Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Gubitnici u svom dvorištu

Gubitnici u svom dvorištu

894
0
SHARE

Donatori se sele iz Srbije
Naši reformatori, tvrdoglavi i arogantni, ponose se pohvalama treæerazrednih èinovnika MMF i Svetske banke, koji nas smatraju varvarima podobnim za nasilno civilizovanje. Kad veæ moramo da budemo protektorat zašto oni ne bi bili namesnici? A zašto da budemo protektorat? Ako smo uspeli da sami srušimo despotski režim, sposobni smo i da gradimo svoju kuæu. Naravno, ne sami

Na samom poèetku sprovoðenja reformi, kada me je premijer pozvao da novoj vlasti pomognem svojim privrednim znanjem i iskustvom, sukobio sam se sa ekonomskim delom Vlade. Sukob je bio koncepcijske prirode i danas graðani mogu da procene ko je bio u pravu. Uostalom, privredni rezultati najbolje govore o neuspehu sprovoðenja dosadašnjih reformi. Sistemske reforme nisu, nažalost, još ni poèele. Suština našeg sukoba bila je u tome što su ministri govorili kako æe doæi dve ili tri multinacionalne kompanije koje æe nas spasiti sadašnjeg bankrota i da æe biti dovoljno donacija da se dobro živi. Ministri su sedeli u svojim kabinetima i ismejavali rad na terenu. Tako je bilo na samom poèetku.

Kako nije prošao koncept za koji sam se zalagao, povukao sam se pred samohvalisavim reformatorima, koji su bili opijeni osvojenom vlašæu. Danas oni više nisu opijeni vlašæu, danas oni brane osvojenu vlast svim sredstvima jer je to u njihovom interesu. Tako su radili i njihovi prethodnici. Ponovo slušamo da nam izbori nisu potrebni. Zabrinut sam za sudbinu Srbije. Ako se nastave ovakve svaðe, podele i politièko silovanje, bojim se da æe oporavak zemlje biti izuzetno težak i spor. To znaèi da æe graðani dugo živeti bedno i da æe nam sve više mladih odlaziti u svet. Ukoliko budemo imali stopu rasta od 4 posto, kako govore reformatori, tek æemo se za 29 godina vratiti u 1989. Jeste li spremni toliko da èekate? Kako to tavorenje prekinuti? Kako ubrzati naš razvoj?

Prièa o donacijama se polako završava. Zahvalni smo svim vladama i državama koje su nam pomogle. Mogli su tu pomoæ delimièno uložiti u proizvodnju robe koju su nam slali, ali svako gleda svoj interes. No, od poklona se ne može živeti. Graditi oporavak privrede na prispelim donacijama bilo je pogrešno. Pošto je od oktobarskog prevrata do danas u Srbiju stiglo donacija vrednih oko milion dolara i pošto proizvodnja i zaposlenost nisu pokrenuti, to je dovoljan dokaz da je pogrešan pravac reformi. BiH je primila preko 4,2 milijarde dolara donacija za nekoliko godina i to nije bilo dovoljno da se privreda pokrene.

Velika greška reformatora je bila i ta što su poverovali u neèija slatkoreèiva obeæanja o spasu koji nam stiže od multinacionalnih kompanija. Meni je to izgledalo kao bajka o siromašnoj sluškinji koju zaprosi princ u prolazu. Niti su multinacionalne kompanije došle, niti one mogu da se kreæu na skuèenom i razvaljenom tržištu. I to je bilo pogrešno predviðanje. Mogu da razumem da neko, ko je dobronameran, napravi grešku u proceni, ali ne mogu da prihvatim da grešku odmah ne ispravlja kad vidi da rezultata nema.

Naši reformatori su tvrdoglavi i arogantni. Veruju samo u svoje mentore iz meðunarodnih institucija. Ponose se što ih hvale dobro plaæene birokrate, koji na nas gledaju kao na varvare koje treba nasilno civilizovati. Ako veæ moramo da budemo protektorat, po mišljenju reformatora, zašto onda oni ne bi bili namesnici? I to je moje, ponovo, neslaganje sa njima. Zašto da budemo protektorat? Zašto da razmišljamo glavom nekog treæerazrednog èinovnika iz MMF i Svetske banke? Ako smo uspeli da sami srušimo despotski režim, sposobni smo da sagradimo sopstvenu kuæu. Naravno, ne sami. Ne želimo da se izolujemo od globalnog sveta. Taj otvoreni svet nam je potreban da bismo našli svoje mesto u njemu. Ali, da to bude u našem interesu. Zbog toga je važno da pokrenemo proizvodnju i poènemo više i bolje da radimo, da izvozimo robu koja æe nam donositi devize neophodne za naš dalji razvoj. To je put izbavljenja.

Niko nam neæe ništa pokloniti. Sve ima neku cenu. Sami moramo da se izborimo za sopstveni put razvoja. Neæe biti lako. Mnogo smo vremena proæerdali. Skupo smo platili nacionalne zablude agresivnih primitivaca na vlasti. Sad nam je raèun došao na naplatu. Generacije æe, nažalost, morati da ga plaæaju. Teško je izaæi prvi put na jutrenje. Otrežnjenje je uvek bolno. A da bismo što pre išli napred, potrebne su nam investicije. Ne, dakle, donacije, veæ direktne strane investicije koje æe pokrenuti privredu. Investitori æe imati svoj interes da ulažu kod nas jer æe sigurnost uloga i visina profita biti podsticajni. Koliko nam novaca treba? Reformatori su prošle godine dobili 168 miliona dolara, a direktnih investicija svega 40 miliona – poražavajuæe malo. Strani investitori ne veruju novoj vlasti. Izraèunao sam da nam godišnje treba za postojeæe privredne subjekte – 52.000 privatnih preduzeæa koja su predala završni raèun, 183.000 samostalnih radnji i 7.000 društvenih preduzeæa – oko 4,75 milijardi dolara. Te su nam pare potrebne odmah da bi se osetile promene u privredi. Kljuèno pitanje za reformatore je: gospodo, možete li doneti taj novac? Možete li da igrate ovu igru ili ne? Rezultati govore da ne mogu. Zato moraju svoje mesto ustupiti drugima, koji mogu da ostvare dobre rezultate.

Ako želimo da se razvijamo po stopi rasta od 10-18 posto godišnje, potrebno je da svake godine otvorimo 50.000 novih privatnih firmi koje æe zaposliti 300.000-500.000 ljudi. Za taj poduhvat potrebno je nove dve milijarde dolara. Gde da naðemo taj novac? Kapitala u svetu ima u izobilju. Svaki dan se na svetskim berzama okreæu roba, akcije i devize u iznosu od 20.000 milijardi dolara. Svakoga dana! Može li nekoliko milijardi da se okreæe u našem dvorištu? Kažem našem dvorištu jer ne moramo izgubiti i dvorište. Ne trebaju nam nikakve ograde. Dosta je bilo izolacije. Ali, ne moramo da rasprodajemo dvorište. Šta æe nam tuðe dvorište? Ne pristajemo da budemo stranci u sopstvenoj kuæi. Ne pristajemo da nas niko ucenjuje. Ko to ne shvata biæe istorijski poražen. Ni oktobar nije daleko, zar ne?

(Autor je bankarski struènjak) «Dnevnik» MOJ STAV 16.06.2002.

SHARE