Ilija STAMENKOVIÆ
Intervju sa Brankom Dragašem
Srpska reè, novembar 2004
Prodaju ono što nije njihovo. To je otprilike filozofija narkomana: žrtvovati sve za još koji trenutak produžene agonije
Ovih dana ponovo se govori o neizvesnoj sudbini preostalih srpskih banaka u kojima država ima veæinski udeo vlasništva; prvenstveno je reè o Komercijalnoj i Jubanci, a najèešæa je pretpostavka da æe ih preuzeti neka inostrana banka. Koja je pozadina takvih nastojanja?
Mi danas prisustvujemo završnom èinu operacije "legionara" MMF-a, èiji je glavni zadatak uništenje srpskog bankarstva, odnosno prodaje domaæih banaka strancima. U susedstvu je to veæ završeno; u Hrvatskoj se oko 92 odsto banaka nalazi u rukama stranih vlasnika. Na delu je potpuno pogrešan koncept reforme, koji sobom nosi stavljanje pod stranu kontrolu strateških grana i na taj naèin gubitak nacionalnog suvereniteta. Ko tvrdi da æe rezultat ovakvih reformi biti drugaèiji nema dobre namere, jer je posle èetiri godine potpuno vidljivo da su reforme koje se sprovode sasvim suprotne interesima države Srbije i da su najveæi gubitnici preko 80 odsto graðana Srbije koji preživljavaju na jedvite naèine od svog rada.
Ako se pogledaju bankarski bilansi za 2003. godinu, posle te "velike obnove" i èišæenja u bankarstvu, vidi se da je 47 banaka u Srbiji prošle godine ostvarilo dobit od 5,779 milijardi dinara i gubitak od 7,099 milijardi dinara – gubici nadmašuju dobit za 1,320 milijardi dinara. Ne govorim pri tom o još 49 banaka koje su u steèaju ili procesu likvidacije, veæ samo o onima koje normalno posluju. U ovom sektoru zaposleno je 22.290 ljudi. Trojka Labus-Dinkiæ-Jelašiæ, koja je potpuno monopolizovala javne finansije i samim tim ima najveæu moæ u državi, po svemu sudeæi ima jedini cilj da napuni prazan budžet prodajom svega što danas može da se proda. Prodaju ono što nije njihovo. To je otprilike filozofija narkomana, žrtvovati sve za još koji trenutak produžene agonije.
TRŽIŠNI TALIBANI
Kakva je osnovna poruka smene na èelu Agencije za privatizaciju?
Branko Pavloviæ spada meðu najèestitije politièare na našoj sceni. On je ukazao na sve ono što mi govorimo veæ tri-èetiri godine. On je i dokazao kako su sve zloupotrebe sprovedene. I Branko Pavloviæ i Verica Baraæ su osobe koje su spremne da brane interese države, a ne interese pojedinaca i grupa, od sluèaja do sluèaja. Pavloviæevom smenom Koštunica je, nažalost, pokazao da mu ni do zakona ni do èestitosti nije stalo, veæ je zbog opstanka koalicije na vlasti dozvolio tim tržišnim "talibanima" da rade šta hoæe. Problem je u tome što nema strukturalnih reformi. Pored toga pogrešan je koncept koga sprovode pogrešni ljudi, po njihovim meðusobnim optužbama može se zakljuèiti da su to korumpirani ljudi.
Prema izveštajima Verice Baraæ sukob interesa javlja se na sve strane. Bivši direktor Agencije za privatizaciju Cvetkoviæ istovremeno je bio i suvlasnik firme koja je radila procenu vrednosti preduzeæa u postupku privatizacije. A zauzvrat, sin direktora CES Mekona je bio i zamenik direktora Agencije za privatizaciju. To je ta èuvena transparentnost. Sada su na potezu pravosudni organi da istraže sve te sumnjive privatizacije i povezanost državnih èinovnika i povlašæenih kupaca preduzeæa.
JEDNOSTAVAN RECEPT
A poèelo je likvidacijom èetiri najveæe domaæe poslovne banke, u januaru 2002. godine…
Zatvaranje èetiri najveæe srpske banke 2002. godine pokazalo se kao potpuno pogrešan potez. U to vreme formulisao sam u 26 taèaka zbog èega to nije dobro. Nekakvom analogijom, 1997. godine èetiri najveæe japanske banke su, zbog toga što je
Istovremeno, stranim bankama je obezbeðen privilegovan položaj?
Naše finansijsko tržište je otvoreno i potpuno nezaštiæeno od naleta stranih banaka. Ja sam se od 1984. zalažem za dolazak stranih banaka u Srbiju, zbog uspostavljanja zdrave konkurencije, ali je, po mom mišljenju, taj udeo stranaca trebalo ogranièiti na oko 25 odsto domaæeg bankarskog potencijala. Takoðe, zalagao sam se da strane banke moraju poštovati odreðene uslove: nije normalno da neka banka položi deset miliona evra kao poèetni ulog za otvaranje, zatim poène da prikuplja štednju, a kada prikupi 100 miliona evra, deset vrati nazad svom osnivaèu u inostranstvu i nastavi da radi parama naših graðana. Nove banke sa osnivaèkim ulogom iz inostranstva trebalo je zakonom obavezati da moraju da unesu u domaæu privredu onoliko sredstava koliko uberu kroz štedne uloge graðana Srbije. Onda bismo imali banke koje bi zaista donele svež kapital u Srbiju i koje bi vršile snažan upliv u razvoj privrede. Ovako, mi imamo banke koje su parazitske, pa se dogaða da u centralnim ulicama gradova po Srbiji, èija je kompletna privreda propala, pronaðete i po dvadeset ekspozitura banaka, pretežno stranog naziva. A kako rade te banke? Recept je vrlo jednostavan. Oni uzimaju pare od graðana sa najvišom kamatom od 3-5 odsto godišnje (kod oroèene štednje); taj isti novac zatim ponovo prodaju graðanima kroz kredite, sa kamatama od 9-35 odsto godišnje, sa ugraðenom deviznom klauzulom. Ako još kažemo da trezorski papiri (budžet je prazan pa je NBS morao da emituje obveznice i blagajnièke zapise u vrednosti od tri milijarde dinara) donose kamatu od 18-21 odsto na godišnjem nivou – eto vam idealne prilike da zaradite na gluposti monetarnih vlasti, odnosno države. Znaèi, uzmete od graðana Srbije sto miliona evra, pretvorite ih u dinare i plasirate odmah srpskoj državi po 18-21 odsto godišnje. Kada platite regularan porez i kursne razlike, opet vam ostaje veæa zarada nego na nekim riziènijim poslovima u zapadnim zemljama. Još više zabrinjava što kod nas nema banaka iz Švajcarske, Nemaèke, Velike Britanije, koje su za jednu državu ozbiljni igraèi, odnosno partneri, jer su naše tržište podelile regionalne banke, osnovane uglavnom u Austriji da bi poslovale sa zemljama u tranziciji.
MARIONETE ZA GLASANjE
Pljaèka kroz privatizaciju
Zabluda je da revizija privatizacije ima više loših nego dobrih strana. To nije taèno: da li je normalno da se "Zdravlje" iz Leskovca, èija je prava vrednost kapitala 45,5 miliona evra – sa nedovršenom proizvodnjom od 7,5 miliona evra i gotovih proizvoda na zalihama od 7,2 miliona evra, plus 12,5 miliona evra u akcijama banaka – proda za tri miliona evra? A to je samo jedan, možda najdrastièniji primer pljaèke kroz privatizaciju.
Nije suština privatizacije u tome da se prodaju uspešni: cementare, pivare, duvanska industrija. Šta æe biti sa ostalom privredom? Šta sas velikim sistemima koji nisu restruktuirani? Imamo i jedan paradoks da su se gubici u privatizovanim preduzeæima popeli na 8,8 milijardi dinara, jer novi vlasnici nisu uspeli da pokrenu proizvodnju. Prema tome, postojeæi koncept privatizacije je doživeo krah.
Afera sa "Euroaksis" bankom u Moskvi, koju je pokrenuo odlazeæi ministar Ðeliæ, u vezi sa netransparentnim držanjem devizinih rezervi u inostranstvu i njihovom moguæom zloupotrebom prilikom privatizacije "Nacionalne štedionice" i uvoza struje, nikada nije dobila svoj epilog. Zašto?
Na osnovu zvaniènih podataka, 2001-2003. godine naše devizne rezerve su oroèavane sa kamatom od 0,9 odsto godišnje, a mi smo se kod Svetske banke, EBRD i drugih finansijskih institucija zaduživali po stopi od 3,5-4,5 odsto godišnje. To uopšte nije normalno. Zašto kod nas ne bi bila napravljena jedna Banka za razvoj, u kojoj æe država imati devizni depozit i koja bi finansirala sve uvozne i izvozne poslove – tako bi sva sredstva države bila pod kontrolom, a privreda bi dobijala kredite po povoljnijim kamatnim stopama. Meðutim, mi danas ne znamo èak ni u kojim sve valutama držimo naše devizne rezerve. U ostalim zemljama vi možete preko kompjutera da uðete na sajt centralne banke i da vidite koje je stanje deviznih rezervi. Kod nas se sve to krije. Poseban problem je što do danas nije jasno u kojim bankama se drže depoziti centralne banke. Jedna od tih mistiènih banaka je i "Euroaksis" banka, koja je, po izveštaju bivšeg ministra Ðeliæa, igrala glavnu ulogu u sumnjivoj dokapitalizaciji "Nacionalne štedionice".
Sama èinjenica da se u Savetu guvernera nalaze neki ljudi za koje ja nikada nisam èuo (a trebalo bi da u tom telu sede najveæi autoriteti za javne finansije) govori u prilog tome da su pojedincima potrebne marionete da aklamuju ono što oni sprovode.
Najvažnije bi bilo da se cela ta ekipa nestruènjaka odmah smeni sa sadašnjih funkcija. Uèestvovao sam sa aktuelnim guvernerom NBS Jelašiæem u jednoj televizijskoj emisiji, u kojoj je izjavio da on dolazi sa 38. sprata banke u Frankfurtu. Znate, na 38. spratu banke u Frankfurtu rade referenti. Ako želimo da uðemo u EU, a valjda svi to želimo, ne možemo to postiæi tako što æe nam referenti biti guverneri. Ta šifrovana organizacija mora da se skine sa vlasti i ja verujem da æe se to dogoditi vrlo brzo, kao preduslov da se napravi ozbiljna strategija privrednog oporavka Srbije, sa celovitim ekonomskim programom i strategijom razvoja bankarskog sistema.
Poveæanje obavezne bankarske rezerve i laicima je izgledalo kao veoma nervozan potez monetarnih vlasti pred izazovom narastajuæe inflacije. Hoæe li to biti dovoljno?
To je tipièan dokaz neznanja guvernera i njegove ekipe. U Srbiji ima oko 40 milijardi dinara gotovog novca u opticaju, dok se žiralni novac kreæe negde oko 63 milijarde dinara. Dakle, ukupna novèana masa je 103 milijarde dinara ili 1,4 milijarde evra. A ukupne devizne rezerve su 3,341 milijarda evra, što znaèi da su devizne rezerve veæe za skoro 200 odsto od novèane mase. Pošto se u poslednja tri meseca inflacija ubrzava, oni misle da je uzrok tome prevelika novèana masa – iako navedene cifre pokazuju da ima prostora za dalji rast novèane mase.
Meðutim, glavni problem srpske privrede nije ni proizvodnja ni prodaja veæ – naplata. Ogromna je nelikvidnost. I šta sada rade ti diletanti: iz tako nelikvidne privrede izvlaèe dodatnih pet milijardi dinara, što u perspektivi mora dovesti do infarkta sistema. Oni misle da ukoliko stegnu monetarne agregate, još više smanje kolièinu novca u opticaju, da æe tako suzbiti inflaciju. Od poèetka godine inflacija je dostigla 6,7 odsto, pa se æe projektovanih 8,5 odsto svakako biti znaèajno nadmašeno. Ali, naša inflacija je posledica strukturnih problema, to je temperatura koja ukazuje na dubinsko žarište u nepokrenutoj privredi, jer nema suštinskih reformi. Privatizacija se svela na pljaèku i nema pokretanje proizvodnje. Ništa se strukturalno nije promenilo i dalje je ogromna državna administracija i javna potrošnja (oko 50 odsto bruto društvenog proizvoda); nisu izgraðene institucije… Sve se to nagomilalo i bukti. I šta se javlja kao kontraefekat? Krediti za privredu su veæ skoèili na 2,5-3,5 odsto meseèno, ili oko 40-50 odsto više od nivoa koji je na tržištu vladao pre uvoðenja najnovijih mera poveæavanja obavezne bankarske rezerve.
BEDA JE OGROMNA
Ekonomski deo vlade, meðutim, istrajava na tvrdnji da su pokazatelji o rastu proizvodnje u toku ove godine ohrabrujuæi. Kako to komentarišete?
Kada su statistièki pokazatelji u pitanju, èini mi se da su u laganju eksperti iz G17 prevazišli i Miloševiæeve i Ðinðiæeve ekonomiste. Oni tvrde da nama proizvodnja raste 7,5 odsto na godišnjem nivou, što je oko èetiri puta više od proseka u EU. Kako su došli do takvih podataka? Jednostavno su promenili metodologiju pa su u ovu godinu ubacili bilanse 300 novih preduzeæa i uporedili to sa proizvodnjom u prethodnoj godini. Mi pri tom uopšte ne znamo koliki je bio bruto društveni proizvod u 2003. Oni u javnost izlaze sa podacima da je u vreme rušenja Miloševiæa BDP bio 8,5 milijardi dolara, a da je sada preko 20 milijardi dolara, što bi znaèilo rast od preko 140 odsto?! Meðutim, kada se sabere godišnji rast u sve tri protekle godine postmiloševiæeve vlasti, on zvanièno nikad nije prešao 10 odsto. Neverovatno je kako se manipuliše javnošæu u Srbiji!
Socijalni nemiri su veæ najavljeni kroz blokade autoputeva i sliène proteste nezadovoljnih proizvoðaèa, od poljoprivrede do teške industrije. Verujete li da radnicima manipulišu odreðene politièke snage, podrivajuæi stabilnost ove vlade?
Nije taèno da socijalne nemire podstièu neke politièke grupacije. Siromaštvo i nevolja teraju ljude na ulicu. Kao što je kod mašinskih elemenata važna otpornost materijala, tako se ona u socijalnoj sferi odreðuje nivoom životnog standarda. Beda je ogromna. Prema izveštaju Unicefa iz aprila ove godine, 200.000 dece u Srbiji je na ivici gladi, a još 600.000 nema adekvatnu ishranu. Glavno pitanje u Srbiji je siromaštvo i sva je sreæa što je u poljoprivredi ova godina rodna pa se neæe dogoditi nešto mnogo gore.
