Синиша Љепојевић: Спасавање Грчке је само нова пљачка
Најновији, хитни, пакет Европске уније (ЕУ) финансијског спасавања Грчке је, у ствари, само нова пљачка пореских обвезника не само земаља евро зоне и намиривање приватних банака грчких кредитора. И не само грчких него и оних који су несмотрено, под политичким притсцима, кредитирали и Ирску и Португалију. Суштински проблеми европске интеграције и евра као симбола тог пројекта су остали и, напротив, постају све дубљи и дубљи.
Синиша Љепојевић: Политички лидери ЕУ су, упркос другачијим мишљењима економиста и Европске централне банке, 22. јула одлучили да дају нову помоћ, тачније кредите, Грчкој иако и претходни пакет помоћи није могао помоћи. Нова помоћ је вредна 109 милијарди евра, све заједно, укључујући и претходни, пакет Грчка је до сада добила 159 милијарди евра. За кратко време та помоћ ће омогућити Грчкој да се кроз државне обвезнице поново задужује
Политички лидери ЕУ су, упркос другачијим мишљењима економиста и Европске централне банке, 22. јула одлучили да дају нову помоћ, тачније кредите, Грчкој иако и претходни пакет помоћи није могао помоћи. Нова помоћ је вредна 109 милијарди евра, све заједно, укључујући и претходни, пакет Грчка је до сада добила 159 милијарди евра. За кратко време та помоћ ће омогућити Грчкој да се кроз државне обвезнице поново задужује под нешто повољнијим условима али то значи само продужавање рока враћања постојећих кредита и нова задуживања кроз претварање старог дуга у нове државне обвезнице а не решавање грчких економско-финансијских проблема а нити превазилажење кризе евро валуте. Нови пакет помоћи је проглашен као успешно избегавање банкрота Грчке што баш не одговара истини, банкрот (дефаулт) се већ десио.
Агенција Фич је већ саопштила да ће обвезнице грчке владе, значи дугове, на тржишту третирати као “ограничени банкрот” и да ће додатно смањити кредитни рејтинг Грчке. То је, нека врста, “селективног банкрота”. И према проценама међународног монетарног фонда (ММФ) грчки дуг новим мерама неће бити смањен него само повећан. Тако ММФ сада процењује да ће 2012. године грчки дуг чинити 172 одсто друштвеног производа (БДП). А пре доношења свих пакета помоћи процена ММФ-а је била да је тај проценат 149. [1] Од свега ће, додуше, користи имати само банке кредитори.
Тренутно се грчки дуг на тржишту продаје са 40 одсто дискаунта, умањен значи за скоро половину, а на основу новог пакета помоћи ЕУ то умањење би требало да буде 21 проценат. Разлику између стварне цене грчког дуга и новог попуста платиће порески обвезници земаља ЕУ, и то свих а не само оних који су у евро зони. Није, међутим, извесно да ће банке прихватити такво, како банкари кажу, “шишање” (хаирцут) јер лидери ЕУ су ту могућност означили као добровољну. Можда ће банкари проценити да би чекањем добили још више а онда “историјске одлуке” из Брисела падају у воду.
Агенција Фич је већ саопштила да ће обвезнице грчке владе, значи дугове, на тржишту третирати као “ограничени банкрот” и да ће додатно смањити кредитни рејтинг Грчке. То је, нека врста, “селективног банкрота”. И према проценама Међународног монетарног фонда грчки дуг новим мерама неће бити смањен него само повећан.
* * *
Тренутно се грчки дуг на тржишту продаје са 40 одсто дискаунта, умањен значи за скоро половину, а на основу новог пакета помоћи ЕУ то умањење би требало да буде 21 проценат. Разлику између стварне цене грчког дуга и новог попуста платиће порески обвезници земаља ЕУ, и то свих а не само оних који су у евро зони.
Пресудну реч у пројекту спасавања Грчке и евра, разумљиво, предводе две главне земље ЕУ, Немачка и Француска. Најновији пакет је њихов а не европски пројекат. Лидерство тих двеју земаља је разумљиво не само због њиховог политичког статуса него и због структуре грчких дугова. У грчком основном дугу од 340 милијарди евра Француска и њене банке, као кредитори, учествују са 56,7 одсто. Тачније, 42 одсто отпада на приватне француске банке а остали на француску владу. На Немачку отпада 33,9 одсто грчког дуга. Највећим делом су то кредити немачке владе а приватне банке су власници нешто око 11 процената тог дуга Немачкој. Остали грчки кредитори су Велика Британија са 14,6 одсто, Америка са 7,3, Италија са 4, Швајцарска са 2,8, Јапан са 1,6 и Шпанија са 0,9 процената. [2]
Ти подаци добрим делом и објашњавају зашто је француски председник Никола Саркози био најагилнији лобиста да се донесе нови пакет помоћи и зашто је ноћ уочи састанка ЕУ лидера хитно путовао у Берлин и убеди, генерално веома скептичну, Ангелу Меркел. Она пре посете Саркозија Берлину изјавила да није оптимиста па је ипак пристала али велико је питање до када ће Немачка пристајати на тај пројекат. Јер, у реалној перспективи је да ће после Грчке, Португалије и Ирске помоћ бити потребна и Италији, Шпанији, Белгији и вероватно Француској онда би цена укупног пакета достигла 1,7 хиљада милијарди евра (1,7 трилиона). Пошто би тако било какве евро гаранције већине земаља евро зоне биле безвредне цели терет би спао на Немачку која би морала да плати или гарантује 1,385 трилиона евра од укупног пакета. То је 56 одсто БДП-а Немачке. [3] Како ће реаговати грађани Немачке када се стиша медијско-политичка пропаганда и када схвате да они од свог рада и својих зарада треба да плате оно за шта су други одговорни. То је кључно политичко питање у Немачкој. Додуше, Немачка се мора суочити и са чињеницом да је од евра имала највише користи, то је признала и Ангела Меркел, и сада мора и да плати цену. Само платиће ту цену они који су већ раније опљачкани преласком са марке на евро а не они који су највише зарадили.
Немачка се мора суочити и са чињеницом да је од евра имала највише користи, то је признала и Ангела Меркел, и сада мора и да плати цену. Само платиће ту цену они који су већ раније опљачкани преласком са марке на евро а не они који су највише зарадили. На слици: „Грчка“ номинала од 2 евра, са ликовним мотивом „Отмице Европе“.
Многи хроничари верују да је најновији пакет донесен пре свега у функцији спречавања ширења заразе евро зоном, да се пошаље порука финансијском тржишту да ЕУ неће дозволити даљу болест. Истовремено и да се одагнају све присутније сумње у већ одобрене пакете помоћи Ирској и Португалији јер и у тим земљама се стање погоршава упркос финансијским ињекцијама из Брисела. Њима су за дупло продужени рокови враћања досадашњих кредита из Европске банке. Можда су још већи проблеми са Италијом и Шпанијом, великим економијама и земљама. Таква порука одлучности Брисела није међутим, много помогла јер је цена дуга, тачније камата на државне обвезнице тих земаља, у ствари, порасла после најновијег пакета помоћи Грчкој.
Обвезнице италијанске и шпанске владе на дужи рок, 30 година, се сада продају по годишњој каматној стопи од 6 одсто. Ту је и Француска мада се о томе јавно не говори. И то је један од разлога агилности председника Саркозија који кроз институционализацију помоћи другима покуша да спаси Француску. Мало је, међутим, вероватно да ће бучне одлуке лидера ЕУ поправити ситуацију. Напротив, учиниће је још гором.
Суштински, проблем ЕУ није економски него политички. Проблем је у целом том политичком европском пројекту. Док се не разреши тај проблем све друго је, укључујући и хитне пакете помоћи Грчкој и осталима, само “реаранжирање лежаљки на Титанику”. [4] Реч је о једном политичком концепту који је доживео неуспех, пропаст, а који садашња политичка елита Европе настоји да спаси а Грчка је само полигон увежбавања те амбиције да се спаси евро као симбол тог политичког пројекта. Евро је симбол тог неуспеха и економске катастрофе. [5] Да ли је могуће спасити тај политички пројекат – то је већ далеко озбиљније питање. Већина упућених верује да то није могуће.
Обвезнице италијанске и шпанске владе на дужи рок, 30 година, се сада продају по годишњој каматној стопи од 6 одсто.
Ту је и Француска мада се о томе јавно не говори.
Упоредо са наводним спасавањем евра и ЕУ иза затворених врата се интензивно преговара о будућности европске интеграције. Много је опција до сада разматрано и још се разматра, углавном под немачким окриљем. Много је оних који верују да је и ово заоштравање око Грчке само у функцији тих разговора и тачније у функцији једне идеје а то је још дубља интеграција и практична федерализација Европске уније. Криза се намерно заоштрава како би се онда под изговором спасења те историјске идеје наметнула земљама евро зоне, пре свега, једна влада, да ЕУ постане једна држава. [6] Јер, немогуће је имати једну валуту а 17 влада. За сада је највећи заговорник те идеје француски председник Саркози. Мало је, међутим, вероватно да је та идеја могућа јер покушаји федерализације Европе и њене централизације су, у ствари, и основни узроци савремене кризе.
Грчка јесте у процентима у односу на БДП највише дужна и то, тренутно, 142,8%БДП-а.
После Грчке је на другом месту Италија са 119% БДП-а, ако је веровати италијанским подацима.
Дуг Белгије – 96,8% БДП-а.
Дуг Ирске – 96,2% БДП-а.
Дуг Португалије – 93% БДП-а.
Дуг Немачке – 83,2% БДП-а
Дуг Француске – 81,7 % БДП-а.
Шпанија је земља са процентуално најмањим дугом у односу на БДП, “свега” 60%.
Цели тај пројекат Уније је, у ствари, једна велика грешка и на крају узалудан посао. Међу опцијама је и подела евро зоне на два дела и успостављање неке врсте финансијске уместо монетарне уније. У функцији те опције би требало гледати и на селекцију земаља које су у центру кризе. Тако је приметно да су у јавности полигон кризе само земље јужног крила Европе а не и оне друге иако су међу њима има великих дужника. То сугерише на могућу, будућу поделу евро зоне. Грчка јесте у процентима у односу на БДП највише дужна и то, тренутно, 142,8 одсто БДП-а али има и других. После Грчке је на другом месту Италија са 119 одсто, ако је веровати италијанским подацима, затим Белгија са 96,8, па Ирска са 96,2, Португалија 93, Немачка са 83,2 и Француска са 81,7 процената дуга у односу на бруто друштвени производ. Шпанија је земља са процентуално најмањим дугом у односу на БДП, “свега” 60 процената. [7]
Али, само су неке земље “захваћене кризом” и то оне на југу Европе. Шта ће та опција значити тешко је поуздано рећи јер било какво радикално решење поново спречава постојање евра, а његов опстанак је кључни проблем. ЕУ је постала талац евро система.
Опција поделе евро зоне на јужно и северно крило би могла, међутим, значити и потпуни распад евра. То не би, верују многи стручњаци, било лоше јер би распад евро система и концепта јединствене валуте било стварно решење актуелне европске кризе. Упркос, наводи се, економским тешкоћама, у земљама ЕУ које нису у евро зони нема тих проблема као у онима у којима је евро.
ЕУ је постала талац евро система. Опција поделе евро зоне на јужно и северно крило би могла, међутим, значити и потпуни распад евра. То не би, верују многи стручњаци, било лоше јер би распад евро система и концепта јединствене валуте било стварно решење актуелне европске кризе. На слици: „Италијанска“ номинала од два евра на којој је лик Дантеа Алигијерија.
Евро, наиме, спречава појединачне земље које су у том систему да решавају своје економске проблеме. Али, реалност је неумитна, “сила Бога не моли”, па већина политичких и економских стручњака верује да је пропаст евра реална могућност, мада, је та тема у европским круговима и даље забрањена. У ствари, то, распад евра, није једноставан процес и зато се још увек избегава било каква озбиљна дискусија о томе. Прва реакција би била да би у некој земљи, на пример, Грчкој они који имају евро пребацивали ту валуту у неку од немачких банака. Или би своје евре држали код куће “у сламарици” што је још и најсигурније. У међувремену би грчке банке тражиле од своје централне банке нове евре а та банка од Европске централне банке. ЕЦБ би била приморана да рестриктивно даје евре Грчкој или да их уопште не испоручи. Грчке банке би тако остале без депозита, који би нестали у немачком банкама или “у сламарици”, па би онда комплетна одговорност за грчки банкарски систем прешла на ЕЦБ. Уз то, у случају напуштања евра ЕЦБ више не би могла да користи грчки дуг као колатерал за нове кредите и помоћ па би цели грчки “трошак” пао на владе евро зоне и ЕУ. Тим примером би онда кренуле и друге земље у кризи и може се само замислити о којим је парама реч. А да се и не говори о ширим последицама на глобалном финансијском тржишту.
Упркос томе, пропаст евра је реална могућност. Да би се избегла ланчана реакција у целој евро зони можда би најмање лоше решење било да Грчка и још неке мање земље заиста напусте евро. [8]
Није уопште јасно шта ће се десити и куда ће све то ићи јер унутар ЕУ нема елементарне сагласности шта би требало урадити него само хитни састанци и краткорочне мере донесене под притиском политичара и банака према којима ти политичари имају тајне обавезе. Утисак је, да се приметно губи контрола а криза је у пуном замаху. Зато, у овом часу нико поуздано не може да каже шта ће даље бити. Реалност је, такође, да је нека врста интеграције Европи неопходна али каква – то је велико питање. За сада се сви понашају као да се ништа не догађа и да се није ни десило. Чак и Пољска прави планове да 2015. године постане део евро зоне. Па да ли ће све то до тада постојати јер се све урушава великом брзином? И на крају питање је шта ће бити не само са евром него и са Европском унијом. Она већ сада не постоји у оној форми какву ју је свет знао од 1992. године када је и формирана у Мастрихту.
Утисак је, да се приметно губи контрола а криза је у пуном замаху.
У својој неспособности политичка елита ЕУ бежи од реалности и никада као сада није била даље од стварног живота стварних људи, оних које наводно представља.
Симбол те удаљености од сопствених грађана и њихових интереса, тог енормног демократско дефицита, је управо евро.
Коначне одлуке доносе политичке власти па је тако и судбина ЕУ у њиховим рукама. Основни проблем савремене кризе је, међутим, у чињеници да актуелна политичка елита Европе нема довољно капацитета за било какве промене а још мање кредибилитета да донесе пресудне одлуке како би се криза превазишла. ЕУ је, пре свега, у политичкој кризи. Јер, није проблем у врсти одлуке, у опцији, него у елементарном политичком капацитету да се те опције, визије, реализују и да постану кредибилна политика. У тој својој неспособности политичка елита ЕУ бежи од реалности и никада као сада није била даље од стварног живота стварних људи, оних које наводно представља. Симбол те удаљености од сопствених грађана и њихових интереса, тог енормног демократско дефицита, је управо евро. На пример, Грчка као земља евро зоне нема право да одлучује о својој судбини, њене грађане нико не пита, него о њиховим животима одлучују неки други, чак и они за које никада нису ни чули нити су их видели а камоли гласали. Тај демократски дефицит је кључни проблем ЕУ и на крају ће дефинисати даљу судбину европске интеграције и ток кризе. Без обзира што ЕУ “нема алтернативу”.
