Vreme je novac.
Gubljenje vremena je gubljenje novca.
To je postulat tržišne ekonomije. Koja mora da stvori novu vrednost za društvo. Bogata društva su organizovana društva, koja racionalno troše vreme. Ideja je da se u što kraćem vremenu što više proizvede i da se tako zadovolje potrebe društva. Preostalo vreme je slobodno vreme. Cilj društva treba da bude da čovek ima što više slobodnog vremena. Proizvodne snage se razvijaju radi stvaranja slobodnog vremena.
U slobodnom vremenu čovek nije zavisan od proizvodnje. Njegove misli nisu okovane radom. Njegove misli u slobodnom vremenu su oslobođene. To je nova krteativnost koja pokreće civilizaciju. Slobodne misli, slobodna igra i oslobođeni čovek.
Platonski rečeno, zajednicu bi sačinjavali filosofi, slobodni ljudi i roboti, koji bi obezbeđivali čoveku trajnu slobodu. Roboti bi zamenili antičkle robove. Tako bi se čovek oslobodio nužnosti rada.
Nažalost, komercijalna civilizacija je sve ideje obesmislila. Ona je ubila sve humanističke ideje i krenula pogrešnim pravcem. Danas smo upali u mračni ćorsokak. Čovek nije postao slobodan. Naprotiv, čovečanstvo je porobljeno. Čovek je postao rob vremena. Sve više radi, ali sve manje ima vremena. Ukoliko želi da zadrži to što ima, mora još više da radi. Sve više trči, ali ide unazad. Umesto da živi bolje, savremeni čovek živi sve gore. To ga deprimira. Otuda apatija.
Savremeni čovek više nema slobodno vreme. Nametnut mu je takav ritam života koji on više ne može da izdrži. Ne može, ali mora. Mora, ako hoće da ostane u igri. Ostati u igri znači trošiti. Neprestalno. Trošiti znači potvrditi svoju moć. Onaj koji troši je moćan čovek. Što više troši, to je sve moćniji. Kada troši, on poseduje. Najmoćniji ljudi najviše poseduju. Familija nastoji da poseduje čitavo čovečanstvo. Nije zadovoljna, jer to još nije ispunila. Šizofrena je u svojoj nameri da zavlada potpuno čovečanstvom.
Mali čovek je isto nezadovoljan. Nezadovoljan je što malo troši. Hteo bi da troši mnogo više. Tada mu niko više ne bi rekao da je mali čovek. Mali čovek je uhvaćen na bačenu udicu. Zagrizao je potrošački mamac Velikog Brata. Dobio je mogućnost da sve odmah poseduje. Na kredit. Koji će otplaćivati čitav život. Kada proguta taj mamac, onda je on zarobljen. Visi na udici. Koju moćni povlače po potrebi. Upravljaju sa njime .Zaduženi čovek je savremeni rob. Omča dugova mu je oko vrata. Dovoljno je samo da mu povećaju kamatne stope ili da skrate rokove dospeća kredita. Nevidljivi okovi su svuda oko čoveka. To je žica koja je probodena kroz uši prezaduženih ljudi, osuđenih da čekaju u redu za pogubljenje, kao u poemi „Jama“ I.G. Kovačića.
Izlaz iz takvog poniženog i neljudskog položaja je ustanak porobljenih.
Ustanak podrazumeva promenu ponašanja savremenog čoveka.
Najvažnije je da se čovek skine sa potrošačke infuzije.
Savetujem svima – NE UZIMAJTE KREDITE!
Tako branite svoju slobodu. Ostajete van kandži bangstera.
To je najvažnije.
Ne gubite vreme.
Naučite kako funkcioniše komercijalna civilizacija.
Povlačite suštinske poteze. I menjajte dosadašnje ponašanje. To je jedini način da se spasite.
Beograd, 28.08.2014
