са мном?

– Плашим се, – одговори Фуше, гледајући у под.

– Плашиш се?! Па, што ми онда говориш?

– Морам.

– Зашто?

– Зато што стојим пред чистим бићем. Чистунцем. Исповедам своју грешну душу.

– Грешну?! Подлу! Подлу, гаде! Оставити Шарлоту да пати?! Страшно! Знаш ли ти, магарче, колико сам љут због тог твог поступка? Знаш ли, љигавче, колико сам бесан због тога што си Шарлоту одбио? Знаш ли ти, превртљивче, да сам ја и данас љут? Да ли ти то знаш?

– Знам.

– Знаш?! Па што си онда, зликовче, дошао? Хоћеш ли да наредим да те сад одмах ухапсе? Хоћеш ли да те пошаљем на гиљотину као народног непријатеља? Хоћеш ли да те казним за сав бол који си нам нанео? Мислиш ли да ја заборављам?! А-а-а, не, не! Ја не заборављам! Не! Никада! Све оне који ме увреде, крваво ћу казнити. Крваво! Запамти! Запамти то добро! Ја сам власт! Ја сам господар! Ја одлучујем о свему! Никад ти нећу заборавити ону проклету подлост! Одбити руку моје сестре! Моје сестре! Страшно! Полудећу! Је си ли ти свестан шта си урадио?!

Фуше је ћутао.

Главу је држао погнуто.

Цела фигура му се тресла.

Или се тако Робеспјеру чинило.

“Тресе се од страха, подлац! Не може то више да прикрије“, – помисли Робеспјер, задовољан што лионски крвник дрхти пред њим.

Фуше се заиста тресао.

Видно.

Али не од страха.

Суздржавао се да не пукне од – смеха!

Ловац је помахнитао.

Успео је да га наљути.

Избаци из такта.

Наставиће даље.

Игра се полако приводи крају.

– Јеси ли ти свестан шта си урадио? – понови Робеспјер.

– Јесам.

– Вукао си нас све време за нос, а онда одустао. Обрукао си ме. Обрукао си најдивнију девојку, која те је верно чекала…

– Знам.

– Знаш?! Фуј! Гаде! Презирем те! Платићеш ми то! Не можеш се тако поигравати људским судбинама. Не, не. Никако. Упропастити једну судбину, једну младост. Моју сестру! Ужасно!

– Морао сам.

– Шта си морао?

– Морао сам да одустанем.

– Морао? Зашто? Зашто, несрећниче?

– Због тебе.

– Због мене?! Због мене! Немогуће! – повика Робеспјер. – Јеси ли ти луд? Зашто због мене?

– Јер те волим! – мирно рече Фуше.

– Молим?! – забезекнуто упита Робеспјер.

– Обожавам те! – понови Фуше.

– Па шта?! – рече Робеспјер, видно задовољан.

– Кажем: обожавам те! Ти си мој идол! Бог! Светац! Апостол! Само тебе волим! За тебе бих све учинио! Ти си оно што ја никад нећу бити! Никад! Нисам хтео своју љубав да делим…

– Са ким?

– Са Шарлотом.

– Зашто?

– Зато што те и она обожава. Ја сам хтео да будем сам. Једини.

– И зато си је одбио?

– Да.

– Лажеш!

– Не лажем.

– Лажеш! Не могу да ти верујем! Не! Нешто ми је ту мутно. Прљаво. Сумњиво. Подлац си ти.

– А зашто сам ти онда дао паре за одело и пут? – упита Фуше.

– Зашто? Не знам. И ја сам се изненадио. Хтео сам да ти вратим, али нисам имао. Немам ни сад, али могу…

– Не, ја нисам дошао да тражим паре…

– Мени паре ништа не значе. Али могу да нађем да ти вратим…

– Не, не треба.

– Ја никоме ништа не дугујем. Мада ми никад није било јасно зашто си ми дао паре…

– Веровао сам у тебе, – рече Фуше.

– Веровао?! Али, ти никоме не верујеш!

– Не верујем.

– Па, зашто си онда веровао мени?

– Осећај, – рече Фуше и показа на нос, – Намирисао сам да ћеш успети. Ти си једини веровао у то што радиш.

– Ја увек верујем у оно што радим.

– Знам. Зато је Револуција и успела. Захваљујући теби. И, наравно, мало мени, јер…

– Теби?! Теби?! Ха-ха! Сјајно! – узвикну по ко зна који пут Робеспјер. – Значи и ти си заслужан за Револуцију?

– Мало. Ја сам скроман.

– Како?

– Ја сам, да тако кажем, њен покретач.

– Ха-ха! Бедниче! Значи, ти си намерно улагао у мене?

– Да.

– Зато што си ми веровао?

– Обожавао те! – одговори Фуше.

– Добро, обожавао. Али, зашто, не разумем?

– Зато што сам био љубоморан, – рече Фуше.

– Љубоморан?!

– Да. Љубоморан, јер нисам имао твоје узвишене особине. Јер нисам био ти.

– У реду, сад разумем, – рече Робеспјер, пријало му је ово додворавање. – Али зашто ниси онда пришао нама, јакобинцима, него си отишао жирондинцима?

– Због тебе.

– Због мене? Побогу, човече, шта је теби вечерас? Испада да ти све што радиш, чиниш због мене и…

– Да.

– Молим?

– Све.

– Шта све?

– Све радим због тебе.

– И приступио си жирондинцима због мене?

– Да.

– Зашто?

– Да могу да те заштитим, – рече Фуше.

– Да ме заштитиш?! О, о, па ово је чудо невиђено! Од кога, несрећниче, да ме заштитиш?

– Од завере, – спокојно рече Фуше.

Партија се полако завршавала.

Замка је постављена.

Треба лагано почети с повлачењем.

– Од завере? Какве завере? Стално спомињеш неке завере. Ти само мељеш о заверама. Ја не видим никакву заверу. Сви ми се диве. Сви ме воле. Славе ме и обожавају. А ти непрекидно: завера, па завера, – рече Робеспјер и усхода се по собици. – Завера?! Хм! Је ли то нешто озбиљно?

– Јесте.

– И тиче се мог живота?

– Да.

– И Револуције?

– Ти си Револуција.

– Да. Јесам. Они хоће да униште све што сам створио?

– Да.

– И мене?

– Да.

– Зашто?

– Сметаш им.

– Како?

– Непоткупљив си.

– Јесам! И остаћу такав! Нећу да се мењам! Нећу!

– Мораш.

– Нећу! Никад! Ја сам оличење чистоте! Ја сам савршено чист!

– Знам.

– Ја сам божји изабраник! Ја сам светац! Ја народу доносим светлост! Ја сам светлост!

– Ти си нови човек! Чистунац! Богочовек!

– И остаћу такав! Заувек! Нећу да се мењам! Нећу да се повијам! Ја сам народна воља! Ја ћу народ одвести у обећану земљу! Ја знам пут!

– Чувај се, убиће те, – рече Фуше.

– Неће! Никад! Не могу ми ништа! Ја имам снагу народа! Све ћу их ликвидирати! Све! Сваког ко ме попреко погледа! Сваког ко хоће да ми узме власт! Ја и нико више! Све ћу побити! Нема милости! Ко изда мене, издао је народне интересе! Ко изда мене, издао је Револуцију. Разумеш ли ти, ниткове подли, разумеш ли? – урлао је Робеспјер.

Пришао је Фушеу и шчепао га за груди.

Цимао га је из све снаге.

Напред, назад.

Фуше се потпуно препустио.

Беше врло задовољан.

Док је био у близини ловца, није се плашио.

Кад оде, почеће лов.

Јер ловац је изгубио контролу.

Видео је како му у крајевима усана избија бела пена.

Значи, тачно је.

Захватило га је лудило.

Потпуно.

Више није било повратка.

Ловац ће се уништити.

Сам.

Буржоазија ће ликовати.

Ново доба настаје.

Већина мора да победи.

Зато што су јој интереси јачи.

А он је увек ту – уз јачег.

Да му помогне.

Зато мора заврштити игру.

Замка је постављена.

Још да се извуче из челичног загрљаја.

– Нема мира! Револуција тече! Све завере ћу уништити! Све! Разумеш? Све ћу заверенике овим рукама да задавим! Нико неће мени власт да отима! Нико! Све ћу их похапсити! Све! Реци, ко спрема заверу? – упита Робеспјер, цимајући Фушеа све снажније.

– Буржоазија, – одговори Фуше и поче да се повлачи уназад.

– Буржоазија! Ха! Лажеш! Сви су они буржоазија! Знам ја то! Знам! Али, ко? Ко?!

– Па… овај… ја… – замуца Фуше, не знајући како да се ослободи.

– Не врдај! Немаш куд! Ти нешто знаш! Је ли тако да нешто знаш? Је ли тако, битанго?!

– Не… ја… да… овај… да… – поче Фуше да се гуши и ухвати се рукама за кваку.

– Не мрдај! Копиле! Гаде! Знаш ти, знаш! Они су те послали! Видим ја то! Хоће моју главу! Е, неће је добити! Не! Никад! Реци, бедниче, ко?!

– Буржоазија.

– Ко?! – врисну Робеспјер и очи му се закрвавише од беса.

– Буржо… – поче Фуше да се дави од снажног притиска.

– Ко? Име! Име, злотворе! Ко те шаље? Ко?! – цикну Робеспјер и поче Фушеа да вуче од врата.

Али Фуше се чврсто држао.

Није смео да испусти кваку.

– Рећ… рећи ћу… ако ме пустиш, – рече Фуше.

– А-а! Лисац! Љигавац! Подлац! Ту смо! Ухватио сам те! Знао сам ја! Све ја знам! Све! Не можеш ти мене да лажеш! Реци па ћу те пустити, – рече Робеспјер, церећи се непрекидно.

– Молим… молим те, пусти ме… све ћу ти рећи… све што знам…

– Реци, реци, па ћу те онда пустити, – рече Робеспјер и притисну га за гушу још јаче.

– А-а!… Рећи ћу… рећи ћу… питај… – завапи Фуше.

– Јесу ли то завереници?

– Да.

– Група?

– Да.

– Добро организована?

– Да.

– Финансијски моћна?

– Да.

– Име групе?

– Не… не знам… ја… пусти ме… – зацвили Фуше.

– Име, подлаче?! – избезумљено урликну Робеспјер, док му је бела пена клизила низ узку браду. – Име, злотворе?!

– Пуст… пусти ме… па ћу рећи име…

– Добро. Прво име групе, а онда вође.

– Да… пусти ме…

Робеспјер спусти једну руку.

Фуше чврсто стисну кваку.

Једним покретом ће бити напољу.

Али, мора рећи име.

Није имао куд.

– Слушам. Име групе?

– “Домаћи колачи“, – рече Фуше.

– Домаћи колачи? – зачуди се Робеспјер и спусти и другу руку.

– Да.

– Множина?

– Да.

– А ко је вођа завере?

– Банкар Варил! – дрекну Фуше, отвори нагло врата и побеже.

 

 

IV

 

12. априла 1794. године, у раним јутарњим сатима, Јозеф Фуше, будући војвода од Олранта, богаташ и Наполеонов министар тајне полиције, пошао је са групом посланика Конвента у лов. Снег током ноћи беше престао да пада и разлоканим путем, пуним блатних барица, кочија се непрестано тресла, док су се коњске сапи пушиле на јутарњој хладноћи. Посланици беху увијени у меку ћебад, а крај ногу им, склупчани, лежаху промрзли пси. Разговарали су тихо, не због тога што су се плашили да их неко не чује, јер давно беху напустили Париз, већ, делом, због стечене навике, а у већој мери због озбиљности разговора.

– Драги моји пријатељи, – рече посланик Шардон, – добро је што смо се нашли и изашли ван Париза. Морам да признам да ме је велики страх ухватио. Не толико за себе, колико за моју породицу.

– Да, слажем се. То је више неиздржљиво, – прихвати разговор посланик Баржен, – У последњх неколико дана стижу ми претње са свих страна. Робеспјерова тајна полиција нас све уходи. Сваки корак нам прате.

– Мени су у стан провалили и све испретурали. Наводно им је неко дојавио да сам ја члан завереничке групе, групе… – рече посланик Вероде, покушавајући да се сети назива завереничке групе.

– Домаћи колачи! – узвикну посланик Литен и силно се намршти.

– Да, да, тако се звала, – потврди Вероде.

– Знам. Домаћи колачи! Упамтићу док сам жив, – рече Литен, – Замислите тај глупи назив. Мене су ухапсили у тренутку док је моја жена пекла домаће колаче. Неко ме је пријавио и они су дошли. У прави час! Колачи се пеку као доказни материјал. Целу ноћ су ме држали и тек у зору, на залагање жениног рођака из Владе, једва ме пустише.

– Свашта! А шта су те испитивали? – упита посланик Кондур, видно узбуђен.

– Све саме глупости. Ништа нисам разумео. Верујте, као да смо говорили различитим језицима. Тражили су да набројим све врсте домаћих колача и…

– Ха-ха! – насмеја се Фуше, – Какве будале!

– … Да. Невероватно, – настави Литен, – Онда су ме питали за састав колача и, на крају, за вођу завереничке групе, неког банкара Марила…

– Варил, – исправи га Кондур, – Банкар Варил. Тако се зове тај господин. Њега су јуче гиљотинирали.

– Немогуће! – запрепасти се Фуше, – Је ли то истина?

– Да. Истина, пријатељу мој, – настави Кондур, задовољан што поседује праве вести, – Јуче су га, заједно с неким лоповима, гиљотинирали.

– Пљунули му главу у кошару! – рече Шардон.

– Страшно! Па човек је потпуно невин, – рече Фуше и уплашено погледа остале посланике.

– Наравно да је невин, али ко је то могао да докаже… – одговори Кондур.

– А за шта је оптужен? – упита Фуше.

– Оптужен је да је вођа те завереничке групе “Домаћи колачи“ и да је спремао ликвидацију Робеспјера.

– А докази? – упита поново забринуто Фуше.

– Докази, докази! Шта ће њима докази? Неко је дојавио тајној полицији да је банкар Варил финансирао заверу из депозита покојног грофа де Ронфала, – рече Кондур.

– Онореа де Ронфала, грофа из Нанта? – запањено упита Шардон.

– Да, – потврди Кондур.

– И? – знатижељно упита Литен.

– Истина је да је банкар Варил држао у својој банци тај депозит, – рече Кондур.

– Боже, па они све знају, – рече Фуше.

– Неко им је то дојавио, – рече Кондур.

– Ко? – упита Фуше.

– Не знам. Неко. Неко ко све зна, – одговори Кондур и полако настави, – Али, нажалост, то није све. Има још.

– Шта? – упита нервозно Шардон.

– Банкара Варила су ухапсили док је паковао новац за Нант.

– Зашто за Нант? – запита Баржен.

– Они тврде да је тамо куповао оружје за устанак.

– А шта је банкар Варил рекао? – упита радознало Литен.

– Банкар Варил је и на самој гиљотини упорно тврдио да је паре слао госпођи де Ронфал и њеној кћери, јер нису имале од чега да живе, – рече Кондур.

– Несретнице, – сажаљиво рече Фуше, – Остаће сиротиња.

– Да. Тешка сиротиња. Све су изгубиле, – жалосно потврди Кондур.

– Значи, банкар Варил је страдао потпуно невин? – забринуто упита Литен.

– Невин. Апсолутно. Човек је професионалац. Хтео је оним сиротицама да помогне. Међутим, то није могао доказати. Моји извори тврде да су му и у банци и код куће нашли огромне количине домаћих колача. То је био последњи доказ кривице, – рече Кондур.

– Страшно. Каква несрећа, – рече Шардон, уцвељен.

– То није све, – рече Кондур.

– Није?! – запањено упита Шардон, – Зар има још?

– Нажалост, има. Видите, јуче ујутру, пре смакнућа, ухапсили су и два сарадника банкара Варила.

– Кога? – запита Баржен.

– Лионског трговца свилом Латала и доктора Гулена.

– Није могуће! – запрепасти се Фуше, – Зашто њих?

– Неко је јавио тајној полицији да су они део завереничке групе.

– Свашта, – рече Фуше, – То су поштени људи. Ја их познајем из Лиона.

– Не знам. Неко је дојавио да су они заједно са банкаром Варилом допутовали у Париз.

– Па, јесу ли? – упита Литен.

– Јесу, – одговори Кондур.

– И то им је једина кривица? – упита Баржен.

– Изгледа, једина, – рече одсутно Кондур.

– То је то, господо, – рече Шардон, – Власт је изгубила памет. Поштене и невине људе убијају и оптужују. Свима прете. Страшно!

– Изгледа да крвник Револуције убија сваког на кога посумња, – рече Баржен.

– Убија, човече, на дојаву. Без доказа. Страшно! – рече Литен.

– А шта је било са трговцем и доктором? – упита Шардон.

– Не знам. Траже доказе. Моја поверљива особа ми је рекла да трагају за још једном особом која…

– Још једном?! – узвикнуше Баржен и Литен углас.

– За ким? – запита Фуше.

– Не знају. Наводно за неким врло важним и утицајним. Неким ко је остао тајанствен, – рече Кондур.

– Како тајанствен? – упита Фуше.

– Тако, тајанствен. Нико о њему ништа не зна. Трговац и доктор тврде да се појавио сав у црном и да је заударао на смрт.

– Свашта! – рече Литен, – Заударао на смрт?! Па ко више заудара на смрт од самог Робеспјера? Он мени личи, намазан пудером, на мртваца. Увек ме је подсећао на леш који говори.

Сви се стресоше.

– ’Ајде, не претеруј, – рече Баржен, – Он јесте одвратан, али, нажалост, још није леш. Дај Боже да постане леш.

– Дај Боже! – рече Литен и прекрсти се.

– И шта би са тим човеком у црном? – упита Фуше.

– Не знам. Нико не зна. Овај мој пријатељ из тајне полиције је и сам уплашен.

– Зашто? – упита Шардон.

– Па, каже да су то неке велике игре које он не разуме. И његови претпостављени су уплашени.

– Они? – зачуди се Литен.

– Да. И они су људи. Терор их је излудео. Не могу више ништа да схвате. Све им је сумњиво и сви су им сумњиви. Робеспјер је наредио да се сваки сумњив човек ухапси и добро провери. Они не знају кога ће пре да ухапсе. Не знају шта да раде. Сви су им сумњиви, – рече Кондур, задовољан што је имао прве вести.

– Све им је сумњиво?! – узвикну уплашено Литен, – Па, људи, где ми живимо?! Шта је ово?!

– За ово се нисмо борили! – рече Шардон и помази свог пса.

– Нисмо, – искрено рече Баржен, – Нико није ово очекивао.

– Нико, – рече Кондур.

– Боље је било за време краља, – рече Литен, – Бар се поштовао неки ред.

– За време краља није било Терора, – рече посланик Вероде, који је све време ћутао, уплашен упадом тајне полиције.

Овај разговор му је пријао.

Испуњавао га је.

Видео је да су и други људи незадовољни.

Револуција је непрестано јела своју децу.

А деца су чекала у реду.

Не знајући ко је следећи.

И кад ће Терор престати.

То се више није могло трпети.

Нешто се морало предузимати.

Морало.

Јер време је пролазило.

Живот је протицао.

А они су, ускоро, могли доћи на ред.

Врло брзо.

– Борили смо се за Републику, а добили смо Тиранина који влада уз помоћ Терора, – рече Баржен.

– Народ га подржава, – речпе Вероде, ослободивши се страха.

– Народ подржава сваког кога се плаши, – рече љутито Литен.

– Народ подржава сваку будалу која га забавља, – рече Шардон.

– Народ воли краља! – рече одлучно Кондур, – Народ воли домаћина.

– Краљ је иста будала као и Тиранин, – одсечно рече Шардон.

– Краљ није масовни убица. Он воли свој народ, – рече Баржен.

– Није, али наш краљ беше метиљавко. Неспособњаковић. Нама треба неко одлучан и смео. Мушкарац. Који зна шта хоће и који то спроводи, – рече Шардон.

– Ово данас је прави хаос. Анархија. Свако је свакоме сумњив! И сви очекујемо хапшење. Не можемо, господо, живети у вечитом страху, – рече Баржен.

– Не можемо. Ја ћу први полудети, – искрено признаде Вероде.

– Нама треба просвећени апсолутизам. Човек који ће увести Ред, Рад и Закон. Ово стање не може дуго трајати, – рече Шардон.

– Не може, – потврди Кондур, – Народ се распојасао и само на забаву мисли. Нико ништа не ради. Сви ударили у високу политику. Сваког дана траже да се неко гиљотинира.

– Ако овако наставимо да се самоуништавамо, ускоро неће имати ко да нас сахрањује, – подругљиво рече Литен.

– Језик прегризао! – прекори га Вероде.

– Народу се свидело ово безнађе. Само траже хлеба и игара. Земља ће пропасти. Револуција је угрожена, – рече Баржен, непрестано вртећи главом.

– Нек’ пропадне Револуција, – рече Шардон, – Земља мора да опстане.

– Револуција је једно велико срање! – искрено рече Литен и погледа у остале.

– Јесте, – сложи се Вероде.

– Све револуције се завршавају примитивном диктатуром. Терор је уништио Револуцију. Слободе нема. Постоји само сурова борба за власт, – рече Баржен разочарано.

– Револуционари су обични лупежи, – рече Литен.

– Преваранти, – додаде Вероде.

– Подлаци, – рече Фуше.

– Стално се боре за власт. Шта народ добија од њихове власти? Шта? Ништа. Ништа, господо, – рече Шардон.

– Ништа. Сви они мисле само на себе. Свако има неке своје интересе. Ми им само служимо у њиховој проклетој, себичној борби за власт, – замишљено рече Литен.

– Ал’ се некад лепо живело, – рече Вероде.

– Баш лепо, – додаде Баржен.

– Смрт банкара Варила озбиљно је наљутила пословни свет, – рече Кондур.

– Стварно? – упита Фуше.

– Да. Поуздано знам да ће они заштитити трговца свилом Латала и доктора Гулена.

– А човек у црном? – упита Фуше.

– Сви за њим трагају, – рече Кондур, – Али су мали изгледи да га нађу.

– Зашто? – упита Литен.

– Зато што је то крупна зверка.

– Зар немају никакав траг? – упита Вероде.

– Не, – одговори Кондур, – Траг му се губи. Мој пријатељ каже да се плаше даље да трагају.

– Зашто? – упита поново Вероде, – Зар он није могуће решење завере?

– Можда. Али, рекао сам вам, сви су уплашени. Неко им је дојавио да завера иде до самог Робеспјера.

– Робеспјера?! – узвикнуше сви у глас.

– Да, да, – рече Кондур, поносан што је изазвао њихово чуђење.

– Немогуће! – рече Литен, – Зашто би то он радио?

– Наводно, по том извору, све је смилио Робеспјер да би се обрачунао са виђенијим представницима буржоазије, – рече Кондур.

– А ко је то дојавио? – упита Фуше.

– Неко, – одговори Кондур.

– Ко? – упита Литен.

– Неко. Нико не зна ко. Неко ко жели да остане тајанствен, – рече поверљиво Кондур.

– Невероватно, – зачуди се Баржен.

– На шта је све спреман тај нитков. – рече Вероде.

– Знао сам, – рече Шардон, – Све сам то ја знао.

– Људи, ово је крај света, – разочарано рече Литен.

– Револуција је пропала, а и ми са њом, – рече Вероде.

– Ако је Револуција пропала, ми нисмо! – узвикну љутито Шардон.

– Тако је, – потврди Баржен.

– Наш задатак је да спасимо домовину, – рече Шардон.

– Како? – упита Литен.

– Народ обожава Тиранина. Не можемо га преко ноћи срушити, – рече Баржен.

– Битно је да знамо шта хоћемо, – рече Шардон, – Све остало је лакше. Направићемо стратегију.

– Стратегија је јасна. Једноставна. Народ треба окренути против Тиранина, – рече Литен.

– Тако је, – потврди Шардон.

– Тешко ће то ићи, – одмахујући главом рече Вероде.

– Тешко је било краља срушити, па смо га, ипак, срушили, – рече пркосно Шардон.

– Ликвидирали, – исправи га Литен.

– Нажалост, ликвидирали, – рече Шардон, – Данас би нам краљ добродошао. Лакше бисмо са краљем срушили Тиранина.

– Да. Лакше. Зато је краља и ликвидирао, – рече Вероде.

– А ко ће да замени Тиранина? – упита Фуше.

Сви ућуташе.

Кочије су се тресле.

Чуо се топот копита.

– Наћи ће се већ неко, – прекиде ћутање Литен.

– Ко? – упита Фуше, – Народ обожава Робеспјера.

– Тачно, – рече Вероде, – Народ мисли да је он светац. Апостол. Бог. Бесмртан. И тешко ће прихватити неког другог.

– Да, то је велики проблем, – рече Баржен.

– Није, – узвикну Шардон, – То није никакав проблем. Народу ћемо понудити више хлеба и игара. Пристаће. Као што данас обожавају Робеспјера, сутра ће обожавати неког другог. То није проблем! Главни проблем су остали посланици Конвента. Како њих да убедимо?

– Они сви живе у страху. Презиру Робеспјера, – рече одлучно Литен.

– Јеси ли сигуран? – упита Вероде.

– Сигуран. У Конвенту влада паника, – рече Литен.

– У праву је, – потврди коначно Кондур.

– То је наша велика шанса, – весело рече Шардон.

– Ја сам недавно нашао у џепу цедуљу на којој је писало: “Ти си следећи“, – рече Фуше.

– И ја сам нашао! – узвикну узбуђено Литен.

– И ја! И ја! – повикаше остали углас.

Свима беше лакше.

Патили су сви.

Нису могли да издрже неизвесност.

Живот се бунио.

Револуција је гушила живот.

Терор је убио Револуцију.

Идеали су били мртви.

Вере више није било.

Ни воље.

Све је пропало.

Сан не постоји.

Само крвава стварност.

Која није завршена.

Многи саборци беху мртви.

Ликвидирани.

Као и друге вође Револуције.

Умерени.

Они који су хтели да прекину Терор.

Њихов живот се прекинуо.

А Тиранин је убијао даље.

Свуда је видео непријатеље.

Своје непријатеље.

Које је немилосрдно уклањао.

Без критеријума.

Без доказа.

Произвољно.

На дојаву.

Страх беше свеопшти.

Сви су се плашили.

А Фуше се томе радовао.

Разговор у колима је то потврдио.

Његов рад се исплатио.

Успео је.

Посланици су говорили као завереници.

Ловац ће платити главом.

Све ће спремити за његово гиљотинирање.

Све.

Неће бирати средства.

Само да га ликвидира.

Руља је незадовољна.

Још више ће је разљутити.

До усијања.

А онда ће се склонити.

Не мора се излагати опасности.

Мирно ће посматрати.

Руља ће све решити.

Осветиће се за све.

И њега.

Он ће из таме посматрати.

И пратити.

Док Тиранин не изгуби главу.

Народ ће то поздравити.

Јер народ воли свечаности.

Забаву.

А он ће њушити нове таласе.

Да изабере прави.

Победнички.

Већински.

Талас који ће донети новог глумца.

Којег ће он изабрати.

Он, Господар, не воли да глуми.

Већ има неку идеју.

Али то долази касније.

Кад покопа Револуцију.

И све револуционаре.

Они му сметају.

У његовој мисији.

Тајној.

– Ко подмеће те цедуље? – упита Вероде.

– Не знам, – рече Баржен и погледа у Кондура, – Мора да твој пријатељ из тајне полиције зна.

– Нажалост, не зна, – искрено одговори Кондур, – Тајна полиција стално добија податке, али не може да открије од кога.

– Како не може? – љутну се Вероде.

– Не може. То је истина. Неко им стално доставља пријаве, али не зна се ко. Једноставно, неко им намерно много помаже.

– Помаже? – упита Баржен.

– Да. Помаже, јер сви подаци су углавном тачни. Поклапају се. Неко то намерно ради.

– Неко! Неко! – плану Фуше, – Ко је тај – неко?

– Не зна се, – разочарано одговори Кондур, незадовољан што нема и тај податак.

– То мора да ради неко са врха, – рече Литен.

– Неко ко све зна, – додаде Баржен.

– Неко ко се игра са нама, – рече Вероде.

– Неко ко је моћан, – рече невољно Кондур.

– Али, ко? – поново упита Фуше.

– Ја мислим да то ради сам Робеспјер, – мирно рече Шардон.

– Могуће, – климну главом Баржен у знак одобравања.

– То и личи на њега, – рече Литен.

– Наравно, само подлац то може смислити, – рече Вероде.

– Подлац жељан власти, – додаде Баржен.

– Људи, а можда он ништа не зна! – рече Фуше.

Сви га погледаше у чуду.

– Како мислиш да не зна? – упита Шардон намргођен.

– Па, шта је знам… Можда је човек невин. Можда му неко други то намерно смешта…

– Намерно? – изненади се Литен.

– Па, да. Можда он, заузет државничким пословима, не зна шта му се дешава у народу, – рече Фуше.

– Ха-ха! Не зна! Баш си смешан, – насмеја се Шардон.

– Наиван си ти, друже, много, – рече Вероде.

– Глупости! Не зна! Тај подлац све зна! Све је то његово масло! – плану љутито Литен.

– Још треба да га жалимо?! Фуј! – отпљуну Баржен.

– Убица! Он то све смишља! Умислио да је Бог! – рече Шардон.

– Ја мислим да он то намерно ради, – рече на крају и Кондур своје мишљење.

– А шта мислите да одемо код њега на разговор? Да га све отворено упитамо? – предложи Фуше.

– Никад! – дрекну Шардон.

– Никад! – урликну Литен.

– Ха-ха! Ти си луд! – рече Вероде, – Да га посетимо? Глупост!

– Можемо да му понесемо домаћих колача и да се сами пријавимо да смо завереници, – рече Баржен.

– И да одемо код њега, он нас никад не би ни примио, – сигурним гласом рече Кондур.

– Народ прича да се он по целу ноћ гледа у огледалу, – рече Литен.

– Тачно, – потврди Кондур, добро обавештен о свему.

– Тај више никог не слуша. Само себе, – рече Вероде.

– Скоројевић! – рече Баржен.

– Женски петко! – рече Литен и насмеја се силно.

– Господо, молим вас да прекинете, – рече Шарден, – Јесмо ли ми сви овде пријатељи?

– Јесмо, – рече Литен.

– Сви? – упита Шарден.

– Сви, – одговори Баржен.

– Искрени? – упита Шарден.

– Искрени, – одговори Кондур.

– Прави? – упита Шарден.

– Прави, – одговори Вероде.

– Господо, рећу ћу вам нешто у поверењу, – рече Шардон.

Сви се умирише.

Пси спустише главе.

– Ја мислим да њега треба – убити! – рече Шардон.

Мук.

Мисао беше смела.

Храбра.

Предлог отворен.

Искрен.

И јасан.

– То је једино решење, – први се сложи Литен.

– Једино, – потврди Вероде.

– Нема другог, – рече Баржен.

– Нема, – напокон се сложи и Кондур.

Фуше је ћутао.

Није се изјашњавао.

Као и увек.

Чекао је већину.

Беше веома задовољан.

– Грађани, пријатељи, браћо, – рече Фуше, – Велике су то ствари. Пред нама је историјска одговорност. Није хришћански да смишљамо смрт другог човека…

– Није?! – прекиде га Шардон, – А је ли хришћански што је он ликвидирао толике људе?! Је ли?! Да ли је то хришћански?! Што хоће и нас, посланике, све да ликвидира?! Је ли то хришћански?! Да због своје проклете власти читав народ слуђује?!

– Уништава! – додаде Вероде.

– Хапси! – срдито рече Литен, – Хапси поштене, часне грађане. Посланике Народне скупштине. Једва сам живу главу извукао…

– Нема милости, – хладно рече Баржен, – Он је крвник и треба га ликвидирати.

– Нећу да се смирим док му главу не видим у кошари, – рече одлучно Шарден.

– Зар мора тако? – плахо упита Фуше.

– Мора! – повика Шардон.

– Мора! Мора! – узвикнуше сви углас.

– Ја сам чуо из поверљивих извора, – рече Кондур, износећи последњи тајни податак, – да он припрема велику свечаност на…

– Свечаност?! – прекиде га Литен, – Какву свечаност?

– На којој хоће да покаже сву своју моћ и да тријумфује као несуђени краљ Француске.

– Краљ?! Није могуће?! – запањи се Фуше.

– Јесте, мој пријатељ из тајне полиције тврди да му је неко доставио тачан датум…

– Ко? – прекиде га Фуше.

– Неко. Шта ја знам ко… Углавном, тачан датум се већ зна, – рече Кондур.

– Господо, ако то направи, онда је све решено. У Конвенту ћемо га сломити, – рече Шардон.

– Сигурно. Он ће то направити. Ми морамо да се припремимо за коначан обрачун, – рече Литен.

– Како? – упита Баржен.

– Морамо остале посланике придобити, – рече Шардон.

– То није проблем, – рече Вероде, – Сви га већ презиру.

– Сен Жист је опасан, – рече Фуше, – Он му је слепо одан.

– Тим боље, – рече Литен, – Отићи ће у пакету са њим. Милости нема.

– Нема, – рече Баржен.

– Ако нећемо ми њих, он ће сигурно нас, – рече Вероде.

– Тако је, грађанине, – задовољно рече Шардон, – Зато морамо добро да се организујемо.

– Слажем се, – потврди Литен.

– Шта да радимо? – упита Баржен.

– Морамо се повезати, – рече Вероде, – Ако нас открију, све ће нас побити.

– Неће, – рече Шардон, – Придобићемо остале посланике. Што нас је више, исход је сигурнији. Не могу нам онда ништа.

– Тако је, – потврди Литен, – Морамо све посланике придобити.

– Како? – поново се огласи Баржен.

– Ја мислим, пријатељи, да прво морамо да освојимо Клуб Јакобинаца, – предложи Кондур.

– Да. Кад наш човек буде на челу Клуба, лакше ћемо успоставити контролу над Конвентом, – сложи се Литен.

– Одлична идеја! – одушевљено узвикну Шардон.

– Сјајна, – потврди Баржен.

– Али кога ћемо за председника Клуба? – упита Вероде.

– То мора бити наш човек, – рече Шардон.

– Проверен – додаде Литен.

– Поверљив, – рече Баржен.

– Одан, – рече Вероде.

– Народни човек, – потврди Кондур.

– Али ко је то? Имамо ли ми таквог човека? – забринуто упита Баржен.

Сви су ћутали.

Размишљали су.

Кочије су се непрекидно тресле.

Давно беху напустили Париз.

Свуда беше снег.

Подне се ближило.

Сунце је бојажљиво провиривало иза облака.

Лов је могао да почне.

Коњима се изнад копита, на расквашеној блатњавој длаци, ухватио лед.

Зима се беше одужила.

Пролеће је каснило.

Све беше несигурно.

Само су посланици били одлучни. Непоколебљиви.

Назад нису хтели.

Нису имали куд.

Морали су напред.

Тада проговори Фуше.

– Господо, имамо таквог човека.

– Ко је то? – упиташе сви углас.

– Ја, – мирно одговори Фуше и погледа одлучно по свима.

Сви ћутаху.

Беху изненађени.

– Ја ћу се прихватити тог тешког задатка. Само тражим вашу подршку.

Мук.

Пси се ускомешаше.

– Имаш је, – рече Шардон и пружи му руку, – Нама треба за председника Клуба доказани јакобинац.

– Ја сам тај, – рече Фуше, – Треба ли да се представим?

– Не! – повикаше сви углас, – Ти си тај!

Кочије нагло стадоше.

Пси залајаше.

– Стигли смо, господо! – узвикну кочијаш.

Ловци сиђоше.

Пустише псе.

Опи их свеж ваздух.

Снег зашкрипа.

Оставише кочије на путу.

Кренуше према брдима.

Облаци су се ваљали изнад њих.

Борили се са сунцем.

Снег се полако топио.

Отоплиће.

Осећа се у природи.

Беху задовољни.

Неизмерно.

Лакнуло им је.

Разговор их је излечио.

Весело су чаврљали.

Ослободили се страха.

Више нису били сами.

Ујединили су се.

Поделили су патњу – заједно.

И нашли решење.

Излаз.

Најбољи.

Фуше беше презадовољан.

Све је ишло по плану.

Ову игру мора добити.

Сад је он ловац.

Кад преузме Клуб, наредиће одстрел.

Чекања нема.

Нови талас долази.

Опипа промрзли нос.

Добро је.

Порастао је поново.

Из дана у дан је све већи.

Ако овако настави, претвориће се сав у нос.

То би било одлично.

Да постане велики нос.

Огромни.

Који може све да оњуши.

И да никад не погреши.

Да увек ухвати прави талас.

Већински.

Победнички.

Који ће га носити.

До славе.

До богатства.

Само мора да буде стрпљив.

Да не изгуби меру.

А неће.

Да се не занесе.

Не.

То никад.

Он никад неће бити први.

То му не треба.

Јавност презире.

Он је човек тајне.

Мрака.

Шапата.

Дојаве.

Он је вечит.

Јер су тајне вечите.

Увек ће постојати – Неко.

Кога нико неће знати.

Неухватљив.

Невидљив.

И сви ће се чудити.

А Неко ће владати.

То ће бити истински владар.

Који ће управљати светом.

И биће вечан.

А сви остали ће се мењати.

Парадирати.

Глумити.

То Му не треба.

То је за сујетне будале.

Скоројевиће.

Ситних покрета.

Брзих.

Што се шминкају.

И огледају.

Они ће да Му служе.

Да држе народ.

Јер народ треба држати.

Зато што народ не жели слободу.

Не.

Шта би слободан радио?

Ништа.

Досађивао се.

Зато мора да пати.

Да се бори.

За нешто.

Он ће осмислити сцену.

Како би народ у нешто поверовао.

А то нешто је – ништа!

Магла.

Лаж.

Привид.

Јавност.

Од које Он бежи.

И за коју не постоји.

Јер је невидљив.

Сенка.

Тајна.

Господар.

Који управља.

И одлучује.

О свему.

О свету.

И људима.

Којима не доноси слободу.

Већ доноси – срећу.

И Он ће их усрећити.

Биће – сити.

И весели.

И раздрагани.

Јер не мисле.

Већ се забављају.

И боре се.

Или за храну.

Или за правду.

Коју Он одређује.

Зато има злих људи.

Зато постоји – зло.

Да би знали да цене правду.

И добро.

Ако су сви добри – не ваља.

Тада је – досадно.

И поново не мисле.

А кад не мисле – не ваља.

Не може њима да управља.

Зато им намешта игру.

Привид.

У којој се – добија или губи.

Трећег нема.

А не смеју много да добијају.

Да игра не би изгубила смисао.

И ако губе – не ваља.

Јер се разочарају.

И губе вољу.

И веру.

А вера покреће.

На нову игру.

Коју Он осмишља.

Јер Он је – Господар.

Ходао је по снегу.

Замишљен.

Пријао му је ваздух.

Успео је да придобије посланике.

Волео је да смисли игру.

Подели улоге.

И посматра.

Сви су волели да глуме.

Он – не.

Он је волео да слуша.

И гледа.

Беху му занимљиви.

Играли су у његовом комаду.

А нису ни знали.

Мислили су да су слободни.

А нису.

Играли су његову игру.

Не своју.

И Тиранин је насео.

Прихватио његову игру.

Поткупио је Непоткупљивог.

То је вештина.

Снага.

Памет.

Одважност.

Тело га је издало, али ум није.

Развио је интелигенцију.

Дуго је тренирао.

Да постане – Неко.

Да се докаже.

Себи.

И породици.

Њој највише.

Нису веровали у – Њега.

И Он им то сад враћа.

Обилато.

Нико га више не може зауставити.

Не. Нико!

Зато ће сломити крутог.

Уништити га.

Да му не смета.

Да га не опомиње.

Подсећа.

Одакле је кренуо.

И ко је био.

Пред њим је будућност.

И слава.

Народ мора покорити.

Довести у Ред.

Анархију презире.

Спутава га.

Руши игру.

И тајну.

Непредвидива је.

Подла.

Слободна.

Организовани хаос је решње.

Анархија  је пропаст.

Зато мора наћи глумца.

Просвећеног апсолутисту.

Пајаца.

Који ће да забави народ.

Да га усмери.

И постави му нови циљ.

Народ мора  да има циљ.

Било какав.

Само да је то – Његов циљ.

Буржоазија је у успону.

Хоће да се шири.

Докаже.

Богати.

Он ће јој помоћи.

Отвориће јој простор.

Направиће ратника.

Војсковођу.

Комедијаша.

Који ће изгурати нови талас.

И онда нестати.

Јер је неважан.

Случајан.

Пролазан.

Одиграће своју улогу.

И отићи.

А Он ће остати.

Вечно.

И чекаће нову прилику.

Нову игру.

Живот је вечито окретање.

Игра.

Надахнуће.

Трен.

Занос.

Понављање.

Понирање.

Уздизање.

Испитивање.

Истраживање.

Борба.

Нико му није раван.

Нико не може да га следи.

Сви су слаби играчи.

Једнократни.

Неинспиративни.

Мораће сам да игра.

Сам са собом.

Да провери издржљивост.

Где је граница?

Може ли је померити, раширити?

Може ли себе победити,укротити, поразити?

Смрт одложити, живот продужити.

Вечност додирнути.

Бога заменити.

Време зауставити.

Може ли светлост постати,

бљесак,

дах?

Или је све пролазно?

И јадно.

И проклето.

А Он – вечан.

Један.

Непоновљив.

Недостижан.

Снег му је под ногама пуцкетао.

Као да гази по људским лобањама.

Осушеним.

Као дивљаку кад оглође главу.

И баци лобању.

Празну.

Јер му не треба.

Сувишна је.

И смета му.

Нервира га.

Јер у њој ничег нема.

Само – празнина.

Досада.

Одједном пси страсно залајаше.

Испред њих искочи – бели хермелин.

У белом крзну.

Бељи од снега.

Прелеп.

Узвишен.

Божанствен.

Једва га виде.

Запамти тамне очи.

Крупне.

Уплашене.

Престрављене.

Пси залајаше.

Ловци урликнуше.

Бели хермелин поче да бежи.

Пси појурише бесно за њим.

Људи успламтеше.

Завикаше.

Жиле им надођоше.

Крв их привуче.

Лов их је узбуђивао.

Ослобађао их је страха.

Неизвесности.

Чекања.

Смртне опасности.

Они су неког јурили.

Неког су уплашили.

Неко је и од њих страховао.

Потрчаше за белим хермелином.

И псима.

Трагови су водили ка шуми.

На брег.

Узбрдица беше велика.

Трчали су све спорије.

Нису имали снаге.

Губили су дах.

И пропадали у снег.

Само Фуше беше упоран.

И лаган.

Летео је по снегу.

Чинило му се да га не додирује.

Лов је добио смисао.

Борба.

Живот или смрт.

Знак.

Који мора протумачити.

Или – или.

Хермелин је млад.

Нема искуства.

Трчи право према шуми.

Тражи спас у скровишту.

Кући.

Морао је да трчи около.

Да замори псе.

А онда, нагло, скрене ка шуми.

И завара псе.

Овако ће се теже извући.

Није лукав.

Узда се само у снагу.

И младост.

А то није довољно.

Лукавство је врлина.

Која чува главу.

А снага је пролазна.

И лажна.

Глава због ње страда.

Потрча брже.

Стизао је већ псе.

Посланици осташе далеко иза.

Нису могли да га прате.

Зато је он морао бити председник.

Први.

Председник јакобинског клуба.

Робеспјер ће полудети.

Неће моћи то да прихвати.

Познаје га добро.

Јавно ће га напасти.

У Конвенту.

Тражиће његову главу.

А изгубиће своју.

Прихватио је игру.

Игру за коју није био спреман.

Јер је несавитљив.

Превише крут.

Укочен.

Биће то лепа лобања.

Напудерисана.

Народ ће славити.

Славиће смрт Тиранина.

Кога је створио.

И кога ће брзо заборавити.

Народ све брзо заборавља.

Наћи ће им нову љубав.

Коју ће волети.

Обожавати.

Следити.

Веровати.

Док то Он буде хтео.

Трчао је кроз шуму.

Пси су све више заостајали.

А Он је добијао снагу.

Све већу.

Беше сам у лову.

Једини.

Хтеде да полети.

Мора успети.

Снег је све дубљи.

Пси су се све теже кретали.

Пропадали су и цвилели.

Одустајали.

Али Он није поклекао.

Издржаће.

Ноге су му се загрејале.

Топио је снег под собом.

Стиже прве псе.

Погледа напред.

Бели хермелин је грабио узбрдо.

Ка пропланку.

Летео је.

Тражио спас.

У јазбини.

Од које се данас удаљио.

Много.

Био је гладан.

Тражио је храну.

Зима се одужила.

Морао је да преживи.

Беше млад.

Врло млад.

Скоро дечак.

Живот је пред њим.

А смрт за њим.

Смрт је дахтала.

Плашила га.

Живот је на врху.

На пропланку.

Само да успе.

Једним скоком ће бити спасен.

Сакривен.

Недодирљив.

Слободан.

Жив.

Неухватљив.

Само пропланак да дохвати.

Само на пропланак да се попне.

Фуше је гледао у мала погурена леђа.

Грабила су снажно.

Живот је звао.

Вукао.

Уливао снагу.

Још мало.

И спас ће бити пред њим.

Још мало.

И готово је.

Спасен је.

Још мало.

Готово је.

Спасиће се.

Лов је био неуспешан.

Занимљив.

Али безуспешан.

Лош знак.

Јако лош.

За почетак.

Стаде.

Пси су се давили у дубоком снегу.

Хермелин је био на самом врху.

Сунце изрони.

Обасја његову белину.

Светлост се преломи.

У Фушеовом оку.

Дах му је био кратак.

Испрекидан.

У руци је држао пушку.

Више му није требала.

Бели хермелин је био на врху.

На самом врху.

Недостижан.

Победник.

Сад ће скочити.

И нестати.

Заувек.

Нестаће у сунчевом зраку.

У светлосном снопу.

И сунце му помаже.

Божји изабраник.

Срећник.

Живот је пред њим.

Спасио се.

Изненада хермелин стаде.

Укопа се.

Као да се заледио.

Згрчио.

Укочио.

Пси се далеко.

Није се мицао.

Окрете главу.

И погледа у Фушеа.

Он виде два велика, тамна ока.

Учини му се да суза засја.

Или је то сунчев сноп.

Шта је ово?

Зашто стоји?

Зашто не бежи?

Шта чека?

Нико му ништа не може.

Сунчев сноп га штити.

Зашто стоји?

Као укопан.

И гледа.

Не трепће.

Зашто?

Шта је ово?

Какав је ово знак?

Порука?

Фуше подиже пушку.

Полако.

Да му да на времену.

Да нестане.

Да се изгуби.

Да се утопи у сунчев сноп.

Сунце јаче засја.

Зрак се преломи.

Отоплиће.

Терор је прошао.

Револуција је пропала.

Поражена је.

Неко нови долази.

Ко?

Мора бити опрезан.

И све трагове избрисати.

Мора бити на страни победника.

Губитнике нико не воли.

Они су пролазни.

Заборављају се брзо.

Зашто не бежи?

Зашто стоји?

Сунце му помаже.

Иди!

Бежи!

Нестани!

Не изазивај ме!

Нудим ти живот!

Први пут!

И једини.

Иди!

Топле хермелинске очи су га гледале.

Сажаљиво.

Узвишено.

Божански.

Стресе се.

Зашто га тако гледа?

Понижава га.

Вређа.

Намерно.

Неће да оде.

Хоће да га баш Он убије.

Зато је стао.

Укопао се.

И гледа.

Право у Њега.

Проклетник.

Пркоси му.

Зашто?

Нишанио је полако.

Метак ће стићи пре паса.

Прекиде дисање.

Чуо је само своје срце.

И видео два уплакана ока.

Топла.

Људска.

Која сузе.

Пуче пушка.

И бели хермелин паде у снег.

Пси га салетеше.

Фуше стави пушку на раме.

И полако пође ка пропланку.

Зашто је бели хермелин стао?

Зашто?

Зашто се окренуо?

Зашто га је гледао?

Зашто је плакао?

Зашто није побегао?

Живот је био пред њим.

Он је тако млад.

Пси су бесно лајали.

Кад се попе на пропланак, пси га окружише.

Лизали су му ноге.

Поданички.

Бели хермелин је лежао у снегу.

Мртав.

Крв је свуда око њега.

Али његово крзно је било чисто.

Прекрасно.

Сјајно бело.

Неокаљано.

Осунчано.

Фуше погледа.

Скровиште је било на корак.

Кућа.

Спас.

Живот.

Али, између мртвог белог хермелина и његовог склониша, била је

Велика блатњава бара.

Прљава.

Разлокана.

Црна.

Мрачна.

Расквашена.

Разлокана.

Бели хермелин се пред њом зауставио.

Укопао.

Није хтео даље.

Фуше се насмеја, гурну ногом белог хермелина у прљаву блатну бару и

Рече:

“Чистунац!“

 

На Благовести,

7. априла 1997. г.

 

Бранко Драгаш