Hjovan Bajich: ,, „Sve se zna“ a opet mnogo toga ostaje nejasno. Dragaš se sukobio sa „Despotom“ i njegovim primitivizmom koji nas je skupo koštao kao što kaže i sprijateljio se sa Đikijem.Šta je video u tom manipulantu,kalkulantu i makijavelisti ostao je dužan odgovora.Taj Điki je uveo, kako Dragaš voli da kaže, Velikog Brata na velika vrata u Srbiju 2000 godine u čuvenom oktobarskom puču koji je od nove vlasti proglašen za prekretnicu jer je uspela da konačno svrgne tog „despota“ i dovede SAD-iste na vlast.Sa čime iole pozitivnim je taj Điki darivao Srbiju,ostao je dužan odgovora. Razlika u kvaliteti između Đikija i Dramosera Ace je nikakva>obadvojica su kvislinzi prve klase,samo je Điki bio zeru obrazovaniji i manje glup.Ali tim gore po samu Srbiju. Eto jedno podpitanje za Dragaša.?“
Priznajem!
Nisam apostol!
Grešnik sam!
Šta je nejasno?
Objašnjavam.
Ne pravdam se . Samo iznosim šta se zaista dogodilo.
Despot je Srbiju vodio u propast.
Video sam šta će nam se dogoditi. Mnogi to nisu videli. Totalitarizam nas je uništavao. Hteo sam da pomognem Srbiji. Hteo sam da političari donesu državotvorne odluke. Predvideo sam veliku nesreću sa takvom politikom.
Pisao sam i opominjao. Iznosio rešenja. Predloge. Nažalost, sve je bilo uzaludno.
Desopota to nije zanimalo. Ni javnost. Zabranjivali su me i plašili se da prenose moje stavove. Nacionalna opijenost i ludilo je bilo na vrhuncu. Opasno je bilo napadati Despota i profesionalne Srbe.
Šta mi je preostalo?
Mogao sam da ćutim. Imao sam svoj uspešan biznis. Imao sam svoje firme. Mogao sam da pređem da vodim banku u Moskvi ili finansijski fond u Cirihu. Nisam otišao, jer nisam želeo da odem. Nikada nisam imao želju da napustim Srbiju. Na mom mestu malo ljudi bi se opredelilo da ostane u Srbiji. Mene nije ispunjavao život van Srbije, jer nisam želeo da napustim svoj narod kada je najteže.
Da bih svoje ideje za oporavak Srbije mogao da predložim morao sam politički da se angažujem. Sam ništa nisam mogao da uradim. Trebalo je podržati stvaranje opozicije u Srbiji. Tako sam 1989. godine učestvovao u formiranju DS. Nisam postao član stranke. Nisam postao političar. Nije me zanimalo me se bavim operativnom politikom,. Hteo sam da podržim ljude koji to bolje rade od mene i koji to znaju da rade.
Koga sam mogao te 1989. da izaberem?
Meni je najbliža opcija je bila DS.
Stranka intelektualaca. Moj uzor je bio pisac Borislav Pekić.
To je prelomilo.
Ako može Pekić iz svojig fantazmagorija Zlatnog runa da se spusti u našu prljavu političku stvarnost, moram onda i ja da mu pomognem.
Zašto bi se Pekić angažovao?
Živeo je u Londonu.
Mogao je da ostane u svojim knjigama. Niko mu ne bi zamerio.
Ali, postoji nešto što je jače od našeg racionalnog razmišljanja. Nešto što nas obuzima i emocije nam uspali. To je ljubav prema svojoj otadžbini, naciji i svom rodu. Ljubav prema zajednici i pokušaj da se pomogne zajednici koja je na pogrešnom putu.
Srbija je bila na pogrešnom putu.
Želeo sam da joj pomognem.
Ne mogu da budem zadovoljan, ako moj narod gine, gubi teritorije, umire i nestaje.
Ako je meni dobro, a zajednici u kojoj živim nije dobro, raspada se i propada, ne mogu da budem zadovoljan i da zatvaram oči.
Tako sam vaspitan.
Imam odgovornost prema svojim starima. Prema svojim precima.
Volim svoju zemlju, naciju i porodicu.
Odlučio sam da podržim ideju koja je delovala okrepljujuće.
Pogrešio sam, nisam verovao da su ti ljudi spremni sve da prodaju i izdaju!
Povukao sam pogrešan potez.
Nijedan uspešan bankar to nikada ne bi uradio. Ne bi rizikovao svoj kapital za ulazak u nepoznato. Njegova profesionalna dužnost je da bude bankar i da gleda samo svoje interese i interese svoje banke.
Ja na to nisam hteo da pristanem. Zeleo sam da pomognem svom narodu, tako što ću pomagati opozicionim političarima.
Na dva načina sam pomagao.
Nastupao sam lično i razornom kritikom uništavao totalitarni režim.
Finansirao sam DS i tako pomogao da počne sa svojim političkim delovanjem.
Želeo sam dobro Srbiji.
Nisam video nijednu drugu opciju.
Zoran Đinđić je bio određen ispred DS, te 1989. godine, da bude sa mnom na vezi oko svih finasijskih stvari. Nisam ga ja izabrao. Nisam ga ja odredio. Prihvatio sam ga kao čoveka na istom zadatku.
Đinđić i ja smo bili dva različita sveta.
Ali, smatrao sam da je to nebitno za istorijsku borbu za spas Srbije.
Prešao sam preko svih naših razlika.
Bio sam otvoreno surov u našem odnosu. On takvog partnera nikada nije imao. O tome je javno govorio.
Priznajem, verovao sam da možemo da demokratizujemo Srbiju.
Verovao sam da imamo snage za to.
Verujem u Demokratiju i Republiku.
Rizikovao sam.
Igrao sam na tu kartu.
Odbio sam saradnju sa režimom.
Odbio sa poslednju ponudu Despota.
Usledila je – kazna!
Surovo sam platio svoju iskrenost, otvorenost i rodoljublje.
Moja banka i kompanije su bili uništeni. To je bio moj izbor.
Nikoga drugoga ne krivim.
Verovao sam da možemo da napravimo slobodnu i demokratsku Srbiju.
Verovao sam u promene. Verovao sam da možemo da živimo bolje.
Nisam imao nikakvu zadnju misao.
Nisam imao nikakvu kalkulaciju.
Nisam postupao kao bankar i poslovan čovek.
Nastupio sam kao građanin koji je zabrinut za sudbinu države i nacije.
Grešnik sam!
Nisam ni slutio u kakvo će se zlo pretvoriti nekadašnja opozicija.
Moje namere su bile plemenite.
Nakon promena, povukao sam i otpočeo kritiku novog totalitarizma.
Danas plaćam veliku cenu zbog svojih javnih stavova.
Ipak, nastavljam dalje.
To je moj izbor.
I danas mi je namera plemenita.
I danas verujem da možemo da spasimo Srbiju.
Ali, danas sam vrlo oprezan.
Pokušao sa sa nekoliko patriotskih organizacija, ali oni nisu dorasli istorijskom zadatku.
Spreman sam da pomognem.
Ne tražim ništa.
Samo da spasimo Srbiju,.
Ne zanima me ime političkog pokreta koji će to da uradi.
Nudim rešenja.
Ako su moja rešenja dobra, neka ih uzmu.
Ako ne valjaju i imaju bolja, neka ih bace.
Opredelio sam se za – direktnu demokratiju, da nas političari ne bi ponovo varali.
Mene su prevarili i više ne verujem političarima.
Bave se politikom da bi rešili svoje materijalne probleme.
Nama treba politika bez političara.
Novi moralni ljudi.
Ljudi koji vole Srbiju.
Verujem da još ima takvih ljudi.
Ako ih nema, Srbija će propasti.
A ja sam – grešnik!
Verovao sam u nešto.
Grašnik sam!
Beograd, 03.11.2014
