ГРЕХ
Игроказ у три слике
Лица:
АДАМ
ЕВА
ЗМИЈА
Прва слика
Адам лежи го на леђима испод Дрво Живота.
Прекрстио ноге. Чачка нос.
Грицка травку. Тихо певуши.
ЗМИЈА /нечујно корача / : Ш-ш-шта радиш?
АДАМ / тргне се, гађа куглицама из носа Дрво Живота /: Одмарам.
ЗМИЈА: Од чега се одмараш, Адаме?
АДАМ: Од размишљења.
ЗМИЈА: Уморан си од размишљања?
АДАМ: Да.
ЗМИЈА : Зар се може да умори од размишљења?
АДАМ: Може.
ЗМИЈА: И?
АДАМ: Одмарам.
ЗМИЈА: О чему размишљаш?
АДАМ: О животу.
ЗМИЈА : И?
АДАМ: Захвалан сам Богу.
ЗМИЈА: Зашто?
АДАМ: На лепом животу.
ЗМИЈА: Живот ти је леп?
АДАМ: Прелеп.
ЗМИЈА : Немаш проблема?
АДАМ: Немам.
ЗМИЈА: Није ти досадно?
АДАМ: Досадно?!? Зашто би ми било досадно?
ЗМИЈА: Сваки дан ти је исти.
АДАМ: Мени то прија.
ЗМИЈА : Ништа се не дешава.
АДАМ: А шта да се дешава?
ЗМИЈА: Читав живот можеш тако да проживиш?
АДАМ: Могу.
ЗМИЈА: Зар немаш нека интересовања?
АДАМ: Каква интересовања?
ЗМИЈА : Па…рецимо…да се нешто питаш…да ти је нешто чудно…
АДАМ: Не разумем, шта је чудно? Шта да се питам?
ЗМИЈА: Па, рецимо, зар ти није чудно да је Бог забранио да пробаш плодове са Дрва добра и зла?
АДАМ: Није ми чудно.
ЗМИЈА: Зашто ти је забранио?
АДАМ: Не знам.
ЗМИЈА : Зар те то не интересује?
АДАМ: Зашто би ме интересовало?
ЗМИЈА: Па, зашто је баш забранио да пробаш те плодове?
АДАМ: Његова воља.
ЗМИЈА: Јеси ли разговарао са Евом о томе?
АДАМ: Нисам. Зашто бих разговарао?
ЗМИЈА : Ниси никад размишљао о томе?
АДАМ: Нисам.
ЗМИЈА: Немаш потребу да сазнаш?
АДАМ: Немам. Божија воља! Мени је добро у Рају.
ЗМИЈА: Уживаш?
АДАМ: Уживам.
ЗМИЈА : И ништа не желиш да се промени?
АДАМ: Ништа. Зашто би се мењало?
ЗМИЈА: Рекао си да се умориш од размишљања?
АДАМ: Да.
ЗМИЈА: О чему размишљаш?
АДАМ: У чему пре да уживам.
ЗМИЈА : Тешко ти је да изабереш?
АДАМ: Много тешко.
ЗМИЈА: И то те умори?
АДАМ: Много ме умори.
ЗМИЈА : Тешко ти је да се одлучиш?
АДАМ : Изузетно тешко.
ЗМИЈА: Е, благо теби, Адаме!
АДАМ: Слава Богу.
Змија се љутито окрену.
Отрча до Еве
Aдам певуши.
Друга слика
Ева гола бере цвеће.
Има венац на глави.
Плете други венац.
ЗМИЈА / дотрчи, задихано/ : Ш-ш-шта радиш?
ЕВА / насмејана и ведра/: Правим венац Адаму.
ЗМИЈА: Баш је леп.
ЕВА / одушевљено / : Стварно? Свиђа ти се?
ЗМИЈА: Ево, ти си уметничка душа.
ЕВА / окреће се у месту, весело / : Хвала, драга, хвала!
ЗМИЈА: Ево, хтела сам с тобом нешто важно да попричам.
ЕВА: Може, може. Ја волим да причам. Адаму сам досадила./ кикоће се /
ЗМИЈА: Адам не воли да прича?
ЕВА: Не. Он воли да размишља.
ЗМИЈА: Рекао ми је да се уморио од толиког размишљања.
ЕВА / смеје се / : Стално је нешто уморан.
ЗМИЈА: И ти си приметила?
ЕВА: Наравно! Рекла сам му – опусти се, човече! Немој толико да размишљаш.
ЗМИЈА / тапше рукама / : Браво, Ево! Ти и ја се лепо разумемо.
ЕВА: Можемо лепо да се испричамо. / кикоће се /
ЗМИЈА: Важи! Можемо ли отворено да разговарамо?
ЕВА: Наравно.
ЗМИЈА: Наш разговор не мора да зна Адам?
ЕВА: Не мора.
ЗМИЈА: Нећеш да се љутиш, ако те нешто важно будем питала?
ЕВА / рашири руке / : О, не! Никако! Баш сам знатижељна. Изволи, питај!
ЗМИЈА: Зашто је Бог забранио да пробате плодове с Дрвета добра и зла?
ЕВА / пљесну рукама, венац јој испаде/ : Е-е, то се и ја питам.
ЗМИЈА: Стварно? Зар то није чудно?
ЕВА: Јесте. То питање ме баш мучи. / сагиње се подиже венац/
ЗМИЈА: И? Шта мислиш?
ЕВА: Види, дуго размишљам о томе. Мислим да неки разлог мора да постоји.
ЗМИЈА: Који разлог?
ЕВА: Тешко је одгонетнути Божије намере. Али, ипак, мислим да је Он то намерно урадио.
ЗМИЈА: Намерно! Јеси ли сигурна?
ЕВА: Данас сам сасвим сигурна. Размисли и сама. Зашто би нам забранио да једемо баш са тог дрвета? Запретио је, ако будемо јели, да ћемо да умремо.
ЗМИЈА: Празна претња! Зашто вас је онда стварао? Створио вас је да би вас убио?
ЕВА: Да, тачно! То је заиста нелогично.
ЗМИЈА: Поново се враћамо на кључно питање – зашто вас је онда створио? Ту лежи решење ваше загонетне о забрани.
ЕВА: Зашто нас је створио? Створио нас је, претпостављам, с неком озбиљном намером, зар не?
ЗМИЈА: Која је то намера?
ЕВА: Па, нешто хоће од нас. Не видим други разлог.
ЗМИЈА: Шта хоће од вас ?
ЕВА: Не могу још да докучим.
ЗМИЈА: Пре вас, кога је Бог имао?
ЕВА: Никога.
ЗМИЈА: Није имо никога, је ли тако?
ЕВА: Није имао.
ЗМИЈА: Бог је, дакле, био потпуно сам.
ЕВА: Сам.
ЗМИЈА: Може ли неко да живи сам, макар био и сам Бог?
ЕВА: Не знам. Ја не могу. Признајем! Адам ми много значи, мада је напоран.
ЗМИЈА: Шта се догађа када сам живиш?
ЕВА: Ништа! Досадно је кад сам живиш. Несносно досадно!
ЗМИЈА: Значи, Бог ствара вас двоје јер му је досадно да буде сам.
ЕВА / весело / : Па-а, у неку руку, можемо тако да закључимо.
ЗМИЈА: Следимо само логику. Створени сте, дакле, да разбијете Његову досаду. Живите у рајском врту и свега имате у изобиљу. Шта се онда догађа?
ЕВА: Ништа! Колико је мени познато ништа се не догађа. Досадно је живети у изобиљу.
ЗМИЈА: Искрено, Ево, признај, да ли је то живот који те испуњава.
ЕВА / отреситео / : Никако! Не треба ми такав живот! Сваки дан је исти. Једноличан и досадан! Нишtа се не дешава! Берем цвеће и правим венце да би разбила досаду.Време као да стоји.Желела бих да се нешто догоди.
ЗМИЈА: Ако је теби досадно, како је онда Богу, који вас је створио?
ЕВА: Њему је, претпостваљaм, још досадније.
ЗМИЈА: Како Он гледа на Адама, који се уморио од излежавања и размишљања?
ЕВА: Верујем да је Њему дојадило да гледа то умртвљено пландовање.
ЗМИЈА: Зар би вас Он стварао да гледа Адама како се излежава?
ЕВА: Никако! Све би постало бесмислено, јер нема живота.
ЗМИЈА: Шта Он онда ради? Хоће нешто да промени. Нешто да почне да се догађа, зар не? Хоће да живот постане интересантан? Нешто мора да покрене…
ЕВА / пљесне рукама, венац испадне /: Ха! Тачно! Покреће игру! Њему треба – Игра! / сагиње се и подиже венац/
ЗМИЈА: Браво, Ево! Покреће игру! Како? Размисли! Како то ради? Уводи забрану!
ЕВА: Уводи забрану?!?
ЗМИЈА: Зар то није логично? Уводи забрану да би вас….
ЕВА: Искушавао!
ЗМИЈА: Тачно! Он вас искушава. Увео је забрану да не смете да пробате плодове са Дрвета добра и зла. Ако се ви будете придржавали његове забране, шта ће да се догоди?
ЕВА: Ништа! Све ће остати исто. Непромењено! Једнолично! Бесмислено и досадно! Који је смисао нашег постојања?
ЗМИЈА: Шта је Добро?
ЕВА: Придржавање и поштовање Божије заповести.
ЗМИЈА: Шта је Зло?
ЕВА: Ако не поштујемо Божију заповест.
ЗМИЈА: Какав је логичан закључак?
ЕВА: Ако се придржавамо Добра, ништа се не дешава. Досада убија добијен живот. Бог нас није зато стварао.Њему треба игра, да разбије досаду. Бог нас искушава. Ако не поштујемо Његову забрану, онда може нешто да се,ипак, промени.
ЗМИЈА: Шта може да се промени?
ЕВА: Покреће се игра Добра и Зла.
ЗМИЈА: Шта је, заправо, порука те забране?
ЕВА: Хајде, шта чекате? Покрените игру! Уберите плод! Прекршите забрану!
ЗМИЈА: И? Шта ћеш ти да урадиш?
ЕВА / весело /: Покренућу игру! / завршава венац/ Идем Адама да убедим.
ЗМИЈА: Буди опрезна! Адам је задовољан.
ЕВА: Знам како ћу га покренути. / отрча, поскакујући /
Трећа слика
Адам лежи на леђима под Дрвом Живота.
Прекрстио ногу преко ноге.
Чачка нос.
Грицка травку и певуши.
Ева дотрчава са венцом у руци.
ЕВА / насмејано/ : Адаме, види шта сам ти донела?
АДАМ / незаинтересовано, певуши /: Шта?
ЕВА: Венац од цвећа! Зар није леп?
АДАМ / баци поглед / : Мало ми је пренаглашен. / баца бомбицу на Дрво Живота/
ЕВА / љутито /: Пренаглашено је то твоје копање носа. / прилази му / Дижи се, Адаме! Немој да ме нервираш. Излежаваш се по читав дан. Устај, човече! Венац да пробаш.
АДАМ / мрзовољно / : Тек сам прилегао да се одморим. Не могу сад!
ЕВА / одлучно /: Дижи се, лењивче! / вуче га за руку/ Исправи се да венац пробаш.
АДАМ / полако се исправља, мумла /: Полако, жено, полако! Чему журба? Пробаћу! / седа/ Шта си толико запела? Нигде не журимо.
ЕВА / ставља му венац на главу /: Дивно! Лепо ти стоји! Баш за твоју главу! Окрени главу на другу страну.
АДАМ / окреће главу лево-десно/ : Немој да ме малтретираш, жено. Остави ме на миру. Хоћу да легнем! / крене да легне/
ЕВА: / вуче га /: Нема лежања! Доста си лежао! / држи га за главу / Нема спавања! Чујеш ли, човече?! ? / тапше га по образима / Не-ма спавања!
АДАМ /мровољно / : Добро, добро!Нема спавања! Остави ме више на миру.
ЕВА: Отвори очи! Нећу да те оставим на миру. Гледај ме у очи! Овде! Ту,ту!
/ показује прстима / Директно! Не скрећи поглед!
АДАМ: Не скрећем! Шта ти је, Ево?!? Шта си се разгоропадила?
ЕВА: Слушај, Адаме! Морамо отворено да разговарамо. Не можемо више овако да живимо. Нећу више овако да живим! Чујеш ли ме? Нешто морамо да променимо. Нешто морамо да…
АДАМ: Шта да мењамо? Ја сам задовољан. Нећу ништа да мењам.
ЕВА / плане /: Ја хоћу! Нисам задовољна! Нећу да овако живим! Који је смисао оваквог живота?
АДАМ: Све имамо! Живимо у изобиљу! Шта се жалиш?!? Ти си незахвална.
ЕВА / бесно /: Незахвална?!? Срам те било!Трпим и ћутим! Ништа ти не говорим! / повуче га за уво / Ко је незахвалан?
АДАМ: А-а! Боли! Ниси нормална! / држи се за уво, трља /
ЕВА / имитира га / : А-а! Боли! Ниси нормална! / унесе му се у лице / Адаме, буди мушко! Мораш нешто да предузмеш.
АДАМ: Зашто ја?
ЕВА: Ти си -мушкарац! Бог је тебе првог створио. Ја сам настала од твог ребра. Значи, ти си дужан да нешто промениш. Не можемо овако више да живимо. Тачније, нећу више овако да живим. Разумеш? Нећу!
АДАМ: Шта теби смета? Не разумем. Шта неваља? Имамо свега у изобиљу.
ЕВА: Имамо свега, али немамо ништа. Шта је овде у башти Раја наше? Све припада само Богу.
АДАМ:Припада! Шта је ту погрешно?
ЕВА: Хоћу да нешто моје имам. Моје! Твоје! Наше! Хоћу да знам да смо ти и ја нешто створили. Ево, тај венац на твојој глави. Ја сам га направила. Ти га носиш и сада припада теби.
АДАМ: Ниси морала да се мучиш. Ја нисам тражио да ми правиш венац.
ЕВА: Глупане! Ништа не разумеш! / повуче га за косу/ Венац је сада наш.
АДАМ: А-а! Боли! Зашто ме чупаш?
ЕВА: Зато што нећеш да размишљаш својом главом.
АДАМ: Ја стално размишљам.
ЕВА: О чему? Размишљаш с којег дрвета ћеш прво да једеш. Мучи те с кога извора ћеш прво да пијеш. То није размишљање! То је пладовање! Бежање од истине Хоћеш да чујеш шта је право размишљање?
АДАМ: Хоћу! Баш ме интересује.
ЕВА: Ево, Адаме, једна загонетка. Да видим како ћеш да је решиш. Зашто нам је Бог забранио да једемо плодове с Дрва добра и зла?
АДАМ / станка / : Не знам! Нисам о томе размишљао.
ЕВА: Е, видиш! Не размишљаш о битним стварима, него се бавиш баналностима. Хајде, размишљај! Одгонетни загонетку.
АДАМ: Не знам!
ЕВА: Покушај! Размишљај! Мора да има неки разлог, а?
АДАМ: Мора! / станка / Не, не могу да разумем. Немој да ме мучиш. Који је разлог?
ЕВА: Реци ти мени, паметњаковићу! Хајде да видим како ти раде мождане вијуге. Можда су, од толиког лежања и пладовања, временом замрле.
АДАМ / љутито /: Нису замрле!
ЕВА / изазовно / : Докажи, мушкарчино!
АДАМ: Доказаћу!
ЕВА: Слушам.
АДАМ / накашље се, заузме позу, размишља /: Идемо редом! Дакле, Бог нам је забранио да једемо са Дрва добра и зла зато што…кхх…зато што …овај….да. зато што су ти плодови отровни за нас.
ЕВА / насмејано /: Адаме, ти си у тој пози, све са мојим венцем на глави, Божански леп, али си глуп и наиван.
АДАМ: Не вређај, Ево! То није лепо.
ЕВА: Немој да се љутиш. То је истина. Зашто би Бог узгајао у рајској башти биљку отровних плодова?
АДАМ: Не знам.
ЕВА: Зар је то логично?
АДАМ: Није логично.
ЕВА: Ето, видиш! Значи, да ти плодови нису отровни, зар не? Они носе нешто друго у себи. Неку већу тајну крију.
АДАМ / нестрпљиво /: Коју тајну?
ЕВА: Мораш да откријеш, Адаме?
АДАМ: Ја морам да откријем? Ха! Значи, ти знаш истину?
ЕВА: Знам
АДАМ: Ко ти је рекао?
ЕВА: Нико. Спознала сам је сама.
АДАМ: Сама? Ти?!? Ха! Ако можеш ти, онда могу и ја. Морам!
ЕВА / весело /: Мушка сујета!
АДАМ /устаје, нервозно шета /: Плодови нису отровни.То је логично. Хтео је да нас застраши. Има нека друга порука,зар не?
ЕВА: Има.
АДАМ / шета око Еве/ : Нећемо умрети! Логично! Ако пробамо плодове, нећемо умрети! / стане, гледа у Еву/ Нећемо умрети! Исправно?
ЕВА: Да.
АДАМ / живо / : Ако нећемо да умремо, онда можемо да пробамо плодове. Где је тајна? Зашто нас је застрашивао? Тајна је у плодовима, зар не? Плодови нешто крију. Зато не смемо да их пробамо.
ЕВА / пљешће /: Браво, Адаме! Биће нешто, ипак, од тебе.
АДАМ /заинтересовано/ : Шта има у плодовима? Зашто су они за нас забрањени?
ЕВА / загонетно/ : Нешто има.
АДАМ: / шета / : Шта има? Нека порука! Каква порука? Помози ми, Ево!
ЕВА: Можеш ти то, Адаме. Добро си кренуо.
АДАМ: Добро?!? /шета у круг / Плодови су решење загонетке, зар не? Помози ми, Ево! Немој ме мучити! Малкице! / показује/ Ево, волицко! Помози!
ЕВА: Какви су плодови?
АДАМ: Знао сам! Ту је решење! Какви су плодови? Добра и зла. Ако будемо јели плодове, сазнаћемо шта је добро и шта је зло. Је ли тако?
ЕВА: Јесте.
АДАМ: И нећемо умрети?
ЕВА: Нећемо!
АДАМ: Наравно! И то сам знао. / весело скакуће/ Ево, ја сам геније!
ЕВА: Не претеруј Адаме!
АДАМ / стане, мршти се /: Што-о?!? Ево, извини, ти си ми само волицко помогла. Све сам морао сам. / пљесне рукама/ Значи, да поновим. Сазнаћемо шта је добро и шта је зло. Нећемо умрети! Је ли тако, Ево?
ЕВА: Јесте, Адаме, баш је тако.
АДАМ: Одлично! Неће бити никакве последице за нас ако пробамо, зар не?
ЕВА: Неће.
АДАМ: Онда, Ево, предлажем да пробамо и да сазнамо шта је добро и шта је зло.
ЕВА: Може.
АДАМ / исправи се, подигне главу / : Нећемо више да живимо у незнању?
ЕВА: Нећемо.
АДАМ: Сјајно! Видећемо како сварно свет око нас изгледа?
ЕВА: Да. Зар то није изазовно?
АДАМ: Јесте, Ево! Признајем! Живо ме занима како свет изгледа.
ЕВА / тапше /: Браво, Адаме!
АДАМ / важно/ : Хвала, Ево, хвала! Доста је било незнања! Хоћемо да спознамо. Хоћемо да се узвисимо. Хоћемо да прогледамо.
ЕВА: Да,да!
АДАМ / стане, забаци главу / : Добро! У реду! Слажем се, Ево! Ако нећемо да умремо, ред је да пробамо. Је ли тако, Ево?
ЕВА / радосно /: Тако је, Адаме! Све си разумео! Бог то хоће! Зато нам је забранио. Искушава нас!
АДАМ / важно / : Мени, Ево, не може нико ништа да забрани.Нико! Је ли ти јасно?!? Нико! Разумеш?!? Нико! Зато, Ево, дедер убери ту јабуку.
ЕВА: Хоћу, Адаме! / бере јабуку, пружа је Адаму/ Изволи.
АДАМ /повуче се корак уназад /: Што ми је дајеш?
ЕВА: Загризи.
АДАМ: Зашто ја?
ЕВА: Бог је тебе првог створио. Ти си први.
АДАМ: Ево, пусти те глупе предрасуде. Није важно кога је Бог први створио.
ЕВА: Ти си мушкарац?
АДАМ: Баш зато, Ево! Зато што сам први. Бог неће првог да искушава. Увек, Ево, запамти то добро, увек се искушава други. Ти си друга! На теби је да прва пробаш.
ЕВА: Адаме, ти си кукавица.
АДАМ: Ја?!? Ево, шта то причаш? Ко је донео одлуку да се јабука убере. Ја! Ја, Ево! На мени је била одлука. Признај! Ниси смела сама да се одлучиш, док ти ја нисам дозволио…
ЕВА: Адаме, ти се покварењак.
АДАМ: Ево, не вређај! Адам увек говори истину! Увек! Адам је добро размислио и одлучио да се јабука убере. Ти ниси смела сама да се усудиш. Мени треба да захвалиш што си јабуку убрала.
ЕВА: Теби да захвалим?!? Адаме, безобразниче!
АДАМ: Ево,нећемо да се вређамо! Адам, говори истину. Јеси ли дошла до мене са идејеом да се убере јабука?
ЕВА: Јесам.
АДАМ: Јеси ли ми постављала загонетке да ме одобровољиш?
ЕВА: Постављала сам ти загонетке да разумеш шта требамо да урадимо.
АДАМ: Адам је знао шта треба да се уради, али сам тебе искушавао…
ЕВА: Мене си искушавао?!? / бесно / Адаме, ти си једна – ништарија!
АДАМ: Ево, не вређај! Опомињем те да смо у Рају. Живимо у складу! Немој да се љутиш. Важно је да смо јабуку убрали, зар то није сада најважније?
ЕВА: Јесте, Адаме! То је најважније! Јабука је у мојој руци. Хоћеш да је бацим! /подиже руку са јабуком /
АДАМ: Ево, јеси ли ти нормална?!?Ако бациш јабуку, Бог ће видети да јабуке нема. Шта смо онда учинили? Који је смисао жртвовања? Нисмо појели јабуку. Где нам је онда јабука? Шта ћеш да кажеш Богу?
ЕВА / љутито /: Шта ме брига!
АДАМ: Немој да се љутиш. Морамо да будемо мудри. Бог ће нас свакако казнити. Јабуку си убрала. Не можемо је сада вратити на дрво. Је ли можемо?
ЕВА ћути
АДАМ: Не можемо, Ево! Бог ће да види да нема јабуке, је ли тако? Јесте. Наљути ће се страшно. Знаш добро какако је прек. И? Шта ћеш да му кажеш,а?
ЕВА ћути.
АДАМ: Ту је, Ево, проблем. Казна нам сигурна следи. Зашто? Зато што нисмо појели јабуку. И шта смо онда урадили? Ништа! Добили смо казну. Ко зна какву? Бог само зна! А јабуку нисмо пробали. Значи, остали смо у незнању. Ништа се није променило. Осим, што смо добили казну. То су чињенице, зар не?
ЕВА ћути.
Окреће јабуку у руци.
АДАМ: Факта! Необорива! Немамо избора, Ево!
ЕВА: Шта предлажеш, Адаме?
АДАМ: Загризи прва јабуку.
ЕВА: Добро! Прихватам! / загризе снажно јабуку и пружа је Адаму/
АДАМ / бојажљиво узима јабуку, држи је опрезно у руци и непомично гледа у Еву /: И? Шта кажеш?
ЕВА жваће.
АДАМ / нестрпљиви, загледа Еву са свих страна/ : Каква је?
ЕВА / клима главом / : Сочна! Врло укусна!
АДАМ / држи јабуку, гледа у Еву /: Јеси ли је појела?
ЕВА насмејана, отвара уста.
АДАМ / прилази Еви, загледа се у уста /: Појела!
ЕВА / смеје се /: Загризи, Адаме! Шта чекаш?
АДАМ / бојажљиво /: Како се осећаш?
ЕВА / ведро /: Добро.
АДАМ: Сигурно? Немаш неке сметње?
ЕВА: Немам.
АДАМ:Није ти мука?
ЕВА: Није.
АДАМ: Немаш нагон на повраћање?
ЕВА: Немам.
АДАМ: Не боли те глава?
ЕВА: Не боли.
АДАМ: Не зуји ти у ушима?
ЕВА: Не зуји.
АДАМ : Какав ти је осећај?
ЕВА се смеје.
АДАМ: Што се смејеш?
ЕВА се загрцнула од смеха.
АДАМ: Шта је смешно?
ЕВА не може да проговори од смеха.
АДАМ / изнервирано/ : Реци ми, шта ти је смешно?
ЕВА не може да дође до речи.
АДАМ: Ево, молим те, престани да се церекаш.
ЕВА зацењује се од смеха.
АДАМ: Шта ти је, жено?
ЕВА брише сузе од смеха.
АДАМ: Шта је толико смешно, Ево? Дај, молим те, реци и мени? Реци да се и ја смејем. Заједно да се смејемо.
ЕВА пљеска рукама.
АДАМ: Неверовантно! Не могу да верује! Смири се, Ево! Реци шта ти је смешно?
ЕВА / брише сузе, узима ваздух /: Ух…ух …ух!
АДАМ: Реци, Ево, реци!
ЕВА : Ух…ух..ух….извини….извини, Адаме…смешан си ми ти и …
АДАМ: Ја сам ти смешан?!? Зашто сам ти ја смешан, а? Шта то на мени има тако смешно, што те увесељава,а? Реци, Ево! Слободно реци!
ЕВА: …смешна сам и ја…сама себи…сам смешна…
АДАМ: Смејеш се себи? Ево, је ли ти добро?
ЕВА: Ух..ух ..ух …извини…Адаме…добро ми је, добро…
АДАМ: Смејеш се и мени и себи, је ли?
ЕВА: Ух ..ух .. да…да…да, Адаме.
АДАМ: Зашто нам се смејеш? Шта је то на нама толико смешно?
ЕВА: Ух..ух.. па..па.. смејем се …смејем се…
АДАМ / љутито/ : Реци, Ево, реци! Зини! Гукни, голубице!
ЕВА: Уф ..извини, Адаме. Извини! / брише руком сузе / Уф! А! Извини! Смејем се, Адаме, јер видим да смо, да смо…. / смеје се /
АДАМ: Шта смо? Шта, Ево?
ЕВА / застане, узима ваздух / : Видим да смо …да смо … голи!
АДАМ / запрепашћено / : Шта-а?!?
ЕВА: Голи, Адаме! Ти и ја смо голи!
АДАМ: Голи?!?
ЕВА клима главом, заразно се смеје.
АДАМ / отворених очију/ : Голи!
Гледа у публику.
Халапљиво поједе читаву јабуку.
З А В Е С А
Београд, 7534.г. гроздобер
